Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Ова дакле радост мора бити вечна, како је и сам бог вечан, у коме она свој извор и почетак има. 105 Стара лисица и курјак Стара лисица сретне курјака.
человеческа весма кратка и с животом свој конац прима, а истина и добродјетељ, то су ствари вечне, како је и сам бог вечан.
јестествени, а то јест закон божији, далеко старији, мудрији и совершенији од закона гражданскога, и ово је закон вечан: да се свашто и сваки толико цени колико ваља и вреди, ни мање ни више.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Зар вечита није љубав, као душа? Зар најлепши део душе није вечан? На морима смрти вал који пенуша, У ноћима смрти млаз сунчани течан?... Када цвет увене, нова звезда блисне.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
најпоследњи трзај и кидање и крик и све крајње у ужасној последњој секунди распадања кад настаје мртав мир и сан црн и вечан.
Теодосије - ЖИТИЈА
Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан, једносуштан и вечан, бестелесан, невидљив, неопипљив, бестрасан, у последња времена милосрђа ради и милости Бога и Оца благоизволе да се
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Рокенрол је отерао у старо гвожђе буги-вуги, за који смо мислили да је вечан. Једно време тресли смо се као суманути у ритму егзотичне »рашпе«, да бисмо коју годину касније учили кораке мамба,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сентандреја - Васа Решпект. Давно беше - плусквамперфект. ПРВА ГРОБНА ПЕСМА Вечан кут. Време зри. Црвен, жут мрамор бди.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
четири пута печат Леђа хоће да се врате у Солун Неродимље Звечан Дафине цветају око храма И пева неко вечан Пођох узбрдо од руске Лавре ка малом српском манастиру у брду, у сумрак, да преспавам на другом месту, као они што
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Дао је њиној души опроштај гуслара сељачки пој. У њивама ми је сахрањен лелек тај, у проклети вечан зној. Нисам ја за сребро ни злато плако, нити за Душанов сјај.
Дрво се товарило страшно примитивно, са голим телом и погрбљеним ртењачама, ропски. Вечан бол и вечна патња на овим сивим, каменитим обалама. У врху брода, покривено крпама, једно мало псето.
Нико и ништа. Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни, кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах. Крв твоја ко роса пала је на равни, ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
С факирском вером дочекао ту бих Сан дубок, вечан, и жељан, и нужан, Сâм, лишен свију доживљаја грубих. Награду целу добио бих, тада, За цветно доба својих идеала
више, никад не зажелим Лепоте што их пружа зорин зрак, Ни живот худи над Животом свелим, Кад је пред оком широк, вечан мрак. ИИ Искачу, авај!
За све лепе ствари заборав је исти: За младост, љубав, за цвеће и снове, — Дубок и вечан, што мири и гове; Без профанога сећања сте чисти. За све лепе ствари заборав је исти.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
И тако лишили су сасвим свештенике ожењене епископскога достојинства. И за учинити да ови обичај остане вечан, рекли су да је тако дух свети чрез свете оце установио.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
На том месту нас двоје би били Свет за себе, нераздвојан, вечан: Све док светлост не би оставили, Сваки дан би био за нас свечан.
Крв као савест не даде му спати. А шта му могу помрчина густа И шуме мрака — шта му могу дати? Да л' вечан покој, да л' жељена уста?
Је л' то буна мртвих, ствари и поретка? Ил' се збиља овде и сад неко крије? Је л' облик пропасти, вечан, без почетка? Ил' часовник смрти што без срца бије? Ја знам ову кућу, и чија је била.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
— — — — — — — — — — — Слава теби и имену твоме! Твоја дела вечан су ти крас. Јадовању коротних Хрвата Придружујем срб-братински вај.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али Васиона остаје. Исто се тако и јединке на земљи уништавају, али је живот вечан... — Мене интересује само једно — умеша се Протић — реци ти мени како сматраш рат? — Као биолошку појаву.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
И они су били некад деца као мали Мића, насмејани, весели... Постали су дечаци и замишљали да је живот вечан. И тек закорачили у живот... Ах, ономе се цеди вода из отворених уста...