Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Пети, најстарији, преживео их је, да за њима тужи и да другима тугу приповеда. — Дакле, вечити боли, вечите муке! И молери их молују, и списатељи пишу, и људи чују — али се нико противу насиља не диже!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
сјаје и трепере, Век за веком тоне у пространства сјајна — А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни простор и вечите сфере.
И скакаваца мину јато... С топола јастреб млади Баци у сунчев сјај и злато Свој крик вечите глади. СВИТАЊЕ Јутарњи стрњик мори слана, Из поља нешто тешко вапи, То плитку реку дави брана И кида јетки напор
пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кô злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.
као крила, те сумње бескрајне Над свачим ће тебе да држе високо, Докле не затвориш болно своје око На међи вечите истине и тајне.
И поставља боје с вечите палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Врапче Брдо и шта ти ја знам и ништа од свега не разумем јасно, него видим да болујем увек једну исту болест несретне, вечите и кобне нејасности... Што се тиче Христића можда он има права да буде кукавица, само је и то врло бедно и ниско.
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Себе сматра као Богом изабраног за извршење националног задатка. Све ове своје вечите мисли он изражава у песмама и приповеткама, чак и у посмртним тужбалицама (нарикачама).
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Па и несрећа и пустош сељачког живота, виђене очима детета, претварају се у поезију вечите патње и муке човекове. ИИ У предговору Башти сљезове боје Ћопић каже да се у списатељском послу „не може измишљати,
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ђак немачких филозофа, он је веровао у вечите естетичке истине и непроменљивост књижевног укуса, у оно што је он називао »опште норме лепога«.
не осећа монотонија типова, предмета и осећања, но се све издиже над Врањем и нашим добом, и даје јак утисак велике, вечите драме људског живота.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
И Ту ће наћи наше речи те, наш поздрав ту ће бити саслушан, а придворнике твоје вечите умолићемо да ти зборе за њ: Однеси поздрав господару свом, великомучениче Хамлете!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Ови уносе у вечите елементе нешто необјашњиво и на изглед пролазно. Затим, исто тако на изглед ефемерно и неприродно као птице и слепи
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
— У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи вале О вечите, хладне стене. Ал' над висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске
А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. РОДОЉУБ Ја сам путник са Вардара, Где је Српство без слободе; Ал' сам чуо тужан жубор И Миљацке, бистре
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Измичу тако за време кратког затишја испод команде и, као вечите луталице, иду често бесциљно по пољима и забранима, сећајући се, ваљда, својих родних њива и лугова.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А оно ме је некад волело, Давно, у доба што у таму бежи... Данас је, најзад, за свагда преболело Вечите ране од судбине штуре, И непомично и вољно, друже, лежи На простом столу хладне просектуре У пролећни, кишан и
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Опака и равнодушна под турским стражама, нетакнута временима што су одмакла, Стамбол-капија као да је била саздана од вечите турске моћи.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
сјају и трепере, Век за веком тоне кроз пространства сјајна, А њен бол и живот остали су тајна За бескрајни простор и вечите сфере!
Гле, очима им трепти роса немо... С. Пандуровић ЦЛXИИИ УНУТРАШЊИ ДИАЛОГ Када од мојих безбројних ја она Вечите скепсе злурадо упита, Мучећи душу к'о погребно звоно: - „Ти, чиј дух поврх провалија скита, „Реци шта тражиш с вечним
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
гробље, град Живота и град Смрти, у којима се баш тада, пуном и лудом снагом, вршио онај највећи и најмрачнији процес вечите смене: од љубавнога загрљаја, рођења у мукама, живога и сметенога гамизања и полумртвог сна, до жалосног трзаја
погрбљеним леђима војнички шињел који му држава није хтела одузети иза демобилизације, него му га оставила и поклонила вечите успомене ради на Албанију и седмогодишње ратне трећепозивске штрапаце.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Хтеде да прекине одједном те вечите њене прекоре, који му досадише, па узвикну: — Не звонцај ми ту, док ниси сад добила што тражиш!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
где је, а дух тако ходи, Посећује време и пределе трајне, Колевку постања која све нас роди, Смрт, светлост и живот и вечите тајне. Најзад све је исто, и свест снова дође, Хоризонат мисли ведрији је само.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Наше мисли, веле, дуга прошлост спаја, Вечите су везе нашег загрљаја, Пријатељство ј’ наше на темељу јаком, Смејаће се сваком бунцању злопаком.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Невидан штите робља несрећног! Императоре свију светова Што из недара зрачне одежде Громове вадиш правде вечите, Те њима рушиш тврде палате У којима се роје грехови Из гадних рана бесомучника, Тирана бесних!... Боже једини!
Победу даруј!... Не нама, оче! Но сјајна рука правде вечите Нека понесе венец победе! (Вук долази сасвим поремећен, цев од пушке у рукама, кундак навише, вес запао, гуњче
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сироте пиште, ах, небесна страши се гнева и стрепи! Вечите правде, знај, око је будно. О, врати се натраг!” Не слуша родитељ молбе ни совјета млађана сина; К планини већ је
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Ох, сунце, жено, јаох, Светлости, Још не знаш пламен моје милости, Големе страсти, жеље несите, Љубави силне, муке вечите. Још ниси чула — не знаш пакао?
Отровом твога даха несносног Под казаном ћеш огањ пирити, Где ћеш искусит муке вечите, Слушајућ јаук твоје Светлости, Цвокотат зуби... ха!... Проклет! (Рањен посрће.) КАП. ЂУРАШКО: Одлази сад!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1911) ХИМНА Жедан сам те, Сласти, јер у души чујем Крик вечите жудње, и, кô идол свети, Постала си симбол у болу, у сети.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Марије право је ремек-дело, написао је у две драме у стиху (Међулушко благо, Ђурађ Бранковић) и једну у прози (Код "Вечите славине"), које се могу уврстити у врхунска драмска дела.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Повише облака, и од неба више, Јер, уместо неба, пуст се камен диже... Не чује се тица, баш никаква гласа, До вечите хуке безбожних таласа... Не знам даље стазе, не знам даљег пута, У ’вакој се гори најлакше залута. [. . . . . . . .
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1888. ВЕЧИТА ХАРМОНИЈА На чисто, лазурно небо са благим, нечујним ходом, Силази Дијана светла. Из своје вечите урне Безбројне милијарде звездица по небу сипа.
У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи гране О вечите, хладне стене. Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе.
А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. 1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
“ - „Но, па Ви сте малочас рекли да се из звезда може читати будућност.“ - „Сигурно! Понављам: Из вечите књиге неба прочитана је, као што ћу Вам то другом приликом саопштити, будућа судбина Земље, Сунца и далеких светова.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Погрбила се, пропала у лицу, коса њена од печеног злата потамнела и доста испала, руке огрубеле од тешког посла и вечите влаге. Чим седне, задрема. Испражњену собу, уосталом, целу кућу, оправили су, да би је издали.