Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
и закључиле да тај путник није ни Жида који купује храну, ни Шваба машиниста који се разуме у парним ветрењачама што веју жито по спахилуцима, него да је то човек наше вере.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И свод к’о црни симбол је наднесен Над општу, тужну мочар... Свуда јесен! Сто ветрова, као сто уздаха, веју Преко хрпе жутог лишћа које труне, Алејама што се баруштином пуне, Стазама где, као из давних давнина, Јеца марш
Сто уздаха, као сто ветрова, веју Мојим вртом нада и спомена благих У јесени мутној мојих жеља драгих, Кад спомени редом, к’о лишће са грана, Падају
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
људи на гувно и угледа једног старца који је једну ноздрву запушио прстом па је дувао на другу, а њих четири човека веју жито. Јунак упита овога старца зашто на обе ноздрве не дува.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Како всја звјезди пред њим ишчезајут! Горди јего зраци тму разгоњајут, Веју вселенују он занимајет, всја от сна движет.
— Тогда муж не имјејет увеселенија о неј, и тако всјако дјело јему досадно бивајет. Она јест веју срамоту и страх изгубила, и јавно говорит: Ја не пекусја о том что људије о мње глагољут.” СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ (стр.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
И још се редом наше кости сеју По острвима и у воде стране, У пустињама, где самуми веју, И хладној степи. И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Дневи своје замрачим, блесне видело Бога. 2 У тишину се облачим, тајном проговара твар. Пепео ветри ме веју, остане жар. 3 Бездоман, топли нудим кут. Беспутан, даљинама поведем на пут.
ПРИЧА 1 Јесен по нашем врту сметове лишћа снела, те раскошна ти коса, и набори одела, дах веју помрла биља. А у нама певају миља; радосни, руку под руку, газимо по злату.