Матавуљ, Симо - УСКОК
Други трговац додаде: — Вјере ми, сад виђу и вељу да би за нас трговце — а, бора ми, и за поморце и за занатлије и за сељаке!
— дода Крцун, који га, осим Јанка, једини још слушаше. — Да! Први пут понио сам барјак на Кчеву, кад’но разбисмо ону вељу турску војску, највећу што је икада ударала на Црну Гору!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Одо дома, лего у постељу Да одспавам своју рану вељу, Лего тако, па лего инако, Ал' не дође санак ми никако, Сад се тамо, сад амо премећи, Ал' никако тужан мира стећи,
Па када би имô каку жељу, Једну б' имô само али вељу, Кад би тако смањао се туди Да те могу притиснут на груди, Та на груди и на своја уста, Ох жељице, ала си ми пуста!
болест је голема, За њу нема на земљи мелема, Ал' не бој се, све ће добро бити, Само ваља сместа очатити А молитву вељу горопадну.
Биће јунак сред белога двора; Бацио се њему на прозора, На десницу наслонио главу, Те он гледа Божу вељу славу: Како вијар облацима вије, Како муња у растове бије...
Ал' добићу једну ситну књигу Која вељу учини ми бригу; Ситна књига 'вако говорила: „Воденицу муња ти спалила, Јоште туча што удари јуче Виноград ти у
„Јако јуриш!...“ Плачи, турска мајко! Улетео у злотворе Бајко, Вељу пушку турио о рамо, Коњем врда и тамо и амо, Оштрим мачем око себе маше, Две је љуте посекао паше: Баш Халила и
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу? Је ли виђу што и вељу? ИИ ТРШИЋ У таљиге милогледне Вук с Филипом у сну седне. Око клена и јасена лете гусле и писмена.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
»Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...« помисли он и погледа крадом Вељу, па опазивши на себи његов поглед, махну му главом као претећи.
Баш му реци и за мене, нека зна... што ? викну чича и погледа Вељу, који се спремаше да га заустави. — Добро, добро!...
Срећом, данас се ништа не догоди. Увече се договори са Стојаном да сутра рано позову Вељу. Изређаше се толики догађаји а њега још нема. А Љубица лежи, или седи по цео дан.
зврр... улети жандарм... Зови ми... хм... кога ћу ... а, зови Вељу учитеља из БреЗовца«... И Гојко развукао уста дужином целе вилице, смејући се призору, кад Веља уђе и види га као
Председник одведе Љубицу у један крај, к столу, да сврши упис и наплату улога, а Гојко угледа Вељу у првом реду, па му се одмах упути. Са Вељом стајаху неколико млађих учитеља и две девојке.
— Хо, брате... Овај ми шврћа вели: оженио се наш Гојко и прича ваздан тамо... Дај, вељу, да видим нашу »млâду« како изгледа као муж, говори Влајко, здравећи се са Гојком и гледајући га озго са висине, са
Права лепотица!«... Гојко се мало ушепртљао, звера очима и гледа прекорно Вељу, држећи да је он крив овако незгодну понашању Влајкову. — Знаш га сам, одговора му Веља, смешећи се.
И то све Веља, он избегава... Да окушам ја завести разговор међу њима ?... Ко зна шта им је; питаћу Вељу насамо...« И опет Гојко сумњиво махну главом и стаде са неком зебњом погледати час једнога час другога госта... Ништа!.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Но напослетку, хајде што му драго, да разумемо што се мржња пренела на лепши пол у селу; јер ако још немају (на вељу жалост Сретину, а на срамоту овога века) право гласа, оне имају права да се интересују, да бар, како наши кажу, кроз
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
оцем — ђаконом — Алексијом, мојим прељубазним у Христу братом, отидите, рекох, у моју смирену ћелију, па дохватите ону вељу, зелену, четвртасту боцу мученице. Донесите да с њом потрујем ове перчинаше. Ајте!
„Да му изиђемо на сусрет!“ рекоше неки млађи од главара, те се одвојише и одоше пред манастир. Игуман остави вељу пушку пред вратима, а под малим и јатаганом уђе, приступи Владици па се и с осталим цјелива.
Цуца не хтје, као из почасти према Петру, но махну главом на сердара да дâ чашу шури. „Држ кад ти вељу!... Ти си брат Радојев; мио си ми с њега, а да не с тебе!“ Овај се насмија, примивши у шалу то, па стаде наздрављати.
Сви се погледи стекоше на сердара. Он бијаше поблиједио. „Ја, Господару,... ја не вељу ништа... Но како ти речеш, онако ће бити!“ „Е, добро!
“ „Ја сам то држала као у руци. Та сам рече ономадне да је добра кућа, да је добар човјек, да...“ „Ја то и сад вељу. Ама си се ти залетила, ако си им почисто обрекла.“ „А што ћу, де!“ рече она снуждено.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— вели кнез. — Кажем ти: послом! Ајде одма по Кењу Кркотића. — Штаа? Каако? — Ајде по Кењу, кад ти вељу. Реци му да је његов посâ и његова корист, али се чувај да те не чује његов ћаћа. Кушмељ зинуо, те га жена гурну.
— Ма, ја, ка вељу да... — Чуј до краја! — прекиде га Бакоња. — Мени се сажали за тобом, па стадо молити стрица: „Немојте, дујо, док се
да им љуби руке, говорећи: — Ја, онај, чук, да вам триба коњушар, па, онај, као рекок, да пођем до у манистир, као вељу: могâ би ја... — А одакле си? — Ја? Је ли? Из Буковице, из Зеленграда... — Ма ти си ришћанин? — Ја? Је ли?
Докле они „пркелаху“, Буковичанин тако блесасто гледаше да су се ђаци кидали од смијеха. — А, би ли смија, кô вељу, да простите, ући у цркву, ко вељу, да ми се богу помолити? — запита Грго. — Причекај, па ћеш!
— А, би ли смија, кô вељу, да простите, ући у цркву, ко вељу, да ми се богу помолити? — запита Грго. — Причекај, па ћеш!
— Ја? Је ли? Ја, оче, да ми даш опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми даш, а новца, кô вељу, колико ти видиш, колико замиритам. Но, молим ти се, да ме пустиш у цркву.
Ти мислиш да је велики гри провеселити се мало у ова доба, уз месојеђе, а у нашим годинама! Ја не вељу да баш није гри; али је сасвим мали, управ гришчић, који се може отпостити.
— А витеже! — вичу му другови. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Носи те враг бештијо! — проговори Наћвар — који једва дође к себи од чуда. — Нагрди ми коња, бештијо!...
— Нагрди ми коња, бештијо!... Уведи га, Шкељо, и истари добро!... — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Ма да ниси ти онај из Зеленграда што може скочити из бачве у бачву? — пита га Срдарина. — Како то?
Знам само да је бија сметен. — Да ниси ти тај, Грго, болан?... Кажи, јеси ли? — питају. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Немате га рашта питати — умијеша се Тртак.
— Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! — Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви. — Па реци! Шта је? — Ја кâ вељу, ако прибијем гњате... — Нека те враг носи! — издера се Срдарина...
— виче Срдар. — Не забога у воду! Нека враг носи шта је понија, а чувај се ти! — моли гвардијан. — Удрите кад вељу, а за мном ко оће! — виче Срдар. Бакоња ћуши ногом коња, који загази, пак се мало-помало ослободи и заплива.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Шест небесах коловитних пређем, шест млечнијех прелетим путовах, вељу сферу играјућих шарах, који вјечно свијетла движења у правилним колим' извршују која им је рука свемогућа
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— Е па нема се куд, тако ти стоји, ево види сама. — Е није, здравља ми, и пара, е није очију ми, е није, вељу, тако ми... — Де, де, добро, — попушта он — не куни се, дај ми три гроша, џаба ти пара!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Сретен пође уз њу. — Ја, знаш, обилазио пшеницу, па видим тебе да идеш оздо са судовима... па вељу, дај да причекам... Знаш, онога... пшеница ми много добра : биће сто крстина.
то је истина, али ти не мореш с оним курјаком изићи на крај. То ја знам, и знам зашто .... вјеруј ми. Доћи ће дан, вељу, па ћеш и сам све разумјети и виђети, а дотле га мораш заваравати.
— То ми, канда, велиш, да идем право њему и да га слушам што год ми рекне? — Не ја, богме! Ја ти вељу само што он мисли, а што ја мислим, чућеш послије. — Аа... — отеже Ђурица и лице му се разведри.
— Море, не знам ни ја... био сам луд.... — Зар није боле, вељу, да их бираш кâ гниле крушке... Да ви’ш само ову моју гошћу, да ти очи стану!.... — Хе-хе...
Ћипико, Иво - Приповетке
—А—ја, види се да си невјешта. Нећеш ти данас кући! —Што велиш, болан? Шалиш ли се? —Вељу ти, неће ти дати биљета, да ти је таман новчић открњен. Познајем их. —Убијаш ме... Немој тако! — изненада ће Цвета.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
) ПОРФИРИЈЕ: Да л’ да их сложим доле да ватру? РАДАК: А ну?... Да шта?... ПОРФИРИЈЕ: Вељу, угледаће ватру? РАДАК: Ко? ПОРФИРИЈЕ: Па Турци!... Рекао бих: ушли су у траг, чисто је гора од њих оживела!...
ТРЕЋИ ТУРЧИН: Па онај вјетар! Човјек би рекао да се дебели бедеми на граду урвају... Земља дрми, а укрстиле муње, вељу, кихамету доба долази! Па још кад она шехитанбаба закрешта: „Хајдуци!...“ Е, мислио сам све ће нас паша посјећи.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Хе!... ВУЈО: Воља л’ ти је, баш бих и сјести могâ. — ну вељу неће бит лијепо? ЈЕЛИСАВЕТА: И није!... Одлази! ВУЈО: А ну, божа ми вјера!
ВУЈО: Господару! КНЕЗ ЂУРЂЕ: Шта је, Вујо? ВУЈО: Добро је, господару — а боље ни је у божјој руци!... Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?...
Тек, вељу, није лијепо!... Ждравља ми, није!... Сијед чојек... п’ онда... можда је и гријех?... Ал’, вељу, боље да си га кâ скота убио!... ЈЕЛИСАВЕТА: И тебе с њим! ВУЈО: Де! де!.... Хоћу л’ их пуштит...
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Говори ко је дошао? ВУЈО: Божја ми вјера, не море! У туђинству је, господару, горак осмијак!... Тек, вељу, поклонићеш га?...
Ћипико, Иво - Пауци
— Порубаћу ти краву, — вели рубач и повешћу је собом. — Гони ти .... али, вељу ти, није моја. Крава је Илије Смиљанића, дао ми је на по. —А чији је во? —Петров, дао ми га на изор...
и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а за ништа! Рубач нареди рондару да поведе краву. —Илијина је, вељу ти. —Не мари... Уто бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана.
—Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!... — Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг не дам.. Боље дати адвокатима.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Не дижући главу, потпуковник Петар погледа преко својих густих обрва капетан-Вељу, па ће рећи: — Мислиш... Хм! — он махну одречно главом.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Гаврил Слатка дивота лепа твоје су те беседе, чиста! Тога рад и вељу ти да не од жеље женске ни од мушке ко тому боље хоћеш зачети него ли од вишњега Бога и находења светога на те духа,