Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Тако је то бивало с кољена на кољено у Јановоме дому и тај ред затече и њега кад га Бог посла на свијет. Гроф Венцел, отац му, бијаше једино дијете својијех родитеља, који га не хтјеше мородовити наукама нити га од себе одвајати, но га
Првијех година имао је Венцел много дјеце, која му помријеше. Најзад одњиви два мушкића: Венцела ИИ и Јана и једну дјевојчицу по имену Елвиру.
Брат им Венцел, увијек слабуњав и размажен, друговао је сад с њима почешће. Дјеца га нијесу мржјела, али бијаху опрезна с њиме,
Ево, на примјер, узми ти овај штап а ја ћу други па да се сијечемо!“ Венцел, смијући се пристане. Одмах укрстише штапове.
у слабине три“ итд. Венцел се наиједи па баци штап пустопашице. Штап љосне о врата па на таван. Врата се у тај мах отворише и у собу ступи
Штап љосне о врата па на таван. Врата се у тај мах отворише и у собу ступи Венцелов отац. Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило. Стари, пошто неко вријеме омјераше Јана, нареди да се опет сијеку.
“ рече она подругљиво. Затијем, у душак, каза она природнију подјелу животнијех, како бјеше од чике научила Венцел је слушао у чуду, па за обједом приповједи то. Цурица се некако извуче, али у длаку не уђоше у траг њиховој тајни.
Тај безбожник подмити духовенство и тијем (иако ради добре сврхе), један гријех више натовари на своју душу. Гроф Венцел, не само што се није хтио гријешити те избављати сина, но да опере љагу, ћаше га драге воље својим рукама задавити