Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— стаде Коста да отеже. — Хајде живо, да се разлазимо — рече Пантовац. — Ти сад гледај да се што пре дохватиш Венчаца, као шта сам ти казао; а ово нај, понеси са собом — рече Ђурици, дајући му новчаник. — Ама шта ово би? — поче Ђурица.
Ђурица скочи из заседе и, зверајући десно и лево, јурну напред што брже могаше. Тек кад се дохвати Венчаца, умери корак и, чим зађе у шуму, паде под једну лиснату букву.
Кад окретоше подножјем Венчаца, оном шумовитом страном, зачуше пред собом познато звиждање, знак њихових јатака. Обојица се заклонише за дрва,
— Симо, ти сад окрени десно на Копљаре, па иди право кући, а ја ћу гледати да се прокрадем до Венчаца. — Мени је казао Вујо да једнако идем с тобом и да те допратим до њега. Не смем те ја оставити. — Што ћеш ми ти?
Са плава чиста неба падају светли ватрени зраци по шуми и косој падини, што се протегла између Букуље и Венчаца. Ту у једној дољи, поред пута који води у Кленовик, окупио се велики број сељана, читав сабор...