Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Какво ти је то лекарство? Кад бих ја то учинио што ми ти велиш, ваљало би колико је тог паса у селу да ме сви уједају”.
Познати су ти наши случаји, нашто ћу старе ране позлеђивати? Притом, ти знаш како је господи мучно угодити. А што велиш да пастири и пастирке нису моје музике достојни, љуто грешиш! Зашто нису, кад чувствују красоту јестества?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— поче Стеван да их мири. — Баш, газда-Радоване, биће много дваест врећа — по души реци! — прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен?
Она се чини и не чула, само копа. Он поћута мало, искашља се, па опет поче: — Зар баш остаде у потоку, Маро? — Шта велиш? — упита Марица, па стаде, наслонивши се на мотику, и погледа га попреко. — Оно твоје »добро јутро«...
— упита Ђура. — Неће ја! Зар ти не знаш њега? — Ао, ја поганог гривоње, јади га знали!... Него шта велиш? Хоћемо ли га заварчити? — Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други...
Хоћемо ли га заварчити? — Неће му, вала пасти на ум ни она врљава баба Петрија, а камоли ко други... — Ама, шта велиш, док то пукне по селу, а? — Море, гледај ти само посла... У том разговору дођоше оба брата кући.
— одговори Радан. — Деде баталите ту спрдњу да седнемо као људи. — Богами, право велиш — рекоше они што су изгубили, па се дигоше и седоше за један подугачак сто.
Као да ја не знам да је он то пијан одломио... Нагрдио онаку главу! — Не мари ништа... Моћи ће проћи. Шта велиш, Ђуко? — О те још како, господине! Ова луда светина... шта ти она зна? Права марва! — Само, Ђуко, паметно!...
А сад нико ни да се пошали. Нема, нема — браћо ништа; прошле су оне старе године кад је било берићета... — Право велиш, господине, богами! — рећи ће један од сељака. Овај се данашњи појас некако обезочио и баталио да бог сачува!...
— Баш би ваљало — рећи ће на то други — да му спремимо једно јагњенце, а? Шта ти кô велиш, Ђуко? — Не шал̓те се главом! — искоси се Ђуко чисто љутито. — Јок. То нипошто да нисте радили!
— учи их Ђуко чисто шапћући... — То ће бити најбоље! — Јес, богами, право велиш! Него као шта би? — Хм, хм, шта би? — промишља, божем Ђуко... — Хе, шта би — то је мука сад!
— Теее! — учини момче и слегну раменима, насмехнувши се мало, па оде даље купити. — Шта велиш, Виде, зарадили су данас два дуката, а? — упита Милун писара. — Два јесу, ако не буде и више. — Лепа пара!
— А знаш ли ти да он сад о Ђурђевудне излази од Станоја? — Знам; тако рече и поп јуче. — Па шта велиш, како би било да ја њега узмем под најам?
— рећи ће Среја још бунован и зловољан. — Па јуче, колико си пазарио? — Ништа! — одговори Среја кратко. — Шта велиш? — узвикну Милун и набра обрве. — Ништа; то велим! — одговори Среја срдито — Ама, одиста, богати? — Одиста.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Јова повуче Ивана у своју одају. — Ама... то ти озбиљно велиш? — Озбиљно. — Је ли истина, побогу?!... — Да је и мени ко причао, ја му не бих веровао...
А кад се убоде на језик... Али, иди!... Иди!... И ухвати Станка за рамена, па га поче гурати напоље... — Дакле, велиш: Турчин и Маринко? — Њих два! — Криви колико и Лазар? — Још кривљи!... Управо, то је њихово масло...
— Ходи-де овамо! — зовну га харамбаша. Он приђе. — Ти рече да ти је име... — Станко. — Ја, ја... Станко! Па, велиш, рад си да будеш хајдук? — То ми је жеља! — рече Станко. — А знаш ли шта је хајдук?
Него бег. Путује Сали-бег са пратњом. — Има ли их колико? — Дева вели до двадесет. — Ту ће бити лепа ћара... Шта велиш ти, Сурепе? Суреп само слеже раменима. — Данас ћемо видети колико нам Станко вреди! —рече харамбаша и погледа Станка.
— рече она и погледа матери право у очи. — Како што? Зар он није хајдук? — упита Крунија. — Ако је! — Шта велиш?! И поглед мајчин зарони јој у душу. Она задрхта. — Н... н... ништа... — А ти рече: ако је хајдук... — Па јест.
Добра ракија, не да се доста пити, али је и суд према њој!... — Хе-хе-хе!... — смејао се Иван. — Право велиш, попо, — рече кмет, пошто одујми — не би ваљало да је тиква ширега грла. — Не знам, то мој Лазар ујдурисао.
— Шта? — Ја, брате мој, имам сина за женидбу, сокола!... А твоја је кћи стигла за удају. Шта велиш да ми ту децу саставимо? — Па.. ето... — слеже Милош раменима. — Севап би било. А, после, и они се радо гледе.
— слеже Милош раменима. — Севап би било. А, после, и они се радо гледе. — Не браним... — рече Милош. — Па кад велиш да дођем? — Кад је теби драго. — Онда ето ме сутра с просцима. — Добро ми дошао свакад. — Е, баш се радујем!...
Да то није учинио, бог зна да ли бих те ја видео. — Знам — рече Зека — али куда ће она? — Мојој кући. — Шта велиш? — упита Јелица. — Ти ћеш мојој кући, и то сад одмах!... Јелица се покори и пођоше. — А хоће ли ме примити?
— Зар се ми не одрекосмо оне куће? — Нисмо имали право. Ми убисмо човека ни крива ни дужна. Хајдемо!... — Кад ти велиш...
— Јесмо. — И тамо седели с оним лоповом његовим!... — Он није лопов! — рече поп озбиљно. Иван га погледа. — Шта велиш, попе, шта? — Велим да он није лопов! — Па ко је онда покрао моје паре? — Знаћеш. — Али ја хоћу сад да знам!
Најзад се окрете Маринку: — Шта ти велиш, Машо? — Ја велим да оног маторог треба притегнути!... Треба га натерати да каже где им је даник? — Па?
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
У болницу, ту где сам га ја опазио. — Дакле, ти велиш видео си брат-Ђоку у болници? Баш њега! — Њега! — Куку мени! А шта му је? — Не види ништа!
— Па није, Митре, — увија се моја мати — него као велим... — А шта велиш? Ваљда да ми комшилук мисли да ми лежи мртвац у кући! Какав мртвац! Ви мислите он то збиља мисли?
— рече он, па разрогачи очи. — Ако ће! — рече моја мати. — да си ти жив и здрав! — Марице! — Митре! — Шта ти то велиш, Марице? — Велим: да бог поживи тебе и ону нашу дечицу! Није нас хранила ни кућа ни ливада, него ти, хранитељу наш!
Она потпуно разуме свој положај и не злоупотребљава га. Нпр. ђеда запита: — Шта велиш, снахо, за Маричићев забран? Да узмемо? — Како ти наредиш, брâто, ти си мушка глава!
— Арсен?... То онај што смо га летос замомчили? — Тај! — Велиш, ону Бурмазовићеву вижљу? — Ја! — Аноку? — Њу! — Није она за нашу кућу! — Није, и ја велим!
Него ја тако мислим и кажем да се дијете васпитава, и никако друкчије! Загледаше се сељаци. — Шта велиш, куме? — рече Нинко попу. — Нијесам — вели поп — никад на то мислио. Да видиш, није луда ова учитељева.
А, послије, у школи се учи: земљопис, свештена историја, прва и друга знања.. — Не би било рђаво! — рече кмет. — Шта велиш ти, оче, и ви, браћо? — Па да огледамо, а? — рече кум-Нинко. И тако Мара остаде код оца, а пође у школу.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
времена неке дéре и еведре; а тата се сећа, па само суче задовољно десни брк па вели: »Ал’ и јесам био момак; ај, шта велиш?! Та није ме у три вармеђе било!
Него дад’ ти меникана мало оног твог вина, јербо то сам цигуран да ти није фалично, Ха, ха! Ај, шта велиш: је л’ добро диваним?! — заџакао Нића, па све јечи кућа, па се смеје и оставља буџу и рог у буџак.
Ај, шта велиш, ха ха ха, — дере се Нића да га сви чују, — је л’ добро диваним!? Ај? — А зар још ниси вечер’о, Нићо? — пита га
Ко зна у ком ће сокаку ча-Нића осванути и фруштуковати! Па нека му се нађе у његовој беамтерској торби. Ај, шта велиш, — залармао Нића смејући се, — је л’ добро диваним?!
« Много скиташ ноћу, Нићо, па би’ венула за тобом, бојим се! Па те зато и нећу! — Право велиш! Нећу те, боме, ни ја. — А зашто, Нићо, роде? — Та им’о би’ само бриге, а асне баш никакве кад би’ те уз’о.
— Е, па кога ћу, за име бога, да узмем? А какав је онај Пера Тоцилов? Шта велиш, да њега узмеш? — Па он ће, да ви’те’, још и понајбољи бити. А има и добре арњеве.
Њега, њега најбоље... — Е, врло добро. Па иди, па се цењкај. Ил’ како би било да ја сам одем? А, шта велиш? — Па мал’ те неће то најбоље и бити!
а што ја да точим! Ваљ’да је шљивовица! Него ника комадара и бећаруша! — Јеси, точио си! Познајем ја! А велиш: »шљивовица«, а?... убила би те у врат.
— вели поп Спира, охрабрен успехом. — А, велиш, вино јако било, а? — К’о гром, к’о гром; оборило би и самог Голијата! — Доказ је поп Ћира!
Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА
Који оће, нека дере и без сапуна, ја му не браним, али Петар неће. ЈАЊА: Оћиш да си свађиш сос мене? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Убио ти мати божија, сос једна проклештина на моја глава! (Виче што год може.) Што ћиш ти код мене?
“ Је ли тако, угурсуз? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Керверос! Пошто си погођен за година? ПЕТАР: Ја не знам ни сам, зашто нисам јошт никада новце примио.
Јоште си ми дужан ти мене осумнаест форинта, тридесет три крајцара. Разумиш? ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Ти си мене дужан осумнаест форинта четридесет четири крајцаре. ПЕТАР: Добро, одби ми од плаће.
Ти си посло Чивут да ми кради новци и Рошилдова облигација и ш нима делиш. Пустаљијо, дај мои новци! ПЕТАР: Шта велиш? ЈАЊА: Си чини глуво! Новци дај, кад ти кажим лепо! ПЕТАР: Па плати ми, де, како знаш! Ја сам задовољан.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Уби им чоека? Еј хеј, Пајо! А колико они убише нашијех, па никим ништа. Уби, велиш? А они? Толике нас на робију, а друге међу нама куга. Они нас толике, а мој рођени, једнога, па, гле, колика дрека.
Да се забели кад год сумрак пада. Пут да назидаш костима нашим, по плану грофа Мерци! Шта велиш, дебели, колико је срамоте нама нането, колико баба наших и девојчица ускакавчено, силом, колико породиља тучено по
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Тако је, разумијем! — поправи Јанко. — Дакле, ти велиш, то су ситнице? Кад вас је два мртва и седам рањених!? — Па ситнице, но што?
— Зли удес, господару — одговори Ђико. — Но помагај, да се о овоме сврши, па ће бити најмање! — Шта ти велиш, кнеже Ивановићу? — пита владика. — Што и сердар! Немам што друго!
— Велиш ли од истине да кућу зидаш међу нама? — запита Драго. — Велим и желим! — Нека ти је са срећом! — рече он давши новац
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
) ПРОВОДАЏИЈА (тихо): Гледај каквог сам ти момка довео, као да га је молер писао: А јошт док му у кућу уђеш. Шта велиш, то јест, би л пошла за њега? ДЕВОЈКА: Како каже мама и тата. ПРОВОДАЏИЈА: Е, добро је!
Онако једног печеног ћурка с целером, то јест, а пријатељу, шта велиш? ОТАЦ (смеши се): Тако, тако, кажите им све; јер знате какве су жене: „Е, па нисмо знале“.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце? — Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе. — Деде, деде, говори!
— Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик. — Е, може и то да буде — вели Јова. — Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак.
«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!« — »А, од »кума« велиш, знам ја и тебе и тога твога кума!« дере се Јова, па врти главом. Тако је често било, па тако и сад.
Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут! — Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Старина тражи, не жалећи с' труди, Старина нађе, своје лупа груди. „Је л' истина шта ти ту велиш, Мито?“ — „Ах, тешко, тешко мојој јадној души, Из брбљави што ја сад пусти усти! Не, није тако кô што сам ти казô.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Почепркао је по свом сандуку, извадио из плаве хартије Петраков сат и неповјерљиво ме погледао. — А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте.
То је исто као да идеш загледати у олтар шта поп ради. — Хм, шта велиш, Петраче? Петрак самарџија, држећи на кољенима рашивену стељу од самара, гвирну испод ока на домаћина и мирно му
Оваца, велиш, немаш? — Немам, видио си и сам. — Војске покупиле, а? — саучеснички уздахну интендант као да он и није војска него
— Ваљда опет хоџе ил каква друга напаст, а? — Е, ту су ти часне сестре, то ти је њихов кокошињак. — Кокошињак, велиш? Хм, ко ће ти натјерати ове моје крајишке заврзане да се умијешају међу часне сестре? Дивљачно је то, плашљиво.
— А, шта велиш, Сајане? — Жалобитно, брате Милошу — заводни Џакан очима — као да смо опет они некадашњи дјечаци. Е, само да није
— Нека, Сајо, нека, и њој ћемо ми заврнути шију, притрпи се мало ...А шта кажу, велиш: скрозира ко свијетлеће зрно, а? Види га, и то ти знаш. Е, јеси прави Џакан, нема ту шта ...
— Охо-хо, алај нагарише наши! — опет се џлитну Хусо као да је сјео на осињак. — Шта велиш, војниче, јес видио овога шидета, мајка ти пјевала! Боме, сад нечија стрина меље орахе.
— Куме, без легитимације нико не може проћи, такво је наређење. Ево, да ти покажем. — Ма шта ти то мени велиш, кумићу? — Тако ти је, куме — озбиљно каже Пантелија.
— Кад тамо? — приупита сељак. — Кад тамо, а она шупља и у њој карабин, торбак муниције, три бомбе. Шта велиш на то? Је л требало вјеровати, а? — Стани, болан, кумићу, ово ти је друга форма — побуни се сељак.
Ти се отуђио, подивљачио, бјежиш од свог друштва. Шта је теби криво, дај реци једном? — Криво, велиш? Не знам, брате. Савило се нешто на срцу, па тишти, а шта је и зашто је, питај бога.
Онога дана углавном је овдје остала. — Па зар читаво своје стадо, брате мили? — То је моја ствар. — А шта ти велиш на то, другарице? — окреће се предсједник баби. — Како Стево каже — кратко изусти жена у црном.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— Ах! Ево ме! — велиш стајући преда ме — шта си ме звао, а? — Мајка те зове! — И ти не гледајући на мене, брзо, превијајући се и избацујући
Затичеш ме где дижем заклопце са јела и од сваког по нешто узимам. — Што не чекаш? — велиш ти набурено. И онда узимаш па све мећеш у сахане, ређаш их око ватре. Ја те не слушам већ једнако узимам и једем.
— Ево, узми! — велиш ти озбиљно и пружаш ми. — А што ти не једеш? — питам те, гурајући оно у уста што ми дајеш. — Па такав је ред —
Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио. Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!... И сви су говорили да ти мене чекаш. Неки су ме чак и питали.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ју, да идем, плаче ми дете! (Устане.) Па велиш, ето, да бацим? СОФИЈА: А да шта знаш. МАГА: Ох, ох, како сам погрешила! Аратос ти, ето, и пекмеза и свега!
КУМ: Шта ти се чини, какав је то лек? МАКСИМ: Да ти право кажем, ја не знам. Псовка, велиш, не помаже, батина не помаже; шта дакле помаже? КУМ: Песма. МАКСИМ: Песма? Како то може помоћи! КУМ: Ево како.
Та су времена, чини ми се, прошла и, као што велиш, да се жена заклела мужу, тако се ваљда и муж заклео жени. МАКСИМ: Слушајте, слушајте, како јој иде језик!
да видите, како се моја нацифрала; ама није жена него лутка: утегла образе белилом, велиш, шкрипили би под руком. — Мислим, који је то враг, али никако ми се не пита данас.
Бар кад мислиш штогод, а ти ради људски. А шта је крпити од данас до сутра? КУЗМАН: Право велиш, комшо; то је млого боље, а башта је, ако ништа друго, а оно бар да се човак прође по њој и покоји пут проспава.
Ако се нећемо ми, као комше, пазити, да ко ће? КУЗМАН: Па велиш да закопам и оно друго? ДАМЈАН: Ја сам тако учинио, а ти можеш радити како ти је воља.
ДАМЈАН: Дакако; куд ће ти боље, него кад скинеш бригу. КУЗМАН: Пак велиш, да не казујем жени? ДАМЈАН: Богме, ја мојој нисам још казао, а ти чини како знаш. КУЗМАН: Баш ти фала, комшо.
ДАМЈАН: А ти бар остави до довече. Видиш, може те ко опазити, па помислити богзна шта чиниш. КУЗМАН: Ти право велиш. Али видиш, што ми жена каже, шта је снивала, да ће нека птица доћи и однети ми новце.
КУЗМАН: Хм, хм! Па велиш, да не дирам у новце? ДАМЈАН: Ако себи желиш добра, немој бар до сутра. КУЗМАН: Али што ћу, кад су ми од потребе?
ЉУБА: Па она и треба да је слободнија, зашто је женско. СТАНИЈА (обазре се, па је мери): То велиш, а оно је зло, кад девојка сагне главу и кад дође мушко, а она га пољуби у руку.
СЕЉАК: Гди је мој магарац? ЈАКОВ: Ја сам. СЕЉАК (смеје се): Мале су ти уши. ЈАКОВ: Твоје су веће. СЕЉАК: Дакле, велиш, ти си магарац. То је лепо. Него, гди је мој магарац? ЈАКОВ: Ја сам твој магарац. СЕЉАК: Слаб си, пребићу ти леђа.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Ајд, ајд! Знаш шта је, Пело, дед да ми мало певаш. СУЛТАНА: Јошт ми то треба на ову несрећу! СРЕТА (устане): Шта велиш? СУЛТАНА: Ја не знам да певам. СРЕТА (покаже каиш): Оћеш да те научим! СУЛТАНА: Ја знам само талијански да певам.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Јесења туга из магле роси, невидљив косач пољима коси.“ „Читави свет си прошао, велиш, зар је могуће, друже? Прошао пешке, у једном дану, и још те ноге служе?
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
ПРОКА: Остави, бога ти, Трифуна, нека густира; него реци ти нама, Агатоне, распитивао си се, велиш? АГАТОН: Јесам! ПРОКА: Па јеси ли шта сазнао?
Него, узми тај служавник па 'ајде. Кафа се потпуно охладила, а, велиш, неће ни да је пију. ДАНИЦА: Па јест! (Узима служавник и полази са тетком.) Не знам зашто бих их чекала?
Па ето, крај њега сам се навикла. ГИНА: А шта велиш, Симка, за онај сервис; чисто сребро, за два'ес' четири особе. СИМКА: Ти се, Гино, канда заплака кад виде тај сервис?
ТРИФУН: Па јест, сасвим би друкче било. ТАНАСИЈЕ: Па добро, Агатоне, 'ајде шта ти велиш, шта да се ради сад? ТРИФУН: Како смо се уселили, тако да се и иселимо.
САРКА: Право каже Гина, сви смо дошли с добрим намерама. ПРОКА: Оставите сад то зашто је ко дошао; него шта велиш, Агатоне, је л' да пођеш ти до адвоката? НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Треба, дабоме! АГАТОН: Па кад велите, 'ајд да пођем!
НЕКОЛИКО ГЛАСОВА: Треба, дабоме! АГАТОН: Па кад велите, 'ајд да пођем! МИЋА: А шта велиш, Агатоне, кад се већ онако упустиш с њим у разговор, да ли можеш нешто том приликом да га испиташ како гласи тестамент?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Ех, не мора се, него тако ти хоћеш. Ето, овај... и ја сам оставио жену... Како да ти кажем, ни мени није лако, а велиш мука је и теби, па баш нам ништа не би фалило... — Видим да си ђаво... — На своја места!
— Шта ми вреди, јесам, али као да нисам. — А овај — гледа заводнички једну црномањасту потпоручник Александар — велиш, дала би. — Ју, грдан, ко ти то рече! — и девојке се закикоташе.
— Господине капетане, наредио је командант да се вратите на стари положај!... — Ама, побогу човече, шта велиш? — командир се ухвати за главу и дубоко уздахну. — Јеси ли то добро чуо? — Двапут сам му поновио наређење...
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
А у ону највећу учитељка купи павлаку од козе. Јок, то ми нећемо!... — Слике, велиш, а какве то? — Курјака, лисице... Хо, мој брате, да ти донесем каквих хоћеш кожа, па к’о живо звере!...
Него оно к’о вели: дај да бацим кривицу на другог, ако се може; боље нека бриде туђа леђа него моја. А за мене што велиш, госпођо, — грешиш се много: ја сам ти једна пука простачина и не знам ти за политику баш ни мало.
Само ако то можеш... допуни он после кратког ћутања. — А шта велиш за ово вечерас, јесам ли погрешио ? — Како ?... Напротив! то ти је дужност.
Код нас ти је, брате, слобода!... Председник промоли главу из заседања, раздвајајући неке хартије. — За прирез што велиш... нисте ни ви бољи. Чекао сам те годину и по, док ниси измирио мањак. А за оно затварање имаш право.
учинићу, не бригај... А велиш после... сигурно ? Немој да ме превариш!... осмехну се он усиљено. — Знаш да сам после у твојим рукама.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Ко зар ја? Ехеј, кићо! Кам' да хоће, па да му очас закука мајка... — Шта велиш ти, Љубиша? — Тсс... ништа вала... тек онако. Ко му зна!
Их, што неће... Па после одмах џемадан, јелек, дизлуке, све златом искићено... па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?...
онога... како ћу рећи... по закону, — по параграфима, брате мој... А да ја... онога... како ти велиш, — тхи а—а—а!... пуцала би брука на све стране.
баш знам како си почео: »Ваша светлост! Ми, капетани и пандури, попови и грађани, ми народ«... велиш ти, а светли кнез, обрадован, прекиде, па вели: »Доста, капетане: с то мало речи казао си много«... Поп се намршти.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
ЈЕВРЕМ: А је ли моја Павка индивидуа? ИВКОВИЋ: Да! ЈЕВРЕМ: Е, хвала ти. То сам, знаш, хтео да те питам. А велиш начелник добио поверљиво писмо да нађе мекшег човека? ИВКОВИЋ: Тако се чује! ЈЕВРЕМ: Може! Може!
Па... (Застане и посматра Јеврема.) Шта велиш ти на то, Јевреме? ЈЕВРЕМ (устао је и узнемирено шета чекајући нестрпљиво да Јовица сврши говор): Па је л' то зашто
ЈЕВРЕМ: Па ја велим... СРЕТА: Ама, немаш ту ништа ти да велиш или да не велиш, то је ствар рачуна. Ти, рецимо, имаш у рукама краља, а ја, брате си ми мој, кеца.
ЈЕВРЕМ: Па ја велим... СРЕТА: Ама, немаш ту ништа ти да велиш или да не велиш, то је ствар рачуна. Ти, рецимо, имаш у рукама краља, а ја, брате си ми мој, кеца.
СЕКУЛИЋ: Овако га држимо кô буву под ноктом... (Припаљује цигарету.) ЈЕВРЕМ (прави и сам цигарету): Велиш, тако каже господин начелник? СЕКУЛИЋ: Шта: „каже господин начелник”?
Не питам ја ко је старешина, него: „Разумем!” ЈЕВРЕМ: Па јесте! А како велиш, је ли све онако спремно? СЕКУЛИЋ: Шта спремно? ЈЕВРЕМ: Па то, за изборе. Јесу л' учињене све припреме?
Где је влада још тражила зетове народним посланицима? СПИРИНИЦА: Па не нађе, него онако... проводаџира. ПАВКА: Па велиш, тако да јој кажем? ЈЕВРЕМ: Тако, дабоме! (Узима шешир и хоће да изађе.) ПАВКА: А куда ћеш сад?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
« — Пхи! Баруштина! Вандеја. И нико ни да пише, да протестује!! — Шта велиш? — Велим — рече му Срета зловољно — има ли овде кафане, мејане, јал’ тако штогод? — Има, како да нема!
— »Шта велиш ча-Трипуне« — питају га сељаци — »а да ти се ова нешто нађе у вајату, би л’ јој приписао сав мал?« — »ђаво си ти,
Особито му се допао. — Е, господин-учитељ, шта ће да лијеш за ту писму, ја ће да частим. — Па, велиш, допада ти се? — пита Срета. — Једно калиграфија, неје друкче, господинучитељ.
— Боље што ниси. Неће ни његово довека! — Ама и ја то велим! Нека иде, а што велиш, неће ни његово довјека бити, а дотле; Одиђи, грбава вјеро, кумим те богом великијем! — Доста му и оволико.
— А-ја — додаде Крсман, — да изрезили ка’ биров кучку. — А велиш, љути се? — пита Срета. — Љути! — одговарају му. — Ако — ако; то ја и хоћу! — вели Сретен.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сви обрнуше главе пут кола, па тражаху очима Стану, а, знамо, да им није требало много тражити. „Шта ти велиш на то, сердару?“ запита Господар, пошто онај сврши, и пошто сва граја утоли. Сви се погледи стекоше на сердара.
“ „Нека, нека... како узоћеш моје дијете!“ блажаше га сердар, па да преврне говор на друго, запита: „Ама како велиш да је тај човјек из твога мјеста, а не збори онијем језиком што наликује нашему, као што си ти с почетка зборио?
“ „Реци!“ „Ајде, мој Јанко!“ „Да идем... а куд?“ „Тамо ђе те зову... ђе ти је мјесто. Отац ти је неотац, велиш, а мајка немајка, али имаш онога чојка, који гине за тобом; имаш сестру...
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Дакле, ти се, старче, неправо тужиш на моје говорење, које, велиш, да си у младости чуо, не би смео у прси младе твоје дирати.
” Зил[отиј]: „Право велиш! И код нас у Грецији на[х]оди се правдољубиви[х] епископа и свештеника који уздишу и жале се на злоупотребљенија која
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Знам, али би рада, да те посавитујем. Али, јопет, ради како знаш. Оћеш да те изујем? Нећеш, велиш! Па ти, по овоме вримену, оклен доклен. Валај, ни вра-Наћвар нема срца! И шаље те ради губавог Кење!
Он и сада, овога тренутка, сигурно мисли да му је коњ на другој страни. — Шта велиш?... Како то? — питају родитељи, а на Кењову лицу показа се виши ужас но прије.
— Па онда га опет запита: — Дакле би ти умија тимарити коње?... Би, велиш!... А колико би најма искâ за годину? — Ја? Је ли?
— Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако!
— Ми смо толико година ишли без тебе, па се нисмо сићали да нам ко вали. А велиш да сам ја крив! Право велиш! Крив сам, те доста, што сам те држâ за друга!... — Нећемо тако!
Еј, еј... Дувало поче јако кашљати. — Та-а-ко! — поче фра-Брне. — Пет година, велиш! Ја би приста и на десет за менека. Ја не знам шта ће с меном бити! — Не бојим ти се ја глави, Брне!
— Одма да си отишâ, ако не желиш да ми више никад прид очи не изађеш. Одлази! — Оћу, оћу, кад велиш! Оћу, одма, на ма’ с ови исти стопа! Зар ја тебе да не слушам, а? Збогом.
Ајдемо даље! Бјеху дошли у шумарак, близу воза, те сједоше у хлад. — Дакле, има ништа нова и код вас, кад велиш да ћеш ми све казати? Да није шта зло? Кнез заврти главом и хукну. — Није зла вала богу и Дивици, него...
Па се Бакоњи ражали видећи мају сиједу, погурену, крезубу, и он дубоко уздахну... — Дакленка, кад велиш да му се најавим? — пита отац. То трже Бакоњу из снијевања. — А? Стрицу да се највиш?... Никако! И не мисли о томе!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Јеси ли, драги Сатире, баш сасвим сигуран да је тако као што велиш?“ „Сигуран као град!“ „Па да видимо! - Ради једноставнијег споразумевања, зваћемо број који се односи на катету
„То не би, бар за сада, ни могао, све кад би и хтео. Платон није овде“. „Шта велиш? Није овде. - Па где је?“ „Недавно доплови овамо краљевска једна лађа са три реда весала и одвезе нашег Платона на
Свештеник се окрете своме нећаку. „А шта ти велиш о плановима своје мајке?“ Исак не знаде спочетка шта да му одговори, но брзо се снађе. „Па, драги ујко.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
к... — кркори нешто Секула. — Шта ти је, бре, шта кркљаш? — ... Кад ћеш да се а... а... а... демобилишеш? — Како велиш? — ... Ранац тај да скинеш... — па показује на грбу. И грбавко се присећа, па црвенећи иде даље и гунђа.
— Како кажеш, што су се... — Кажем шта ће те Швабе с нама противу ови' наших Шваба? — Шта ће, велиш, с нама? Е па, брајко, они ће с нама због овај... па због... е не знам. — Знаш ли ти, Секула? — ...
И то пушим на ону ћилибарску муштиклу. Знаш кад смо се венчали, па после венчања путовали, а ти ми кажеш: „Уживам, велиш, кад пушиш на том ћилибару, а на прсту ти бурма. Изгледаш озбиљан, прави правцати муж.
“ „Како велиш: на седнице иду патриотске“, гњеви се на њу Јаћим, „а ја шта сам радио? Деде, шта сам ја радио? Зар ја ништа за ову
Кроз маглу у очима, зажарених образа... и онај гроб и чобанка, и снови наши и сва страдања, шта велиш: све нека иде до врага! Зар нисмо сви ми као и она мала Колета од Розена?
— Шта велиш! Где премештена, несретни сине? — камени се, запрепашћена од ове неочекиване новости, наја. — Онде код железничке
— буни се Мија. — Нису га, велиш, никада виделе? Е, жалосна ти мајка, Мијо. Ти почињеш, чини ми се, помало... — И обрће му раширене прсте пред очима.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Зар нећемо пјешице? — Не, одвест ћемо се колима. — Колима, велиш? — Теби је, изгледа, нешто смијешна та ријеч „кола”? — Тако .... Побуђује ми инфантилне асоцијације.
” ... — Хм! Свашта ли и теби пада на памет! — Богами, свашта, право велиш! Путем је шутио. Што увијек брбљаш, спочитавао сам себи. Изланеш све што ти на памет падне!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— А гле Ђурице! Болан, како си порастô — рече попа благо, па се обрте кнезу: — Шта велиш? Одборници погледаше зачуђено, кнез се намршти, па приђе попу и шану му: — Зар из 'наке куће?!...
Нешто ми се ноћас једнако причињаваше нека лупњава. — А-а-а-а... — зевну Радисав и погледа га сањиво. — Ђе велиш? — Па виђи ’вамо, болан. Знам ти ја сад ђе је!
Радисав пође тромо и, бацивши поглед дужином зида, одједаред застаде и узвикну: — Ене де, проваљен зид!... — Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана!
Ко ти то рече ? — Па... ја чух да велиш: »пуцај«... па ко велим... — стаде Коста да отеже. — Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац.
Не знаш ти њега: кад се мало љутне, гори је од курјака. — Па добро, кад ти велиш тако — одговори Пантовац, јер је научио да слуша сваку Вујову реч.
— Има ли што за мене отуд? — запита Ђурица кмета. — Из среза, велиш ? Тсс... петљају нешто... ено тамо на дувару приковано — одговори кмет, показујући очима на ону објаву среске власти,
— Доћи ће и та наредба, не бој се. Пожурио сам се и ја, да она што пре дође. — Шта, зар си почео? — викну ћато. — Велиш то истину? — запита и кмет. — Тхе, помало... Јутрос малко почесмо. Него, хоћете ли ви мене чувати, то ми кажите?
Беше веома узбуђена, али јој то стање беше тако ново и тако необично, да му се она и не брањаше. — Стако, шта велиш ти за мене ? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. — Па... видиш сам...
А данас нам враћају позајмице. — Па ...шта велиш ?... Она обори очи, поцрвене и стаде да дреши упрту од торбе, која лежаше уз њу.
— Докле ћемо ми овако, шта велиш? — рече она, пошто се стиша од прве љубавне буре. — Ништа ти ја не знам, нити умем да мислим.
Вујо слеже раменима, па одговори: — Чините, напослетку, како хоћете; не браним. — Па кад велиш тако за калуђера, онда је најбоље да идемо чим се смркне, само нам нађи још кога човека — рече Ђурица.
— Ама, попо, шта велиш ти ?... О ком ти гоговориш ? Знаш ли... — Знам ја добро, не бој се, синко. Знају и деца сеоска ко тебе упропасти, а
Ћипико, Иво - Приповетке
—Та пустиће ме, неће гледати на мало! —А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме...
— Сама си код оваца? — вели јој и чуди се своме узбуђењу. —Да, сама... — Куд ти је Илија? —Бриге ме за њ! —Што велиш? —Рекла сам. —Да, бриге те, а што би без њега, кад си се на њ навадила? — Лако, брате!
—Пусти, ко зна хоће ли нас сутра узети на радњу! —Бога ми, јео бих... али, право велиш, боље да ми се нађе овај грош при грђој невољи, — и кренуше даље. . .
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
РИСТА (поласкан): Кажу! ЧЕДА: Ама, шта кажу, видим ја! Допашћеш се ти нашој Дари. А велиш, је ли, она се теби допада? РИСТА: Допада ми се. ЧЕДА: И ништа ти не смета што је она туђа жена?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Вардар, иначе ћутљиви Демиш окрену се Спаси шаљиво: — Ама на овуј муку није баш рђаво кад се неко наш потурчи, а што велиш? — Скрши врат, протестанту ни један!
Па бјежи свако, јер н Циганка има образа!.. — А што не кажем теби, крајан ти зуб? — Али велиш другима, па би и мојим Колашинцима? — Никому ко је мушко, бре! — Вала? — Валаа!.. Мудар Дурут, па се одлучио.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Од овакве крађе Ником није штете. Мени Господ шапће: „Тако красти смете!“ Па шта велиш, Љубо, Једно лепо вече Да нас, ’вако старе, Заједно затече; Да видимо шта је И на дну бокалу, Па од старих јада
“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо. Кад велиш да је тако, И кад ми кажеш: брате, Јурнућу прво на те. Ударих силно, снажно...
Јесам добро чуо? Рекао си: слога? Де још једном реци, тако т’ живог Бога! Слога, велиш, само слога нас спасава. Дакле увиђате! Милина је права — То јест, ако имаш доста заборава.
Краков, Станислав - КРИЛА
— шапће округли капетан Буда ађутанту, који крај њега лежи. — Ово нешто значи. Не слути на добро. А, шта велиш, Душко? Не осмејкују се његове увек веселе боре на округлом лицу, већ се грче са изразом плашње.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
и мудра глава Крвљу ће својом бедем мастити! — Ти за то велиш да је несрећа!... Па кад у лету пâлош застане, А крвав слуга паше свирепог На бледу мајку упре зеницу: „Ил’ подај
Можда јој онде неће годити Руменог ђýла мирис харемски? (гледа у Спасенију.) Шта велиш, душо? Има л’ у цара и најмоћнијег Овако харем да је намештен?
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Боље да их ви поједете но Турци. Војници поскидаше капе: — Вала, господине, досад нисмо смели, а кад нам ти велиш, ми ћемо одсад клати где год ухватимо.
Кажи јој, бре, Бућо, ако се жив вратиш, да сам је се и на самртном часу слатко и весело сетио... — Где то, где, велиш, да имаш пара? — пита неко трећи састраг. »Трбо« се куцну прстима по појасу на левом куку: — Ево овде.
— Бепyј слободно, оче М.. зато ти ја могу јамчити. Ја тај Новаковићев концепт имам у рукама. — Ама, богати, велиш? Откуда ти, брате ако бога знаш? — Нашло се. — Ама где га нађе?
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Пољупци ће звезде палит’, — Па шта велиш, је л’? Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Граната излете и труну у бугарске ровове, као да је тамо треснуо гром. Коста се насмеја. — Шта велиш?... Не дам ја ове моје прангије за све твоје брдске топове. Ћиу-зврц, ћиу-зврц!... Кингири мингири.
— Пусти... Није то њему први пут. На положају нема шта да пије — бранио је Бора Косту. — Велиш, нека истера ћеф! — смеје се Радослав. Дуго су разговарали о борбама, о Солуну како је горео.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!) Крадом стазе испитати, — шта ти велиш, Раде? Крадом дању, кад се може; ноћу на месецу Обискати свету гушту, с' завјетом мом свецу.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Лепо је јело тај морски рак, Па са шкорпијом кад се запржи!... А Венецијанка то свака зна — Шта велиш, кнеже?... Ха! ха! ха! КНЕЗ ЂУРЂЕ: И то! Ох, боже! Боже мој! (Вујо улази.) ВУЈО: Бјеж’ господару!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— А само да ти је знати каква љута зима море бити 'вође, на планини. — Зима, велиш? — Да, зима, зима! Колико ли је само свијета помела мећава на 'вој планини!
— И ти си како велиш, и како чујем, много трпио и патио? — Јесам. А што је теби за тим? Што сам препатио, не казујем свијету!
— чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се. — Е, мој брате, учеван велиш! Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарни-де, Глишо, тај угарчић!
Шта ти велиш, Мићане? — Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама кô трбушасти
— Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? — узврати се Исаија. — Шта ти велиш, Симеуне? — окрену се покојни Партенија мени. — Ја велим ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе, крстове,
Е, ово је права будала, будала над будалама. Ама, откуд ти је дошло у главу да јазавца тужиш? Давид: Откуд ми је, велиш, дошло у главу да јазавца тужим? Није ниоткуд, већ знам данашњи ред и закон.
(Једва га ухватише и свезаше.) Писарчић (сав блијед): Што си га пустио, магарче? Давид: Коме ти то велиш, магарче? Судац: Што си га дријешио, будало? Давид (смије се): Ама, чекајте, људи, да се мало приберем!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
Чекај! Где си чекао досад, чекај још који дан. МИЛАДИН: Па ја велим... ЖИКА: Ама, нема шта ти да велиш, него изађи напоље док свршимо разговор, па ћу да те зовем после те натенане да те саслушам.
ЂОКА: Боље, немојте читати даље. КАПЕТАН: Ти да ћутиш, јеси ли чуо! (Милисаву.) Је л' и ти, господине Милисаве, велиш да се мора читати? МИЛИСАВ: Па јес'! КАПЕТАН: Добро! Седи, господине Вићо, па настави посао.
Ћипико, Иво - Пауци
Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећи плахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?... Што велиш? Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт...
И спојише се погледи и у сласти изгубише се... — Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову?
— Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране...
— Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор,
Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како ваља... Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега, кад је најскупљи...
— Раде, — иза премишљања рекао му тада отац, ти си научио, велиш, нешто читати, а утувио си и бројеве; што не би на чему загарио што дајем господару на рачун?...
—Све је убиљежено, — вели мирно газда. —Па како да може бити толико колико ти велиш? — А парнички трошкови?... подигнувши главу насмија се газда. —Какови? —Они са попом Враном... Пали су на те...
Али да, — као присјети се, — ти си од поштена пања... А колико би ти требало? —Десетак талијера ..... —Добро, а велиш, вратити их о светој Кати?... Даћу ти их, ма, да знаш, плета ти је на талијер. —Како хоћеш... потреба ми је ... .
— надода млађи. — Дакле, знате, видили сте да је Цирило ударио Јосу? — Јесмо. — Што ти велиш? — упита судан млађега — Ка и брат... — Дакле, видио си и ти? — Јесам! — Тако, фалу богу!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Не даш Прохору да се вине у твоје висине, остављаш га доле у блату с краставом жабом да се натеже, с њом да другује, велиш, Прохор и није за боље друштво.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
/ Управо је скројен за те,/ обуци га, а што не би?/ У пола га цене дајем,/ ником другом - само теби./ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
ТАШАНА (више за себе): Црна твоја мајка и сестра! САРОШ (гануто): Зашто спомињеш моју мајку и сестру? Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту... Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш?
И то гори него обична подводачица, Наза Циганка, која бар хлеба ради подводи, а ти најгори... себе ради!... Као велиш: када је ја не могу имати, јер то не допушта чин, име, онда ослободићу је црнине, пустићу је у живот да се с другим
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кад изађе с робије, он ће, казао је судијама, у Америку... Шта велиш, Настасе, би ли и ти у Америку? И ја бих. И све се спремам да то једног дана кажем и Нани...
Капетан!... То је ваљда био капетан у комшилуку, па пала тараба, а ти онда велиш: е, сад и ми имамо капетана. За фрау Розу се говорило по варошици да је циција која ђаволу не би дала нож да се
— Не беснуј на мене — одговара Јова граничар доста мирно. Влаовић онда тек плану. — А, тако велиш! Е, онда да знаш да ћу кроз прозор ујахати у ону забарикадирану кућу, и да ћу истерати на среду оног твог слепог миша!.
Све се прибојавам, једног дана ће се кроз ту сличну спољашност промолити можда и слична душа... Шта велиш? Одједаред, кад уђем у године, а ја господин Тома по нарави, по обичајима, ко зна, можда и по „определенију”:
— Допада ми се како си то казао... Зашто си престао писати? Пиши шта било. Дневник, бар. — Велиш, бар. Кад бих дневник писао, ја не бих сматрао да пишем бар. Не пишем га, али га мислим.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Шта велиш? — пита га момче. — Мислим да таласи, образовани интерференцијом, немају довољну дужину. Ја не знам шта би момче и
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Тек се чује: „О-хо!“ Један од њих застане и погледа другог. Пођоше сада напоредо. — Шта велиш, побратиме, када би се опучио онај коњ изнад нас и налетео на тебе? — пита сада Лука Душана.
— Благо теби, побратиме. Код мене у онај поток неће нико да наврати... — И шта велиш... хајд да се помучимо узбрдо до Луке, добро, добро, постараћемо се, када ти је толико жао...
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ти је, брате, нечовештво: дођоше ти до две сиротице да ј’ нараниш леба бијелога и напојиш вина црвенога, а ти велиш двема сиротама: „Ид’т’ одатле, један људски гаде! Не гад’те ми пред господом вина!
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Аха-ха-ха, дошла за будалом, велиш! — Ко ли је та будала, еј Стриче? — Ја сам будала! — одједном дрекну Стриц, муњевито прискочи стаблу и док се још
Конопац једва да је утонуо нешто преко пола метра. То их обрадова. — Да загазимо, шта велиш, Јованче? — Хајдемо. Спустише љестве у језерце и убрзо се нађоше до преко кољена у хладној води. Мачак се стресе.
Јованче застаде. — Идемо тамо, шта велиш, мајсторе? — Можемо — тихо се сагласи Мачак. Послије седам-осам корака наиђоше на бистар поточић, који им је сјекао
Кад се вратила у пећину и друштву испричала шта је видјела, Лазар Мачак само прогунђа: — Гомиле сандука, велиш? — то им је сигурно муниција. — Хајдемо, Јованче, да и ми погледамо.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И биће ми твоје срдце почрпалом из моје благодети. Велиш да је и бунар дубок. Ама ако би колико у бездну ископат био, мому бунару, мени самому, није се сравнио дубином.
А и што своје ти борављење владико велиш бити у девојки? С тога посла и чуда ми нестаје! Небесни и земљани кругови тебе не могу сместити, ја девојачко ли те
Како ли ћу сисама дојити младенца свога? Откуд да ми се створи млеко? Велиш ми изаткати царску порфиру, — понапре укажи ми основу одашта ће изаћи? Указујеш грожђе, а камо му чокот и лоза?
Доиста то хоће теби проказати сам Бог о моме овом случају у сну, како ли год. Што ми велиш тога мога договорца, а ја не могу знати где он борави, нити се могу горе пенати у небесне висине тражити га где је,