Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ходао је немирно по воћу; капу забацио на затиљак, те му ветрић хлади врело чело. — Јест!... Убићеш га, али куда ћеш онда??... Знаш ли: ко убије, и њега убију?
Сунце је све више и више нагињало западу. Врућина је попуштала... Осећао је како га пирка хладан ветрић и како га крепи... Са чела му нестајаше бора...
Њима се није ишло. Сан више не беше пријатељ старим трепавицама њиховим... Дуго су ћутали... Напољу је ветрић пиркао и гонио опало лишће по авлији, а ватра се тулила на огњишту. — Благо моје!... Где ли си сад? — процвиле Петра..
Ноћ се спусти на земљу. Беше то тиха, летња ноћ без месечине. Из луга се чула песмица птичија; ветрић је шушкао по лишћу као мали лопов... Око Станка се земља окретала. Већ му прекипе.
Сви су били као у неком полусну. Пандури су спавали у хану крај огњишта. Напољу је пиркао ветрић и гонио суво лишће... Крушки пале трепавице као да му је неко брег на њих навалио. Он се намести и заспа...
— Као да ми рођени одоше! — рече Ногић... Остало је ћутало као немо... Само је ветрић немирно шушкао по зеленом лишћу... Сунце је пекло и кроз густо лишће.
Мало-помало па оста пред очима њиховим само бела водена пруга... Небо се осуло звездама, ветрић пирка и шушти по зеленом лишћу, а тамо далеко, далеко чује се лавеж паса... Хајдуци уснуше, само Станко не.
Бог је дао мени све ово што је у мени; па што је давао кад је знао да не ваља!... Па стаде ходати тамо-амо... Ветрић му је хладио врелу главу... Али нека нелагодност притисла му тело, грло му се сушило...
Петрове покладе падоше баш у недељу 27. маја, те, 1806. године. Дан беше леп, топал; ветрић је ћарлијао. Хајдуци се забавили око пецива... Наједред бану Дева.
Отишао бих само да целивам онај свој праг!... — Иди, Станко!... Ето, и Алекса може с тобом поћи... Ветрић је шушкао зеленим лишћем, грање је пуцкарало под ногама, тице су певале поздрављајући бели дан, а кроз шуму се чула
— Шта ти је ово? — упита он и такну прстом младеж. Она се зарумене, јер ветрић пирну и раздрљи још више огрлицу, те Станко може видети и облину груди њених... Као махнита јурну и побеже...
— Добро! — рече и саже главу. Завлада мртва тишина... Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали... И Јелица осети бол у души.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ТАМА Иза јабланова још ни сад не жути Задоцнели месец. Још са црних трава Дува тамни ветрић. Како страшно ћути Пролеће у ноћи, пролеће што спава...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Нигде песме, нигде Сунца, нигде ваздуха. Кумрија је шталара. Сад је нашао булку сред жита, жито се таласа, ветрић ћарлија, багрем му цвета. Мило му је да живи, од јутра до мрака.
Павле је ту одстајао неко време, а затим је седао на клупу, да испружи ноге и затвори очи. Осећао је, како га ветрић, са Дунава, милује по коси и лицу. Имао је обичај, после, да каже да му је то била најлепша награда у животу.
једног дана, смејући се весело, кад Ђурђе рече да не ваља понашати се према жени, као према неком цвету, који и ветрић прелама. Петар и Варвара су се заволели, каже, као јагањци. Не ваља!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
О да чудна ваљушкања По зеленој трави, О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави! Лаки ветрић осмену се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се Па кроз липу вирну.
(1844, 5. јул) ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири Кô и пре, Врело жубори По лисној гори Кô и пре, Ја сам млада Овде сада Кô и пре, Сунце
Срце боно, глава ватра жива, Ветрић лађан жегу разлађива, Славуј тица умилно попева, Сваким гласком лека рани лева.
Али ево још већега чуда. Лађан ветрић од истока пирну, Па запару, па сунце отпирну, Скочи сунце ка западу доле, Зађе сјајно, ал' само до поле, Пола оста
Пирну ветрић, земља се напуни, Ведро небо ума се натруни Дивним труњем, златним облацима, Све златнима и све руменима.
Пирну ветрић, од земље ме диже, Помаче ме, па све сунцу ближе, Кроз облак ме злаћани погони, Кроз злаћани и румени они, Боже
гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, Уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала си ми бео!
Живо дакле намастиру крочи, Док длан о длан, вратима докрочи, Муну кроз њи, поред кујне муну, У тај часак лаган ветрић дуну, Замириса са ражња пециво, Заигра се моје срце живо, Гуско! патко!
“ Тако путник трудан рече, Ал' како је пусто вече, Како л' цвеће лепо мири, Како л' ветрић тио пири, Како л' река та жубори, Немој јоште кô да збори, И он узе врулу гласну, Оде свират песму јасну.
Путник свира, песме вије, Ветрић купи гласе тије Па и носит лаган оде На 'ну страну ладне воде; А ту једна мома била, Баш водице заитила, Пошла
Јарко сунце хоће да се смири, Ал' што сјаје тако чудновато? Што ли ветрић тако сада пири, Не кâ пређе слатко, умиљато? Што се њија тако брсно грање? Што ме гледа дрво жалостиво?
Цвеће красно овде преда мноме Нашто тако умиљато мири? Драге нема овдека са мноме, Нашто ветрић тако љупко пири? Зашто тица тако слатко поје, Кад нема драге да ужива моје? 60.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Осећа се омарина и велика жега. Ниоткуда какав шум или усклик. Све је тихо, немо и мирно. Само покаткад заћарлија ветрић са Пљачковице и Крстиловице, доносећи свежине и мириса са зелене и шумне Ћошке.
Остави, сине, то је мантафа. Полако дође па и прође подне. Сео сам близу прозора и узео да читам. Из баште душе ветрић. Занесе ме читање, утонуо сам у приповест, па готово и не дишем.
“... И отпочеше се ређати све лепша за лепшом. Сунце беше већ клонуло, хладовина се раширила, а из баште пирка ветрић. Међу грањем ружâ и јоргована извија славуј, а поврх дрвећа, кућа и целог овог зеленила, у светлом зраку, кликће шева.
Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе. У зраку бруји клик девојака и њихово тапшање, из баште пирка свеж ветрић, а хладовина са свежином се све више шири...
металан звук мотике, промукли гласови раденика и њихово дозивање, али је све то, опет, на махове, разносио још топао ветрић, који је пиркао преко ове равнице. Цвета беше мртва уморна, али се силом савлађиваше да не заспи.
Свеж, чист и сјајан зрак греје их, те им крв бризга у једре образе. Они раде, кидају младе изданке. Из реке душе ветрић, а из пожњевена поља, стрњишта, допире песма грличина...
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Испод олујног мркога гуња све се праћака рибица муња. Лагашан ветрић под врбе зађе, копреном игра лаком, запао мачак у сан дугачак, прође му језа длаком.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
И гаврани с криком лете У вечерњи сутон тавни. Ал' крај реке, у долини, Где травица ниче мека, Топли ветрић пољуљује Вито стабло кукурека.
Још су голе тихе равни И песма се још не хори, Само смрека зелени се У дубокој, тавној гори. Ал' кад топли, благи ветрић Са жаркога југа пирне, И заблеје бели јањци Кроз долине наше мирне; Од мирисног благог јутра Док се сунце још не
У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена — А у сусрет зоре
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
У околним барама разлеже се једнолики и успављујући крекет жаба. Пирка ветрић носећи мирис сасушене траве и понеки топли талас запахне људе.
Сунце се изгуби међу шеваром и свеж ветрић пирну са Саве. Отворених уста дишемо. Али је још видно... Рајко јечи и вапије за водом.
Јесење сунце је благо миловало, а ветрић ћарлијао, разносећи мирис окомишаних кукуруза и зрелог сена. Коњ је чупкао травицу и трупкао ногама.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
“ — Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути. „Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих
Једним словом: срећни луди. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Гране дебеле а кратке, па попуштале витке младице, које се прегибају од тешког плода... Ветрић пирне, младице се заљуљају лево и десно, па тек почну да клањају, ка' »шутачки светац«...
земљу и разбија се; веће парче полети низ брдо, где га чекају халапљиве прасеће њушке, а за мање трче и грабе се деца. Ветрић пирне још јаче, а око тебе почињу падати ораси, крушке, јабуке...
А ти си све пробао, од свега окусио, па си сад сит и задовољан; ветрић те успављује, зелено лишће склања те од сунца, деца полако шапућу и ти си већ склопио очи...
Чак са дна њиве чује се песма, смеј, говор, шала, а све то зачињава често пуцање корења... Сунце греје, ветрић пирка, па заљуљује суве шашљике и перје; љуља се тихо сва та гора и шушти чудним, веселим шумом; кр!... кр!...
Сунце зашло за брег, а хладан ветрић пирка и разгони врео ваздух. Осећаш како се слатко и пријатно дише, саме се руке крећу на посао...
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Пирка ли ветрић, час дуже а час краће, Шушка ли под стрехом, крај пута, у шипрагу, (Онај најмлађи ветрић, што не зна од себе шта ће)
Пирка ли ветрић, час дуже а час краће, Шушка ли под стрехом, крај пута, у шипрагу, (Онај најмлађи ветрић, што не зна од себе шта ће) То значи само једно: пролеће је на прагу.
сам негде већ срео: Празно двориште, котар, гумно, И под сунцем снег врео, Трен сјаја у ком се дотичу лено Врабац, ветрић и сено.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
По стазама белим испранога шљунка Пада летње вече мирисно и тихо; Непрегледна поља плавога каћунка Освежен је ветрић милујући них’о. Лак вечерњи уздах иде преко рâвни.
Нестало, наједном, зиме даха злога, Пролистале гране сваког младог шиба; Цвет осуо круне новог, белог глога, Ветрић свежу траву милује и гиба.
Пролеће. Сунчан и насмејан дан. Пролеће жудњом и насладом дише, И пирка ветрић миришљав и знан; Разноси врелим зраком зоре сјај, Разноси мирис, успомена дах.
И сада је драг Тај спомен, тако оживео, сетан; Изгледа да је тренут истоветан. Јер цвећу и сад тепа ветрић благ, И мирис спомена по земљи се креће К’о најлепши сјај. И сад пада цвеће...
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују; Уз косове браћа подвикују: „Ао, данче, ала си ми бео! Још бих дуго гледати те хтео!
О да чудна ваљушкања По зеленој трави! О да чудна љуљушкања, Да т' подиђу мрави! Лаки ветрић осме'ну се, Листак лиска дирну, Бели данак покрену се, Па кроз липу вирну.
Л. Костић XXXИИИ ЈАДНА ДРАГА Ветрић пири, Липа мири, К'о и пре. Врело жубори По лисној гори, К'о и пре. Ја сам млада Овде сада, К'о и пре.
На мом крилу започета Тужна песма стоји; С белог листа гледају ме Црни јади моји. Нада мном се ветрић наг'о, Па у строфу вири - „Веселије!“ шапну, - духну Па листак отпири... М.
Даница Марковић ЦЛВ ГАЛИУМ ВЕРУМ Клекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо.
Кад укрочи она, гиздава и горда, У црвену руху, са црвеним штитом. Титрао се ветрић по телу јој витом, Што се лелујаше к'о игра акорда.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
ње. Хтели су светлости и топлоте, осмејка и радости, хтели су сунца. И оно се јавило. Ветрић једва чујном гамом пронео се кроз траве, преко љиљана, по леденим пољима, по највишим вршцима планина.
КО ЈЕ ОН? (Мојој кћери) Мила, драг ми је онај дан пун мира. У парку, рају тица, кроз раскошно зеленило грања, ветрић је доносио благо брујање звона и подизао, жалосно, опијао душу узбуњену чудно бојама ствари којима смо били окружени.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
ПРОМЕНАДА Кроз отворен прозор, несташан и мио, На завесу ветрић невидљиви слеће, И њоме се игра безбрижан и чио; Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.
Дошао сам кући. Ветрић се још пео, По завеси игра сам у своме ору; Док напољу сутон већ постаје бео, И пет'о се мучи да пробуди зору. Г.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
“ Стари с’ деда почешкује иза увета, Упути се опет мору, невоља му је, А море се таласало, — ветрић ћарлија. „Где си, рибо?“ — „Па ево ме!“ — „Само кад си ту!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
колиби Што је хајдуку главу чувала, Кравећи зими смрзле удове; А кад је, опет, жарка припека, Из планина је ветрић водила Да ми расхлади чело знојаво!...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
л’ да ти је срећа, у Ватру скочиће због тебе, за живот свој Тај дволични не мари Доброжелатељ: духне ли Пак откуд ветрић ма најмањи, тражи га, Вичи, зови тог твог красног пријатеља — Јест! Доћи ће, мислиш? — „Не Знам те”, рећи ће.
У молитви тијој стоје Њих побожних душа троје, Сада сниже, сада више Јутра песму звоно поје; Горски ветрић час доноси Јасног звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег мора далекога, Ил’ у дворе
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Овде на овом мајушном комадићу земље застрвеном меканом зеленом маховином ћарлија питоми мазни ветрић. Све је сушта радост: радосни су матори храстови јер се заодевају лишћем, радосне су птице јер су се по гнездима
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Све слави пролећа дан. И мрачни ките се лузи, И ветрић шумори немо и живот поздравља млад Подмлађен зове нас свет, са песмом кликнимо друзи: Да живи над!
А ветрић пирка и жуборе вали, И тихо трепте колутови мали.“ Злато ме слуша и дисање скрива, Па склапа очи, кô да прошлост снива
Препелица мила Нагло се прèну и отресе крила. Па изви главу и слушати стаде, Ал' опет брзо у санак се даде. А ветрић пирка и трска се нија, И бледи месец над језером сија. 1887.
1888. НИМФА Тамо где густи бршљан шумори с лиснатих грана, И бистро језеро шуми и ветрић уљуљкан спава; Где дивља ружица цвета, и расте зелена трава, И благи покој влада У древно, исконско доба, у доба
И сад, у позне дане, кад ветрић таласе нија, И мирта сладосно шуми И Веспер на небу сија, На твоме језеру плавом Чаробни стихови И шуме.
1889. У ПРОЛЕЋЕ Премалеће кад засија, Зазелени тавна гора, Кад с пучине сињег мора Благи ветрић заћарлија: У те дане моја душа, Као росом умивена, Спокојније песме слуша Болно слатких успомена А у сусрет зоре
И вали животних сила Преливаху се тада из моје млађане душе Пространо, широко, вољно, кроз места бескрајно мила. Где ветрић, премирућ чисто, топлином љубави дŷше!
Страшна јулска жега и мори и пали, Снуждио се листак, не жуборе вали, И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту, Врео прах се диже по равноме путу Па се вије, кружи и све шири бива, И кô лаки вихор у небо
Зора се засија чиста Кад кравар подиже главу, кô Лазар на позив Христа, И роса, што хладни ветрић с крила је зориних тресе, Тако га свежином прожма да кравар лако се стресе.
Тишина владаше свуда. Сва чељад на дому спава, Дубока царује поноћ и нигде живога јава. Покадшто заструји ветрић у тами поноћи мирне, И лаки пролети шушањ кад грана гранчицу дирне, И брзо потоне у ноћ.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Све што живи захваљује свој живот Сунцу. И све што се креће, покреће Сунце. Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Он се повлачи чим зора забели, и контроле над његовом врећом нема. Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице.
Госпа Нола чу одједаред како ветрић добаци однекуд мотив тамбурице. Па онда стиже и ветрић, задрма багермово грање, сенке грања претрчаше, као прсти преко харфе, по гвозденим шипкама велике школске капије.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Био их је већ читав рој, али жена је узалуд покушавала да ухвати, да задржи бар једно. Као ветрић су јој кроз прсте промицали, лепршали даље, нестајали.