Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ја ћу умрети...“ Сиромах отац осећао је да ће скоро дан покоја доћи, дан вечитога мира. У гробу је вечита тишина! Је л’ те, пријатељу?
Опраштам се са остарелом намигушом, са оклепаном цензуром... ...Дај јој, боже, вечитога мира, Јер у томе гробљу има и вампира. Сад, госпо, знате моју тајну... Е, тако је то!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Само чујем поклич у дну духа свога, Као вест пророчку, кроз ноћ, с брега пуста; И ја чујем благе речи вечитога Како ми пролазе кроз срце и уста.
У музици свега што око вас тече, Сва сте увек пуна само вечитога, А мрете, о срца, срца! И зар стога Има среће за вас, срца?
Но тај острв сунца сам пронаћи; сјајни Циљ свију циљева и свег вечитога! Рећи своме срцу да је свет бескрајни, Једно добро за се, ван људи и Бога. Добро, не знајући да има доброта!
Јер правда и милост, сав су појам Бога: Где је циљ ван добра? Где је хармонија, Осим у љубави? И знак вечитога, Ако не у срећи свемира?
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ изненада— Идући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета...
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
Хоће ли ме наћи међу њима твоје Бистре очи, драга? Хоће л̓ из кондира, Ко претеча скромна вечитога мира, Пасти кап на ране што зјапе и гноје? Хоће л̓ пасти капља што болове спира? Чекам. Нигде никог.
О кад је тако, ти овамо, машто! Речима финим као ваза саска Показаћу ти ја како се ласка! Доста, за љубав вечитога Христа! Не могу више, досадно ми све је. Једанпут срце на ласкање приста Но више неће.
И шта би он, тај месец, коме поју Од Индије до вечитога Рима Чежњиву светлост и сањиву боју Сви песници на језицима свима, Кад не би тако у глухој самоћи Тешио срца што се
мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И гнусобом вређа осећања моја Пред скромном лепотом вечитога мира.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
— Кобни звук смрти живота и цвећа. СЕВЕРНА НОЋ Недоглед пукла вечитога леда У ведрој ноћи светлуцаво сива; Замрзнут месец укочено гледа На санте, суве шибљике без бола; Студени ветар
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
—Ј. Ј—ЂУ) Ја познадох што несам познав'о, Први санак ја сам већ одспав'о, Први санак гробовања мога, Први санак мира вечитога. - Прелетела летом врх менека Половина половине века, А ја лежим у далеком крају, у туђини, туђем завичају.
мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И гнусобом вређа осећања моја, Пред скромном лепотом вечитога мира! о, умрети тако!
па ће закуцати И на мога живота тамницу, Те расточит' железне окове Што ми душу од постанка стежу, И спасти је ропства вечитога Немојте ми руке прекрстити, Јер ми живом беху завезане.
„И резигнован, са коби измирен, Не марим за сву узалудност дела: К'о таму пламен струјама распирен, Ја дубем ткиво вечитога вела, „До међе моћи.