Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Навикну на момче да му донесе барут, па узе и пунити. Утом уђе у механу неки Веља, па кад виде шта чини Трпко, зачуди се. — О, о, шта је теби јутрос, ћир-Трпко? — Не ме питај, море, несрећа!
— Кака несрећа? — 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку. — А где то, Трпко? — упита Веља и грохотом се насмеја. — Ето горе у Космају! — Море, каки 'ајдуци, каки курјаци? — Ама кад ја кажем, де!
— рече му ћир Трпко готово љутито што му не верује. — Не разговарам више сос тебе. Веља слеже раменима, узе једну жишку на лулу, па изиђе рекав: — Ако, ако, ћир-Трпко!...
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Кортеши извојују да буде Марко Рогозић изабран за виценотара, подбележника племенитог магистрата. Веља радост у пријатеља му и у Мице.
Личност њена није била за филозофе и педанте скројена, но веља доброта Маркова спрам ње све је изгладила. Ћирковић опет гледа у Алку као у звезду Даницу; дичи се кад ко о њој
Позову се пријатељи Алкини, а непријатељи Мицини. Част веља, а радост велија. Сутрадан се о том по целој вароши приповеда каква је част била код Ћирковића, и свако тврди и
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Исту приповетку по други пут је 1898. драматизовао београдски глумац Веља Миљковић.109 »Лимунација« на селу изишла је у Београду 1896 (друго издање у Београду 1912).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Јагодица, прелепа ђурђица; Збогом, доле, збогом мирисаве Пуне оне љубице убаве; Збогом и ви по њима извори, Веља сласти када жеца мори; Збогом остај, убаво Белило, Ти ми беше увек место мило, Свуд по теби деклице, танане,
стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она веља брука Што окаља Србина са Вука.
са земље јерове, Па и љуби, па и сретан грли, Па још збори речи овакове: „О јерови, моји соколови, Децо моја, моја веља снаго, Сјајно моје ви камење драго, Куда отац са вама поити, Бежи нојца, а данак засвити.
“ Ту вас, ту вас стаде веља дрека, Као жаба на славује крека, — Жабе луде деру се и труде Да славуји зоре не пробуде, Слављи поју, зорица се
1847. ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ Ој владико, Црној Гори главо, Наша дико, наша веља славо! Ево тебе једне књиге беле, Чеда мила моје крвце вреле, — Крвца врела, а чедо несташно, На весеље свако је
“ 8. Овако њојзи моја речца веља, Овако беше њезин молбен звук, Овака бија мога срца жеља. Од ока јој ми љупки паде лук, А њена рука још од снега
„Пре нег што јутро лице укаже своје, Ја“, рече, „морам тебе оставити; Ал' зато не печали срце твоје, Јер неће, веља, сила дана проћи, И драги ће ти, злато, опет доћи.“ 25.
Ал' око подне нестаде весеља, Јер свуда наже та запара веља, Дрвеће, цвеће и травица тону, Што беше живо, у залађе клону.
106. Он се свога злата сећа, Како красно са њом беше, Како веља беше срећа — Једва груди што поднеше; Ао, уре најмилије, Све му јаче срце бије! 107. „Ал' сада те нема више!
очи, Па опази верну другу, Та баш ону пушку дугу, А поред ње те мале, Што му никад не слагале, И поред њи ножа веља Сад му сасвим мирна жеља: „Ма фишека, још фишека!
А Милета?... О, гледни га млада, Он се сећа нечег од некада; Веља мисâ мозга му се вата, Веља мисâ, дивна, умиљата.
А Милета?... О, гледни га млада, Он се сећа нечег од некада; Веља мисâ мозга му се вата, Веља мисâ, дивна, умиљата.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Тако, тако ти њему! — добацује капетан Веља, командир Војинов. — Онда се окрете Луки. — А, дед му сада одговори. — А што позадина, били смо на истој линији...
— А, не знате ви како је он чврст, иако је онако мали — брани капетан Веља свога водника. — А Лука је висок, али сав млитав... — И дукат је мали, али вреди — смеје се Војин.
— одобрава Војин. — Хвала богу, да се и вас двојица у нечему сложите! — добацује капетан Веља. — Ех, зорт их је сложио. Знају они да ће сутра мечка и пред њиховом кућом да заигра! — дира их поручник Бранко.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Част ми је... Велимир Крстић... и он се учтиво рукова са Љубицом. За то време Гојко весело узвикну: — Веља, Бога ми!... Ја гледам, па чисто не верујем. Они се обојица загрлише и пољубише.
Сви троје се насмејаше и ућуташе. — Па где си, болан, досад, дед’ причај: где си био, шта си радио? обрте се Веља Гојку. — Море... шта ја! Ово ми је треће место, него откуд ти овде, кад си био у Подрињу ?
— Тако, братићу, тако.. хвала је Господу Богу, који је благословио наш састанак... — Е, зар већ!?... узвикну Веља. Сви прснуше у смех и поскакаше са столица. Гојко се тврдо одлучи да добро прочасти Стојана, чим прими плату.
— Е сад нам можете показати како ћемо наћи пут за вашу школу, рече Љубица и стаде. Веља им објасни куда ће проћи, па се потом, проговоривши још неколико речи, руковаше и растадоше.
— Баш красан човек, рече Љубица; — весео, отворен, и тако лепо говори о нашем послу. — А, Веља је и у школи био веома отресит. Знам да ћемо код њега наћи читаву библиотеку.
А овај Гојко баш је добар човек и... одличан... јест, баш одличан учитељ, то каже и господин Веља. Морам му говорити нек се јави за испит. А што ?... Зар се мене што тичу његове ствари ?
»Туњав! заиста јесам. А што, зар ја не бих могао бити онако окретан и живахан, као Веља? Не може да се смири на једном месту, врти се на столици, игра му, чини ми се, сваки мишић на телу.
Чудновато !... И ове су ти женскиње баш...« Он опет махну руком, разгледа пред собом, па се опет замисли... Веља беше на раду кад они стигоше. Замолише га да не прекида посао, а они се наместише на дну школе, иза ђака.
Ко зна шта би му урадила од срџбе!... А Веља се смеши весело, као да је то и очекивао, као да је све у реду, те није могло друкчије ни бити...
— Е доста. Изиђите сад мало напоље, рече Веља деци, па се упути к својим гостима. — Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено.
— Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено. Веља се смешка неприметно, и сам прави зачуђено лице, као бајаги чуди се питању. — Јуче сам почео, одговара он наивно.
Љубица и Гојко изјавише жељу да слушају даље рад, па по свршетку посла да пређу у стан. Веља позва децу, па настави рад. Узе да прегледа израђене задатке на таблицама. У томе му помогоше и гости.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
за наша свака добра! Када, бане, тамо дођеш, Ти не немој бандунати. Још те молим с јадовима, Ах! за наша веља добра! Немој нам их заговорит’; Него ћеш их к нама справит’.
зора процвјетала, Зле године наступиле, Цвијет момци црногорски, Острагуше побацише, По св’јету се поскиташе!... Веља боља обалила, Главу брату изгубила, Мој Ђорђије! Па ми кућу затворила, Јарко сунце укапило, Сунце моје!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Није вино пошто приђе бјеше, није свијет оно што мишљасте. Барјактару дариват Европу — грехота је о том и мислити! Веља крушка у грло западне. Крв је људска рáна наопака, на нос вам је почела скакати; препунисте мјешину гријеха!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
У један мах, ка да муња сину, тушта веља тешкога облака, бијелога, у једнојзи маси, тронодржну сву обузе гору; у виду се уреди вијенца правилнога, но
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А знам, има многих, многих Што су били отац, мати. Умрла су деца њина: Ојади их жалост веља; Њима ј’ тешко, теби теже Без обране родитељâ. Тужни оци, тужне мајке, На што црно рухо носит’.
Дар је овај голем, пунан благослова, — И Србин не памти оваквих дарова; Достојан је веља жара ти и сјаја, Достојан је твога новог завичаја.
Беч 1882. ДАРВИН Снагом ума богодана И задахом духа веља Потресô је, заљуљô је Море мисли из темеља. Таласи ће ови расти, Век ће веку да их прати: Зато Дарвин није умро
Краков, Станислав - КРИЛА
И тога су вечера делили липов теј као и увек из дугих бокала, које је носио мали Анамит болиничар. Пуковник Веља је протествовао. — Докле ћемо ту врућу воду да срчемо... то ми шкоди бубрезима... ето боли ме ту, и ту...
Био је дебео, и старешински је климнуо главом на њега. Доцније је сазнао да се зове Веља. Он није чуо за Кајмакчалан, јер још није излазио на фронт. А новине и онако ништа не доносе.
Болничарка га је помиловала по прљавој коси. У бараку је ушао чупав пекиншки пас и зацикао пакосно. Пуковник Веља је дозивао: — Баронице, рематизам, није добро... И правио је смешне, сулуде покрете.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
господине потпуковниче, када би се извршило стрељање једно десеторице, ред би одмах био успостављен — упаде капетан Веља. Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм!
Ви, активци, мислите као онај Луј француски... не знам који беше по реду: „Ја сам држава!“... Где је капетан Веља, ту је држава... А територија, а народ? — говори љутитим гласом Живадин. — Е, није него!...
— Наравно! — добаци капетан Веља. — Виша сила! — допуњује Живадин. — Тако је... И после изласка из земље, наша држава ту суверену власт и даље има...
И после изласка из земље, наша држава ту суверену власт и даље има... — То исто и ја кажем — упаде капетан Веља. — Ама, откуда ви знате правне ствари? — нервира се Живадин.
Пешаци пристижу и задиркују: — Треба ли да помогнемо?... Беше ваше... Држ за десни точак!... Кочи узбрдо! Капетан Веља помодрео од муке што му коњи непрестано падају. А пешаци добацују.
Живадин се пригушено смеје. Почесмо и ми остали. — Е, знаш шта је, претерасте! — вели, смејући се, капетан Веља. — Хајд што рекосте да је шакал као коњ. То је још и могао да прогута.
— Море немој они нас да угледају одозго! — заврте главом капетан Веља. ОСВЕТА У први сумрак почели су војници да се припремају.