Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
За недавног рата човјек је толико њих заувијек испратио, па нек се сад бар неко врати. — А је л жив мој Радоја, моја весељачина? — опет гракну путник ширећи се на улазу у двориште. Тек сад се дједове очи нетремице заковаше за придошлицу.