Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— А како то да разумемо? — запита га Меланија кокетно и стаде се хладити лепезом тако да ветрићи додирнуше и Перину косу. — Дакле, молим... одговор? Како то мислите? — Како мислим?
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Чу Бог ово, али не поможе. Како беше, ни знам нити знадо, Само знадо да доле пропадо, Оде сунце, одоше ветрићи, И одоше сјајни облачићи, Оде небо, одоше чудеса, Оде злато, чудо од чудеса!
долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују, Уз косове браћа подвикују: „Ао данче, ала си ми бео!
XXX Де је он? Де њено мило? Де је злато несуђено? Ето с' небо позлатило — Сунце грану — де л' је њено? Сви ветрићи за њом туже, Слављи тужне песме вију, Врела јече, а те руже Грозне за њом сузе лију, Све се, све се о њој бави, А
Ал' што пева неће у гроб сићи, Доће тице и доће ветрићи И доћи ће громови озгора, Тргнут песме од немили двора; Тице ће их мени да певају, А ветрићи по гори пиркају,
Доће тице и доће ветрићи И доћи ће громови озгора, Тргнут песме од немили двора; Тице ће их мени да певају, А ветрићи по гори пиркају, Гром ће грмит, песме казивати, Што не море, то ће муњи дати, Муња ће и у небо записат, А ко ће ми
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Вождовца кад тамо нестане струје; ТРОЈКА, која се сваког јутра у Кошутњаку окупа: Кроз њихове отворене уши сад благи ветрићи хује. Спавају, на ногама. Само им чистачица чисти Уши, пере им зубе, да бели никад не труну.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Жалила ниси, изгледа, што мéна Живота у смрт беше тако рâна. Испратише те мартовски ветрићи, Сунце и уздах света што је плак’о.
јесен: млаки дани неки, С мирисом давнине, пролећа и чежње, С радошћу наивном к’о детињске тежње; А спомене носе ветрићи далеки, Милостиви, благи, чежњиви и меки.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз ветрић коси покликују; Уз косове браћа подвикују: „Ао, данче, ала си ми бео! Још бих дуго гледати те хтео!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
31 Свет је тако диван и свод плав и мио, И ветрићи вију тако благо, ти'о, И цветови машу по луци и коси. И сјају и трепте у јутарњој роси, И где поглед рони, свуда