Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
КРУШКА РАДИ 120 7. РАСЦЕП 126 8. ТВРДОГЛАВСТВО 132 9. ПРОШЕВИНА 138 10. БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ 148 11. СКИДА СЕ ВЕО 155 12. ЛОМ 162 13. СТРАШНИ СНОВИ 176 14. НОВИ КМЕТ 184 15. ДВА ОЦА 189 16. ПРВИ СУСРЕТ 195 17. ПЕТЉАЊЕ 200 18.
Старац посрте, а Петра се сроза низа зид... Радости беше и сувише за њих. 11. СКИДА СЕ ВЕО Кад се одвојио од Станка и Зеке, Ногић окрете кући попМилојевој. Ишао је полако, премишљајући шта све да му каже.
Црњански, Милош - Сеобе 2
У бојама булки. Њен бео вео, од газе, око рамена и врата, њене голе руке, њена риђа коса, све је то лепршало, као да дувају ветрови.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Карактеристично је да се и у њиховој најраскалашнијој раздраганости као врло танак вео осећа прелив од сете и туге.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Зато се млада код нас покрива различитим покривачима („вео“, „авлимарима“, „округ“, „дувак“, „покривало“, „привјес“ итд.).
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
личне доживљаје, своја лична осећања, опева своју несташну, каткада и разуздану младост, не бацајући на своје стихове вео предрасуда и обзира, но као пркосећи старима, мудрицама, цепидлакама, лицемерима, поборницима свега старог и
Јакшић, песник, није гледао свет онакав какав је, но кроз вео својих песничких илузија, са висине својих песничких идеала.
облицима, ставља себи за дужност да слика људе не онакве какви би требало да јесу и како их он снева и види кроз вео својих илузија, но онакве какви јесу.
Суве податке из грчких хроничара и српских летописаца и старих биографа он је огрнуо у вео поезије, и у лирском тону, ритмичним и китњастим реченицама, готово у »слободном стиху«, опевао старе јунаке.
И у таквом расположењу, поезија је за њега била уточиште и извор заборава, онај »вео којим се обвија ругоба света«, по речима једног модерног песника. Он се повукао у уметност, у песничке снове.
Милићевић, Вук - Беспуће
свој обични изглед, као да је било нешто што га је скривало, уљепшавало и на једном ишчезнуло; као да се здерао неки вео с тих лица која је он научио да виђа гдје улазе у кавану стално вријеме, гдје сједају на своја мјеста, читају исте
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
злато, о небо се жеље приковале, место звезда на мене су сјале, а највећом од тих жеља клети' придела је нојца вео бледи, бледи вео сади-месечине, хоће нојца комарник да гради, да се под њим љубе двоје млади'.
небо се жеље приковале, место звезда на мене су сјале, а највећом од тих жеља клети' придела је нојца вео бледи, бледи вео сади-месечине, хоће нојца комарник да гради, да се под њим љубе двоје млади'.
и смрт, размакнут међу непромењиву, васељену што цепа надвоје, да мо'ш одерат смелом десницом са божја лица недигнути вео, на наличе окренути нам га, да и то смртна сила која сме ни онда не, ни тад, ни тако не!
! Дрктала је була од пете до главе, чујући поздрав игумна Варнаве, са бледа лица кад јој паде вео, и Варнава као да задркта цео. Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
А Љевишка, а Љевишка... Модри ли се она жишка? (Постојиш ли, постојбино, или маглом вејеш, трино?) Златаст вео с Богомајке разапне се о заранке. Прекрсти се ребром, крове, над свиралом кућне зове. ИИИ Тескобно је.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Само за тренут! ... Вјетар је мео и све се зави у снијежни вео. МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш — од
Около њега, кроз вео фини, играју виле на мјесечини. Кад гору облак покрије ноћни и кланац тешка освоји тмина, долазе крадом дивови
Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео.
а наврх горе, у сами мрак, сину још једном чудновати зрак: остатак снега, блештав и бео, путнице зиме подеран вео. НОЋНА СТРАЖА Повише млина, у камењару, крије се чудна зверка, тамо ћеш наћи у јами глувој јазавца, кума Ждерка.
А свирач неки, сањало будни сав је од песме и речи чудних, скитница вечна, занет и смео, у магли спази девојчин вео и за њим пође — шта ли тај не сме! Незнанку тражи и пева песме.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
дође акшам, паде мрак алат - коњ црвенкасте, риђасте длаке ал-дувак; - ал отвореноцрвен, румен; дувак невестински вео, копрена ар (ахар) коњушница, стаја аџамија - неискусан, невешт, неупућен, почетник (човек или коњ) Базарђан
дрво којим се шкопе овнови, јарци, коњи пурли дуак = пурли дувак (пули дувак) невестински вео извезен златним или сребрним концем пуце - дугме Раженити - оженити (већи број лица), иженити разборита - саборита
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Он од мене није ништа крио. Његови синови, Милош и Ранко, врло лепи мушкарци, исто су тако скинули са мојих очију вео. Упознао сам село. Не као што га варошка деца знају, него као да сам се у Иланчи родио.
Имале су на очима таман вео, као бају плавих шљива, у праху. Имале су весео кикот, који каткад још чујем у сну. Биле су лепе, много лепше него што
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
У ПУСТИЊИ 25 ЈОВАН ПУСТИЊАК 27 ХРИСТОС НА ПУТУ 29 МИРЈАМ 31 МАГДАЛЕНА 33 ГОЛГОТА 35 ЛЕГЕНДА О ГЛУВОНЕМОЈ 39 МАРИЈИН ВЕО 42 СИРОЧЕ 44 ХРИСТОС НА ПУТУ БЕЛЕ И ЦРВЕНЕ РУЖЕ Лепа је и велика била она башта у коју је Бог увео прве људе кад их
А када жега дневна мину И паде вео ноћи црне — Бубица с цвета прне — И као бледа варница сину. ХРИСТОС НА ПУТУ Обилазећи градове и села На работу је
да је гробова: Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело, Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне Голготе— „Христос воскресе!“ — пун страхоте Глас му заори... Голгота гори!...
И мене самог језа хвата Кад видим очи њене сетне, Дубоке, загонетне. МАРИЈИН ВЕО Пре но што ће је скрити Небеске дубине, сјајни облаци, Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци...
МАРИЈИН ВЕО Пре но што ће је скрити Небеске дубине, сјајни облаци, Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци...
Четири ветра дохватише Свилено ткање беље од снега— Сваки је за се хтео Драгоцени њен вео— И, бијући се, поцепаше га У кончиће и влакна, Па у бурноме лету Расуше га по свету.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Не скидају се са оног чаробног лица, које се чини тајанствено, кроз дуг, бео провидан вео... А бели цветић миртин трепери и шапуће о блаженству... Све сија срећом.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
И тада, у мрачној, влажној ноћи тој, За тренутак један, изненада, као Свитац када сине, на мене је пао Кроз спуштени вео благи поглед твој.
Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.
И кад на живот мислим цео, Који је био што је сада, На моју душу ко црн вео Огромна, тешка сенка пада. Но ко паука што за мрежу Везују танки конци они, Дрхтаји твоји мене вежу За вечни живот од
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Прекорачи праг, али сунце, сјај и граја је запљусну. Вео јој се закачи за праг, и то јој добро дође. Застанувши, мало окренута у страну, са уздигнутом руком као бранећи се од
мало окренута у страну, са уздигнутом руком као бранећи се од тога сунца, света и граје, чекала је да јој откаче вео, и у том осети како се прибира, снажи.
ах, бато! Као свакада нису одмах могли да јој откаче тај вео, јер сви су хтели и грабили се. И тако, застанувши на прагу, она се сасвим прибра, и кад би готова, брзо се окрену и
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И ако живот овај вео скине Некад с равница, неба и брегова, – Ја знам да опет неће ми помоћи. ...Сећам се да је мирна била соба С
Тако се бели вео са чедних снова свлачи, С вољених ствари што ми излазе сада голе. Ја видим како све то жалосну пропаст значи И
Ако лежиш мирно, И с тобом твоје цвеће и лепота, Мртва и горда, краљица живота, На теби свилно одело прозирно И вео гроба, — једном, у ноћ чедну, Са болом душе што тужи и грца, Ја ћу ти доћи на постељу ледну, Ти, мртво драго
На пало царство сада поноћ глува Мистични вео разастире немо, Уз тиху пратњу прохладнога ћува, Кроз коју ћутом, озбиљно идемо.
ЗНАК Добра ноћи, Која У самоћи Видаш стара осећања моја, Имај моћи Да бациш свој вео Преко бола и на живот цео. Док се пâле Тада Звезде мале Свих сећања, и среће, и јада.
и тренутка, Из душе нам чили по прошлости део; И, по сталном реду, врх једнога кутка Њеног, — пада сиви заборава вео.
А судбина ће свој откати вео На прошлост, наде и радости биле, — Вео доброте, заборава, свиле — Покрити њиме свет сањања цео, К’о драга тела
А судбина ће свој откати вео На прошлост, наде и радости биле, — Вео доброте, заборава, свиле — Покрити њиме свет сањања цео, К’о драга тела студен покров бео.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
себе руке, на које јој натрпају малијех пушака и ножева колико год држати може, а два засједе (или заставе), узму јој вео с главе, и држећи га раширена изнад ње један од њих говори): — Помози, Боже, — и намјери се велики добри час!
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Али дирнути руком није хтео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео, Под којим лежи коса твоја густа.
да је гробова; Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело; Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне Голготе „Христос васкресе!“ с пуно страхоте Глас му захори... Голгота гори!
трепери, сања, И чини му се да ишчезава, К'о да се топи од чудне сласти, Да бива цвеће, та магла плава, Што трепти к'о вео поврх грања, Ил' чини као да дише трава. И тад га осваја жеља пуста, Живља од тол'ких доживљаја!
ИНТИМНА ИСТОРИЈА (1-12) 1 У први сумрак летње ноћи једне Ја сам Вас првом у животу срео; Кроз сребрнасто магличасти вео Ја спазих Вашег лица црте чедне.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Иде то тако па тек осетим како се онај танки маглени вео почиње да стеже и да скупља све више, све више, у неку све мању и мању гужву, док из њега не остане само један једини
Настаде мртва тишина, и све се нетремице загледа у сведока очевица Ђоку Евстатовића, који ће ето сад онај густи вео таме са страшне тајне да открије... „...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Све ми се чини да пре него вео На мисли, снове и идеје сиђе, У свести она јавиће се тада. Бојим се да ће лица израз цео Одати лик јој свету, кад ми
Гледећи дуго тај маглени вео, Камо се дани моји разасуше, Шири се покров велик, простран, бео, Под којим леже утопљене душе.
Знам, дете нећу никад бити више. Са старом драгом нећу опет поћи Срећним незнањем, где живот мирише На крв и љубав и вео поноћи. Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Небо на истоку било је као златни вео и наговештавало је диван априлски дан. Поље, птице, далека стабла шуме и добар пољски пут, све се удружило да запева
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Рецимо у овим стиховима из песме „Путовање“: То Јерменка око нагих рамена увија свилени вео Као да од чауре хоризонта отцепљује плаветнило У сумрак бео.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Многим ће Клиона студит’ врло строго — За тебе ће рећи: почео је много! Ал’ са гроба твога песник скида вео, А гроб вели: Авај, ја сам више хтео, Тек сам хтео много — Али нисам многô... И ко ће да суди по успеху људе!
Краков, Станислав - КРИЛА
Бацила је вео на лице и правила сулуде покрете трбухом. Тада је свукла и њега, замотала га у чудно одело, утурила му чибук у руку,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И Господ би пијан крај ногу јој мрео. Њен дах, ме кô ветар из пустиња пржи.'' Заћута, јер пред њим црн се вео смаче. Виде Порок како рог двогуби држи.
(Персијски стих) Хор модрих звезда мрким небом плови, Љубичаст вео изнад мора блиста. Ноћ византијска, сладострасна, иста Кô она кад се роди Господ Нови.
(1916) БИЋЕШ ВЕЧНО НИШТА ОД ДАНАС ДО НАВЕК НА ОСТРВУ Нечујно пучина примиче се хриду, Сањива у вео облачи се мрачни, Кô невеста бела, кад у чедном стиду Са трептањем чека на пољубац брачни.
Јежи се река и иње је бело Као низ ситних папратових спора Превлачи слојем залеђених бора. Зима је царски вео пољем плела. Река се мрзне, али покушава, Све чари које даље југу броде И раскош зиме да у себи сточи.
Кô танки вео и кô магла студна, Пијући пламен, да стопе и спрже Растанка звоно, што звони све брже. XXXИИ О, нек ти рекне тај
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
И заборав на све кад спусти свој благи вео, брда још и побрђа памтиће те, мајко, у љутом где зидајући зноју недужну цео те народ клео.
Ћипико, Иво - Пауци
” Свршетком распуста, здрав и миран поврати се у З... Она га дочека срдачно. Прођоше јесен и зима; густи зимски вео не застираше му погледа; у њеним плавим, непрегледним очицама гледаше одраз својега жића.
И као кроз вео ниже му се пред очима живот, пун пустих осјећаја, који се једнако буде и успављују, па, снатрећи, дође и до Кате.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Зинуо је, у угловима уста му се отегла пљувачка. То видим при месечини чија је трака, треперава и нежна као вео од свиле, пала по његовом пепељастом лицу.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
звуком, Припреми чаробне дворе, кад сунца изумре моћ, Над ружичасти наш свет да Љељо узвије руком, Спокојни, плави вео и тиху сањиву ноћ И грли, љуби, и стидљивим красом Заварај, душо, бледи сан, Док весник зоре не поздрави
Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео, вашу влас, А у зраку је одјекивô Безмерно сладак, звучан глас... Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна!
) Вече је одавно прошло... У шумарцима густим Безбројних, малених тица звучни је стао хор; Поноћ је спустила вео. По долинама пустим Умукô људски збор.
где мирта слађано мири, Заветни чека те часак и драги чека твој; Он дише свежину ноћи, и небо над њиме шири Звездани вео свој. Ијоно, он тебе чека.
У тавно зеленом сâду мирише травица мека, И небо над нама шири звездани вео свој Не бој се евнуха, јагње. Ах, тебе загрљај чека, А њега ханџар мој. 1889. НА ГРОБУ ВОЈВОДЕ ДОЈЧИНА У СОЛУНУ 1.
Симбол је и земља, и небо високо, А суштина оно што он собом значи. Тавни вео ноћи или светлост Феба, Звук који се хори из празне даљине, Одсев је истине, којој наћи треба Правога имена, потпуне
Пред том вечном тајном ми стојимо немо, Кô саиски мудрац пред Истине ликом; Вео с лица њеног дићи не умемо, Јер Истина цела не даје се ником.
И жедна, отврдла земља пила је вечерњу росу, А небо свој тавни вео безбројним звездама осу. Лукави, несташни Амор, управо у глувом добу, Пажљиво устаде горе и онда остави собу, Па уђе
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
То откривање је узбудљиво као игра лепе Саломе. Кад са ње падне последњи вео, онда ћемо, обухватајући духовним оком целу васиону поћи у бескрајне даљине. То је мој програм за наше путовање.
Кудагод га упремо, видимо небројене нове звезде, а млечна стаза или кумовска слама сматрана за беличаст вео обавијен око небеске сфере, није ништа друго до скуп бесконачно многих ситних звезда. Њих нико више не преброја.
Она је учинила оно што би се од ње најмање очекивало, сакрила је своје тело, замотавши га у густ облачни вео од главе до пете. А ја сам је увек замишљао голу.
пролазе векови а ружичаста боја ужарене Земље постаје све тамнија, као да ову нека невидљива рука завија у лаки црни вео.
Проћи ће нови векови. Сунце ће се обавити у таман вео, светлост дана ће се угасити. Вечна ноћ освојиће Земљу, и она ће са мртвим Сунцем продужити свој пут кроз васиону. ...
Испод нас струје и ковитлају се ситни облачићи, окупљају се, па онда беже један од другог. Кроз њихов нестални вео, ми видимо покаткад делове планетске површине, високе планинске венце са дубоко урезаним долинама.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Чак је и кокетна и лепа поп-Томиница у гробу. Умро онај њен фини бели носић за који је вечито био запет црн вео с вишњикастим ситним бобицама.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
воіле) — копрена, вео ВЕЛИКОЛЕПИЈЕ — сјајност, дивота, величанство ВЕЛИЧЕСТВЕН — величанствен, узвишен ВЕСМА — веома ВЗАИМНИ — узајаман
нешто нечему ПРЕТПРИЈАТИЈЕ — подухват, посао кога се неко подухватио ПРИБАВЛЕНИЈЕ — прилог додатак ПРИВЕЗ — превез, вео (приликом венчања) ПРИВИЛЕГИЈУМ (лат.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1911. ПАХУЉЕ Пјевала је зима своју пјесму стару; Прамињô је снијег и весело плео Од сребрних нити свој широки вео, И распростирô га свуда по Мостару.
На теби сада виси црни вео... Муке те ломе кô рапаве спиле, И ти ме гледаш суморан и свео. О боре, упи' своје јаке жиле У ову земљу пуну
Ноћ уза ме ступа и свиленим скутом Сјајне капље руни са процвалих трава. Како топло шуми њен краљевски вео Пун свитаљка јасних, чезнућа и сетâ, И запиње лако за гране дрветâ И мак црвен што се по стазама сплео.
Један лептир, што је био Пун златнога прашка над њом разви крила, Док је сребрн вео титрајући крио Пурпур њеног т'јела.
Затим насмијана меком руком скупи И подиже с траве свој прозирни вео, И пође. Гдје сребрн талас о жал бије Један крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На
И видјех гдје се горе уздрхтане Облаче тихо у дугину шару. Пуне рубина повише се гране, И кô да широк један вео сјајни Покри високе гребене и стране...
Мирно, у чудном трептању, Уза ме сједне, и њен вео меки Шушти уз моје бокоре доксатне, Кô сребрн шушањ звијезда далеки'.
Ја ћутим ватру свету и ријетку — Моја је душа у своме зачетку Обукла на се сунца златни вео... 1911. ЈУТРО ЖЕТВЕ Овдје, под храстом, гдје се папрат сплете, Почивам самцат.
1918. ЖЕТЕОЦИ Кô свилене нити што их паук саткô, По дрвећу виси месечине вео. У пољу, уз реку, шушти јечам зрео, И, кô крв, са гране руди воће слатко.
Враголан вила опи га цела, Тихо по глави спусти му бела Свој бели драгуља вео. У двору чара, где кристал стрепи, Сада је витез био; Као кип стоји, гледа и слепи Од блеска што се свуд лио, Но