Ћипико, Иво - Приповетке
мислио је Иво Полић. „Зар ова меланхолична голота сурих зидова, или ова музика шапата потиштених гласова верника, или љупкост једнаке светлости, или успомене варварства, разврата?
Иво Полић осети потребу да се моли. Био је у фесу, одлучи се. Постави се у ред верника и с њима клањаше. Клањајући, нехотично из душе навираху му на уста речи султана Мухамеда ИИ, којим је на улазу
Пуста пространа црква беше влажна, као да се овлажила сузама богољубних верника, а кроз ишарано стакло високих прозора продираше сива светлост, шуљајући се око високих камених стубова, и чињаше му