Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Павла, и свакоме се допало то мудро и озбиљно лице; свака цртица на њему беше пуна израза; свака је приповедала о вечном мраку подземних тамница, о мучној самоћи, која се у влажноме хладу каменитих сводова проводи...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
мира, слатке љубови и согласија, опште комшијско блаженство и благополучије произлази: зато све прежње мрзости и обиде вечном заборављењу ваља предати, а само о томе старати се, и све што год можемо творити, како ћемо у напредак боље стајати.
Куће се своје одрицали, а с друге стране свет глобили и дворове себи као каштеле и градове зидали. К вечном воздержанију са заклетвом себе привезавали, а боље се хранили и појили него би да су у родитеља својих дому живили.
Давнашњи Јелини, и не имајући такова чиста поњатија о вечном животу какова ми имамо, само за оставити поштено и славно име за собом, послушајмо Еврипида како су мислили и
која у нами мисли и која је способна Правди, Истини, Богопознанству и свакој божественој добродјетељи, сљедователно и вечном и бесконечном животу, толико мало маримо! Откуд дакле толика немарност, разве што је како надлежи не познајемо?
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
ког су непријатељске пушке и сабље срећно промашиле, кога су смртне болести обилазиле — осећам сада, да моје тело, по вечном закону природе, све већма слаби, и све се ближе гробу прикучује.
Све то ми поравнамо и помиримо, уверавајући добре о царству небесном, а страшећи зле муком вечном. Нас је било у селима која су бранковичкој цркви долазила пет попова, но нисмо делили, него наши нуријаши од нас пет
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
У зеленој јасној помрчини грања, Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако.
Но том вечном болу и тој тамној срећи И реч једну нову ако буде дао — Ко ће знати да сам некад ишчезао Јер ту реч чудесну не
Очи моје жене, мрачни тријумф плоти, Које вечном тугом опијене беху, Свој су простор нашле у њеној чистоти, А свој чар небески у њеноме греху.
Хероји покрета, номади, над неким Брегом тако зуре у видик пун дима, У мутној и страшној жеђи за далеким, И у вечном своме боју с просторима...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
У вечном сам тражењу и узбуђењу и питам се: треба ли, ето да ли треба сићи озго с оних планина у овај ужас и мрак паклени, у ову
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
ни она неће одвести предалеко, па је пуштам да одмили кроз изгорелу траву према њеној земљи чије су границе омеђене вечном загонетком, а ја скрећем споредним путем ка првој музици из аутомата, осећајући да сам унапред изгубио трку са њом и
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
своје сељаке, ма колики особењаци иначе били, посматра као једнодушни колектив који се држи на неком старом закону и вечном реду. Човек у непосредном додиру са земљом почетак је и крај свеколике људске пустоловине, праузор свих судбина.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Нек̓ посвећено буде пречесно име његово вечном воспоминанију и високом почитанију чувствителни, благодарни и добродјетелни срдаца српски синова!
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
шаком жуборе грчка мора у гудури пред њим словенски говор звони ко у руднику групмен Госпа прилази столу прво о вечном дану онда о ноћи снева и приклања се земљи Она у наручје старца диже и слови: васиљена није страшна ни огромна кад је
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
!... Гледаш цео живот унапред, а оно све пусто и одјекује вечном, бескрајном празнином... Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Има у томе једне очајне мудрости старог народа. И да не говорим о вечном приказивању Сезана и Реноара, који су и ове године имали неколико колективних изложби.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом вечитога склада— Кад алʼ изненада— Идући путем кроз поља Он срета У распадању леш једнога псета...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме.
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена ти чеда и у многим мукама живот проводе, пошто су овладани Измаиљћанима.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Кад причешће дође душе коју звона Зову вечном царству чистоте и мира, Ти си моје вере велика Мадона Пред којом се цели из светог путира.
траже Умрлих ружа мирисе што блâже, Умрлих дана спомен који трне Уз куцње срца к’о добоше црне; Који време, живот вечном стану вуку. И свод к’о црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен!
зраком блуди; Обалом пустом нêмо се развија Поема смрти и љубави кобне; Ја видим њену слику како руди Чистотом вечном одлучности гробне. Обалом снежном голог океана, Боса, у бело обучена жена Иде. За мишљу к’о вечност дубоком?
Све је сад друго. Моја драга спава, Као скелет бели прекрштених руку, У покрову вечном мртвог заборава, Мирно, под плочом коју бурно туку Пролетњи ветри и јесење кише...
лепе страсти мали знаци, Два срца што желе лежати у миру Заједно, у добром наручју Изиде, У сунчаном, светом и вечном Мисиру — Све док душе наше, кад опет долèте, Свога земног блага поново се сете.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
) године, месеца фебруара у тринаести дан преложи се ка вечном блаженству. А ти, Боже и Господе свега, и, о, препрослављена Мати Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, да буде
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
) Или је, зар, његова сладчајша небесна душа предвидила да ће се то дело на 20 година затим штампи и вечном воспоминанију предавати?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
У зеленој јасној помрчини грања Ту нађем Самоћу у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако.
“ „Ах, лудо моја“ - зачух прекор нежни „Том вечном сумњом што жалостиш мене? Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ни звука, ни најслабијег даха ветра, ни лелујања алпијске траве. У притајеном вечном размишљању ћутала су и ледена поља и снегови, бескрајни камени ланци планина што су штрчали као изломљени и разбацани,
Али збуњен њеном младошћу, оном вечном ведрином младости што опија душу до лудила среће, он је наједанпут осетио како му је изненада немила страва заледила
беше, дакле, човек који се за све био постарао доле на земљи, да би му добротворска душа горе на небесима у блаженом вечном покоју и на што већој дистанцији од пакла почивала, сем једино што за живота не беше предвидео да оним Београђанима
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован, док им поглед блуди Вечном песмом и вечитом моћи. Њина љубав за смрт знала није, Њина уста знала су за речи И пољубац који небо крије, Плаво
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Кембриџ је велики храм посвећен трагању за вечном истином; он је испуњен сликама светаца науке. Размишљање о њиховим делима омогућиће ти да разговараш са духом ”вечне
њених речи, на растанку сам јој рекао да морам поћи тамо зато што је ”Кембриџ велики храм који је посвећен трагању за вечном истином.
Увек сам веровао да ће на тај начин сваки амерички колеџ и универзитет подићи невидљиви 'Храм” посвећен трагању за ”вечном истином” и испунити га ”иконама великих светаца науке “ Дух поштовања науке којој се студент посвећује, треба узгајати
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Прими ово неколико речи Што узданух при вечном растанку. Бог ти дао у рају насеља И стару ти утешио мајку! »Стармали« 1887.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
ГЛАВАШ: Сиромах! А што си овде био науман? ИСАК: Да скачем доле... Ту, у гробници, Са вечном тмином да се оженим: И онде, љубећ црну невесту Са грешним жаром огња пакленог, Да рађам пород, тако страхотан, Од
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Одлетело небу, рају, Богу, светлости, Вечној зори, вечном мају, Вечној радости. Да избере двома нама Кутак убави, Мирно место међ звездама Нашој љубави.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дух родољубиви, Рад в храму задужбине зидат. Не чека времена бољег, к труду с’ Предаје; краси лик добродетељи По вечном вкусу; слади са трудом труд. На путу среће младеж даје Дањ благодарности благодјеју.
Убудушче творит шта ћу, Срећан хоћу л’ постати — Попечен ја мирска сва ћу Рад’ будушчег одати Вечном бога промишљен’ју. Јован Пачић СНИ Сни прелесни!
Кад други своје несрећу куће, Деце оплакује срам, Ти си без сваке скорби ишао, од сваке беде стран. У вечном света немиру ти си Један уживао мир. О, срећан ти си! Сад те у гробу Вечити обима мир. 1852. Јован Ст.
Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити, Љубвом, слогом и јунаштвом крст и образ белит, И кроз силне ове муке вечном славом светлит? Где срце бије, Ту с’ светлост вије Сербији. 1839.
Биће па ће проћи и жалост и вај, Побледиће звезде — спомену је крај. И на гробу моме, вечном дому мом, Дићи ће се дрвце у расцвату свом. Рашириће гране, осенчиће ’лад, А њему ће прићи путник неки млад.
Там’ под чарном оном под последњом гором, Које круна, сунце, вечном блиста зором, Млад Радивој лежи под нагнутим крстом.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Последња мета остварена с муком Тутњава вечном пратиће ме хуком, А ја ћу тихи, тихи сумор снити. XXВ О, како боли на дну душе сане, Кô црна слика немоћнога
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
нема — За радости и за злости Непомична, неосетна, У којојзи отров-срце, Уморена љута змија, На узглавку — вечном мраку, На камену од увреда, Размрскана, ћути, спава... Ја сам стена... ал’ крвава!...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
здравећи бурни свет, Ти си певао љубав у којој не беше наде, И славом покрио светлом воклиски бајни цвет, Бесмртном вечном славом.
ЕЛЕГИЈА НА РАЗВАЛИНАМА КУЛЕ СЕВЕРОВЕ Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене! Певај ми песму о тузи, Песму о болу вечном. Надежде вараху мене, Обманули ме друзи, Као блуднице - жене.
тврди стан, Да с гордих бедема градских варварске гомиле брише, Ја сањам бескрајно мрачан ил' ипак драги сан: Сањам о вечном миру. О древни Северов граде!
Главно је: што стрепим, Кад барбитон тугу или радост звони. Пред том вечном тајном ми стојимо немо, Кô саиски мудрац пред Истине ликом; Вео с лица њеног дићи не умемо, Јер Истина цела не даје се
Но над хуком речном, Што с грмљавом око њега стиже, Сам Бабакај суморно се диже Мрачни борац на бојишту вечном. 1892. ЗАПУШТЕНИ ИСТОЧНИК Разорен источник стоји, окружен високом травом, И валов, изваљен давно.
“ Други песник проговара: „Заслуге су веће моје, Моје песме вечном правдом и милошћу срца поје. Као тамјан што се диже са олтара у висине, Моја тужна, чудна песма хорила се из
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
трком преда мном: све то беше чекање, очекивање, тражење и стремљење ка нечем недохватљивом, високом, савршеном, вечном, нечем што се може само наслућивати, а не да речима описати.