Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ни морска пучина, ни на пучини постављен свадбени сто; цео мој видик сад је ово голо, ољуштено, јаје, на које веје со.
СНЕГ НА МЕДВЕДНИКУ Боже, ала веје! Нека веје! Сир без црног лука сребрњака није сир, Нит је проја без пепела проја, Нит је слатка сланина без
СНЕГ НА МЕДВЕДНИКУ Боже, ала веје! Нека веје! Сир без црног лука сребрњака није сир, Нит је проја без пепела проја, Нит је слатка сланина без чена белог
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Тако ноћ пролази тихо, једнолико, Ветар месечином засипа и веје; Спи небо и земља; и не дозна нико Ту паганску љубав сред мртве алеје.
Небо пепељасто. И копно и вода Кô да ноћас дишу неким чудним болом, Тиха туга веје са далеког свода... А сто срца ноћас куцају у мени, И цело ми биће буди се и диже Часом некој звезди, а час каквој
Црњански, Милош - Сеобе 2
Отићи у снег, у даљину, у непознато? Месецима, тамо, веје снег и траје цича зима. Сви ће расути своје кости у ту даљину, без трага.
Други његов, незаборавни, доживљај био је снег. Снег свуда, снег бескрајан, на Кијеву, у даљини, дуж Дњепра, снег. А веје и веје, као да никад више неће престати. Са њим настаје велика тишина.
Снег свуда, снег бескрајан, на Кијеву, у даљини, дуж Дњепра, снег. А веје и веје, као да никад више неће престати. Са њим настаје велика тишина.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
„Жеравицо, де се труди, Немој тако споро.“ Рибица му веће руди, Готова је скоро. Красно мирис од ње веје, Већ му је печена; Срце му с' у груди смеје. „Амо ти милена.“ „Доле сад ћемо ми сести, Ал' ће да се слади!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Голо тело - јабука руменка! Уздуж собе пукнут мограњ, гримиз. Руј-стидница зуји о вретену. Веје перје - зујац у рефрену. Залелуја кућне душе мирис. МАЛА СОБА, БУНЦАЛИЦА Бунца здјела подбјелом.
слаповитог Благовесник арханђео уздигао хаљине је: прозарује стопалима оно што је усуд спрео а с колена крин му веје.
А међу руљом, међу људима, чини ми наклон ружа Будима. Хвата се иње по рубу текста, па пршти, веје, док не обвеје домове шумне, строфине стреје, подрив-сликове и мрачна места под снегом душе, што су кошнице
Тренуци то су несловни и словни. Ништина шкрипи, крцкају јој шарке а гареж веје, угарци се дробе, док видик пуца с разломка деобе.
Не тече млеко пољем доброчинства, већ вајно веје пепео славуја синоним певом ишчезлог крагуја. У срцу гајим љубав гостопримства.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Сипа и веје са свију страна, чује се тужно грактање врана. Прозбори Жућа погледа сетна: „Ох, алај сипа мећава цветна!
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
у благом санку из прошлости давне Болној тици тако протицаху дани; Нит' се из сна креће, нит' очи отвара — И снег тихо веје — да тиче сахрани... ПОСЛЕДЊА РУЖА Одбегло је красно лето, Оголео дô и брег Мила поља и вртове Завејао бели снег.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
у реку види шта рибе раде и одозго птице у њиви бацају исту мрест као човек што сеје кроз класје порука у вис веје у зеленом струку људско се узвисује клица саму себе гази ко се клијања држи тај се ускрсује и траје такво је
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Истрага не помаже. Рат као рат. И точкови су нестајали. Само украдена се ствар љубоморно чува, пошто један дух веје, а поступци су исти. И онда се проналазе нови путови, нове јединице, док једнога дана не закукаше и Шумадинци.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Никад га не чу она да тако њој говори... Гле како дрхће и трепери тај познати јој, крупан, мушки глас... а из њега веје тако нежна, тако ватрена И жива љубавна чежња!... Не, не, није могућно да је то он...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Да и са тих промена пада мрак пепељасти, и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом. Сербиу, једину још, хучала је та бура, које се сад, модар од дављења, горко,
Како напољу веје и пада киша. Осмејкујем се немоћно, па после решавам да одем из Загреба. КАО КОМЕНТАР Ја сам 1918.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Зима. Снег веје и дува ветар. Сироче: Зима... сва дркћем... изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Он отимље очи од ових суморних призора, али је све пред њим црно, суморно, страшно... И као да из целе ове мешавине веје оштри самртни дах...
на свима лицима и све очи остадоше као приковане на оном бледом, смежураном самртничком лицу са кога непрестано веје некаква ледена студ... Болесник се опет закашља И пљуну у чинију поред себе.
Гости осећаху незгоду, управо страх од даљег бављења у овој соби, где тако јасно и тако страховито веје ужасан дах ледене смрти. Један по један опростише се са болесником и нестаде их много брже но што су се појавили.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ту спава, у хрпи новина, док ноћу, испод стреје Мећава луда дува, и снег у кланцу веје. То ти је прави живот: у каквој старој појати Спавати и грицкати; грицкати и постојати.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Доле из штале само се чује како шушти чупана у нарамцима слама и сено и како ношена ситно пада и веје путем. У кујни, све као свршено, и мирно, тихо. И то тако страшно тихо и грубо.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Месечина. Кроз алеје сане Туга веје, и шуморе гране. Ишао сам. Ал’ свемиром целим Блед се немар, тиха туга шири; Свет са болом живота се мири; Руже
Врâне, нашој мајци да идемо јави. Драганама кажи: „Пошли су где грца Наше робље и где ветар мржње веје; Где ће танад врела раздирати срца; Где ће урлик смрти хорити се само, Страшни помор нове гробове да сеје“.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
(Капа) 109 — Огањ гори, и у огњу човек стоји? (Огледало) 110 — Одовуд брег, одонуд брег, а у среди веје снег? (Наћве, сито и брашно) 111 — Орлови нокти, бумбара глава, сврачји реп?
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
О најлепше се липа смеје — У самом ваздуху као густ врт. Под очима трава мирно веје. Жута се лала у њој злати И клати и тако теку сати.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сав је себи исцепан у дуге. Пукотине између њих немају два. По тим провалијама веје познат мирис жениног тела: у тами горе све запамћене и незапамћене ноћи, после неколико месеци први пут је трезан
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
лелујавом а огромном, угледао пред собом Јована Добрачу како стоји, и он сав бео, засут неким празним снегом који веје ту, међу њима. Али, то је била само причина Црнога Ђорђа. Изгледало је да се, после, ништа није изменило.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Дучић ЛИ БДЕЊЕ У дну успаване и неме алеје Стоји у ноћи под јесењим мразом Мраморна вила. Ветар тихо веје Самотним вртом и замрзлом стазом. Свуда је мирно.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Дах новог времена веје кроз њега!“ Лавоазије ме погледа својим благим очима и жели, то видим, да ми нешто лепо каже, но у том тренутку
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Напољу није престајало да веје кад је, тако очаран овим општим утиском, пришао прозору. Одатле, узбуђен одлуком коју је донео, посматрао је сад већ
пред њим пружила се дуга, бескрајно дуга, бела пустиња, и цркве нестало, и све понова нестало, а очи засењују, и снег веје, и као да хоће да га завеје, и као скоро га завејао.
слави, па се освежио и Бог зна како поправио у оној гвожђарској калфенској менажи (са три пута недељно пасуљом), те веје из њега бодрост и свежина и сав му изглед изазива веселост, и пита га његова наја шта има нова тамо у Београду.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Али се пред усијаним очима тихо носи и веје хладна и црна нема помрчина, улевајући у душу још већи јад и црњи бол... »Шта је ово ?... Шта ово би ?...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Старац рече: — Јеси јунак, али не тако велики, него кад си дошао, ето сада је један делија отео старцу што веје жито кћер, а овим људима сестру, појури за њим, па ако отмеш девојку, узми је за жену.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Кад лепа Тодора захвата воду, вода моми канда сама креће у сусрет, а над њом соко крилима маше или, још лепше, веје: Лепа Тода на воду дооди, Сама гу се вода заваћаше. Више Тоде сив сокол вејаше.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
] како вас тек онда загреје око срца, кад се видите ту, у тој утутканој, топлој и меко намештеној соби, по којој веје мирис тамјана, трепери ужагрен ваздух више мангала, а изнад главе вам пуцкара кандило . . . како онда?!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете. Лахор канда веје душу сузе чисте — Осећате л’ данас што још никад нисте?
„Шта, адиђар? Чудна адиђара!“ Тако су ме многи исмејали. Сусрете ме једно момче младо — Са чела му тиха туга веје — Чим опази срце, познаде га, Познаде га и рече чије је.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Вени, ветре мили, И на златних крили Ти довеј ми гласак И мио и сладак: Да на моме крају Мир и слога трају. Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија.
Веје ветар, веје И жељу ми греје Као сунце мајско. Биље красно, рајско, Кад пролеће дија И цвеће избија. О веј, ветре сладак!
Срећа ми се, худом, ах! не смеје, Љубов увек љубјашчег ме бежи; Мен’ весеље радост и не веје: Моме скорб и јад на срцу лежи.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Кô уздрхтало лишће тобом круже Сени дедова са часним путиром, Док око тебе јесен веје миром И са падина свежа гробља туже.
У тој јези као и богови сами Да су се пред болом у амбис повукли. Само бели бездан пахуљице веје. (1915) КРОЗ ПУСТИЊУ Лутасмо пустињом одмереним ходом Без огњишта свога, огољена раја, Али сумња нашим не застре
Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата, Што оде у ноћ без збогом и крадом, Још
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
у благом санку из прошлости давне, Болној тици тако протицаху дани; Нит се из сна креће, нит очи отвара И снег тихо веје - да тиче сахрани... 1880.
с њим; Где молитва шуми по чудној самоћи, И к небу се диже од измирне дим, И шум тихо струји од Мртвога мора, И тишина веје са прастарих гора. 1887. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ СИМИ Ј.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Из њих веје свежина Ваше душе и свежина скандинавског ваздуха. Баш сада бесни, овде код нас на југу, страшна врућина, па сам зато
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све је ту пусто, и све је Вртове покрио лед — Сврх шедрвана снег веје, И дршће јоргован блед. 1921. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ НА УБОГОМ ПОЉУ...
'' — ''Отишô је, реци, На небо, за вас да набере звезда''... 1913. СЕЉАНКА Снег пада и веје. У сеоској луци Све је пусто.
Из грања Јела се смеје И за њим гледа. Зора. Радосно мирис веје Росе и меда. 1914. ПОГЛЕД С ВРХА Лепоте! уз реку, као лабуд бео, Лежи Мостар и, пун сунца, адиђара, Сав
Пренем се, ките нема, Нит' памтим твој шапат мио. 57 Ноћ хуји, дажда лева, Јесењи ветар веје; Где је сад моје сиротно, Плашљиво дете, где је?