Употреба речи већ у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Ноћ је тамна, просторија пуста... па нека је та светлост и воштаница у рукама онога који већ умире, опет му ведри мрачну стазу, путнику усамљеноме... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

И мирно сам по вас дуги дан моловао. Беху то по већој чести цртежи из прошлог устанка — досада су сви већ упропашћени; сâм сам томе узрок, а између њих морало је и лепих бити. Ја се још неколицине тих шкица сећам.

Моја фантазија беше ионако млада и живахна, и ја сам већ представљао себе да сам Рафаело, Анџело, или, најмање, Кореџијо... Ох, таште сујете!...

Упомоћ! Људи, помагајте! Ено се руши већ! Људи, вода! Из мале гомилице њих двоје-троје, широких прсију, снажних мишица, храбри момци, каквих ћивтински свет ни

Вода је расла. И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали... Али се син природе већ извукао из

И већ прштаху греде на трошној згради коју су немилостиви вали онако бесно лупали... Али се син природе већ извукао из колибице и широким прсима цепаше хладну воду, презирући рику разљућенога елемента, и тек се онда обрнуо

Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. — Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали?

Ишчекиваху помоћ, али пандури, који су се око плота скупили, нису смели прекорачити праг трошне зграде на којој су већ и зидови попуцали.

Али времена пролазе, а сваким даном све црња и гора долазе!... Пре нас газише немци а сад и Немци и Маџари... Ти већ слабо куд идеш, болестан си, није ти ни замерити...

А пријатељ Макса шнајдер још ми је и то казао да га познаје; па вели да је и он од оних што су палили Кекенду... Но већ то је међу нама речено!...“ После тога говора узе своју качкету и спремаше се да иде.

Тетка му додаде опаклију и заогрну га њоме, хтела му је нешто и рећи, али он већ узе свој дугачки штап и лагано, ослањајући се на чича-Марка, одоше обоје. „Куда ли ће?“ рече тетка за себе.

И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Видиш ти памети? Хоће једна лисица млоге да превари.” Наравоученије По свој прилици већ су се људи били почели одавно варати, будући да је Езоп принужден био толике басне против преваре измишљавати.

Ову разум и словесност узми од човека, он већ није словесни чловек но бесловесна животиња. Лифландски сељани, ако су и луторани, из обичаја носе браду.

А да што ћемо сад? Да обријемо браде? Не. Нека оне стоје с миром онде гди су јошт у обичају, но ваља казати већ једном људма да с брадом или без браде бити, то не придодаје човеку најмање мрве ни памети, ни науке, ни добродјетељи,

„Доста већ, — одговори лисица и по кожи се познајеш да си од старине”. Наравоученије Ваља знати да је крокодил једна страшна

” Наравоученије Какви смо ми људи на овој нашој земљи? Хајде да се право један другом исповедимо и да већ не тајимо да смо свакојаки и чудновати! Како то? Ево овако, слушајмо само.

што је најгоре, из високоумија, зашто она три прва даду се с временом поправити, а ово последње кад нами облада, неће већ да нас пусти. Да што ћемо сада?

” Увери се пас, и толико више штому се почело било већ и гладнити, и одговори курјаку: „Добро, кад је тако, а ти хајде са мном; ја ћу ти наћи господара у нашем селу који ће

” Но и томе се већ људи домислише, пак почињу баш и овде изискивати млого од онога коме се даје млого. Ко хоће да га зову „свети”, или

Али кад ко падне и поквари ногу, ил' разбије главу, ако ће и пијан бити, ту већ није до смеја, но до сожаљенија и помоћи.

Њима то не може завидити, ибо свето јестество то не да. Ми, већ стари, сами себе не можемо тако ласно побољшати како можемо нашу децу.

Зато: мир и љубов, ко хоће да је христјанин; ко ли пак неће, а он нек се тако не зове; доста је лагао, нек престане већ.

„Та ништа,” — одговори сиромах старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући, јер ме чекају.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

ДРВОСЕЧА ПОПУ Раоник са рђом сламу са пламеном главу са зобницом ништа са никада венчавај попе кад се већ и памет лудог са страхом паметног венчала и царствује нам!

Кућа из куће избачена, дрво из дрвета прогнано, заглибљени већ до рамена кроз разливена гацамо блата; ни из небеског блеска ни из чамца нико нам руку не пружа; тону градови,

Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи.

Стрељане нас вешају, поклане нас гуше, не знамо зашто, а није ни важно. Судијама је већ свега тога доста! Смењују стрелце, отпуштају војнике, џелате вешају - они им као криви.

ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду, њеном руганију; већ смо Јудин целов окусили! А тек ћемо у Гетсиманију!

ЗАПЕВКА НА ГРОБУ КАПЕТАНА ШУЉАГИЋА Већ смо земној препуштени сили, њеном суду, њеном руганију; већ смо Јудин целов окусили! А тек ћемо у Гетсиманију!

А тек ћемо у Гетсиманију! Већ су страже у недоба глуво, у капама где се ваши коте, коцком наше разделиле руво! А још нисмо стигли до Голготе!

А још нисмо стигли до Голготе! Војници су у мраку заспали, угасивши лучеве и свеће: осуђене, већ су нас распели! А тек расте дрво за распеће! Већ нас голе кундацима гоне, већ у главу уперена цев је!

Војници су у мраку заспали, угасивши лучеве и свеће: осуђене, већ су нас распели! А тек расте дрво за распеће! Већ нас голе кундацима гоне, већ у главу уперена цев је! А тек ће нас у сточне вагоне, тек ће, преко Драве, за Кочéвје!

А тек расте дрво за распеће! Већ нас голе кундацима гоне, већ у главу уперена цев је! А тек ће нас у сточне вагоне, тек ће, преко Драве, за Кочéвје!

А тек ће нас у сточне вагоне, тек ће, преко Драве, за Кочéвје! Већ крваву варицу варимо, већ прискаче крвник, да нас коље, већ гинемо, и већ крваримо! А тек ћемо на Лијевче поље!

А тек ће нас у сточне вагоне, тек ће, преко Драве, за Кочéвје! Већ крваву варицу варимо, већ прискаче крвник, да нас коље, већ гинемо, и већ крваримо! А тек ћемо на Лијевче поље!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Ја сам спремио 300000 војске, и хоћу, и мислим да ваше отечество од Турчина очистим, но хоће ли Бог дати, то не знам. Већ сад идите и чувајте народ и уклањајте га у планини да се не пороби, а моја ће брига бити за вас’ — и даде ми сто

Но сад је већ друкчије с наукама. У свакој башти можеш набрати по пуну торбу учени̓ какви̓ хоћеш, само ако можеш распознати који је

Кад већ Немци с Турчином учине мир и у Србији што су освојили све поврате Турком, и ћесарева војска оде натраг, а фрајкорци оду

не спомену, но оду после тога митрополиту Методију, пожале се како је везир преко хатишерифа подигао порез и како већ сиротиња не може да даје, нити има откуд, и кажу да је и њему познато, ̓одајући по епархији, како и он своју димницу

Тако стојали су кнезови читава два сата, а он нити говори да седну ни да иду, већ једнако ћути и пуши, а кнезови такође ћуте и чепоре ногама.

Кад мој отац наиђе покрај заседе, онај један Турчин опали и Живка убије, но они други промаше мога оца и не згоде га, већ побегну у поток, пак у Ваљево.

године, и дозову мог оца и кажу му: ,,Алекса, већ се ми с царем завадисмо, него смо начинили један мизар (прошеније), да цару пошљемо, него да и ви ваше мурове ударите

Кнезови нису имали куд него поударају прсте, богзна колико људи на то прошеније потпишу, само да се курталишу. Сад већ оне четири да̓ије почну рахат да живе; сваки је оне своје три нахије, које су му на део дошле, управљао и све приходе

накит, поодрезивале жене са подбрадника и паре ситне, и послали за откуп кнезова, да би се тим бајаги Фочић уверио да већ други̓ новаца немамо, и не би ли се сажалио да пусти кнезове.

Турци могли погубити, него је побегао, уплаши се Фочић и не смеде преко ваљевске нахије проћи, куд су се људи млоги већ били узрујали, због исечени̓ кнезова, него седне на чамац и низа Саву у Београд побегне.

оца убиле, једнако код цара просио да му изун и ферман даде да покупи војску и на дахијама освету за оца да учини; и већ му је сада цар изун и ферман дао, да може слободно, како буде знао, свога оца покајати.

; но Веса неће низашто то да зна, већ опет пита: „Шта мислите ви људи, шта хоћете ви?” — Мени се већ досади казивати, док поп Леонтије из Уроваца рече: „О

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Лепо не можеш живети од газда-Раке Радишића! Досадио је већ свакоме у селу М. — Вала, ја не знам има ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га,

ли кога, ко би се похвалио: да му газда Рака није што закинуо, опањкао га, посмехнуо му се, или макар у чему натрунио. Већ оматорио и упола оседео, па опет неће да се окани чуда.

Таман Паја задимио већ увелике, док ти стаде дрека газда-Раке из куће: — Павле! Павле!... Боље! Боље! Ено нечијих свиња у њиви!...

На пакост његову први је комшија газда-Раки, и досад се већ неколико пута свађао и судио с њим по општини, све око потре, па ето и сад му се некако измакла назимад те увукла у

— Па и он достиже и заокупи назимад, бацивши се за њима коцем, те умало не преби једно. Кад Паја виде да ту већ нема шале, растресе се мало и он, па заокупи с једне, газда Рака с друге стране, те потераше назимад наниже, сеоском

Чујте како креше!... Јамачно ће у општину да се суди с ким!« Газда Рака, псујући веселом Сими и где и шта има, сагна већ назимад у обор, па накричи Паји да иде кући и да гледа да опет не буде каке штете, а он окрете право у сеоску механу.

Кад Паја мало одмаче, обазре се два-три пута, па кад виде да је Рака већ далеко, искреса ватре, и опет задимани, па онда пође полагано — све ногу пред ногу.

Механа је у селу М.... грађена сасвим по плану, као што су већ обично у нас механе по селима и друмовима. Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси

Столице сламне, обојене зеленом бојом; у неких се већ слама одрла па виси доле. Столови обојени црвеном бојом; а тако је обојен и келнерај.

како га ухватили; друга, како је у тамници и поп му нешто чита; трећа, како гледа слику своје жене; четврта, како су већ они ђенерали стрељани, а на њ тек нанишанили.

Еле, искићено баш како ваља, као оно кад је што по плану. Механџија и момци — Цинцари, као што је и то већ обично у нас по свим механама. Осим сељака, ту су почесто свраћали на каву учитељ и два практиканта из среске куће.

За једним столом засела њих четворица; пред сваким по полић ракије, пљуцкају и већ заводнили очима. — Хајдемо, хоћемо ли? — упита један од њих испивши полић до дна. — Нека још, док оде.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Онда поседају и разговарају. Разговор им паметан, шала уљудна. Никад кавге ни ината, никад вике ни галаме; а већ о псовци да не говорим. За њу се у то доба није ни знало.

Били су сви узовници. Није се питало је ли богат или сиромах, неро је ли Црнобарац. Та слога њихна већ беше прешла и у пословицу. Друга им села завидеше, а они беху поносити. Него, у том поносу било је и таштине.

Лазар риђ; Станко благ као млеко материно - Лазар бујан као пролетна травка; Станко умиљат као мало јагње — Лазар већ напраситији; Станко је овлаш примао и лако праштао увреде, а Лазар једва могаше отрпети и свога родитеља.

Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!...

— рече Станко. — Морам одети марви помам! — Е, добро! Али, у колу да се нађемо! Лазар већ беше одмакао. Као да су га муње шибале... Дах му се заустављао.

— Богами, синко, не дај му да те избије из седла!... Упустити онаку прилику — грехота је! Лазару већ набрекле жиле на слепим очима. — и, као бајаги, шта је он бољи од тебе!...

То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија. Удариће сила на силу!... Мој Суља ми већ више не може рећи: ти пушиш џаба мој дуван!... Ево му и база (платна) и маказа, па нека реже како му је драго!...

Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина... Рај прави човека анђелом. И Станко, у рају душе своје, био је заиста анђео.

И десном ногом удари леву Станкову, па нави снагом на леву страну да га обори... Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу. Лева нога, коју Лазар хтеде подбити, оста чврсто припијена за земљу...

И док се још младеж љутила, сунце се журило своме смирају. Сенке дрвећа беху огромне; чак и сенка човечја беше већ као грм... Од Дрине је пиркао свеж поветарац. — Ево ноћи!... Хоћемо ли кућама? — викну један. — Можемо!

Сунце је било већ на смирају. Око његове главе зузукаху комарци; са свију страна чуо се цвркут... И у тој лепоти сунце се лагано спушта,

И даде му пуну прегршт. Маринко напуни дуванкесу, затим запали лулу, па се диже у шуму... Тумарао је по дубрави; већ спаде с ногу и мишљаше да приседне да се одмори, кад смотри Лазара. Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

ЧЕКАЊЕ Доћи ће и тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

тренут последњи и свети, Када ћемо једном, мирно чекајући, Рећи једно другом: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

Док је прилазио час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

час повратка свети, Уморни, тај сусрет вечно чекајући, Када ћемо рећи: већ је време мрети, Као што се каже: већ је време кући.

се нагло сва дворана ова: Свак осети да је туде у самоћи Гладијатор један умро ове ноћи, Млад, срушен, и рањен већ дваест векова. ЗАШТО?

И давно мрак падне већ вани, И задњи лик ствари се затре — А цврчци од сунца пијани Још кличу за подне од ватре.

Поноћни црни петли Већ су се трипут чули; У луци фар не светли Где брод мој мирно трули. Црни ће ветар да пири, И кише падаће црне, док

ЧЕКАЊЕ Дуго се у потоку купа Јутарња звезда; већ зâри, А свуд још страшна, и глупа, И нема апатија ствари. Прошле су звезде и сати; И таласи под луком моста; А

Виноград мој у страни, И трешње већ у цвету. Одозгор у час рани Зазори целом свету! Туде се бију за нас Вечито Јуче и Данас.

Пред шумом преста да ме прати, За шумом већ ме опет чека; Пред праг ће цркве збуњен стати — Тај предисконски страх човека.

Ноћ овуд свугде смрћу заспе; Али већ јутром, дан без гласа Све љубичице Парме распе, И светле руже из Шираса. Има и на тлу очајноме Увек кап Божја

И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први плави, И звезда већ зрачи с речног дна. Засипа с топола мир по трави... Анђели веслају барке сна.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

ми савете, пришивала дугмета на кошуљу, опирала се по којој жељи и трудила се да одржи свој ауторитет; али кад сам ја већ нешто учинио, кад је нешто било свршено онда је било увек и — добро!

Ја се одмах умијем, обучем и уљудим. Нисам хтео ни каве пити, него одмах отрчим у болницу. Било је већ близу подне. Јоца је био, како ми рекоше, одавна свршио визиту и отишао. Ја се јавим помоћнику и уђем у „малу собу”.

Моје рањено срце поче клецати и најзад покушавати да се поштапа на језик, али он се већ узео и обамро. У тај пар паде ми на памет што ми мати рече у једној прилици кад сам се збунио: „Богати, дијете, та ти

Молим вас, свеједно, могу ја послеподне! Али, молим вас, мени је сасвим свеједно, ја још волим послеподне. Баш сам већ уморан, а и време је ручку.

Природи оној којој се остављају оваки болесници. И то као да и девојку донекле умири. А Ђока нам и сам већ узе причати о неком његовом својаку: како је био на самрти, како су га доктори већ оставили, како су му палили свећу,

А Ђока нам и сам већ узе причати о неком његовом својаку: како је био на самрти, како су га доктори већ оставили, како су му палили свећу, а доктори саветовали да се остави „на природу”, и, напослетку, како је тај његов

ви већ знате. Их, ала сам глуп! Па где је, опет, та квака? Као да су врата два километра од мене! Тога дана после ручка лешк

Поврх свега тога био је још и дан преко сваке мере топал, те ми чисто припаде нека мука. Пошто је већ било о вечерњу, ја се обучем и одлучим да тражим Јоцу, па да идемо на купање. Јест, али где сад да га нађем?

А једанпут, па — закон! Мени криво што он не пристаје у моје лудовање. Лакше би ми било. Напослетку, кад већ хоће да се препире и свађа, хајд, и то је кака така забава: — А што се ти, опет, правиш важан?

Чини ми се да ће ми пасти неки терет са срца кад оде из болнице. Сутра ће, мислим. Ја скочих: — Шта? Сутра већ! — Сутра, богу хвала!

Али и Јоцино чело беше чудновато. Да ли то са Ђорђеве судбине? — Па зар се доктори не науче већ једанпут на те утиске, зар не огуглају све то? Или можда?... Којешта! И ту ноћ сам сањао.

Ђорђе је дошао да се опрости. Одлазак је ту, све је већ спремно. И запрегнута кола већ их не знам где чекају, и не знам где ће још вечерас на конак, па ће сутра рано да грабе

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има

Поједине певаче већ познаје сав комшилук по гласу. Тако, на пример, један се жабац већ неколико година дере колико га грло доноси; има гласину к’о бик, па се чује са пола атара колико је грлат.

И један и други поп из овог места где се наша прича развија, могао је зачудо и за приповест много крофни појести. Већ чисто човек да не верује!

Чује се још од винцилирове куће ларма у кући. Једно чудо... — О мај! И јесте чудо! А кад брж’? — чуди се попа. — Па већ неколико дана има како је, — ублажава Аркадија. — Та знам, знам, ал’ опет... Кад је оно било? У јануару...

попа мисли у памети, или се разговара о стању и имању усопшчега, о тестаменту и наследницима, о процесу и фишкалима, и већ о тако нечем што би спадало у тај круг ствари.

Пију за покој душе. — Хе, мој Проко, мој Проко (или како већ буде име покојнику) — уздише Глиша Сермијаш, па пружи испражњену чашу да му се наточи, а рука му дрхће.

А после, и правила поетике веле да треба што више пробудити радозналост у читалаца, а то је, мислим, до сада већ прилично постигнуто. И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа.

И сада бих већ могао и да кажем и како су се звала та два попа. То су она иста два попа чијим сам часним именима као насловом украсио

Били су обојица мало поматорији, већ увелико брадати клирици. И они приме и тај усмено саопштен им услов, и оженили су се, јер чак и црквењак,

А то је била формална »јабука раздора« између попова, а још више између попадија. Јер људи се умеју, као што је већ познато и не треба доказивати, мало и умеравати и »политички« владати, али жене, жене богме не умеју!

Место да добије по носу, к’о што је већ неколико пута и заслужио то, он још одликован!... Тек штогод и од Екселенције!!

Он право у цркву на јутрење, кад али још нема попе, а звонило већ. А Господин Владика оде у олтар, па поче да служи.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Николу. А то је онда кад почну прве трешње да зру, и кад земља онако већ увелико зелена, почне да дише новим, летњим животом.

што су сад скоро умрли, износи на гроб и раздаје још и сваке суботе и празника, али онима, старим мртвацима, који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна

пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им.

Брзо, ужурбано, да би што пре престало то цвилење, плач. Зауставља их. Онде диже час мајку, стару, саму, која већ изнемогла од плача, поклопљена, тихо цвили; онде час удовицу, сестру... И тако свуда.

Дођи, синко, јави ми се, те мајка бар чешће да ми те виђа... — цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље.

И гледајући на гробље, слушајући појање из цркве, чак се неки од њих и крсте. Суманути већ не. Они, онако полунаги, као бежећи испред нечега, грче се унезверено и уплашено гледајући на гробље, плач, упаљене

Од целог гробља, старе цркве, околне зидове који су на неким местима већ били срозани и капије, једино је та клисарница била јака, здрава. Подигнута на диреке с кујном и собом.

— Хоћу, хоћу! — Узимала би клисарица. Па од његове толике прљавштине ни новац не би могла да оставља где треба, већ одвојено, на земљи, у какав кут, ћошак. ИИИ ЉУБА И НАЗА Иза гробља, до реке, живела је она.

Наза их је терала. Чак се и тукла с њима. Зато су је остали просјаци и волели. А испрва она није просила, већ је служила у вароши, код неког газде.

како је тај газда хтео да силује, то преплашена од тога, као суманута, побегла из вароши, и више није хтела да служи, већ почела да проси. Била је сува, као спечена а још млада.

Увек је била опрана, искрпљена и лепо повезана. А њене босе ноге нису биле као у других просјака разпуцане, прашњиве, већ увек опране, мале, хитре... Била је толико чиста, примамљива да чак и неки варошани почели око ње да обилазе.

А Наза, од стида не би смела у никога да погледа а камо ли да кога изгрди и избије, већ би кришом из своје торбе преносила у Љубину, тобож да је то напрошено, само да јој се не би после још више смејали кад

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Још једну годину, па је и за трговачког момка матор; већ је ту грчко мајоренство. Љуба је све то увидео, па гледа да се какогод ожени.

— Опростите, код нас су ови проклети басамаци. Колико пута сам мога молила да их већ једанпут касира, па ми све обриче на пролеће, но нећу ни до после бербе чекати. Изволите сести. — Хвала! Љуба седне.

Дође сестра, умеша се у разговор и дâ му на знање да мираз неће фалити. Она већ на том настојава. Госпођа Јелка рада је да се мало провозају.

Ту му се сад цела романтика развила. Красни виногради, лепа Савка пред очима! Он је већ са својим срцем сасвим начисто. Госпођа Јелка сву је галантерију на њега просула, само да га обвеже.

— Не могу. — Дакле, ви никакву љубав не осећате. — Ја осећам, те како осећам, ал' ми је љубав већ на врх носа изишла. Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити. Зато би' био рад отприлике знати...

— Дакле, ви никакву љубав не осећате. — Ја осећам, те како осећам, ал' ми је љубав већ на врх носа изишла. Ја већ не могу дуго љубав проводити; наумио сам се женити. Зато би' био рад отприлике знати...

— Хоћу. — И ја хоћу. На то дође Савка, те се разговор пресече. — Изволите грожђа. — Хвала; могли бисмо се већ вратити, да се не задоцнимо; далеко је, може нас мрак ухватити. — Како изволевате. Љуба опет кочијаши.

— Како изволевате. Љуба опет кочијаши. Настао је већ сумрак. Љуба јако тера. Сестре шапућу, смеју се, једна другу испиткује шта је Љуба говорио.

— А да сад има пет? — Промислио би' се. Смеју се и оне и он, и тако у шаљивом разговору дођу кући. Вечера је већ готова. Сви га задржавају да сутра не одлази, али Љуба неће да пристане.

Љуба Чекмеџијић Прође две недеље, Љуба не добија одговора. Разљути се и одважи да више не пише. Већ је готово на Савку заборавио. Кад једаред дође господар Сириџић са госпођом Јелком и Савком у О., место Чекмеџијићево.

, место Чекмеџијићево. Отседну у бирцаузу. Љуба их види, али већ не хаје много, већ му се друга по глави врзе, али ипак шета се по пијаци, па наиђе на госпођу Јелку.

, место Чекмеџијићево. Отседну у бирцаузу. Љуба их види, али већ не хаје много, већ му се друга по глави врзе, али ипак шета се по пијаци, па наиђе на госпођу Јелку. Чини се као да је не види.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Једна парада и крај. Чудим се да већ нису почели — Па министар забринуто гледа тамо, у оном правцу одакле се очекује бомбардовање престонице.

— Сигурно, сигурно шпијун. Па пун је Београд шпијуна. — Шпијун заиста? — Зар већ? — Доле, доле, долееее! — Ево шпијуна. Је сте ли видели шпијуна? — Људи, по Богу, мој бакалин са Грантовца.

Онда му се чинило да већ лепо чује митраљезе како „штепују” и како себе опет види поред топова, међу неким јаругама, као некад мокрог и јадног,

разум овако као очи и савладам ову махниту своју осетљивост која ми раздире душу, па нека дође све што мора доћи и што већ мора бити.

Само нека све дође брзо, што пре, јер живота више нема то је јасно, а и овај мозговни, седећи живот постао је већ неиздржљива тиранија. Дакле, напред у неизвесно, у коме је само смрт извесна!

И тај рат, мора се признати, има своје до бре стране. Ето, од овог часа већ капље, полако али сигурно, моја капетанска плата. Па шта ја тражим?

Гребен је. већ био обавијен хладно мрачним огртачем кад се Христић тргао, нагло напустио осматрачницу и упутио своме шатору.

Ја заиста осећам да више нисам једно. цело биће. Ја се мучим, ја лудујем ја сам смрвљена, ја не умем већ да се изразим. У јутру кад се пробудим, ако сам нешто мало спавала, ја...

А већ о балонима-осматрачима, мониторима оклопљеним, аеропланима разним, сумаренима и оним цевима преко 24 калибра не вреди н

дрхте, а сав се окаменио и помодрио и моли све оне у соби да изађу, јер има да пише неки важан званичан одговор, а већ јасно осећа оно исто трње у грудима и оне бодље и мачије нокте како га поново почињу грепсти, те се све убиствено

Онда је настао рат, одвојили се. И на оној даљини и због оне опасности, а навикла већ на њега, заборавила је све његове мане и сва она понижења, па га чак ватрено, са свим искрено пожелила, и звала да

међу коленима и оним обичним изразом готовости да отпочне какав било разговор, а до Јуришића искрпљена девојка са већ исушеним шкрофулама и погледом стално управљеним кроз прозор, али тако да се Јуришићу чинило као да она стално гледа у

Африка

То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да се треба чувати тропске сунчанице.

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са

баобабима погдегде, Баобаб, дрво кратко, дебело, чворновато, скоро сасвим безлисно, са великим тамним плодовима што се већ и догледом виде. То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге.

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом

Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао. Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни

скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши. Већ одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима

Седамо у чамац и прелазимо у град. Велика разлика између француске и енглеске колоније већ на првом кораку. Место демократског француског, има нечег феудалног и витешког у колонијалном Енглезу.

Он ни црнцу не допушта да на случај глуми европејство, већ га униформише елегантним одећама које изазивају поштовање својим савршеним кројем.

Чим се дохватише брода растрчаше се на посао, не питајући где ће налазећи своја места већ традицијом утврђена. Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Кад је највећу сиротињу на овај свет, онда прави парада широко високо. ЈУЦА: Господару, време је већ да се једанпут и ја с вами као жена са својим мужем разговорим. ЈАЊА: Што ћиш да говориш, да ми правиш штета?...

ЈАЊА: Какву жицу? ЈУЦА: Катици на гитар. ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар! ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао.

ЈАЊА: Кирије имон! Колико сум крајцари већ дао кроз то проклето гитар! ЈУЦА: Гитар-мајстор је већ пет сати због жица пропустити морао. ЈАЊА: Да ти керверос носи гитару, да ти носи моду и моју памету!

Нема новци! ЈУЦА: А како ће бити с мојим шеширом? ЈАЊА (уплашен): Какво шешир? ЈУЦА: Ја мислим време је већ да ми нов шешир купите. ЈАЊА: У, ху, ху! Па, па, па! Нову шешир! Милостиво госпођа! Кир Јања! Шешир?

“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију. МИШИЋ: Сад су већ другојачије почели радити.

Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику. МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи.

КАТИЦА (ступи). ЈУЦА: Шта је, Катице? КАТИЦА: Сад је већ бадава. Толико се с људма погађао и цењкао, док нису коњи сасвим угинули.

ЈУЦА: Кад си луда. И одономад мије кума Перса у цркви преговорила да смо већ последње готово у вароши. Гледим друге, боже мој, накићене!

ЈУЦА: Пак кад му је така нарав, да одим као просјакиња? Забога, девојко, ево ти већ деветнаест година! КАТИЦА: Ах! Мица се јошт јесенас удала! ЈУЦА: Ако овако устраје, ти се нећеш ни удати.

ЈАЊА: О, господин нотариус, имам већ прилика за њу. Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац... МИШИЋ: Забога, за њега да дате вашу

Он мисли да је то најбоља прилика за вас, будући да не треба новаца дати. КАТИЦА: Сад већ могу веровати. Боже мој, боже мој, ја не знам на што ће ова његова тврдоћа изићи.

Да ти баци у процесу да изгубиш твоја кућа. Охо, охо! Стани, Јања! То је зло, велико зло, већ си паднио у вода, рука чини тапа, тапа; вода чини упа, упа, теће си се удавио, теће пропаднио. Нега да си убииш.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Фелдмаршал‑лајтнант Франц Карл Леополд барун фон Енгелсхофен био је тада већ јако остарио, али је двор у Вијени имао у њега највише поверења, на крају турских ратова.

Он је Вијени скретао пажњу на то, да је ђенерал Шевич, који је у Росију отишао из војске аустријске, већ и до сада одвео неколико официра, својих рођака, и да се мољакање за апшит, из аустријске војске, наставља.

Тај траг затвореника био је стар већ сто година. Ваздух, и ветар, и Сунце, допирали су, ту, са зелених егзерциришта, која су се пружала унедоглед, на тој

На то мало, каменито, двориште дошли су дакле Енгелсхофен и Гарсули, где их је већ чекала групица Гарсулијевих писара, која је била послата у Темишвар, пре Гарсулија.

Они се дакле већ сматрају официрима руске војске и моле да им се дозволи да се одселе и отпутују. Енгелсхофен се свега тога гадио и,

Он признаје да је тај руски ђенерал имао ћесарску дозволу, али само за оне који су апшит из војске већ раније били испросили. А не да толике добре и честите људе мами на клизави пут исељенички.

„Прави лепотан“, помисли Гарсули. У том тренутку, кад је Гарсули већ мислио да је све свршено, тај Исакович проговори, на немачком, одлично.

И он се беспомоћно осврну, да види, где је оставио Енгелсхофена. Смирио се кад га угледа, како већ седи иза њега, у колутовима густог дима.

Предавали сте кирасире грофу Хараху. Ја сам био балавац тада, али се ето сећам свега тога. А ето сад Вас гледам, већ као врло старог старца. И све то није имало никаква смисла, сем овог Сунца. Све прође а то Сунце сија.

које је Гарсули волео због својих дебелих, реуматичних колена, Енгелсхофен је осећао још више, јер је био једном ногом већ у гробу. Он је гледао та сунцем обасјана егзерциришта, свестан да их можда последњи пут гледа.

са белим рукавицама до лаката, и црним, нојевим, пером за шеширом, Гарсули је привукао пажњу целе те гомиле, која је већ знала да јој се нешто, судбоносно, припрема.

Али се „нећемо да будемо павори“ сад већ орило, као урнебес. Енгелсхофен је био извадио камиш из уста, али није био устао.

Теодосије - ЖИТИЈА

Предлажемо реч о мужу, не пишући о њему оно што није, ни да га многим похвалама више укоримо него похвалимо; већ, ако и оно што јесте једва могнемо изјаснити — бићемо блажени.

И сматраху као да није од њих рођен, већ да је заиста од Бога дан. Када је дошао до седамнаесте године узраста свога, родитељи његови стадоше размишљати да га

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити?

О, дара што га носимо, пуна не радости већ плача, не весеља већ ридања, како да те однесемо? Које ли ћемо уздарје примити?

а и овога нису имали довољно за покој тела, већ колико треба за покривање наготе чији стид сазнасмо непослушношћу праоца.

И када су благородни, који су допратили светога, већ одлазили кући, многи од њих остадоше у манастиру и против воље преподобнога, који није хтео да ожалости сива

Нека си од Бога благословен, ти и дан у који си се родио, не моје чедо, већ Божје чедо! и тако се старац радовао у Господу, видећи сина као некаква борца или искусна војводу, где се за њега

И тако отпусти свакога од њих у ћелију, заповедивши да му до ујутру нико не долази, јер је већ била ноћ. И одмах у последњој старости изненада младићки са одра устаде, и као да је чекао да дођу неки благородни и

“ Зато много што му је падало сматраше као блато, и даваше не као своје већ као туђе, јер све што не можемо однети туђим се назва.

ову страшну поуку, са сузама приклањаху вратове своје, тако да су од многог умиљења заборавили и хлеб да једу, јер се већ беше и дан преклонио.

који су ово видели дивили и запрепашћивали, и да су сви били послушни у вери благочашћа, и сматраху га не као човека већ као пророка Божјег који је послан к њима, тако да се и сам самодржац дивио и говорио: — Благословен је Господ, Бог

топлим заступством светога код Бога, пропаде са својом празноумном замисли, јер не просу тулац стрела нити мач извуче, већ када је дошао до града, Божјим судом од невидљиве ране у срцу умре и напрасно сконча.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

не само на општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља, већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва.

Разлика етничког састава већ знатно утиче на психичке особине Француза, Енглеза, Талијана и Немаца, који су вековима обрађивани цивилизацијом.

Међутим су Словенци и Хрвати имали већ у ХВІ веку заједничку књижевност верског карактера, услед протестантског покрета.

Ова је акција почела већ крајем XВИИИ века. Велики српски писац, пореклом из Баната, Доситеј Обрадовић, чија је породица произишла из српских

Националне тежње се манифестоваше већ у доба илирства, а нарочито 1848. године када су се Хрвати и Срби из Хрватске и Славоније и Срби из Баната и Бачке,

— Интелектуалне способности. — Варијетети динарског типа. Динарски тип заузима не само целу динарску област већ и суседне земље по којима се распростро миграцијама.

Ни у једној другој зони нису људи тако блиски природи и срасли с природом као овде. Ово није народ „сит живота“, већ млад, свеже крви, изоштрених чула за природне појаве.

Задруга није била примитивна организација, већ је то патријархални облик који је имао свој развитак. У динарским областима постоји врло развијена патријархална

У овим динарским задругама најбоље су изражене њихове особине које смо већ поменули. По њима је утврђен тип јужнословенске задруге.

Топло учешће се врло живо показује како у радости тако и жалости и не само према члановима задруге већ и према читавом народу, па и према странцима. Та су осећања још живља у жалости него у радости.

Анта Богићевић не може од јада да описује Лазаревић Луки муке лозничке посаде, већ најпре заплаче. Иван Кнежевић, кнез Иво од Семберије, доносећи откуп за заробљене жене и децу, кад је угледао српско

Он зна не само имена косовских јунака већ исто тако и какав је ко био и које су му мане и врлине. Има крајева у којима чак осећају и ране косовских јунака.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак...

— одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми!

непознате крчме — О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку!

Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге

Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом

Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу. — Нема их, побјегла сва тројица!

Чича је само уздисао: — Да га нису птице однијеле кад га већ нема ни у води ни на земљи? Можда је негдје на дрвећу или, наопако, сједи у ваздуху!

— Хајде да мало попипамо и да омиришемо џак — предлаже пољски миш, а ја већ осјећам његове ситне шапице како ме голицају по кичми. Рђа једна пољска, пење се на џак баш уз моја леђа.

Младог лава продајем, дивно лавље маче! Није већи од лакта, а већ се пење по дрвећу, лови птице, мишеве и зелембаће, на крову дјецу гледа.

Он је у забуни помислио да је то његов џак с малим прасетом, али кад је већ стигао под саму планину, сусретоше га други бјегунци с вашара и ужаснуто повикаше: — Еј, чича, па ти носиш онај џак с

Како рекосмо: на небу су већ трепериле прве звијезде, трепериле су да не би заспале у тихој љетној ноћи. А кад би нека од њих задријемала, она би

! Једино је планина злослутно ћутала. Њезиним тамним стазама већ се шуњао и кукурузима се при- мицао мрки медо. Мачак Тошо и Миш пророк тек су били мало одмакли од свога џака кад се

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

ПРЕД КРАЈ Куда ћемо сад Куда бисмо никуда Куда би две кости иначе Шта ћемо тамо Тамо нас већ одавно Тамо нас жељно чека Нико и жена му ништа Шта ћемо им ми Остарили су без кости су Бићемо им ко рођене

Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ

Једнога дана стао је на об, решен да више не живи ко роб. Па скочи у реку, и већ томе сл, а није знао уопште да пл. Фотограф стиже, и намести бленд, Змај рече и то беше.

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Имате ли млађе у кући? РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас.

Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи. (Хоће да пође у собу.) АЉОША: Не, господине инжењер, не, не, не! Већ ме срамота; све на мени је од вас, и капут, и кошуља, и ципеле, не, више не! ПАВЛЕ: Та оставите, молим вас!

Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао.

'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот. АЉОША (увијајући свој стари капут, из којега је пренео папире умотане у новине): Само,

То би било поразно. Бојим се, бојим се истине; није ли зар боље побећи од истине? Довољно је већ тежак удар што знам да ме вара! (Бори се.) Па ипак, мучи ме, мучиће ме, мучило би ме кроз живот.

ПАВЛЕ (једва се савлађује): Ниси ти био на грађевини, нити си помислио да сам ја слаб, већ те моја жена послала овамо.

ПАВЛЕ: Имаш право, и ја увиђам да би с тобом требало другаче говорити, али... уздржавам се и проговорићемо већ! Дајем ти реч да ћемо проговорити! НОВАКОВИЋ (пошто се мало приближио): Па добро, Павле, говорићемо отворено о ствари.

НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку. РИНА: Али, забога, Милане!

РИНА: Ја то не чиним што хоћу да те убедим у своју љубав, већ тако осећам, осећам да тако морам да чиним. НОВАКОВИЋ (љуби јој руку). Збогом, злато моје!

АНТА: Е, па ето, видите, зато и морам ствар да вам саопштим пажљиво и издалека. РИНА: Добро! Само говорите већ једном. АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас. РИНА (седне).

РИНА (увређено): Али, господине, ако је то шала, врло је неукусна, и ја... АНТА: Будите стрпљиви, већ прелазимо на саму ствар. Ви сте се удали, лепо, а шта је затим било? РИНА: Остала сам удовица.

Ви сте ишли за сандуком, а и ја сам био на погребу. РИНА (нестрпљиво): Али, забога, што ми причате те ствари већ хиљаду пута причане и препричаване? Довде ми је дошло; не желим ни да мислим на све то.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Шта ти је било потребно да бациш ту књигу? - Новак ме је посматрао као што се посматра жаба, корњача или већ нешто слично, док је разред отварао вентиле знојним жлездицама, а мене почело да обухвата осећање дремљивости.

- Ти схваташ, млади пријатељу? - насмешио се, само што је то био један од осмеха за које се већ следећег тренутка питате јесу ли и постојали. - Ти схваташ, млади пријатељу? поновио је. Схватао сам.

- рекао је и завртео главом, додао је још нешто, само што ја нисам могао да га чујем, јер сам већ био у ходнику пуном биолошких експоната и мириса прашине која се ни за четрдесет и пет минута мировања није успела да

Ишијас ју је мало мучио ноћас, но то је већ нешто на шта се морамо навикнути. - Да, да, навикнути! - понављала је смешећи се, иако читаво Караново тврди да се

Доћи ћеш ти већ на то! - застао је и звизнуо кроза зубе на начин који је и мртвацима дизао косу на глави. - Бакутан је превалио

- раширио сам руке, а он ме је погледао као што се гледа стеница, отприлике. Још смо ишли за Бароницом, а око нас је већ био један мали милион шмркаваца. Из кућа крај којих смо пролазили допирало је звецкање кашика.

Тако сам сазнао да се зове Рашида по некој својој турској баби, да је пре три месеца напунила четрнаест и да већ одавно зна све о мени: Весна ме препричава у разреду као криминални роман.

Ја сам и даље показивао очима у правцу града, а онда и рекао нешто о томе како је он задужен да испита, зна се већ шта, али он је једноставно одбијао да оде. - Неко мора и да крмани!

Станика је шугава ако у уторак не скува сарму. Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује.

Мамин ред на мене је сутра. Упитах се да ли се већ вратила из банке и је ли већ успела да чује. Очи јој се увек зацрвене када чује за неки мој нови укор, иако осим мене има још две кћерке које су

Он има прпу. - Мислиш? Да ниси ти то она која има прпу, мачко? - рекох свлачећи ципеле и капутић. Атаман их је био већ свукао, само што је Рашида била бржа и готово не додирујући табанима ограду успела да претрчи оних педесет метара,

је имао криве ноге, јер су сви његови били јахачи, али је газио као да се не налази на једва једну шаку широкој дасци, већ на облацима. Његове беличасте очи сада су биле тамне: толико су му се зенице рашириле.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

живео је господар Софроније Кирић, трговац. То је било пре шездесет и пет година. Тојест, он је већ и пре тога а и после живео, али година 1812-13 то је била у његовом животу најважнија година, јер је срећно прекужио

Та његова трговина звала се „бакалница”, али каква бакалинца! Шта је према томе »Нüрнбергер Хандлунг« — ништа! Већ издалека пред дућаном, о ћепенку и капку, или испод њега, виде се ствари — еспапи, метле, лопате, опанци, чарапе, и

И сан се испунио. Но господар Софра „благовремено” купио је за те банке куће, земље, винограде, и почео је већ и платном трговати. По томе наравно да је и добру кућу водио. Лако му је кад је пуна кућа.

Све то је господар Софра набавио после „девалвације“, када је већ пре тога „црне банке“ утрошио. ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао.

ИИ Господар Софра, мада се већ обогатио, зато опет увек је дућан и механу држао. Није хтео даље од свог извора. Калфе није имао, држао је само

На по године пре него што ће шегрта ослободити, узеће новог, да се мало увеџба, а имао је већ и једног сина који је помагао. Господар Софра јако је волео Исаила Чамчића.

Том приликом би се надметали; особито „трећи глас“ је волео господар Софра. Празником великим већ није се смео упустити, но читао је „оченаш“, учитељ му књигу држао, а господар Софра би у „чтенију“ „казателни“ прст,

— Фала богу, јесам. Имао сам ноћас и лађара доста у меани, само та врашка деца даме слушају, већ све од посла измичу. — Па кажи ми ког врага већ тргујеш, зар још ти није доста, та већ си малим Рочилдом постао!

— Па кажи ми ког врага већ тргујеш, зар још ти није доста, та већ си малим Рочилдом постао! Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ

— Па кажи ми ког врага већ тргујеш, зар још ти није доста, та већ си малим Рочилдом постао! Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света мануо, па би’ комотно живио.

Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света мануо, па би’ комотно живио. — Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу.

Ја да сам на твом месту, не би’ се више мучио, већ би’ се света мануо, па би’ комотно живио. — Ја сам већ тако научио, да без посла живити не могу. — Па докле ћеш тако живити?

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тад зашкрипа ђерам и, у исти мах, залупаше на врата. И као да се трже не само он, већ и све друго живо, у мраку, што је дотле било и невидљиво и нечујно, зачу се тутњава копита и залајаше промукло пси,

И тек тад, кад га угледа, врисну и поче да кука, павши на њега, грлећи га и љубећи му груди, раме, врат и уво. Већ скоро две недеље дана, откад је дошла порука од маркиза Асканија Гвадањи, заповедника града Осека, да опреми триста

Један му приђе са малим дететом у шубари, тражећи ватру у кући, да склони дете, већ помодрело. Пси, окупљени на ивици брега, око жена и стараца, скачући, прскајући по барама и блату, лајаху за онима што

У недогледној влази облака и ритина, баруштина и трске, било је већ свануло. И као да је то био један други свет, тамо се није ништа догађало.

чамце од обале, дотле су неки промрзли бедници, најмљени да вуку чамце цео дан, целу ноћ и још један дан, узводу, већ почели да потежу ужад и да газе блато.

Било је већ сасвим видно. Киша је била престала. Ушав у кућу, ударивши, на прагу, главом у тршчани кров, затекао је жену обучену,

Ужурбан, он јој још једном, дахћући под њеним пољупцима, понови, без смисла и без реда, све оно што јој је већ синоћ и целу ноћ понављао: савете за њену сеобу к брату, у Земун, савете за купање млађег детета, мање ћерчице, која

У страху који је личио на лудило, она му је висила о врату, шкропећи га, већ богзна који пут, освећеном водицом и молећи га да се тамо не жени, као што то други чине, да се тамо не истиче, да и

Љубећи га устима мокрим од плача, што више нису могла да се затворе на пољубац, већ су била отворена и опуштена, од дрхтања, гледала га је очима изврнутим, у којима се видела само беоњача, без њених

јурњаву коња и вику света, она, дотле не слутећи ништа, потрча на врата и виде кола како нестају у жбуњу, иза дудова, већ на другој страни утрине. Срозала се на руке млађем брату, као пијана, онесвешћена.

Над брдима и шумама међутим, што се љубичаста указаше, лево, могао је већ да наслути светлост сунчаног и чистог јутра. Задржа зато кола код једног реда високих јабланова.

Смирише се кад официри одјахаше коње и кад се помешаше међу њих. При примању шатора, крај ватре, већ су се опет разликовали поједини делови пука, а, при дељењу сламе и вина, већ су одговарали гласно ротмајсторима.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

У ОДРАСТАЊУ ДЕТЕТА ПРЕ СВАДБЕ (РОДИТЕЉА) ЉУБАВНА МАГИЈА Магијска брига за пород јавља се не само пре порођаја, већ и пре трудноће, још у периоду девовања и момковања.

„Пред спавање узме девојка траву и говори: ’3ановјети, не зановјетај! Пиловјети, не пиловјетај! Већ ти кажи мог суђеног’ те траве и корјење остави под јастук и на њима преноћи па који јој се ту ноћ момак усније, верује

била лепа и за момка неодољива, када устане ујутру на какав светац, говори ову басму: „Ја се не умивам гором ни водом, већ Божијом јакости, сунчаном сјајности, и јуначком милости (...).

„Уочи Ђурђева дне расече девојка дотле сачувану слатку јабуку попола, и говори: ’Не сечем јабуку, већ срце (нпр. кога она воли)’, ту јабуку закопа под стреју и говори: ’Као што ће ова јабука трунути тако нека труне

Када су жеље и сувише снажне, а објективне препреке рационално и емпиријски несавладиве, човек се не мири с поразом, већ тражи излаз из ћорсокака у имагинарним, магијским средствима деловања.

„Нити мрак мрачи, нити пут пуца, нити небо јечи, нити земља звечи, нити стреха њишче, нити вода хучи нити гора пучи, већ мој драги Н. за плотом клечи, од срца јечи, црко пуко док к мени не дошао.

Овде, међутим, ваља имати на уму да је љубавна магија опасна не само по онога коме је намењена, већ ништа мање и по онога ко је упражњава.

страх да ће „престарити“ и остати неудате, код девојака се, под притиском патријархалне заједнице, јављају веома рано, већ у пубертету.

Да је збиља љубавна магија у тесној вези са жељом да се добије пород, сведоче нам већ поменути симболи плодности, родности (вода, јабука, вишња, семење итд.

“² Постоји више забрана којих млада мора да се придржава ако већ жели да има деце. „Не ваља се“ да сандук с младиним даровима буде затворен за време венчања јер, према широко

³ Забрана која се односи на обоје младенаца је та да када полазе на венчање, не смеју „носити небушене новце, већ само бушене, јер неће иначе имати деце“.

/ Тај што је везан, / он се одвезао, / кад је разбој прескочи.“³⁰ Не само у нашем, већ и код многих других народа распрострањено је схватање да су млада и младожења за време свадбе, када се налазе у

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

са подсмехом, а читају се са заборавом; за оне који се у вечност не возе колесницом лаком нити јашу на коњу брзу, већ се полако веру каменитим стазама козе.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича?

Џемпер може да задржи. ВИ Тражи се једна реч. Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем.

Тражи се она реч што ми је већ данима наврх језика, а никако да је изговорим и, можда, напишем. Тражим већ годинама ту страшно важну реч кора би ме спасила, а не могу никако да је нађем, па излазим да је тражим по улицама.

Као да смо већ тада знали да живот није само један предмет и да не може стати у једну једину свеску, на којој пише »Историја«.

Питам се кога ће сада измислити мој ујак? ИГРАЊАЦ Игранке су почеле већ првог дана победе, која у том тренутку није нимало личила на ону добро познату даму одевену у завесу, са заставом,

да се реванширају, да покажу како данас вешто играју и како се више ничим не могу збунити, али време игранки било је већ далеко иза њих и све је било узалуд.

Они напрегнуто мотре дечака са слушалицама на ушима, завидећи му на драгоценим минутима. Можда најлепше ствари већ пролазе?

Империо Аргентина постаје потпуно бестелесна, она није чак ни глас, већ само знак којим се тај раскошни звук обележава — неко случајно сачувано време што попут острва плута кроз таму бившег

Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен. Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут

Одлучио сам да откријем, на пример, радио, али радио је већ био откривен. Пошто нисам могао да откријем радио који је већ био откривен, склопио сам и раставио по ко зна који пут свој детектор.

Како да играм кад не чујем музику? Сели смо на онај кауч покрај баке која је већ спавала са главом на креденцу. Изгледа да су ме оне вишње из тегле ухватиле.

Ја сам био у најбољим годинама, а она је већ лагано венула. Погледи нам се сусретоше изнад оних битанги у првом реду партера (непрестано су се гађали куглицама од

Матавуљ, Симо - УСКОК

Али је главно, што бјеше необично лијеп младић, господског изгледа. Већ у почетку владања аустријског, прије годину и по, кад аустријски генерал Милутиновић прими Котор од владике

Вијећници већ одавно бјеху огуглали те његове нападе, те га оставише сама на тргу... У то доба, иза високог брда према Котору

Главно је, е је сад доњи народ већ једном на чисто, неће већ презати од сутрашњега дневи, као што је презâ годинама!

Главно је, е је сад доњи народ већ једном на чисто, неће већ презати од сутрашњега дневи, као што је презâ годинама!

— Дај боже! — рече поп и кренуше се сви. ИИИ Било је још доста рано, те иако доље по дубодолинама бјеше већ мрак, горе на његушком пољу, под широким зреником, према одсјеву снијегом покривеног Ловћена, биваше све видније.

Ову је својом руком дао овоме Мргуду владика Сава, послије онога великога боја на Кчеву, ђе је Мргуд већ био барјактар. Послије му је и Мали Шћепан притврдио... — И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да.

Послије му је и Мали Шћепан притврдио... — И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест година. Дакле, сад лијепо можеш срачунати, колико му је?

Јер, што је њему бог дао весело срце, ни тога већ нема на свијету! Ако ћеш да се смије од сада до зоре, све овако... А-ну, љубави ти, Стијепо, удри у смијех.

(А рече ми Саво Марков да се може писати у Русију, па да би га могли послати!) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо.

) А већ кад је дошао у Црну Гору цар Мали Шћепан, већ тада и овај мој бркати Рако бјеше стасо. Ја сам пратио владику на Ћеклиће, кад оно иђаше да се састане с царем.

— То знамо, но кад си стасао, кад си га већ стигао? — Е онда му нијесам стопе изостајао! Осим што не бјех у Кучима и на Кчеву, нигдје га друго не пустих без

Они се измакоше ка Цаврату, гдје бјеше већ стигла велика војска и њихов нови, велики заповједник... како се оно зваше, Стијепо? — Толико га бог призвао!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Што чини искуство! ПРОВОДАЏИЈА: Ха, ха, ха! Допада л’ вам се? Но, сад на посао; јер сам ја, то јест, већ јавио. МЛАДОЖЕЊА: Јавили? ПРОВОДАЏИЈА: А? Шта држите сад о Сими? МЛАДОЖЕЊА: Али како сте могли знати да ћу ја хтети?

Ето нам девојки двадесет друга, па јошт седи. Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу?

МАТИ: Шта не гледаш, забога? ОТАЦ: Како ћеш, кад се испоганио свет. Није честито ни у кућу ступио, а већ разбира колико девојка има. МАТИ: Нисмо ни ми сиромаси у бога.

МАТИ: Да, теби је лако. ОТАЦ (мане главом): Сад мени је лако! МАТИ: Не умеш, не умеш, па то је. ОТАЦ: Већ само кад ти умеш. МАТИ: Други људи промећу се тамо и овамо, мешају се с људма, обећавају, лажу; а ти, како је Бог дао.

Само нек су од Бога срећни! Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

Зато ћемо јавити, докле јошт видимо. ОТАЦ: Ако вам је повољно, довече може бити прстен, па већ после видићемо. ПРОВОДАЏИЈА: То је добро, (младожењи) а? МЛАДОЖЕЊА: Ја не браним, да не морамо опет долазити.

МЛАДОЖЕЊА: Ја не браним, да не морамо опет долазити. МАТИ: И ја кажем, зашто би двапут трошили. ПРОВОДАЏИЈА: Већ за трошак није, то јест, ништа, него пропада, то јест, кућа. МАТИ: И то, и то.

ПРОВОДАЏИЈА: За тесто вам слабо марим, само нек је добро вино. ОТАЦ: Већ зато ћемо се потрудити. ПРОВОДАЏИЈА: Е, сад, збогом! (С младожењом одлази.

ДЕВОЈКА (плаче): Сад ми се још подсмевајте. МАТИ: Но, доста већ, иди те гледај за довече! ДЕВОЈКА (устане): Да га ђаво носи и с прстеном и удајом! (Одлази.) МАТИ: Луда девојка!

КУМАЧА: Је л истина? А ја сам чула нешто. МАТИ: Од кога си чула? КУМАЧА: Та већ говоре сви. МАТИ: Кад бр’? КУМАЧА: Е, ви знате какав је свет. - Је л’ добра прилика? МАТИ: Врло добра.

Они се у сваку девојку заљубе, коју год виде. МЛАДОЖЕЊА: Зар нас држите за тако непостојане? ДЕВОЈКА: Већ то је општепознато. МЛАДОЖЕЊА: Видићете какав ћу спроћу вас бити.

МУЖ: Добро, добро. ЖЕНА: Сад те могу миловати колико оћу, је л’? (Оће да га пољуби.) МУЖ: Али, жено, - та доста већ. ЖЕНА: Мени није доста, ти си мој муж. (Опет му трчи.) МУЖ: Е, сад - знаш: посвирај, па и за појас задени.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

С. Пушкин, 1799— 1837) верзије руских бајки код Руса, већ су, мање или више отворено, биле окренуте деци. У свим народима и литературама фолклор се, по својој природи, најпре

— примењена делатност која с књижевном уметношћу нема никакве везе; све то помешано, не само у оквиру једног времена, већ, кадикад, и у опусима појединих стваралаца. Мерила за процењивање ту су веома лабава и непоуздана, помућена и спуштена.

који стално ваља имати на уму, па да се наруши уметников посао и да се у њ унесе нешто сувишно и несавршено, што већ не одговара слободи и унутрашњој нужности визије.”5 Пресуда се чини добро заснована.

Дечју психу и дечју душевност он неће узимати као спољашње контролне мере свог стваралаштва, већ као природну суседну средину у којој би његова реч могла повољно, то јест тачно да одјекне.

Кад ме мати није питала —ја сам одлично разумевала, тј. нисам се ни старала да разумем, већ сам просто видела. Али на срећу мати није увек питала и неке песме остале су разумљиве.

безвредан, одређен за једнократну употребу, и да етикетирање, у том случају, није само производ критичарске зловоље, већ праведна осуда нечега што с уметношћу, озбиљном или неозбиљном, нема суштинске везе.

Најбоља прозна и песничка дела овог опредељења већ су разрадила дејствену технику писања, условљену како обзирима према детету као могућем читаоцу, тако и природом

На стогодишњем искуству које иза нас стоји већ се могу извлачити неке поузданије претпоставке. Што се тиче њене функције, дакле спољашњих околности у којима и „због”

потребу за примереном им поезијом. Могућности прихватања поетске поруке, утврђене код деце, јесу већ један објективни чинилац према којем се песма може обликовати, а да се тиме дете као читалац ни на који начин не

Дечја песма увек наглашава да не постоји због себе, већ, тобоже, због предмета који опева; до те самообмане њој је веома стало.

Песме о керуши и крави заправо су дечје песме; у Русији оне се већ објављују у дечјим књигама. Оваквих би се примера још могло наћи.

Наша културна свест не поштује самосврховитост тих порива, она их већ по навици коментарише, упоређује, подводи, тумачи.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Али, наравно, господа с маџарским кокардама... ЛЕПРШИЋ: Ми смо већ закључили начинити српске кокарде, само док се известимо која је српска боја. ЗЕЛЕНИЋКА: Дакле јошт и то не знате?

ЛЕПРШИЋ: Доћи ће време кад ћемо другојаче с њима говорити. Чекајте само док настане Душаново царство. ГАВРИЛОВИЋ: Већ ако га ви не подигнете, други неће. ЛЕПРШИЋ: И оћу и умем. А по мађаронима пропали би одавно.

МИЛЧИКА (чита новине), НАНЧИКА (ступа) МИЛЧИКА: Ах, мами! Како су се Србљи у Србобрану држали! НАНЧИКА: Стоји ли већ и у новинама? МИЛЧИКА: Те како стоји! Коса мора да вам се диже.

Ми морамо, драга моја, да оснујемо ,,Одбор родољупкиња“ којега ће цјељ бити: распростирати народност. Ја сам већ три дана на штатутима радила, и бићу ови дана готова. НАНЧИКА: То је лепо.

Најпосле ће постати и онај мађарон који не усхте помаџарити се. ЛЕПРШИЋ: Већ ваша су нам чувства добро позната, бољега доказателства не потребујемо.

(Срдито отиде.) ЗЕЛЕНИЋКА: Јесте ли га чули? НАНЧИКА: Прави мађарон. ЛЕПРШИЋ: Сад је већ јасно. ЗЕЛЕНИЋКА: Гори од самог Маџара. ЛЕПРШИЋ: Кад и маџарску кокарду одбацује.

ЛЕПРШИЋ: Какво друштво? ЗЕЛЕНИЋКА: Већ сад не питајте. За неколико дана тако ће вам и овај Гавриловић и други маџарони постати родољупци, те ће и турске

НАНЧИКА (врати се): Снуждили се кад сам им новце вратила. ЖУТИЛОВ: Јеси л’ им дала на знање? НАНЧИКА: Већ уредила сам. Само кад би се више такови позатварало. ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће.

ЖУТИЛОВ: Ови су наши несреће. НАНЧИКА: Онај Фриц кажу да је богат. ЖУТИЛОВ: Тај је већ уређен. НАНЧИКА: Шта је с Чивутима? ЖУТИЛОВ: Треба да се протерају, али немаш с ким.

НАНЧИКА: Не знам, но чини ми се да ови народни комисари добро пролазе. Код Милопића толико се вуче да свима већ пада у очи. ЖУТИЛОВ: Тај много пљачка. НАНЧИКА: Зашто и ти не гледаш то?

Кад је требало за народ радити, ви ми нисте викали „пст“, него „ајде, луди Шербулићу!“ СМРДИЋ: Већ ако Власи не подигну народ српски, неће нико. ШЕРБУЛИЋ: Ја Вла?

СМРДИЋ: То би добро било. ЖУТИЛОВ: И тако нам млого којешта квари. ШЕРБУЛИЋ: Већ ако он није мађарон, онда нико није. ЖУТИЛОВ: О том нема сумње. И они су магарци били који су га изабрали.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Овде је писано слободније, и за публику већ упућену у књижевност. Између школског и овог издања ове књиге исти је однос као између издања у Ларусовој збирци,

[Осман је 1826. први пут издан у Дубровнику; већ 1827. изишао је ћирилицом. Јевта Поповић у предговору велича »безсмертног Гундулића«, хвали његов »природни говор,

Срби, који су већ три века страдали у турском ропству, држали су да је дошао час њиховог ослобођења, дигли су се на оружје и придружили

У новој домовини су затекли известан број Срба који су се раније доселили и који су већ били ушли у западну културу.

Али на њих почињу већ утицати руски писци, руска теологија, код њих има зачетака и световне књижевности, и код њих се већ јавља мисао о

Али на њих почињу већ утицати руски писци, руска теологија, код њих има зачетака и световне књижевности, и код њих се већ јавља мисао о употреби народнога језика.

Хоповском игуману Теодору Милутиновићу, родом Ваљевцу, допадне се бистар дечко који је већ лепо знао читати, и узме га за свога ђака.

јула 1809. у свом књижевном раду Мушкатировић иде за стопама свога учитеља и пријатеља Доситеја Обрадовића. Већ 1786.

Класичним елементом, нарочито својим митолошким речником, он већ предсказује поезију Лукијана Мушицког, који га је ценио, исто онако као и Јован Ст. Поповић. 1847.

И зато је усвајао савршен, књижевно већ развијен и филозофским терминима снабдевен »чисти, богати и прекрасни славјански језик наш«.

»Пренимо се, дакле, и кренимо се једанпут из прадедне дремоте наше... нисмо данас већ ни у Египту, ни на реках вавилонских...

Основних школа, не само по варошима но и по селима, поред мушких и женских, све је више; 1846. године већ је 213 школа са 6.201 ђаком. 1831. оснива се у Београду нека врста ниже средње школе, која се 1835.

Милићевић, Вук - Беспуће

лица која редовно виђа, улице којима сваки дан пролази, као и његова стара ђачка соба, пуна нереда, која се већ уживила у њега. Њега је гушио тај ваздух.

И већ се спуштао сутон, са небом на западу још свјеже окрвављеним од сунца, кад се он лагано приближавао станици. Успут га ср

Он осјећаше по себи нешто тешко што га сажима под својим теретом. Све га је сметало, бунило, узрујавало. Он је већ толико пута, и нехотице, прочитао натписе у колима и знао их готово на памет; неке фразе, грозне и сакате, урезале му

Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава.

И кад већ пођоше саонице, он још видје њега гдје стоји пред кућом, држећи новац у пруженој руци, борећи се и бирајући између

Кад је ушао, она се није ни макла, није отворила уста, већ дигла само очи и погледала га једним чудним погледом. Само се чуо њезин болан, брз дах у ком се осјећао јаук.

Колико је било несреће и студени, — оне студени која не долази с поља, већ из душе, и која је још страшнија и леденија, — у тој хладној неуређеној соби, у тој жени, згуреној у куту, која ћути

изгориле од ватре и изгубиле сјај; ко зна колико времена сједи она тако непомична и нијема, не осјећајући свој живот, већ само несрећу у себи, запрепашћена и сатрта једна мати. Он је примакао једну столицу и сио поред ћутећи.

жива и свјежа; он гледа пред собом тога крупног и чврстог човјека са мрком, неједнаком, гривастом брадом, у коју су већ године убацивале сједину, с повијеним брцима који се мијешали, испреплетавали, и били као срасли са брадом, са

Сељаци се надаху да ће бар године сломити и учинити да јења сила Манојлова кад му већ ништа друго није могло одољети. Али Манојло Ђаковић није старио, тако се чинило.

једног дана, прије него што ће да пође, пошто је двапут дуже остала него што је имала посла; на сваки начин, то је већ толико пута мислила да запита и, не усуђавајући се, остављала за сутра.

И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му је неприступачан.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

»Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!

Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу.

— »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали.

Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!

један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште.

То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи још много пропатио од клевета, сумњало се почешће на њ за понеку изгубљену

И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније

Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год

И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му да је

— Тхе — слеже шеф раменима — шта ћеш, тако је то у овом свету! — А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, на прилику...

стога што је хтео да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију

Добио је и класу, постао је поштар ВИ класе, па ту остао неких петнаест година, тако да је већ изгубио наду на аванзман.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану,

Заман силно Туре гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало се когођ слази.

Оде лето и омара, Лишће жути, пада магла, Север душе, лист обара, Већ и зима силно нагла. Ал' и зима оде љута, Смеју с' доли и планине, А наш путник јоште лута Тамо, амо по туђине.

Ити путник, нуто среће! Већ да прође поред двора, Кад ал' озго красно цвеће Сави с' на њ'га са прозора. Диже главу он високо Па девојче спази

Ја ни лица кријем, Нити суза лијем, Већ с' ето осмевам, И вако попевам: Нека сунца, нека, Мене драга чека, Драга сунца два Мени ће да дā. (1844, 16.

“ Чета ближе, па све ближе, Већ до бели двора стиже — „Боже мили, Боже благи, Та ово је богме драги!“ Па полете пред милога, А он клону с коња

За њом, за њом, па ма на крај света, О помози само, сило света! Већ се поче ватати сумрак, А ја млађан удвоји корак, Па све напред, па све злату ближе — Сад сам близу — сад је веће

падо јадан, Оде небо, а земљица клону, Ја кâ у гроб са небеса тону, — Ох да јади дуже потрајали, Би ми давно раку већ копали.

Скочи горе, отр тешки зној, Па остави брго одар свој, Истури се тамо на прозора, Већ се беше помолила зора, Ал' из свога руменога крила Бела данка јоште не пустила, Гледну тамо, заборави санка, Но

Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође?

! Кратко је доба, ето иде вече, Злаћано сунашце већ западу тече, Тавна ће нојца скоро овде бити, Па ће ми драго све тамом обвити.

— Лака песмо, оди у помоћ, Јера оно већ је близу ноћ, Де пригрли песмо, моја снаго, Па ижљуби све мило и драго!

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику. Било је то у првом разреду основне школе.

Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав ...хм! Е, то не може тек тако проћи. Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско

се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе. Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми.

Туга да те ухвати. Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез.

читаве године лутао испод Грмеча, од села до села, и људима правио и поправљао самаре, пропијајући своју зараду често већ и на лицу мјеста, уз домаћина код кога је радио.

— А како си ми ти, рођени Раде? Како ваш Ниџекања, гања ли још политику или се већ дозвао памети? За жене и њихово здравље Петрак се никад није пропитивао.

ни разишли, још се по кући повлаче остаци печења и наш Жутија блажено лешкари крај гомиле костију, а старина Петрак већ се мота око разваљена самара и запиткује дједа: — Која ће оно година бити вашем Вранчићу? — А што ти сад то треба?

Дај да се прикучим ближе да ми штогод не измакне. Ево, већ се помињу и коњски табани, ту смо. — Их, парипина! — пријекорно каже самарџија.

Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине брате!

Их! Ја већ и не знам гдје сједим. Коњ који пуши! То би било нешто. Међутим, дјед као и да не чује говорника, још увијек се дури,

Тако је то било у незаборавна плава самарџијина времена. ПОХОД НА МЈЕСЕЦ Тек ми је пета година, а већ се свијет око мене почиње затварати и стезати.

Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: — Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види. Ихи, почело је!

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Рана до ране, не знаш којој ћеш пре да притекнеш! Је ли ико верово да ћу преживети? Па те ране видам овде ево већ четири месеца, а моја госпа за та четири месеца ни једанпут не нађе да ме обиђе!

ЈУСУФ: Свет прича што прича, и не види оно што јесте, и како јесте, већ бира истину која га више забавља! Да Хасанагиница и дође, претпоставимо, да с тобом поприча и пред целом војском,

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Ти мислиш брзо, а ја зебем што је толико закаснио. Могао је да стигне одавно. Већ сам стрепела где ли је одјахао. У оној првој љутњи, свашта је могао... Ево га, фала Алаху...

АХМЕД: И онда? СУЉО: Дише, ко да је трчала узбрдо. Ништа ја, ћутим. Не брзам, идем на сигурно. АХМЕД: Па већ ти је сигурно, није ти џабе дала толику храну! Кошта то! А плус је и удовица! Шта ћеш сигурније?

Хасанага, опет, са своје стране, реко: добро, у реду, ево ти тај илми-хабер! Закити се! Кад је већ неће, што да јој стаје на пут? Нека се удаје, ако хоће. И то ти је све! Квит! Чиста посла! Штета само опаке жене!

МАЈКА ПИНТОРОВИЋА: Баш мало, седам дана! А куд су дарови, па позивнице, па кад ће људи стићи, ако већ зором гласнике не пошаљеш? Треба одмах да се направи списак.

Доста ми је свега! Свадба ће бити за недељу дана, то сам ти већ саопштио, и с тим је свршено! Надам се да сам био довољно јасан! ХАСАНАГИНИЦА: Није баш свршено.

Ништа! ХАСАНАГА: Баш ништа? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Скоро ништа... ХАСАНАГА: „Скоро ништа” — то је већ нешто друго... БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, нека ситница у вези са том свадбом. Ама не вреди ни да се помене!

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ма, нека ситница у вези са том свадбом. Ама не вреди ни да се помене! Ипак да ти кажем, кад сам већ ту. Казаћу ти по реду, укратко. Кажем ти, ситница. Седи и слушај. ХАСАНАГА: Ево слушам; говори.

ХАСАНАГА: Шта ја имам њему да се показујем? ЈУСУФ: Ко каже њему? Ко зна ко је већ чуо шта тражи Хасанагиница. Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш.

Сад сви чекају шта ћеш ти да кажеш. Има их који мисле да ћеш одбити, и који због тога можда већ трљају руке; мисле да си се сам отписао.

То ти засад не би шкодило, док се све ово не разбистри. Кад бег већ смирује, ни теби не иде у рачун да таласаш. ХАСАНАГА: Значи, кажеш да пристанем? ЈУСУФ: Ти види. Ја бих пристао.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— А? — промуцао би он. Али то а не беше чисто, већ нека средина између а и и. — Зар истина, да ти волиш Тоду? Димитрија би га погледао забленуто, па би брзо оборио

Она се није њега стидела. За њу он не беше мушко, човек, већ обичан свакидашњи створ. А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње,

А беше лепа Тода! Не беше то бујно, крупно чељаде, као што су већином код нас, већ средње, нежно, мало и вито. Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом.

Беше округла и светла лица са сниским, мало испупченим челом. Густу плаву косу никад не могаше добро очешљати већ се увек она дизаше испод марамице и у нереду покриваше јој цео врат и мале, ситне, припијене уши.

— — — И то би! Запроси је учитељ са села. Човек млад, самац, а господин, па шта ће боље? Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај.

Попа је даде, а Тоду већ нису ни питали. Такав је обичај. Ове недеље треба да буде венчање, а сама гозба, свадба, ево већ је од среде отпочела и Бог зна кад ће се свршити.

Кола су ишла. Он им се поче приближавати. Ено већ виђаше Тоду како разапела сунцобран, наслонила се на мужа, а овај је обухватио и пригрлио руком...

Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас налик на кркљање.

Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу.

Вади из њих стара, већ плеснива одела, скупоцена али пожутела платна и свилене тканине које почеле већ да се осипљу.

му никад нису полазили за руком, а које је он опет предузимао више ради света, да се не каже: како ништа не „печали“ већ једе готовину. Мати ми скоро за оцем умрла. Зато сам бабу звао увек мајком.

Она је ретко ишла другима, како не би и они нама долазили и видели нашу сиротињу коју је већ цео свет гледао. Али ко би дошао, тај је био угошћен као код најбогатијег јер је она увек набављала најбољу каву и

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

»Ево моје шубе црне, »да вас мало заогрне!« — Дотакнух се, загрлих је, манито ми срце бије, у жестини и заносу већ осећам бујну косу, што се по мом лицу ппоцy, мириси ми обасуше свак' задисак жељне душе.

Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још

Немојте ме питат' саде, да вам причам старе јаде, старе јаде, нове наде, што их наша звезда знаде; већ пођите до јавора, побратима оног бора, што га стужи и цацyши неисказом вељих мука Косовкина бела рука, те је њему рука

Још и сад кô да чујем то свето „вјечнаја”. а као да ћу га слушат животу до краја. И синоћ баш га чујем, већ доцкан пред зору, а неко кô да куцну на тамном прозору.

Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема! ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани

Комарник је разастр'о чини, већ одавна чека ноћи нема, већ над шавом уморна задрема али тебе нема! ЉУБАВНА ГУЈА Неисказан још оста неисказани јад, неисказано доста, што боли

Залуто сам далеко, Ди престаје већ свет, Од света сам и бего И стваро га опет. Метанишућ сам клеко На диван оточац, У уздисај се слего Наметнут пољубац.

Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара? сунце већ седа; кроз облак густи продиру светли његови зраци, кô зрачни, сјајни подупирачи, што сунце држе да се не спусти.

— Ој, сунце, сунце, што тако већ оде, ала ме сећаш на сунце слободе, на српски сабор — и на мањину... У СРЕМУ Убава Фрушко, дивото моја, у теби нема

Та то нису горе, то планине нису што се тамо модре у големом низу; већ маснице то су твога грешног тела, бог је тебе шибô за прецрна дела.

бежи неда'нимице у гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на станцу прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста грдан да га чује Зеј!

И Зеј већ Види слободан свој плен, разнето небо, Олимп потопљен, и себе сама милост просећа, већ ледне вале кô да осећа, — потрес

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Следећа, млађа генерација српских књижевника и интелектуалаца, од Бранка и Његоша, већ је била природно срасла са својом народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које

народном поезијом, али — ја бих рекао — не првенствено због естетских вредности које је народна песма у себи носила, већ због сокова које је могла дати једном распаљеном национализму и његовим борбеним захтевима.

»Благодарим Вам на оном позивању Гримовом — отписује он Копитару —: оно ми може бити од велике потребе и ползе: Сад већ савршено знам какових приповијетки народних Ви желите, и ја Вас увјеравам да их ми (Србљи) доста имамо« (Вуково писмо

А једном, упоређујући с радом на народним песмама: ... „у писању приповиједака већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству српскога језика), да не би ни с једне

радници у мотивима српских народних приповедака овога избора нису нашли особиту оригиналност; многи су им мотиви већ били познати из средњевековне литературе и код других народа.

Затим, народни приповедач по правилу не оријентише се на обраду личности, већ на оцртавање појединих општих људских особина.

Зато његови јунаци немају личних имена, већ их потпуно замењују звања и склоности (отац, син, маћеха, пасторак, сиромах, богаташ, правда, кривда, лажов,

Да се дође до добре приповетке био је потребан не само даровит приповедач, већ и ваљан записивач. Овај други аутор често је био чак и важнији. То нам најбоље потврђује пример В. С. Караџића.

БАШ-ЧЕЛИК Бијаше један цар, и имађаше три сина и три ћерке. Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду

оној пустињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше.

— Хајде, — веле му — овдје има један град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе више година. Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са собом, а

све бојао да му и ћерка једном не буде поједена, зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамо амо по граду, кад наједанпут види неке јеле онако

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Шта би било, да какав стран човек у кућу дође. (Утире астал и лупа столице.) Гледај, гледај, толики пра! ЛЕПОСАВА: Већ у овој кући друго ништа да не ради човек, него да паја и брише. СОФИЈА: Па да оставимо, да нам се свет смеје?

СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

Лепо сам, ето, сложила јошт прекјучер у чаше. СОФИЈА: Јошт прекјучер? Е, секо, па то се већ покварило. МАГА: Шта говориш! СОФИЈА: Оно треба одма кувати, како се сложи. А овако мора прокиснути.

МАКСИМ: Ја немам кад шалити се. СОФИЈА: Оће ли бити многи? СВЕТОЗАР: Прилично. Већ Ката не зна шта ће. СОФИЈА: Е, девојка је, па јој се мили. МАКСИМ: Зар девојка нема друга посла?

СВЕТОЗАР: Та нису ни ту иљаде. МАКСИМ: Ко не чува пару, неће умети ни иљаде сачувати. СОФИЈА: А већ ти опет — свакога да учиш. Нека ради како који оће. СВЕТОЗАР (Устане): Дакле, ми ћемо вас очекивати на бал.

Бре ћутао сам, бре викао, бре претио — бадава, све зло, те зло. Једанпут већ обневидим, па уватим за курјук. МАКСИМ: Тако, тако! КУМ: Али шта сам ти онда тек пропатио!

МАКСИМ: Је ли, лукава лисицо, све тражиш трагове да забашуриш. СОФИЈА: Доста већ један пут, стиди се од кума. МАКСИМ: Шта да се стидим, и он има такву аспиду на врату.

МАКСИМ: Шта си стала као лутка; допада ти се, како је кум леп! СОФИЈА: Е, то је већ много! Јес чуо, Максо, буди и ти једанпут човек. МАКСИМ: Ја сам човек, али ти си моја злосрећа.

МАКСИМ: Ама ја сам се с њоме разговарао, не види ми се тако опака као моја. КУМ: Већ пресео би ти разговор, само да јој допаднеш шака. Слушкиња, ако је три дана пресецила, то је много.

СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели. МАКСИМ: Бар нису искварени од белила. СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван,

Кучко од жене, та ти си наумила мене да сараниш! Само нека то буде, па нећеш ни по сата бити са мном. СОФИЈА: Већ зато ћемо лако. Па треба и теби да купиш једну аљину; срамота је тако ићи. Ако је до штедње, уштедићемо с друге стране.

КУМ: Не бој се, куме, опет сам наишао на један лек. МАКСИМ: Већ и твоји лекови — да Бог сачува! КУМ: Истина за твоју, не знам, оће ли поднети. Али за моју као наменуто.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Је ли ти изишло време, а? Хијено женска! Ни два дана нема од кад си дошла, па већ си ми се попела на главу. Убио Бог и онога који те је довео на мој врат!

ПЕЛА: Богме, девојко, гладна сам ти. ПЕРСИДА: Сместа ћете бити служени. Она је већ скувана, јер сам мислила да ћете је у постељи попити. (Брзо простре чаршав преко стала и изиђе.

Пасуља, па и то ако скувам сама, ако оперем сама. Али, забога, гди ми је милостива госпоја, ево већ дан увелико. Што му драго, ја ћу да се возам, а она кад дође, нека обуче друге аљине; знам да није спала само на ове.

СТЕВАН: Ви ћете се сами уверити. ТРИФИЋ (Персиди): Је ли обућена? СТЕВАН: О, и извезла се већ. ТРИФИЋ: Тако рано? ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била?

ПЕРСИДА: Гледајте, милостиви господине, сама се обукла. ТРИФИЋ: А гди си ти била? ПЕРСИДА: Док сам ја дошла, већ је била обучена.

СУЛТАНА: Орјатин је он, кад своју супругу тако даје бешчестити. СРЕТА: Већ то је млого. (Извади каши.) Господине, ви ћете ми допустити да је пред вами мало прокаишам.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Прилазили смо, а био је дале На сваки корак; у ћутању жаљен, Већ јављао се измењен у речи. Крај мора беше чвор око празнине, Сломљене кости.

Трепери сказаљка пролећа Међу мргодним силама. (3. ВИ 1989) ОКТАВЕ О ЛЕТУ Кад већ почетком лета сенка чврсне и протка јуни као жила мрамор, Тад знаш да лето рано ће да прсне Изнутра, и да предвоји се

И осећаш да си И одступницу предао у залог Одсутној некој милости. На траси Што увире у обзор, сјај даљине Већ руби невид, и облак прашине За коњаником који носи налог. Пурпурне крпе лепршаве зором!

позадини августовског злата; Глас из даљине, као ситно звоно, Зуј бумбара у чашки суноврата; Покрет тек уобличен, а већ плине Ко кварна светлост, ко фатаморгана, Видљива пена на рубу празнине — Да, можда је то била она Ана; Ана из књиге

поред узглавља ми На слепом оку твоје било куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.

4 Већ годинама знам да нестајемо 3аједно: тако писах још у дане Кад време беше вал са сланом пеном Младости, светлом страшћу

мартовски снег, Неумерено обиле горива за рад вртова, Хртови зиме што још се осврћу на узмаку, Под мокрим крзном већ нестварни; то је празник Празнине, опточен ромором што капље Са кровова у зору.

СЛОВУ Са стрме косе неког чистилишта, Из густе тишме несигурних душа У помицању између два ништа, Говорим на брзину; већ ме куша Ћутање, као облик саопштења За ухо које не уме да слуша — Али ван речи нема искупљења, Па зато зборим;

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

А, теби у њеним годинама није било рано, а? Оде! Замаче иза ћошка... Требало је да понесе џемпер! Наћи ће она већ неког да је загреје... Језик прегризо! Што? Данас деца брзо сазревају... Моја је, богами, још право дете...

“ — а тамо, већ вам је осам банки, а још нисте начисто да ли је требало дозволити оном путујућем глумцу да вас цоки, или није?

да без муке стају и у кутију од шибица, а да се палидрвца не морају избацити напоље; ту је и четкица за зубе, пасту ће већ наћи тамо где буду пајкиле, бочица „Ма грифа“ и раскупусани уџбеник социологије.

су и даље њене пегице — сада их има још више, јер је по мојој аматерској процени загазила дубоко у благословено стање. Већ је видим како улази у тролејбус на предња врата вичући: — Шта је, бре, шта си зинуо? Бебирони уфуравају у моду!

Да сам све те године одвојио за писање „Ане Карењине“, на пример, већ бих имао свој сопствени комфорни споменик на Калемегдану, где сам ошацовао једно заиста пријатно место, одмах десно

Још нешто: никада вас не гледају у очи, већ непрестано зиркају лево-десно, као радар на аеродрому, да би на време могли да убију тутањ ако искрсне неко познат.

Тако се нисмо ни улили у Црно море, као што смо намеравали, а ја остадох да живим у свом свету и да га нападам, кад већ не могу да измислим ништа паметније. Како га нападам? Баш сте радознали! Али, нека вам буде!

Мислим, не пишем због тога боље, али важно је да ми је увек као мало непријатно кад пишем лоше, ако већ оћете да знате шта желим да кажем!

Мислим ... А, ево стиже и мој бифтек! Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп!

Оћу да кажем, талентовани сте ви, нема говора, али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ...

али оћу да кажем, као да сте малчице пошандрцали, као да сте већ презадовољни оним што куцате са два прста, као да већ уживате у себи ...

једног бунара без дна, оћу да кажем, свако се клупко на крају ипак одмота, па сам вам због тога и пришла на улици, кад већ хоћете да знате зашто сам вам пришла, мада прилажење није мој систем и можда бих и даље до бесвести изигравала глупачу

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Као Ново свето слово расцвета се Купиново. Из трњина и оструга прхне птица, засја дуга. Није магла већ олово. Луди мноме Купиново. ЧОТ У божуре сенке тону с перунике у сутону.

Затвори се у слик месечина, па он сјаји - чује му се боја. Изнуђено рекнем детелина, а коленом већ процвета она и оспе се, игром тајног чина, пурпур-стидом са насловног трона.

ГАВРИЛ СГЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ: ПОЛИЈЕЛЕЈ, ВИЊЕТА Не дршћи, руко - хартијо, не веј: с љубавних боја већ цури лето. Стрепери, жбуко, у полијелеј светлост с присоја, које, распето о немир сна ми, тмушом келије изгони

Не пренагљуј, преокрете: у биљноме загрљају израбљујем слез, љубицу и мој поглед руже коље. Видим себе - већ убицу! где се хватам, преко воље, у ђавоље коло риђе, Љубовиђо Љубовиђе.

А песма где је сјај изгубила, девичњак распне ружа Будима. о снаго зрења, радосну звонкост алкохолизма пејзаж већ слути!

А лампом круне струк је уждила црквица журна - ружа Будима. Прозрем ли лета - то није азур већ просјај који, сунчан интервал, радосног ког је пљуснуо свевал с лозе живота у таман глазур.

о рани сјају неба што се хвата, за плавет твоју нема поређења, већ читав речник тек је трина трења, од чије силе илузија влата и мрешка површ језеру у гори а оно шуми: Видело отвори,

ц јасеновог храста, ембрион ти си утројених сила, што трају ритмом симфоније биља, у чијем ронду језик није фарса, већ шум је трешњев, гушћи него смола, кад Среда врисне: Топла сам - а гола! о жишко липе ц јасеновог xпацта!

Недело блага, биљко тишине, јеси ли жива? - Петак се мути, Уторак гракће, клица гњилине Суботу шарка, Среда већ жути, клеца Четвртак - замор га хвата. Првоме данку никојег брата, никоје сестре. - Бруком, по лаги светина гиља.

С тишине слушам преслицу слободе. То није дозив виком ни паролом да придев сазри, глаголи да роде већ пљусак то је додоле што купа кроз сушна лица клисура и чука. Растројство звучно пуни се озоном.

Не жури с неба, горди винограде, већ грожђем кише, док ме мучи улцуѕ, пошкропи штедро лудост звану купус. У срцу гајим љубав гостопримства, а црним

Не тече млеко пољем доброчинства, већ вајно веје пепео славуја синоним певом ишчезлог крагуја. У срцу гајим љубав гостопримства.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Него, сад лажи, ако мислиш штогод. МИТА: А шта ти ја знам, кад нас је већ видила. АЛЕКСА: Да је враг носи, и њено познанство! МИТА: Тако ти треба.

А француски говори као да се у Паризу родио. МАРКО: Бре, мани се Париза, већ како ти зна ово место, канда је одрастао код нас. Па онда, и ону девојку... Хм! Хм? Мени је зачудо.

(Нешто му шапне на уво.) добро позорствуј! МИТА: Нимало се не старајте. (Оде.) МАРКО: дакле, Јелице, не оклевај, већ гледај те справљај дарове. Прстен мора јошт довечер бити. ЈЕЛИЦА: Ја се вашој вољи радо покопавам... Господин барон...

АЛЕКСА: Беспрекословно! МАРИЈА: Ја кажем да он није барон. ЈЕЛИЦА: Ви држите уста!... Кад сте ме већ рајцовали. Из очију му вири баронство.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

“ „Погађам ко је! — бака се сјети, у дворе корак управи свој — Крадљивац који с неба лети нико је други, већ унук мој.“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах.

“ Мјесеца ноге јуначке носе, не слуша бакин разговор, већ бјежи равно до горске косе, тамо се сакри за зелен бор. Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?

“ Не слуша Мачак, већ кличе жарко: „Повратка нема, напријед, барко, рашири једро-крило! Нек вјечна младост побједу слави, борим се за њу

Мамузар, кокошију свију цар, ал сам сада сасвим стар; хтједе газда да ме коље, не дадох се драге воље, измакох му већ из руке, па побјегох у хајдуке.“ „Невоља нас иста здружи, хајде с нама корак пружи.

— старина каже — Види, будале! Та мени, старцу, није до шале.“ Не слуша Ћира што старац прича, већ виче, прети: „Дај кожух чича! Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника.

Зар свет од млина па чак до врба?! Охо-хо-хо-хо, пуче ми трба!“ „Та што се чудиш? — повика Тоша, и већ би да га лема — И ја сам стигȏ до старих врба, а даље — ничег нема.“ — А ждрал ће: „Нисам из неба пао?

“ А Тоша каже: „Злослутан знамен, постала вода студени камен!“ дедица вели: „Зима је, роде, већ ковач Север окива воде!

“ Па истом прену и Жућу пита: „Шта то крај реке шушка?“ „То ветар шапће! — Жућа му виче — Не бој се ништа, већ причај приче.“ Заљубљен Жућа у бајке старе, једну за другом иште, а Тоша стане: „Пролази неко нашим кукурузиштем!

У сну је Жућа сву ноћ вијао зечеву сенку светом, а у сам освит дрен се смејао окићен првим цветом. МАЈКА Већ морнар Месец пучином једри, накрај му ноћи лука. На меку косу дечака снена спушта се топла рука.

Кроз улице градске гура, све се ваља и котура, рекао би: мамут прави. Није прошло ни по сата, већ је покрај апарата, авион га сребрн чека. Посада се чуди листом са пилотом и радистом: „Какав ли је ово дека?!

Кад коња видиш, чувај се врага, њему не треба наићи страга. Овцу већ можеш и за реп вући, она се не зна ваљано тући. Прогони мачке. Морам ти рећи: то ти је стари обичај псећи.

коси, у моме селу далеком, ту лисац пошту носи, мечка у шуми суди, петао људе буди, мере нам време и пуж и зец, већ како који, вукови туле на месец, шуму нам јесен црвено боји, храшће на стражи спокојно стоји, пролеће доносе

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ах, па она је отишла има већ десет минута. Чекала вас је пет минута али смо после мислили да сте се предомислили. — Непријатно.

— Не треба ићи пошто је почела трамонтана. — Али таласи на језеру не изгледају ништа озбиљно. — О, па они су већ доста велики, а ускоро ће бити много већи. — Ви се не бисте могли вратити вечерас? — Не, не бих се могао вратити.

— Има ли опасности при одласку? — Били бисмо сасвим исквашени од таласа. — То би се већ осушило. Ја мислим да, пошто је опасно за повратак, ви можете пити вина вечерас и на острву, а ујутру се вратити.

Хтео бих да вас замолим да узмете за пиће. За то време муж и жена су већ у чамцу и ми полазимо. — Хвала, господине, и довиђења. — Довиђења и хвала вама. — Добар провод.

Млади маркиз... — Долази кроз два-три дана, — додаје жена. — Стара маркиза је већ тамо. — Воли женске радове; ваше девојке мора да су добре везиље? — О, она им поручује нарочито да би нас помогла.

Требало је дан и ноћ одржавати га. Не би иначе било хлеба. Риба је већ била под ледом. — Морали сте грдно пропатити? — И колико! После десет дана нико више није имао ни пет пара у џепу.

Занима се за рибе. Можда је дошао због бацања нових младица у језеро. — Како сте га довели? — Мислим да га мој муж већ давно познаје: ваљда из Толеда. — Хоћете ли да видите собу, господине? Ми тек треба да вам је спремимо.

Иначе све је тако добро у овој хаза де хуеспедес. — Држите је одавна? — Она је мога рођака. Има је већ осам година. Откако се оженио из Сарагосе; његова жена је желела непрестано да дође у његову земљу и да нешто ради.

— То је талијанска књига? — Живот скулптора Челиниа. Решио сам да је прочитам путујући, и тако је читам већ две године, па никад краја. Морам чак да се враћам, јер заборавим шта је било. — Како се зове књига?

Ја не умем да убедим ни у оно што би требало да цео свет зна већ од рођења. — Не треба никад сумњати у себе, Мигуеле, — рече велика жена.

То није да сам се бојао за свој дућан, да ће га затворити, село не може без иједне кафане, већ сам рекао што сам осећао нешто. И кад је почело оно право, да сам се само сетио да је то то, да сам се сетио на време..

зато што га један народ воли а други не, што је један у праву а други не, или што је један некултуран а други не. Већ као помори и несреће. Једнога дана ће цело човечанство пазити узбуђено да такав помор на њега не наиђи.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

ПЕСМА 85 НА ДНУ РЕКЕ 87 ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА И ШКОЛСКО ЗВОНЦЕ Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас.

наша — наш је збег, Нека лете тице лепе, Куда љупко сунце сја, Нас просвете зраци крепе, Гониоци сваког зла. Већ се губи жарко лето, И пролећа вене крас — Јоште мало зиме ето, Да поздрави мразом нас. Чуј!

И густе травице сплет Горди му увија стас — и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ; и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће

ИИИ ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема, И само

Румене пруге се гасе — И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ — и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

Та овако грожђе само овде роди! А већ свака од њих румени се пуста, Да ти сама вода удари на уста. Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице

Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом, Мутно је небо сво. Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман

Сиво суморно небо... Са старих ограда давно Увели ладолеж већ је суморно спустио вреже, А доле, скрхане ветром, по земљи гранчице леже; Све мрачна обори јесен, и све је пусто и

У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. У селу влада мир. Још нико устао није, А будан петао већ, живахно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан — и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

Пет столећа већ се бори Мрачно ропство и слобода; Ал' већ данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код

Пет столећа већ се бори Мрачно ропство и слобода; Ал' већ данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код олтара, Искупљене браћа дивна, Које гони

СВЕТИ САВА Ко удара тако позно у дубини ноћног мира На капији затвореној светогорског манастира? Већ је прошло тавно вече и нема се поноћ хвата, Седи оци, калуђери, отвор'те ми тешка врата.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

У ноћи ја видим велика крила скакаваца већ су зелена прешла преко мора и кнезове честите погубила на реци, ја знам ко долази и зашто, и знам да сваком сјају и

На крају дрвене плоче већ је мрак. Иза отвореног прозора неко ме слуша: пошкропљена трава и сунце и један облак пун крви.

певао је док је он умирао испред олтара и свеци у рукавицама пренеше га кост по кост у друго царство ко што се већ пристоји. Визант једва да је имао бољег цара.

Ја, извидник из грчких метропола који залази далеко на север мећ Словене и сељаке, дуго већ ходим и смишљам писмо о томе шта се види овде изнад земље па до неба, корак по корак уз степене дима: лебде ту

Опет му војска бежи. Неки се већ дохвате брда, само им реп долином дрхти, а Лазар се бори сам, Турци га за брке вуку и по оклопу шкакље и траже му

мржњу: да нема више крова у селу, ни једног воћњака без гроба, ни мрве на трпези крушне, а киша пада, кажу, сива већ дуже од једног века.

светлости клизи пење се отшелник литицом Закона Сенка се плотна домогла Атона Овога јутра већ неколико пута Раздаљине између човека и Творца прво су расле споро, онда вртоглаво брзо.

И да светлост обасјава светску беспредметност. Имена су ти многа и добра. И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име.

И само име је већ твоје семе. Име које те има и које ти имаш. Сви кажу име. Не надевај ми имена. Зато што већ имам име. И говорим у име. И радим у име.

и да независан дочека уништење туристи му ломе ребра затим кичму и све то дуго траје у ноћи без петла жена већ расплиће косе и вежба нарицање зна да остаје сама испод љубавних заплета звезда тако је то кад се удаш за војника

на почетку шуме нису се више ни копала гробља она оставља кућу децу и огњиште и гази по иверју док се следи неки већ мисле на момачко вече други се пењу на планинска седла и хоће у небо заједно са женом па шта буде огањ плавет ил

Зато што је могао да пада у транс и да ствара али у стварању је већ разорна коб не у мени ја сам хтео да вас поведем на сигурну страну уз мале жртве мени разуме се бог не може ништа

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

а данас?... СИМКА: А данас, ето, одржасмо му седмодневни парастос. ВИДА: Истина, кад већ помену парастос, баш право да вам кажем, није лепо што је данас само један свештеник служио.

ГИНА: Опрости, пријатељ-Агатоне, али ја мислим, нисмо дошли овде да се вређамо, већ да се искупимо око успомене покојникове, да га ожалимо као што приличи једној фамилији...(Заплаче се.

ТРИФУН: А, то никад! АГАТОН: Ама, не кажем ја да би ти то урадио од твоје воље, али знаш већ како је; кад имаш кеца у рукама, штета је пропустити прилику.

МИЋА: Немам, не кажем да имам, али, најзад, човек се и не школује зато да од тога има какве користи већ да буде школован човек. АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем.

САРКА: Ију, а ко би га грдио? АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.

ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде. Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем?

ето, то је све што знам! САРКА: Ако још учи школу, добро, него да није она већ нешто свршила школу? ПРОКА: Чини ми се, прија-Сарка, ти на ружно навијаш?

СВИ (одлазе уз степенице). ПОЈАВА ИВ ДАНИЦА, МИЋА МИЋА (он је последњи пошао уз степенице и попео се већ на први степеник, па кад спази Даницу, која долази кроз средња врата, он се врати): Ах!

МИЋА: Па то, да останете у стану. Зашто не? За вас би то било врло угодно, јер сте се, извесно, већ навикли на тај стан, а за мене, право да вам кажем, за мене би било то врло пријатно, имати у кући једно тако лепо,

А шта сте му ви одговорили? ДАНИЦА: Да није било ваших упутстава да будемо према њима пажљиви, ја бих већ знала шта бих му одговорила.

) Ево их! Ја ћу се радије удаљити. Довиђења! (Пође.) ДАНИЦА: А теткини рачуни? АДВОКАТ: Рекао сам вам већ, имамо времена за то! (Оде.) ДАНИЦА (узима поново служавник).

ТЕТКА: Та је кућа порушена још одмах чим смо се ми иселили. Има томе већ осам година. ДАНИЦА: А пре те кућице где смо становали? ТЕТКА: Зар се не сећаш? ДАНИЦА: Сећам се, али као кроз сан.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Равница као да тоне у неки бездан, лагано нестаје, а над нама још увек лебди млечни одблесак већ зашлог сунца, и кроз њега жмиркајући затрепери по која звезда.

Те вечери, јула 1914, умукло је већ било и блејање оваца. Овчарски пси се разместили по околним брежуљцима, скотурени али начуљених ушију...

Негде је лануо пас. Као да чујем зричка; онда је умукао, па опет затреперио његов шум, али то као да није био шум, већ звук, који се понављао правилно, одмерено, као звоно. Па да, ту је било и стадо...

А ноћ је одмицала. Кад сам отворио очи, чобани су већ били устали, пси су лајали. Али нешто се догађало. Из даљине су допирали дозиви, и онда се изви само један глас: —

Њима је тако добро овде. Саживели су се са својим стадом... природа им све даје, од људи ништа не траже. Од њих су се већ и отуђили... Ван домашаја свога погледа, они као да не знају ни за људе, ни за земљу.

Обоје су се обрадовали када су ме видели. Али је њихово расположене било већ помућено кад сам им рекао да сутра изјутра треба да кренем. Мајка се заплакала. Отац је ћутао.

Ожалостила се много што и ја немам униформу, па да је одмах обучем и да ме виде њене другарице. И већ по десети пут ми је рекла да одмах тражим одсуство, да би ме видела.

Него, остави ти та њена причања и њене другарице, већ се спремај. Сутра ти ваља рано устати. Упаковао сам што ми је најпотребније и легао.

Јер ко зна колико ћу путовати, а сад је тешко ма шта куповати на станицама. Отац ме пробудио. Они су већ одавно били устали. На столу су се налазиле упаковане моје ствари и мајка ми је објашњавала где је шта.

А после и завет очев. Још и та могућност. Било ми је тешко. И пожурих се да утонем у онај народ, који је већ преживео ове прве, тешке утиске растанка.

— Где бисмо већ сад били, да смо још јутрос кренули! — жали се један. — Друже, не секирај се... и ово спада у рок службе — добаци

Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник. — Што, бре, одбиј, не идемо на свадбу, већ у рат. — Тако је наређено... Тамо идите, па чекајте. Неке вагоне дотераше пред станицу.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

распита дечка још о многим другим стварима, које су га интересовале; тако сазнаде да је новопостављена учитељица већ приспела, да су одборници са кметом данас код школе, да одређују учитељици квартирину, пошто она нема стана у школској

« »Рекоше да је много лепа и млада... Сад право из школе« помисли он и подиже напред своје велике сањиве очи. Беше већ ушао у село, па гледаше да не изгуби из вида школу, која се, са својим високим димњаком, издизаше мало у страну од

Он, сиромах, и онако беше збуњен, чим опази радознала женска лица која га посматраху, а сад већ заборави и на своју главу...

сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а председник продужи: — Ово је општинско зло... знате — ћата.

Најзад се кмет почеша иза уха, а то је већ значило да ће се ћутање прекинути. — Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом?

Боже мој, како се је то све сјајно замишљало!... Знате већ шта може мислити здраво и весело шеснаестогодишње девојче.

А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче. Би јој врло непријатно: она је већ опазила неке његове значајне погледе и хтела је одмах удаљити га сасвим од себе, али се сетила очевих савета: да је

Ову оџаклију заузела је Љубица и већ уредила у њој свој скромни намештај : ногаре са новом сеоском постељом — шареницама и губером; сто, једна плетена

па ја и она — муж и жена!... Разуме се већ: ја сам постао сталан, положио практични испит, па гледам ко је срећнији од мене! Хе, али ...

Али ми је најгоре за мапу: не знам како ћу без ње. — Цртајте на табли. — То већ и онако морам... поједине округе, али опет не иде то тако... без целе мапе.

Толико се кидала због те своје зле особине, која јој сметаше и као девојци, а већ у толико више као васпитачици. Паштила се да се навикне на лепо опхођење, на милостиве, пријатне речи, али при

рече узгред једном малишану. Ако си сањао да те буве пецају, биће батина. Тако је то, братићу мој !... Упис се већ завршује. деци се наређује да сутра дођу сви у школу.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Кад ђевојка к мајци дође, Већ за змаја и не хаје. Змаје чека ђевојчицу, Чека данас, чека сјутра; Пуче змаје на камену Чекајући ђевојчицу. — 33.

Нит’ јој гледај везене рукаве; Зубуне су терзије шарале, Рукаве су везиље навезле, А венце су кујунџије виле; Већ јој гледај стаса и образа, С ким ћеш, брале, века вековати. 51.

59. Шта се сјаји кроз гору зелену? Да л’ је сунце, да л’ је јасан месец? Нит’ је сунце, нит’ је јасан месец, Већ зет шури на војводство иде. 60. Добро дошли, кићени сватови! А за Мару гиздаву ђевојку!

“ Снаха њему тихо одговара: “Н’јесам расла бора гледајући, Већ твојега брата чекајући!“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље?

“ 76. Шта се бели горе на планини: Да л’ је иње, да л’ бело ковиље? Нит’ је иње, нит’ бело ковиље, Већ се бели на куму кошуља. 77. Ој невене, мој невене!

Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом куму у свил’на недра. То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. Повила се златна жица из ведра неба, Савила се милом свекру у свил’на недра.

То не била златна жица из ведра неба, Већ то била лепа Ружа од добра рода. 81. Около двора јасење, У овом двору весеље, Млади се Петар жењаше, Сву браћу

Није то листак од ника поља, Већ је то бела авли-марама, Бела Марама, брига голема: Да туђу мајку мајком позове, А своју мајку да заборави; Да туђа

Или грми, ил’ се земља тресе, Или бије море у брегове? Нити грми, нит’ се земља тресе, Нити бије море у брегове, Већ то језди Јабланова моба: Пред њоме је Јаблан на коњицу, У руци му струк бела босиљка, Руком маше, босиљак мирише:

Сама ми је госпођа код двора, Неће знати да је силна моба, Већ ће мислит’ да је турска војска Млада, луда, поплашиће ми се, Танка, витка, преломиће ми се.“ 103.

“ 105. Шта се сија крај горе зелене? Да л’ је сунце, да л’ је мјесечина? Нит’ је сунце, нит’ је мјесечина, Већ два златна рога од јелена. У њима су два града грађена: У једном је кујунџија Јанко, У другоме Јања хитропреља.

Да се хоће са мном помирити, То би мене много мило било; Е се на ме расрдио љуто, Да је за што, не бих ни жалила, Већ за једну грану рузмарина; Зашто сам је у суботу брала, У неђељу другом повиђела, Пак се за то расрдио на ме.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Да јој кажем? ДАРА: Секула ти је ухапшен! ГИНА: Шта кажеш? ДАРА: А ја сам мислила да си ти то већ чула! Сумњају на њега да је пуцао! БЛАГОЈЕ: Зар Секула? ДАРА: Држе га у Предстојништву полиције!

Уочи представе! Како да глумим, кад не знам где ћу да спавам? Ако већ треба да глуматараш, глуматарај оно што треба, Карла, кога вечерас треба да играш!

ти у стању, најлепше те молим, да у Хамлету будеш Хамлет, у Разбојницима Карл, у Галебу Трепљев или Тригорин, шта ти већ западне, али да преко дана, изван представе, у обичном животу, будеш као и сав остали свет — оно што јеси, Филип

И зато треба сазнати о чему се ради, да би се нешто на време предузело! Ако већ није касно! ГИНА: Па ти немаш никаквих осећања! ДАРА: Емоције нас никуда неће одвести!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Да није најлепше љубав, већ за грумен Сунца убијати и рано умирати. СРП НА НЕБУ Ти незаборављена моја на родном пољу изненада женка, остај ми

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где

ЉУБАВ Већ први пут кад си збацила одело смешан ми беше твој поглед охол. Већ први пут ми љубав беше само бол. Већ први пут место да слушах у зори како се топиш као снег, ја јурнух у шуме где упада брег, и гране што покрај јецаху као

ШАЛА Још сам ја весео мада се нећеш удати за мене. Та младићи су само сене, не купе новац, већ успомене. Бићеш госпа гојна, удата често мало, а серената недостојна.

Мртва си ми гола. Кожа ме твоја пуна танких жила сети како сред развалина попрсканих мушком крвљу већ хиљаде година змије пузе на жене мраморне. Дојке са пупом као кап вина на белој ружи пуној месечина, сете ме смрти.

И носити у души неку мутну сету што све, а да помоћи може, воли? И да ли си се већ једном утешила да је то младост: та болна мутна судба? Карловци, 1918.

Долазим скоро а доћи ће и дан кад ће досадање бити свеједно, кад ће и ваш дах бити искидан и стрешћете се већ једном чедно...

СТРАЖИЛОВО Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.

И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

И, тако, већ слутим да ћу, скоро, душу сасвим да помутим. И, тако, већ живим, збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.

Лутам, још, витак, са сребрним луком, расцветане трешње, из заседа, мамим, али, иза гора, завичај већ слутим, где ћу смех, под јаблановима самим, да сахраним.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Црвених ружа онда није било, већ само белих. И тих белих ружа, које су мирисале на пчелин восак и мед, на чистоту и невиност, и нису имале трња, било

И неки људи, који су тамо били залутали, нађоше је једног дана у пећини мртву. Магдалена је била већ давно мртва. Од ње не беше остало ништа осим голог костура.

Од те шаке земљинога праха створи Бог човека и дуну у њега душу живу. Али је већ онда, у телу првога човека, била жаока смрти, јер је прах од ког је човек створен био у рукама Анђела смрти.

Те је речи зуцнула мушица. Старац, изненађен, наперио уво, напрегао слух и, у вечерњој тишини, кад су већ и птице ућутале, он могаше да разабере шта му је мушица говорила. — Не греши, старче! — говорила је мушица.

— Шта је то сад? — прогунђа па се пипну руком по глави и виде да на њој нема косе, већ, место косе, осети под прстима перје. — Какво је то чудо?

Али му цар не даде да доврши, већ га љутито прекиде: — А знаш ли ти да сам ја цар па ти могу заповедити да новац узмеш, а ти знаш шта те чека ако не

слутњом у груди Забринут народ лута и блуди По улицама, Тиска се, врви Около Храма Ал не на принос пасхалне крви Већ да молитвом наду окрепи: Хоће л сванути? — шапће и стрепи... Ал каква оно утвара бледа Међ народ ступа?

изишла сам из школе, нисам ни књиге однела кући... соба је тако хладна, пећ као лед. Баба, што ме је примила, већ три дана како нема огрева... Госпођица у школи каже да је данас празник матера и деце — Материце...

(Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти... налик на тебе... Сироче: На мене налик? Госпођа у црнини: Тако ми се чини, што те дуже гледам. Ајде са мном.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

“ Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима.

Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке

Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано. ,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ — помислим, али ме

— помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.

Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.

Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене. — Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо. Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.

Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао. Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем: — Одакле си?... 3ар немаш ниједан орден?... — Немам.

Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом: — Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми

Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.

Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно. Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера

— Напред! — рекох, а и шта сам знао друго. у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима.

Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

шалећи се и ашикујући са тихим јесењим поветарцем, или на слатке праске, или на пресамићене »пандаре«, што се жуте, па већ готово поцрвенеле, набрекле, па пуне сока, ка' дојке у Марјанове снаје....

На пет корака од тебе опружила се јаружица, пуна шљама и камења, а над њом се надвила стара водењача. Дебло јој већ орапавило, по негде накљуцнуто секиром и ту почиње да трули.

окусио, па си сад сит и задовољан; ветрић те успављује, зелено лишће склања те од сунца, деца полако шапућу и ти си већ склопио очи...

Матора Зекуља већ огладнела па риче, а јунац двогодац гледа је и чуди се шта јој је. Трогодац Ширга окупио младу јуницу, хоће бећар да

Говеда замакоше, а за њима и чобан, са тојагом и недоплетеном котарицом. Кола се већ спустила у осоје; ево шумарице, ево три дивљаке, ево брдашца и — пред тобом се ствара пространо поље...

тамо, по речним дољама, дижу се облаци сиве магле, које у путу пресецају први зраци сјајнога сунца, што се иза планина већ помолило и мало затим обасјало сву околину, покривену бистрим капљицама росе, и оне, те бистре капљице сад се само

Уз пут се сретамо са другим радницима, те се друштво увећава, а са њим и весеље оживљује. Девојке већ отегле »ој Миљано« у троје, а момчадија почиње са бројеницама.

Уз нас остаде мало, па се и ларма одмах смањи. Само девојке још певају, гласно, не осећају умор, а људи већ ређе отварају уста. Кад бесмо на »Бачком брду«, сасвим се смрачи.

Павле иде напред, а кулаш полако каска за њим. Реком тишина, па те чисто страх од ње, а мрак се већ добро спустио, те се готово ништа не види.

Павле отвори вратнице, те уђосмо у авлију, а тамо већ у велико комишају. Пред нас истрчаше снаје ча-Маркове, једна са лучем, друга прихвата коња а трећа, ваљад', ради

— Ја мишља' ти нећеш доћи. — Како да не дођем, кад сам ти сам казао да ми се јавнеш. Но ви, ка' да већ отпочели. Имаш ли доста комишалаца? — Није, море, још ни половина дошла.

Ту ти се раширила највећа »мазушка«, па до ње мања, па »пештанци« па већ уз банак мале »чоњице«. На банку се поређале мачке и мачкови, па само преду и чекају да провру лонци, кад ће осетити

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ПАВКА: Пала саксија, хм! Није него још нешто! Што се мени не учини да је пала саксија! ДАНИЦА: (гунђа): А, већ... ПАВКА: Шта кажеш? ДАНИЦА: Ништа! ПАВКА: Слушај ти!

Не дам, разумеш ли ме... ДАНИЦА: Боже, мајка, какав реп? ПАВКА: Него шта, ако те узме свет у уста? ДАНИЦА: Ех, већ свет... ПАВКА: Свет, дабоме! ДАНИЦА: А Мица Антићева, је л' имала оволики реп, па шта? Опет се удала!

ИВКОВИЋ: Ама, ја чујем да Илић неће овом приликом бити биран. ЈЕВРЕМ: Како то? ИВКОВИЋ: Та већ знате да је начелник у завади са Илићем, па...

) Шта ти мислиш, господине Ивковићу, ко би од наших био онако мекан? ИВКОВИЋ (смешећи се): Не знам, ал' то ће већ знати господин начелник! ЈЕВРЕМ: Па јесте што кажеш, он ће знати! А ти баш мислиш: неће Илић бити биран?

” Ето, тако ми је у очи рекла. ЈЕВРЕМ (који није ни слушао њено казивање, већ је само расејано гледао): Па шта се то мене тиче? ПАВКА: Боже, Јевреме, па говорим ти о твоме детету!

(Јеврему.) Пролазим крај апотеке и гледам. Знате ону секретарицу... Ју, забога. Па оно је већ јавна ствар... Виси овако, ево овако, на прозору, а онај ћосави потпоручник под прозором.

ето... на пример... на пример... ако је она бацила краља, онда ти баци кеца... (Збуни се.) Није то... већ сваку ствар постави на своје месТо, па ето ти! ПАВКА (крсти се): Човече божји, говориш као да није реч о твоме детету.

Напослетку, реци јој нека се стрпи док не нпођy избори... ПАВКА (згране се): Шта је теби, побогу, човече! Ја видим већ да си ти дигô руке, него ћу ја да кидам — па како бог да! ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја...

Ја видим већ да си ти дигô руке, него ћу ја да кидам — па како бог да! ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја... ја ћу већ промислити о томе. ПАВКА: Промишљај Ти, ако, ако; а ја већ знам шта ћу! (Оде.

ЈЕВРЕМ: Па добро, кидај, а ја... ја ћу већ промислити о томе. ПАВКА: Промишљај Ти, ако, ако; а ја већ знам шта ћу! (Оде.) XВИИ ЈЕВРЕМ, СРЕТА ЈЕВРЕМ (после мање паузе): Сад ми дошла... као да је сад време томе.

СПИРА: Па зини, брате, али кад зинеш, а ти бар кажи нешто паметно. СПИРИНИЦА: А теби већ памет цури кроз капу! Ма'ни се... (Пљује га.) П... пп... п... п... п... да ми те не урекну!

СПИРА: Море, све је свршено. Кад тебе начелник зове на саветовање, а Видиш и Секулић је ту... па онда... ЈЕВРЕМ: И већ пију на мој рачун! СПИРА: Па дабоме!... Нека је са срећом, Јевреме! ЈЕВРЕМ: Дај боже, Спиро, брате!

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

од министра да се прогласи за варошицу иако је било у њему четири Цинцарина и двапут толико шпекуланата, а тим је већ, наравно, казано да има и кафана и механа И магаза, те према томе је било исувише разлога да на мапи Србије буде

Кад је њих исцрпао и сва већ употребио, онда се служио именима месеца из републиканскога календара онога доба, а кад је и са њима готов био и, што

Само се једанпут окренуо у згради, једним погледом је разгледао и већ му синула у глави једна згодна мисао: да повуче паралелу између норвешких школских зграда и ове зграде у којој он сад

« Спомиње те или већ тако неке које, истина, ни редактори и сарадници, ни ви читатељи, а ни ја с вама не познајемо, али које Срета не може

Тога би дана више пута него обично свраћао у кафану. Био је помало, што наши кажу, кафански човек, и то већ поодавно.

? Шта се то тебе тиче, и зар ми ти ниси могао то насамо казати, него да чује цео свет, кад те већ ђаво носи да свој хлеб једеш а туђу бригу да водиш? Што дижеш ларму по новинама?

И Срета хтеде већ да измакне, али га овај тако одалами, усред онога панегирика да га је Срета прекинуо упола и само викнуо: »Сила није

Слажу се с влашћу, слушају власт, скидају фес пред капетаном. Једном речи поштују власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако да нема тога ко то већ не зна, да су интереси власти и интереси

речи поштују власт, а међутим, откад је већ то написано и по целом свету објављено и познато, тако да нема тога ко то већ не зна, да су интереси власти и интереси народа сасвим супротни једни другима.

Још Средњи век, још тама, мрак, јад, чемер и глупост! И то већ није могао трпети и очима гледати. Нови Прометеј мораде донети светлости овоме народу који живи у најглупљој тами, —

Још један прилог за привредну наставу и још једну књигу после које се опет онако исто трже и стаде зверати као већ двапут што је. Заустави се на фамулусу.

— А, ја! — рече фамулус. — Па је си ли овдена одавно? — Јесам, господине, биће већ петнаест година. Све сам ту, ту окапах код чкоље.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Блиста сребро, сева злато, све крцато, све богато. А бисери а бисери — то већ нико не измери! Судопера врат свој криви: Боже, ал се овде живи!

Изјутра се до коже свлачило, А у подне се замрачило. Још су помало топли зидови кућа, Али дрво већ слути кишу и осећа се одлично. Далеко, у сунцу, брдо као да кључа. Речју — све је необично.

Зар и он Ко чика Антон? И он И још сатова милион! Кад је поноћ Месечева помоћ Не само да је згодна Већ и неопходна. Пун деце, интернат спава: кућа Дише на прозоре као на плућа.

Ух, ух... Шта то чух! Па зар су и то знали... — А шта су крали? Е, то је већ тајна Коју чува месец кад после поноћи сја. Али њихове су крађе биле јавна тајна. О томе се и до данас понешто зна.

Можда се спанђао са ноћним морама? Цариници га држе на Царини? Изгубио се у чарним горама? Или је већ ту, крај постеље вреле (Не баш у цркви, него у припрати)? Ноге га жуде и руке га желе Ал глава неће да га прихвати!

Не слушај ни учењака, ни сељака, ни Вука, ни Оног с Неба: Не пиши како говориш, већ пиши како треба! А како треба, измеђ Суботице и Пећи, Једино ће ти Хаџија са поуздањем рећи. Синиша име две године?

Па и уморан, када га, пред зору, сан обрва Шапће, уснивајући: Није група, већ скупина острва! Дабогда му пресело, ко изусти реч преседан! Није могуће, већ могућно, а од сигурног је боље безбедан.

Дабогда му пресело, ко изусти реч преседан! Није могуће, већ могућно, а од сигурног је боље безбедан. У последње време...

Зато, да бих сутра Живео у истом страху: Стрепња ми је већ у даху, А пудљивост и тескоба Пратиће ме све до гроба!

Заривши главу у папир (баш ко у песак ној) Већ седам дана тамани дебели празнични број. Вести не чита, нити га занима шта има ново; Он једе, ред по ред, и гута,

Мислилац, у основи. Поносити господин што мишеве не лови, Већ гледа, повучен и замишљен, по страни, Како пролазе, и опет долазе дани, Како се смркава, па јутро, плаво, свиће.

„То није могућно!” Е, нек Извини се ко тврдњу моју оспори: Јер и код нас постоји Фенек — Не лисица, већ манастир у Фрушкој гори! МОНОЛОГ СТОНОГЕ Шта је садржај монолога Што га, милећи, води стонога?

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

моћи у свима својим појединостима схватити и потпуно расветлити, од вајкада је привлачио пажњу не само природњака, већ и многих који са проучавањем природе немају никаква посла.

тек у мору где јегуља постаје полно зрела; 2˚ да развијање органа за репродукцију не бива никад поред морске обале, већ далеко од ове и на дубоком морском дну; то је развијање изванредно брзо са обзиром на полну незрелост са којом се

Ларва ни у коме случају није могла доћи из Месине, већ са другог неког ближег места, које ваља претражити. Кад је себи поставио тај задатак, Шмит се, напустивши од тога

На тај начин је и за Индиски Океан потврђено оно што је раније већ било утврђено за Атлантски Океан, а то је да јегуља за своје мрестење и расплођавање тражи велике морске дубине.

У јесен и зими тих ситних ларви сасвим нестаје, јер су се оне, рођене у пролеће, дотле већ успеле на висину до 50 метара над морском површином И одатле морским струјама биле разнесене у разним правцима.

Шмит је утврдио да ларва, кад изађе из икре н. пр. у марту, дугачка у тај мах 4 милиметра, има у априлу већ 12 милиметара, у мају 20 мм. а у јуну 25 мм., па се од тада рашћење успори: она има 53 мм.

, па се од тада рашћење успори: она има 53 мм. у јуну идуће године, а 75 мм. у јуну идуће наредне године, кад се већ нашла на домаку европске морске обале. А тада се на њој почиње припремати њена прва метаморфоза. ВИИ.

За време прве зиме после прекоокеанског путовања свака је слатка вода у вези са океаном већ примила свој део јегуљица на којима је већ извршена и друга метаморфоза.

зиме после прекоокеанског путовања свака је слатка вода у вези са океаном већ примила свој део јегуљица на којима је већ извршена и друга метаморфоза.

А кад се томе дода и то да ту морско дно није блатњаво, већ састављено из слојева органских материја у стању трулежа јасно је да би то одбило јегуљу кад би и покушала ући у те

По некима од њих то није потпуно тачно, као ни то да пол одређује пребивалиште, већ се, напротив, у мноштву случајева показало да, обрнуто, пребивалиште одређује будући пол јегуље.

Према тој одлуци стари даљани су порушени, а пре кратког времена су довршени радови на новоме даљану, који је већ ове 1938. године пуштен у рад.

Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ

На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато имале награде чекам.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Тако сам и ја ево већ три ноћи Блажен и бујан, док се песме хоре, У музици, у цвећу, и самоћи, Сисао срећу све до саме зоре.

Сад нам је љубав отмена и чедна, Ко месечином прожета. Мирише Ко цвет сасушен, успомена једна, У књизи што се већ не чита више. О дај ми, драга, да на крило твоје Положим главу уморну, да сада Слушам.

Тело ти је у филиграну љуска Кроз коју блиста кротка душа твоја, Из очију тих бистрих благост пљуска, Врлинама ти већ не знам ни броја; Ал̓ знам: за душу тамница је уска Ти прекрасна у филиграну љуска.

Чекам, а лењо пролазе минути, И сати бију на торњу далеко. Већ зора свиће, бледе млечни пути, А ја још чекам, — и вечно бих чек̓о!

белу; И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На почађелој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, Твоје већ

већ не постоје, Тако на мене са мрачнога зида, На почађелој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида, Твоје већ давно ископане очи...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Али сјенку што му шће тровати те је у збјег собом унијеше међу горе за вјечну утјеху и за спомен рода јуначкога? Већ је у крв она прекупата стопут твоју, а стотину нашу!

Тек што вучад за мајком помиле, играјућ се страшне зубе своје већ умију под грлом острити; тек соколу прво перје никне, он не може више мировати, него своје размеће гњијездо, грабећ

да некакво робље мијењају; ема сам им послâ поклисара: тек се врате, да овамо иду, да хитају да не дангубимо, е овоме већ трајања није. ДОЂОШЕ И ОЗРИНИЋИ. ВУК ТОМАНОВИЋ Које јаде дангубите, људи?

А ево смо као они миши те за мачку звоно приправљаху. ДОЂОШЕ МАРТИНОВИЋИ. ВУК МИЋУНОВИЋ Ево и ви, већ се начекасмо! А ево се, људи, окупљамо кâ сватови пјани што се прича.

Ема кад чух е оде у Турке, већ куд камо не би размицања, но за њима у поточ пођосмо. На Симуњи¹ стигосмо сватове, те убисмо обадва Алића, а кроз

Нек пропоје пјесна од ужаса, олтар прâви на камен крвави! СВИ ГЛАВАРИ СКОЧЕ НА НОГЕ С ВЕЛИКОМ ГРАЈОМ: Тако, већ никако! ВЛАДИКА ДАНИЛО Не... не... сјед'те да и јошт зборимо!

Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате!

Прегаоцу Бог даје махове! Раскрхаше силу Шенђерову. Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске, већ Турчина ни за што не криви.

Прегаоцу Бог даје махове! Раскрхаше силу Шенђерову. Благо томе ко се ту нагнао, већ га ране не боле косовске, већ Турчина ни за што не криви. Витезови, Срби вртијељски, луча ће се вазда призирати на гробницу вашу освештену!

ВЛАДИКА ГА ЧИТА. ЗАМИШЉЕН. ВОЈВОДА БАТРИЋ Каж', владико, што ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!

Да једнога би пријатеља, главом сина Зана рбичића, свога дома већ не ћах гледати, него кости тамо оставити. А он ме је братски дочекао, водио ме свуда по Млеткама.

СЕРДАР РАДОЊА Како ли се зваше, војевода? ВОЈВОДА ДРАШКО Валијеро, и већ не знам како. СЕРДАР ИВАН Пита ли те што за ове краје? ВОЈВОДА ДРАШКО Пита, брате, не знам ни сам како.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Њихова је кућа била стара. Изгледа, да од када је варош почела постајати, да је и та њихова кућа већ тада била ту. Цела родбина из ње је произишла.

— Дођох, — кратко, са досадом, чуло би се како он одговара. А већ кад би коју нарочито по имену позвао горе к себи, она би премирала.

Или новац, што је узајмио од њега за радњу, није вратио; или није га ни уложио у радњу, већ га слагао и за нешто друго потрошио.

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико

Кћери је већ удао и удомио, како је он хтео. Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње

Али са сином, који му се родио доцкан, када је он већ био остарео, када се већ нико није ни надао да ће имати деце а још мање сина, наследника — он је дакле био последње дете, „истришче“ — када је

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај углед као пре;

чуо како је опет са неким беговима негде начинио какав лом и чудо, и у зору кући дошао он тада не би звао њега, сина, већ њу, матер. — Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта?

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како | ништа ниси чула? Где си? Живиш ли? Како ништа?

А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно. — Дете рано дође, леже, и ено га још спава. Он већ не би могао да издржи. Ципелом или чибуком бацио би се за њом: — Ајд’, бар и тебе да не гледам!

Чак није дала момку, који је као увек наоружан иза капије спавао, да капију отвори, већ одбијајући га од капије, рекла: — Немој ти. Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога.

Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако лежао горе, на доксату од куће, и само општио са слугама, те га тако једног дана тамо затекли и мртвог.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Ни ветрића, да граном затресе! А већ сутра рећи ћемо: Тише! Ко то тресе врата и ћерчива И буди нас? — Чили магла сива, Плодни ветар пољанама брише.

И крај већ ту је! Ноћ не диже крило, И неће више дићи га над нама! Сребрнаст покров простором се влачи, Чудан и моћан.

КАРИКАТУРЕ Сопствена свест ми личи на бедну панораму Већ овешталих слика, што се све већма хаба, Јевтиним задовољством што ми разбија чаму; Ту јадне креатуре измишља машта

Осећам да ми данас већ врло тешко пада Да волим оно што сам толико некад вол’о! Брзо се прља, груби у овом свету јада.

Знаци младости већ не красе Дела ми, која време лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под

Нећу умрети у влази и студи, У гробу твоме, у мемли и смраду, Већ с твојим цвећем, и да не пробуди Никад свест нагон животу, и наду.

Вечна је сила везала ми руке И дух, и сâм се спасти већ не умем. Мирно и чудно шуште старе брезе Тајну живота и судбину ума; И раширених зеница, без везе Мисли, ја

У друштву снова умирених гнезда, Ја дубље видим у ту мутну ноћ; Уз мртвог лишћа заостали шумор — Док тело тешки већ захвата умор — Крила свих снова добијају моћ.

Њима тако, Врâне, на растанку реци. Нас предводи прошлост, будућност и нада Тамо где већ пљушти киша оштрих зрна, Где потмуло грми страшна канонада, И застава смрти лепрша се црна; Где злокобни јарам још

Осећам да се нека кора На срцу моме тврдо хвата; Да се увлачи тромост спора, Тужна к’о дани кише, блата; Да сам већ данас миран и ја, Да мени дуги одмор прија, Да сунце данас друкче сија, И да се ближи старост скора.

доста Да приђу само четири човека, Снажна и хитра, равнодушна, проста, И леш понесу до места што чека; Где ће га већ време, влага, дрви гадни Разносити мирно у мемљивој тами: — Јер шта ћемо, најзад, кад смо тако јадни Да ни до гроба

тог муклог места тајне без открића — Ако им је овај задњи завет мио — Могу још поћи пет-шест драгих бића, Кад им је већ живот мој посвећен био. Ако буду жива, — ја ћу их већ рећи.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

ријечима талијанским али осакаћеним и изговараним ужасно): „Вуците се већ, конте и ви остали! Та дошли би већ с онога свијета, сакрррамент!

ријечима талијанским али осакаћеним и изговараним ужасно): „Вуците се већ, конте и ви остали! Та дошли би већ с онога свијета, сакрррамент!“ Ох, грознијех тих њеколико тренутака док се попеше уз узане степенице бедема!

принципова времена тога не би, јер бјеху мутна времена, да се слабо и знало кад је Божић а камоли да га је ко славио! Већ око подне народ се разиђе; неколико оближњијех Примораца и Катуњана врзло се по граду док сунце наже, па и они упутише

Калфе поспремаху хитно; ћепенци и врата на некијем дућанима позатвараше се већ, јер трговци, већином православни, хитаху дома к дјеци; градски чистибаше метијаху улице; пси и докоњаци измишљаше да

А данас више но обично, јер је ред у пустој кући бадњаке прилагати!... Није чуо како га они пред њим већ издалека дозивљу, и Бог зна, колико би он тако стајао да неколико студенијех капаља не падоше на његово вруће чело.

Њих смо већ поменули у почетку ове приповијетке, јер су били са стрицем у Котору. Трећи је био бркоњин брат, а оба подаљи рођаци

“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш!

Ко зна има ли кога дома, и хоће ли већ икад свог дома видјети! А видите, млад је као капља, лудо дијете!“ „Ма видите, није он прости солдат!

„Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе. „Дижи се, разданило се већ, реци Стевану нека звони на јутрењу!“ „Одмах, Господару!

Али је вријеме већ било обједу. Господар се диже па устадоше сви. Ђакон (који бјеше попријед изишао да нареди за игуманова коња) упаде

Пут пред очима му бијаше непрегледан; камење све то оштрије газио је... Већ бјеше малаксао; заљуља се да падне... Кад црномањастâ, висока нека дјевојка, украј пута, ухвати га за руку...

Његуши сад заокупише Јанка и како је и шта је зимус радио и све редом. Он им је повиједао све потанко. Говорио је већ лијепо српски иако је мало заносио.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

Тако, „у народу се нерадо употребљавају преви називи за оне животиње које наносе зла и штету, већ им се еуфемистички промени назив да би тобож на тај начин избегли њихово присуство.

вези са песмом па отуд прешла у свакидашњи говор (Злату ће се кујунџија наћи; Није благо ни сребро ви злато, / већ је благо што је срцу драго; Правда држи земљу и градове, / А неправда руши обадвоје; итд).

па се и данас у свакидашњем говору примењују као животно правило и као виши доказ, иако су се разлози њихова постанка већ одавно изгубили.

ВИ ГОВОРНЕ ИГРЕ Већ је поменуто, кад је било речи о говору по мелодији, да постоје говорни изрази који се заснивају „на игри речи, према

Тако, „Ам ти кажем, ам ти не кажем, само ти се каже“ (Ам). Али су већ успелије: Који је чам низак као трава? (Јечам); Иде сељанка и носи котарицу са двадесет јаја; испало једно; колико јој

Дао ти бог дукат од сто ока, па нити га могао носити ни трошити, већ седео крај њега па просио! Дао ти бог зимљиво срце, а лојане ноге, па нити се могао зими огријати крај ватре ни лети

Би се на сребрној пари обрнуо. Бржи је од срне, хитрији од куне. Већ ако се превари, па рекне истину. Више би попио него би бискуп благословио. Више има дуга, него власи на глави.

Попу рог! Попу рог! Попу рог! — гуче грлица. Сиј лук! Сиј лук! Сиј лук! — туче с пролећа голуб дупљаш, — и значи: већ је време да се сеје лук. Сучи цев! Сучи цев! Сучи цев! — казује, с јесени, сеница, наговештавајући време ткања.

— Кад се ђаво скута дохвати, откини скут. — Ђавоље просо ниче и девете године. — Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради. — Ко са врагом тикве сади, о главу му се лупају. — Врана врани очију не вади.

— Пауна гледај, али не слушај! — У црној земљи бело жито роди. — Неће хаљина на небо, већ душа. О СМИШЉЕНОСТИ — Ћутање је злато. — У шутњи је пола мудрости.

— Гладан трбух разлога не чује. — Голог и босог и хладна вода боде. — Сит гладну не верује. — Гладног не теши, већ нахрани. — Жедан коњ воду не пробира. — Сиротињска суза јемљеш (раоник) пробија. — Убоштво убија човештво.

О ГРЕХУ — Слађи је гријех од меда. — Ко се не роди, не погреши. — Није грех у јелу, већ у злу делу. — Тко посрће, и падне. — Грех је греху заметак. — Један грех рађа сто греха. — Једна штета сто грехова.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

вкусу, и нови нека гради; „Не завидим, на част сваком своје“; а ја ћу само готово да скупљам оно, што је народ Српски већ измислио. Колико се овај посао чини ласан, толико је, и још више, широк и дугачак.

народно књижество, коме ништа више не треба, него га вјерно, чисто и непокварено скупити; али у писању приповијетки већ треба мислити и ријечи намјештати (али опет не по своме вкусу, него по својству Српскога језика), да не би ни с једне

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио

Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! — Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с

се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити.

“ — „Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе!

Кад се већ ђетету досади, онда помисли у себи: ваља да је у свакој воденици ћосо; па спрти своју торбу с леђа и остане, да меље с

“ Дијете једнако држи у памети, што му је отац казао, да не меље у воденици, ђе нађе ћосу; али сад већ мисли: што је ту је; па рече ћоси: „Ајде де.

што је? Ову погачу ако подијелимо, нема ни мени ни теби, већ ајде да лажемо, па који кога надлаже, онај нека носи сву погачу.

“ дијете помисли у себи: Већ се сад нема куда, па рече: „Ајде де! почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и

почни ти.“ Онда ћосо почне којешта лагати, овамо, онамо, а кад се већ излаже и умори, онда му дијете рече: „Е мој ћосо!

„Ено оно је премудри.“ Човек се зачуди, па помисли у себи: „Шта ће оно дијете мени знати казати! Али већ кад сам дошао довде, ајде да видим, шта ће рећи!

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Пошто смо већ довољно с Богом ово рекли о души његовој, лепо је да кажемо и о оном што је најбоље за тело његово, и о храни узаконимо

У понедељак и у среду кажем вам да никако не окушате пића, већ се држати као и прве недеље. Уколико се у један од ових дана догоди празник Обретење часне главе Претече или Светих

И рибе можете јести и вино пити великим красовољем, не једанпут, већ и сутра, што је остало од јучерашње трпезе. Такође и рибу ако имате на појутрију једите, ради отпуста празника, као

А у Свету и Велику суботу да одступи свака брига и окупљање на јело, већ само по литургији пред црквом да се да по мало хлеба и вина по чашу.

У среду и петак, заповедам вам да ово не чувате само у посту, већ и у све дане преко године, да уља не једете. И само једанпут дневно да једете.

37 година у држави својој, Владика, пак, премилостиви не презре мољења његова, којим је из дубине срца уздисао, већ као милосрдан и трудопријемац и наградитељ, свима жели да се спасу. (И Тим.

А ти, опет, владајући не вређај брата свога, већ имај га у почасти. ,Јер ко не љуби брата свога, Бога не љуби. Бог је љубав.

изиђе од владавине своје, и деце своје и супруге своје, богоданог првог а, јер овај не постаде учесник другога брака, већ заједничарем учини себе неизреченог, и часног, светог анђелског и апостолског лика, малог и великог, и наречено име му

Овај блажени господин наш Симеон имаше три сина. А један, најмлађи, не могу га назвати сином, већ робом, кога љубљаше више од свих, а и овај неодступно њему работаше.

као и блудни син, оставивши доброг оца и господина, и блажену матер, госпођу своју, и благородну, нећу рећи браћу, већ господаре своје, и обнажи све безумљем својим.

„Цару славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, и који промислом своје доброте ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, (И Тим. 2, 4) не остави мене погинути!

свега испунитељ постаде блажени отац наш и ктитор, господин Симеон, и ни у ком, пак, добром обичају не беше зазоран, већ спасење прими са свима који живе Христа ради.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Да говори на струју, ми бисмо овде у мраку седели! (Улази Госпава) ИКОНИЈА: Шта је, Госпава, зар већ готово? ГОСПАВА: Доста је, вала, и било! И то под оваквим условима! Знаш ли ти шта је ово? Мишја раж!

ЦМИЉА (прилази вратима): Маса се сасвим разишла! ГОСПАВА: Нигде никога, а он прича! СТАВРА (и он је већ пришао вратима): Отишли и они који су га попели горе!

(Излази) ЦМИЉА (чежњиво, занесено, лупајући јаја у тигањ): Тек га видех, а већ живо снујем како да се шњиме региструјем! Па димамо кућицу, слободу, веце, шпаиз, и текућу воду!

ТАНАСКО: Госкапетане! Овај што прође много ми изгледа познат! Ја канда сам га већ негде некад видео... МАНОЈЛО: Не прекидај ме, видиш да рекогносцирам! Качаник, Врање, Вучје, Габровац, Сталаћ...

А нит се близнило, нит се тројанило, нит се стотинило, нит се иљадило, већ фала Богу кад имаш крпу на закрпу! Нит сам ја на крају апшен због неког неслагања, него ми нашли у магацину мањак!

Могу да ти пролонгирам шта оћеш! Видим да си тежак инвалид, и богаљ, па мислим, кад већ могу, да је хумано да ти помогнем! Је л ти та нога природна, или вештачка?

ЦМИЉА: Па то је онај! ЈАГОДА: И после, тако усплахирена, и бесна, одем код оног вајног вереника! А тамо већ знате шта сам све видела! Улетим, а они усред позе! Она у вешу, све на њој црно и розе!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

СЛУГА Е па како ћу? (Показује на сунце.) Ето већ откада је дан а толики посао чека. Не знам, да опет ја не будем крив... МАРИЈА Како »не знаш«? Ти бар знаш.

МАРИЈА Па где сте, за Бога? СОФИЈА Па ту смо, нано. Не можемо од оних доле да се окренемо. Већ се сви искупили. Сви се збили, па од њих човек не може да се макне. Из Јовчине собе, десно, чује се кашаљ.

СОФИЈА (доноси ципеле и навлачи му их на ноге). ВЕЛА (примиче му софру на којој су већ постављени ибрик с кавом, са шољама, с тацном дувана, и послужењем). СОФИЈА (служи га слатким и водом).

Како она? МАРИЈА Здрава је. ЈОВЧА Здрава? Није боловала? Да ти не кријеш?... МАРИЈА Није, није. Видећеш је већ каква је. ЈОВЧА Знам ја колика је. Али, камо је? Где је? МАРИЈА Сигурно није још устала. Шта ћу?

Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео,

Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио...

Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио...

Он је већ велики, већ домаћин, свој господар... »свој господар«, али, ено, већ виноград на Ћошци оде, и ону њиву већ је начео, преполовио... АНЂА Ако, од оца му је остало и очево а не туђе једе и троши. МИТА А, тако! Тако ти!

А и она (показује на Анђу) и она му је помагала. Али, она сигурно је знала да те паре нису моје већ да су то твоје, од тебе, бато, па само да се не обрука пред тобом, и она, дан и ноћ је са њим радила, помагала му је.

одговара и гледа ме попреко. И поред њега, и деца нам се искварише. Ето моја, рођена, већ велика деца, синови и ћерке, више се друже, више воле њега него ма кога.

АНЂА Истина. ЈОВЧА Све? АНЂА Па... ЈОВЧА Истина да је виноград продао? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И њиву већ упола начео? АНЂА Јесте. ЈОВЧА И дућан празан, ништа у њему не ради? АНЂА То не знам.

(Седају на миндерлук.) А зажелео сам те се, одавна те нисам видео. Колико већ година како ниси дошао?! Има већ читаве две године како си једнако на путу, по трговини.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

старца Диму, грчког даскала, и сан с димлијама; нит’ знам шта се је од даскала после тога случило, јер нит’ сам га већ видио ни за њега чуо.

Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања? Ти сам кажеш да би волио цели дан не јести, него један сат не говорити.

нека би било јошт толико калуђера колико и[х] је, само да не ишту и не просјаче; али нас с тим срамоте и лепо су већ додијали, да би човек волио видити Татарина него калуђера!

Владика, видећи га сасвим забуњена, дође му на помоћ. Епископ: „Доста већ, Маленица кукавче! Ала си, брате, као олуја; тешко оном кога ти окупиш и запопаднеш!

Из овога судим да, да ми је мати жива била, или барем Јула сестрица, не би[х] никада из Баната изишао. Био сам већ утешен, кад ми се пробуди друг, и, расуждавајући да сав мој плач ништа ми не помаже и да не ваља време губити, метнемо

баба Никола поздравља, који да није болестан и он би дошао био, не да ме натраг врати, него само да ме нагледа; да он већ види како сам ја тако наумио да мене нико не задржа, а да је од све невоље млого боље да се у нашем мирном вилајету

Љубезни српски народе, немој ти мени за зло примити што ја нека наша злоупотребљенија обличавам; време је већ, за живога бога, време да почнемо слободније и разумније мислити!

Правда и истина може ли православију бити противна? Време је већ да народ позна да су црковни оци људи били и да су | у многима стварма погрешили. И није се чудити.

А сад има већ близу три стотине година да је сав свет искуством познао да они оци ништа нису знали у томе и да су врло неразумно

А неће сви рећи, не бој се; на[х]оди се у данашњи дан Србаља који мужески мисле, суде и расуждавају, А време је већ да и прости народ не варамо. Познајући чисту истину и не казујући ју, с каквом совестију мислимо пред бога доћи?

Отада, не само на јави, но и на сну, ништа ми већ није било у уму и на срцу разве велике библиотеке, академије, школе, учитељи, гди различне науке предају и

допустити, такова добра и блага чловека за живота оставити и ни|када га к тому не видити; а по његовом престављенију већ ништа ти ту не остаде што би ме задржавало и устављало.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ У наше доба има десетак кућа Јерковића, али се већ од поодавна дијеле на три гране, које се презивљу: Брзокуси, Зубаци и Кркоте.

Томе дјетету право име бјеше Јозица. Материно питање: „На кога се увргао“, имало је заиста смисла. Јозици је било већ тринаест година, а глава му не бјеше већа од добре крушке, а према глави све остало, тијело и трбух му утонуо при

А Ркалина, након добријех десет гутљаја, додаде суд Осињачи, јер бјеше већ празан. — Е, овога још није било! — рећи ће Кушмељ тихо, како су га најближи могли чути.

али... — Ајде, брајо, Јуре, ајде кући, жив бија! Ајте сви, и онако је већ касно! — прекиде га Осињача, блиједа као крпа. — Али... триба да кажемо да ми нисмо кајели...

А ја ћу с њим натраг, ако не буде за то. — Зло је и да пође! — рече Рора. — Докле га познаш, може учинити што се већ неће моћи исправити! — вели Рдало. — Ма све су то празне ричи, и ја не знам шта оћете најпосли?

— Нисам још, оче — одговори Грго зловољно. — Ма враг те однија, јесам ли ти рекâ да манастирска ура изостаје! Јево већ подне! И Тетка љутито изађе. Бакоња ступи ка прозору и угледа простран врт за манастирским наличјем.

— Ја, вире ми, не разумим шта ме питаш! Зар је нестало коња вра-Брни? Зар га је нико укрâ? — Украли сте га ви... Ти већ знаш, који ви — рече Бакоња оштро. — Не помаже ту забашуривати ни трошити ричи у витар... Све се зна.

— Дај, дите! — викну опет кнез. — Ја ћу одма Кења свезати и одвести у град, кад већ има лепорат. Шта да губу штедимо... Дај, Барице, коноп. — О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни!

Послије службе фратри одоше у трпезарију. Под Исукрстовом вечером бјеше већ поређано осам столица, те фратри посједаше, све по годинама и по старјешинству.

Кад се, након петнаест година, врну дома, ожени се једном слабуњавом, а већ зрелом цуром, која имађаше њешто свога. У војсци научи цревљарски занат, па је у граду пролазио лијепо.

— Наслонија се уза зид, а издрељија очи на менека. Ајме мени! Ајме мени! Како нисам умра на мисту!... — Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити!

— Е, сад се већ нема рашта крити — поче Балеган. — досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија! Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам...

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

А трубу Младости нек затрубе Други за друге и грубе. О врати се о врати. Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати.

Јер да постоје речи, то мора, Из звука кад вода капа — Кад већ постоји стас слапа И капа света, слап бора. Од давна ли то слух издваја Шум спор — кад кап на кап пада Ко прастар

Ако за реч већ нема спаса О дај ми бар успаванку без гласа. ПЕСМА И СМРТ Ова песма нема оштрих зуба, Све је у њој голо ћутање и

ЈЕДНО СИГУРНО ВЕЧЕ У једно сигурно лето Топло као кап плача Ходаћеш туђ низ све то Заклоњен зидом шетача. И глув већ за реч што лупа У слух о тешка врата Проћи ћеш кроз ред клупа До места где се мрак хвата.

Уједно сигурно вече И ти ћеш заћи полако Низ траве које већ клече. ТУГОВАНКА НАД ВЕЛИКИМ СИВИМ ПРЕДЕЛОМ О, граде, где сам живео По сутеренима, на балконима, Смејао се, плакао,

Ко ће први угасити лето? Ко сме? Куда води труло лишће — тај бакарни мост? КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре.

(Нечујни водопад!) Куда потону Пек И благи брег и клис? Из ране ишчиле лек. Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век.

Шупље је. Реч је већ звек. Као металног брда вис Стоји пред тобом век. ВАРКА ОД ЛЕТА Ни надали се нисмо а већ ето: Скидамо са тела тек стављене крпе И бацамо их где било, у ћошкове, на хрпе. Сунце је опет ту.

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео

О зар је ноћ ова била она кап Што препуни чашу и већ прели руб. Нико нас сад неће преварити више У овом свету где се већ све зна: Ни љубав која на ружу мирише Ни предео маглен искрсо сред сна.

Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт? Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле. Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата?

Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас? То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ђорђе дуну у свећу и напипа врат. Неколико пута паде у снег док се довуче до куће. Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве.

Постао је великошколац. ,,Вукашине, сада ти је време да постанеш радикал. Ја знам да си то већ постао, јер си мој син. Хоћу да будеш гласнији и чувенији од оца. Хоћу да будеш први.

— Коњи су упрегнути — каже Никола, протнувши главу кроз одшкринута врата. — Санке су спремне! — сада већ љутито понавља, јер Аћим не воли да гледа упрезање коња, и никад не излази из собе да се попне у санке док га не

„Друга је клима тамо. Они мисле да је наше одело турско, а, знате већ, Турке нико на свету не вољи“, правдао га он. — „А за што ће да изучи тамо?

Где ће он с Ђорђем Катићем да се парничи око правде? Хлеб му треба. Већ до зоре огњиште ће му се загасити, јер је ноћ кроз оџак провукла хладан патрљак ноге и гази по ватри. — Вретено!

Хитро се завукао под чергу. Хтео је да жмури, а гледао је, јер већ неколико дана, да би се додворио оду, иде на зборове, даје паре кафеџијама, одлаже сељацима исплату дугова, обећава

Сео је на њих, не зна зашто, ништа није питао, она је већ седела и дисала исто онако гласно као крава. Па му је откопчала чакшире и гурала руку међу његове бутине, укочене од

„Оно“ помислио је, а она му је већ бацила сукњу на главу, сукња је заударала на млеко и била мокра, заударала је на карлицу за млеко, на неопране судове

Требало је да је пре пет, пре десет година истера и другом се ожени. Девојку је могао да узме. Може и сада. Већ би имао велику децу.

Раме јој је као пањ. Бели се у мраку. Гадно. Цео навиљак косе има на глави. Чума. Права чума! Не дише, већ издимује. Прејела се. Моје муке се најела. Тако је то кад надничарка постане прва газдарица у срезу. Пун кревет меса.

А син, не син, већ синови, рађаће их она као зечица, биће богати и моћни. Толико имање Катићâ они ће наследити, и још веће, још ће она са

да верује даје и ово њено ново осећање према Ђорђу, друкчије него раније, знак од Бога, који се сажалио на њене муке и већ сада указује на срећу која ће доћи после ноћи проведене у манастиру.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче

Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја.

Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице: — Погледајте!

— малишан нахрупи унутра и, угледавши девојчицу, устукну, запрепашћен, зграби лопту и побеже. Али већ сутрадан закуца на врата, и поче често долазити, доносећи различите дарове: цвет кестена, камичак чудног облика,

— малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук. Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала.

А онда потече време као киша низ олук, али врабац се споро и тешко опорављао. Већ. је пролеће извлачило травке из земље кад је први пут залепршао крилима.

— Шта је сад ово? — девојчица се запрепасти. — Да не сањам? — окрете се ка прозору, али на прозорском оквиру врапца већ није било. »Мора да ми се причинило?

Зачуђена, она је стави у лонац земље и зали. Јесу ли дани, или је као пена у брзој реци, летело време? Иза окна су већ промицале прве пахуље снега, а из семенке ништа да никне. »Можда сам ја врапца само сањала?

« помисли Ђаволак. »Ни ови Горе нису бољи!« — Данг, банг! — учеста Ђаволак да баца чичак. Ај, како се град комешао! Већ је сусед на суседа ударао, син на оца, муж на жену! »Да ми је да рођаци ово виде!« уздахну Ђаволак.

— одмахну старица главом. Тек сад се заврте коло! Бацао је Ђаволак чичак, бацао, а људи су једни друге већ отворено под чичак гурали, кикотали се. Гле, како је Репати Рогатога зајахао!

Ко се још обазирао на Ђисарине опомене да ће због прљавштине избити зараза? Ко је мислио на сутра? Ђубре је већ до колена допирало, а нико ни прстом није мицао да га уклони. — Репати и рогати? Свашта!

Без успеха. Прозори Татагиног кућерка били су густо застрти, а већ при уласку у шуму старица им се губила из вида. Чинило се као да је цела шума чува бришући њене трагове.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

који су се у низу простирали дуж унутрашње стране шанца, од Стамбол до Видинкапије; мало је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није

је ко памтио и многе већ разрушене а доскоро моћне џамије, чији су се остаци и те како видели у овом крају, као што се већ готово нико није сећао где се тачно налазио конак дахије Кучук-Алије, чувен са удобности, који је у првом устанку,

Ко xоће може у Француској, како се већ неколико деценија зове Позоришна улица, да ухвати у шаку прегршт те светлосне прашине и да, онда, ослушкује гласове из

На углу Капетан-Мишине улице увек га цпеће иста недоумица: да ли је Капетан-Миши већ заборавио, или није, то што је овај, готово одмах после његове, Господар-Јевремове смрти, купио његов по европски

) У тај су Конак, касније, били пренели и чувену Јевремову столицу, у којој је седео и онда када је, већ сукобљен са Милошем, великим братом, председавао Совјетом уставобранитеља. Совјет је захтевао да се Милош повуче.

Можда је и он већ био уморан? Ни Јеврема више није хтео да саслуша, само је гледао кроз њега. И кад се није могло лепим, морало се

Док су се, 1838, борили за тај Устав, ништа није примећивао. Онда је следеће године када су Уставобранитељи већ добили битку, у њему изненада искрсло питање: није ли ова битка вођена колико за Устав толико и за Вучића?

“ Али Вучић, тада, већ није много марио за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег

“ Када се, после угушене буне, вратио у Београд окружен својим људима а са присталицама кнеза Милоша баченим у окове, већ је држао сву власт.

Збиља, далеко се дотерало: Милош се, у свом Конаку у Топчидеру, већ припремао за одлазак из земље, Јован је у кући Башкалфића, у Београду, био окован, а он је ишао на поклоњење том

Иако већ много више од сто година у својој смрти, он свакога дана све боље види неправде из живота. Није марио што за великог

у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада се ГосподарЈовану чинило да више нема себе, да нестаје и већ је део тог простора који је свуда; у њему се таложио мир а он се расипао у ништа.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ао, свете, мио и премио, Красно ли те Вишњи удесио! Само, само, да још мрети није! Ал' већ нека кад инако није! данас, сутра, час ће ударити, Јарко сунце мени заклонити, Из руку ми јасне гусле тргнут', Моје

Онамо, 'намо - са развалина Дворова царских врагу ћу рећ': „С огњишта милог бјежи ми, куго, Зајам ти морам враћати већ!“ Онамо, 'намо, за брда она, Казују да је зелени гај Под ким се дижу дечани свети; Молитва у њих присваја рај.

Па да прнем по српскоме свету, - Не по роси и мирисном цвету, Већ по земљам' што се српске звале; Где год нађем Српкињице мале, Да им паднем на те груди беле, Да им кажем: Благо теби,

Гледни само, после ује сваке, Гледни, брате, оне ноге лаке! Та тек што се свирац чује Већ у колу с' подскакује. Коло, коло, свирац свира, Нога земљу не додира; „Ситно, брате, ијујују!

Сунце јарко зашло већ одавна; От'ш'о данак, дошла нојца тавна. Моме платно давно покупиле, Па с' одавде мене изгубиле.

Сунце зађе - паде тама А ја остах сама! Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

Ала љубиш, моје лане, Ала грлиш славно! Љуби, грли, док не сване Та већ неси давно! Већ недеља дана прође Како ми не дође!... Јао злато, тако т' Бога, Та како си мога'?! Бр.

“ Ј. Јовановић Змај XИВ НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме, крчмарице, У твој лепи стан.

или мене нема, Или тебе - нас обоје нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина што је пак'о меси, А по тмини витлају се беси, А међ' њима прабесина спава Моју љубав у сну измишљава! Ј.

у опсени голубичиној, Дуго није побре вид'о, не годи му бој; Дуго није, - једва, једва, даде им се срест' Ал' за побру већ не беше побратимска свест. Перје му је сагорело, што ће незнаник? А голупче бегат' стаде, непознат јој лик.

Бр. Радичевић XЛИИ* БРАНКОВА ЖЕЉА (причула се З.—Ј. Ј—ЂУ) Ја познадох што несам познав'о, Први санак ја сам већ одспав'о, Први санак гробовања мога, Први санак мира вечитога.

Свиће л' зора оне среће лепе За ком срца и у гробу стрепе? Кличе л' вила из србинских гора? Је л' већ ора која доћи мора?

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

су сунца само капље св'јетле, а мирови једва видне искре; ђе ужасне буре господствују, ока смртну отворит не дају, већ га гоне у мрачно жилиште, Бог зна каквом судбом назначено.

сам твоја искра бесамртна, - рече мени свијетла идеја - водићу те к вјечноме огњишту од којег сам и ја излећела; већ теготни оков физически збаци с себе, освободи га се, под туђијем не стењи бременом; он је стручак слаби и нејаки,

“ Јошт Бог нек зна што ми ангел прича, но ја поглед пут неба исправих и занешен не чујах ангела, већ трепетом св'јет свјетовах гледах, и слатка ме немоћ обузела.

“ Славогласно хорење музике и пјеније бесмртних ликовах почело се бјеше утишават; већ бијели небесни полкови све мостове бјеху напунили са својијем дивнијем масама; свак се своме повраћаше стану, неки

“ „Два војводе св'јетлијех полковах! Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи.

“ ИВ Дан к вечеру бјеше већ нагнуо у цвијетне небесне равнине, два вјенчана славом полковоца уљегоше у густе полкове врага неба, а несреће

Неће нигда Сатанина душа умножават славу противника; неће нигда Сатанина уста похвале му слова изгласити. Већ је хитра Сатанина душа мрачну тајну дивно разгледала, и у њу сам чисто разабрао прошлу судбу гордијех небесах, и

Трудно бјеше неба отпадника и војене његове полкове надвладати у крвавој битки. Трећи данак са стравичном хуком већ пребјежа равнине небесне; вечером се два војводе вјерни представише творцу пред престолом, премилосна оца умољају

представише творцу пред престолом, премилосна оца умољају да оружја од обије војске смртоносним наостри ударом: "Већ хулења - кажу - Сатанина и његове нерасудне војске нас су вргла у очајаније.

преслатке духовне насладе; ал' завишћу душе следењене благост творца јесу пренебрегле, лишиле се вјечно наслађења. Већ су вјеси, свети облик правде, злом својијем грдно препунили, нагнули их к својој погибији.

Горда глава мрачна владаоца непобједном већ мишљаше да је; не зна да је своје судбе чашу препунио црнога отрова, час не види ђе се примакнуо да му звекне

Попа, Васко - КОРА

њише се На црвеним таласима Пар недозрелих речи У облачном грлу виси Нисам више ту С места се нисам померио Али сам већ далеко Тешко да ће ме стићи ПУТОВАЊЕ Путујем И друм такође путује Друм уздахне Дубоким тамним уздахом За уздисање

ми у бори између веђа Чекаш да се раздани На моме лицу Воштана ноћ Тек је догорела До ноката праскозорја Црне опеке Већ су поплочале Цео небески свод 7 Над мирним водама Зубате очи лете Око нас модре усне На гранама лепршају Крици

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Она је, истина, страдала, кров јој био растрешен, а прозорска окна поразбијана. Но већ тих дана видех да је то оштећење штити од усељавања немачких војника.

Нисам се више осећао као риба која гине на сувом тлу, већ као жив пуж у својој кућици. Завукох се у њу што год сам дубље могао и почех да размишљам шта да почнем.

оне лепе беле хартије на којој је дело дотле штампала, а таква хартија није се, у оним временима, могла набавити, већ само жућкаста. „Шта да се ради?“ запита ме штампар. „Отштампајте те последње табаке на жућкастој хартији.

Тај мој спис нашао је лепа пријема не само у нашој, већ и у страној лепој литератури. Моје дело доживело је три српска и два немачка издања.

На то поглавље надовезало се, само од себе, већ написано поглавље о Демокриту, тако да се, без задржавања, могох упутити у стару Атену када је била духовни центар

Књиге прикупљене у њој предочавале су ми царство наука у току времена. То путовање много ме задовољило, већ и због тога што је било потпуно бесплатно.

рад на којој год било области науке може се вршити само онда ако се има при руци не само оно што је у њој створено, већ и оно што се, из дана у дан, у њој ствара.

Поћи ћу - тако сам одлучио - право у Кротон. Ево ме већ овде. Пала је ноћ. Цела варош спава дубоким сном праведника, јер је њен васпитач Питагора, својим личним примером

да се та светлуцава трака креће уз брдо и да пре личи На огромну беличасту змијурину која пуже уз брдо право к мени. Већ хтедох побећи главом без обзира, но причеках још малко.

“ „Та причао сам већ!“ „Али не нама најмлађима!“ „А и ми старији слушаћемо још како радо!“, додадоше неколико њих старијих.

Тако сам већ као дечко дознао за велика дела Талеса Милећанина. Он беше тај који је унапред претсказао потпуно помрачење Сунца,

Изненадно помрачење Сунца ули обема борбеним странкама толики страх, да већ започету битку сместа прекинуше и мир склопише. Талесово име поста познато и славно у свим грчким крајевима.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

једној малој окружној вароши негде доле, имам најбољег друга из детињства, младости и ратова који ме, не знам већ по који пут, позива да му одем у госте. „Толико времена прође од последњег нашег виђења, остарисмо и остах те жељан...

Суморни студент, најпре одмерено, затим све живље и ватреније одговори ово: — Госпођице, ја сам вам рекао већ да ме још не можете тако ословљавати. Ја нисам комунист, још мање анархист, нити ваш друг.

И ко данас, после рата, може рећи да је већ готов са својом душевном организацијом, да зна шта хоће и да је то што хоће истинска и највећа Правда? А ви?

Кум буквално није знао где му је глава. Цвикер му беше спао, али он га није тражио, већ је питао мене да ли је понео још један, резервни и да ли знам где му је, пео се на кола и скидао док су му купусаре

И тако се опет сетих побратима на коме се зауставих, па једног тренутка осетих чак дужност да о њему мислим кад већ идем да га видим. И целога тога дана на путу ништа друго и ни о ком другом нисам ни мислио.

је Никола изјавио да је неисказано разочаран свим што се ради у земљи али да нипошто неће остати да чека непријатеља, већ да ће одступити с војском и потражити ме.

земље и малих, цементом испуњених џакова, преко којих је, да маскира линију, набацано већ осушено пожутело грање. Из тих ровова, као из распукнутих гробова, извлачили су се, погурено и један по један, војници

трпимо губитке, а резултати никакви, па поводом тога. Али, веруј ми, не мучи ме оно што сам тада казао, већ што нисам говорио сасвим онако као што мислим да треба да говори поштен човек.

сви смо ми највећи ниткови.“ А он би казао: „Ви сте полудели, ви ћете бити оптужени и деградирани.“ Ја сам већ деградиран, ја сам понижен до животиње, ја сам осуђен, не могу ме даље од жица, зар не? А ја сам рекао...

Јер не само свежина, већ споља не уђе никакав звук, нити жумор, нити мирис, ништа сем нешто више светлости и то уморне, суморне и мртве.

Мој тата је у рату, а ја станујем у Ватрогаској улици. — О, — рекох бришући очи — Боба је већ велика! — Јест, маторка... И ради ње, ето само ради ње све ћу поднети.

Раздраган, отпочео сам да пишем дневник који сам њој посветио. И већ је замишљам у добу бајне девојке како удубљена предано размишља о искуству свога напаћеног оца.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Уосталом, свеједно. То гонетам тек онако, од дуга времена, толико да нечим упослим мисао. Јутрос ми је већ готово сасвим добро. Помало опет улазим у збивања. Укључујем се у ток времена. Презаво запосједам стварност.

Одатле и моја неспособност да добро, лијепо, радост, хармонију схватим чисто појмовно, без примјесе представнога, већ увијек и једино као представу свјетлости; и обратно, све тужно и ружно, све мртво и ледно, као закриљено сјеном.

Истина, за то се већ брине сама природа снабдијевајући их слабом плодношћу, смислом за страсти које крате и сагарају живот, укусом за

И тако, нема друге него ствар препустити за то одређеним факторима: зато су ту, поред већ споменуте неплодности, насљедних болести и другог, револуције, катаклизми и преоштре животне климе, у којима такве

С оним једва примјетним благим осмијехом безбрижности у коме као да се већ наговијешта да ће та безбрижност некад бити скупо плаћена.

А говоркало се и то да није умро, већ да живи, под кривим именом, негдје у Јужној Америци, гдје се поново оженио, основао нову фамилију, изродио дјецу.

Вјеровао сам да их мрзим, а ипак ме нешто неодољиво вукло к њима. У ствари, то није била мржња, већ више као неко удивљење, с трунчицом зависти, можда. И још, као нека носталгија.

И још, као нека носталгија. И то не носталгија за рођеним оцем, већ баш за том непредстављивом и невиђеном полубраћом.

— Смијешна и мутна мотања осјећаја половичних оцјећаја, сензација, каква се већ рађају у детињим душама! ВИ Мајка ми је била из нешто бољих пучких редова.

Дјед је, дакле, све то био лијепо смислио и срачунао. Али, било је већ касно: оно што је учињено, учињено је, и једанпут почињена погрешка није се дала више опозвати, а једанпут започето

кад би га други споменули, али се сјећам из најранијег дјетињства како је навече пред лијегање, кад је мислила да ја већ спавам (док сам напротив притајена даха жмирио кроз трепавице), дуго стајала расплетене косе гледајући у његову слику

Још сасвим нејак, преноћио сам уз њега једну ноћ. (Тад је већ спавао сâм у соби; бакици је нарушавало сан његово хркање, а он, чинило ми се, као да наумице није хтио да одустане од

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Тако одевен дође на крстоноше. Беше се искупило доста народа. Попа већ позвао одборнике у заседање, па одлучује са њима ко ће шта носити.

После већ попа даде једноме кадионицу, једноме црквену икону, а кмет и одборници изабраше једнога да носи општинску икону Спасово

у оно необично севање очију му, моћи ће без двоумице погодити, да Ђурица неће ићи обичним трагом свих сеоских момака, већ је његов пут одвојио од осталих. Ну имађаше он још других карактерних особина.

Он се стараше само да не покаже како му то тешко пада, а већ са своје стране давно је реситио рачуне са друштвом. Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом.

Угушио је у себи и најтајнију жудњу за друштвом и његовим животом. Само једно није могао угушити. Али ту би се већ морао борити против природе и против себе сама. Жудио је за лепим женским светом.

Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе. Већ су се јасно видела четири светла ока као жеравице.

Једном речју, ваљало је проћи доста света, па да се нађе девојка Станкине нарави. Родитељи су већ давно дигли руке од свих покушаја да савладају Станкину самовољу.

Беше толико претоварен овим неочекиваним и тешким ударцима, да је већ занемео сав, и душом и телом. Само му беше једна мисао у глави: »Да је само да ме нико не види!...

»Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније... баш га не бих могао погледати, а већ после... лако ћемо...

они намислили са мном — Бог зна, а гре’ота је сирома’у човеку ’вако подметати — и овај му се одговор тако допаде, да већ поче и сам веровати у истинитост његову.

А после већ — Вујо зна како се командује туђом главом... Ђурица је сад знао само једно: да му се Вујо мора, каквим било начином,

»Па то је већ права ноћ« — помисли он, и неко чудно, загонетно надање испуни му душу. Стаде да чека још, али пролазници беху врло

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Петар сад дигне руку, махне на децу, а деца потрче, но кад су дошла већ близу њега, он онда прекрсти штаком, и деца се окамене. Сад Петар узме све три ове ствари и пође даље.

Идући тако, дође до неке воде. Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну. Кад је већ прешао, осете га џинови и потрче пред њега, а Петар, како их опази, метне капу на главу, те се џинови поврате натраг,

Петар је ту седео све до мрака, па кад се већ смркло, он није имао куда, него остане ту и да преноћи. Кад је ујутру свануло, уђе у башту једна врло лепа девојка и

Чим је Петар коракнуо на ову земљу, заборавио је и на оца и на помор. И тако је овде већ сто година провео, па је још увек био онако млад као кад је дошао.

дизати камен, да види шта има под њиме; али чим га одиже, а смрт испод камена проговори: — А, мој Петре, одавно ја већ на тебе чекам овде под овим каменом.

Петар је, сиромах, из све снаге бежао, али га је смрт већ била готово стигла. У том бежању дође он и до оно троје деце што беху окамењена, па брзо прекрсти штаком, а деца

Онда и деца пусте смрт, а ова сад из све снаге појури за Петром. Кад је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју

Док је Петар дошао до девојке и бацио јој се у наручје, дотле га је већ и смрт стигла и ухватила за врх од чизме. Девојка је сад вукла Петра к себи, а смрт опет к себи, и ниједна није могла

Кад то она чује, отиде, па вуци камен, те опет девет година ради она у камену, а нигдје нитко не умире, већ има стараца и болесника који моле бога дан и ноћ да умру, али да: гдје је смрт? Она копа камен.

Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла. А кад то бог чује, рече: — Што ћу сад од њега? Јер већ за њега немам веће каштиге него да га пошаљем на земљу па да још једанпут умире. А смрт рече: — А ко ће га уморити?

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

просимо када сам ја, хвала богу, поодрастао; него дај да ми продамо оно мало башчице па да купимо коња, могао бих ја већ дрва годити па се обоје хранити, а да другоме не додијавамо.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ 157 ЕПИЛОГ 159 ТУ ЈЕ ВЕЋ ЗЕМАН 160 РАНЕ И ПОСЛЕДЊЕ ПЕСМЕ 163 ПРВИ СУСРЕТ 164 И ТАКО... 165 СА ШЕТЊЕ 167 ПОЗНАНСТВО 168 ПОЕНТА 170 КАКО МИ ЈЕ...

бол ударе у своја звона јеком многом, Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе, Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

И погледом већ уморним преживела гледам доба И све што је некад било, и све што је око мене; И чудна се слика ствара: неко море од

Твоја цура тражи тебе: Сад је болна, нагло вене: Не познаје данас себе. Откад нисам била овде! Светло цвеће већ мраз дене! Ја сам једва дошла довде. Твоја цура нагло вене. Хтела сам ти рећи само... Ах, ал' суза гуши, дави!

На ивици од обале човек спава: Лепо момче, лице свеже, црте здраве; А већ доле вир је дубок, вода плава; Рибе мале лова траже, излет праве. Чобанин се тако смеши мило, боно!

ГРОБНИЦА ЛЕПОТЕ Да ли знате земљу с гробницом без краја Где станује дуга и живот пролећа? Ноћи где не беше већ тол'ко столећа? То је земља њене лепоте и маја.

И њени су врти Умрли, да нико сад их не пробуди. А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд

А већ у тој земљи где је било цвеће, Живела је она, и младост, и дуга: А већ у тој земљи овладала туга, И уместо маја свуд се јесен креће.

ПРВА ЗВЕЗДА Већ се губи свело лишће с грана, Песма тица и ведрина ствари: Прилази ми ход јесењих дана, И дах тужан обамрлих чари.

И кад звезда њима се показа, Видели су сви да нема више Ње, девојке: из овог пораза Прву звезду сузом поздравише. Већ се губи свело лишће с грана. Песма тица и ведрина ствари, Осећа се ход јесењих дана И дах тужан обамрлих чари.

У хармонији светлости и таме, Лик душе трајно где се од нас крије, Где свести нема, већ идеје саме, Откуд бол слеће, да осећај свије У мени о њој, о лепоти, цвећу И о младости — о још једном само, Да ми је

Из снова прошлих, пријатних к'о дýге Нисам видео овај живот груби, Већ моје небо, мој завичај туге И тебе с венцем што ти косу љуби. И тебе с венцем.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Ако говорим о себи, ја сам већ осетио пуну меру овог дивног задовољства које је било толико да сам у многим годинама свога живота осећао тај

који је стајао у близини, осетио се веома нелагодно, и опоменуо га је: “Забога, Мане, не ударај у оно у шта гледаш, већ у оно у шта намераваш.

Да бих се ослободио ових мучних појава, покушавао сам да се концентришем на нешто што сам већ видео и на тај начин бих осетио привремено олакшање; али да бих то постигао, морао сам стално да призивам нове слике.

Ускоро сам, на своје изненађење, постао свестан да је свака моја мисао наметнута спољним утиском. Не само то, већ је све што сам радио било на сличан начин подстакнуто.

Њене потенцијалне могућности ће се међутим коначно показати. Ја већ годинама планирам аутомат који ће сам себе контролисати и верујем да може да се направи такав механизам који ће се

успео снагом воље да одагнам слику из своје маште али никада нисам могао да контролишем блеске светлости на које сам већ скренуо пажњу. Они су вероватно моје најчудније и необјашњиво искуство.

и сваке ноћи док су остали спавали, пошто бих запушио све кључаонице и пукотине, читао бих све до зоре када је мајка већ започињала свој мукотрпни дневни посао.

И не само да сам је савладао већ сам је из свог срца ишчупао тако да није остао ни траг од жеље за њом. Отад сам према свакој коцки равнодушан, као

Али, онда се моја воља потврдила и не само што сам престао да пушим већ сам угушио сваку наклоност према пушењу. Пре много година, патио сам од срчаних тегоба све док нисам открио да су оне

На тај начин сам контролисао и зауздавао све навике и страсти и не само што сам тако сачувао живот већ сам извукао огромно задовољство из онога што би већина људи сматрала лишавањем и жртвом.

То је управо оно што радим већ дуги низ година, успевајући да останем млад и духом и телом. Апстиненција није била увек по моме укусу, али пријатна

У том тренутку, када је моја ситуација изгледала потпуно безнадежном, јавио ми се један од оних већ доживљених блескова светлости и сплав изнад мене се појавио у мом привиђењу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за мене. Крајем те године моја мајка је успела наговорити оца да ме пошаље у вишу школу у Панчеву.

Прота и његова црквена општина обећаше да ће помоћи око мог школовања у Прагу, ако већ моји родитељи не могу смоћи довољно новаца.

Кад је дошао дан мог одласка у Праг, мајка ми је већ све спремила за дуг пут, пут од скоро два дана пловидбе Дунавом до Будимпеште и један дан железницом од Будимпеште до

им шта ме је потерало у Праг, истичући посебно, мишљење разних људи да сам не само прерастао школу у свом родном месту већ и у Панчеву, али да је главни разлог био тај што ме мађарске власти нису желеле у Панчеву због мог нагињања

су ме поздравили на свом језику и пригрлили ме када сам им одговором на свом језику доказао не само да их разумем, већ да очекујем да и они разумеју српски поздрав.

сам осећање да ме Ригеров утицај вуче на једну страну, а да ме Палацки охрабрује да идем у супротном правцу који сам већ изабрао под утицајем чешког национализма.

успешно послује у неком рударском месту у Невади и у њој осим сребра и злата скоро и нема другог новца; пети, који је већ био у Америци, причао нам је, као са неке висине, да без обзира ко си и шта знаш и имаш, када се искрцаш у Новом свету

Ови нису били искићени златним и сребрним плетеницама, говорили с висине, већ су изгледали као и сви други смртници.

строги испит и о њему се није судило по његовој вештини у неком занату, по новцу који има, нити по његовом одевању већ по његовим личним особинама, угледу његове породице и традицијама света коме је припадао.

То су биле речи мога сапутника који је већ био прошао кроз сличну школу. Ниједан пророк није изустио већу истину. На углу Бродвеј и Баулинг Грин улице налазио

који никад није чуо о Бенџамину Франклину и његовом змају, уопште зна нешто из америчке историје иако је живео већ више од петнаест година у Сједињеним Државама. На броду за Делавер налазио се већи број фармера.

Коначно сам нашао лека својој муци и то тако што у радне дане нисам скидао улар са мазге већ би јој само уклонио један део тако да је могла несметано јесли.

Ћипико, Иво - Приповетке

Натежу се и правдају ради задње партије; кад се изговорише, раскрсти се сваки својим путем. Већ је наступила пуна ноћ. Охладан ветар пропухује и завија између кућа.

Да им је да се огрију, уз огањ поседе и до њега се успруже! Топли пламен, пун благе влаге, ражган, као да су већ осетили; гледају га како ствар лиже, док му искрице весело врцају испред њих.

Цвета се зачас огледа по кућици и изиђе да купи у вароши кукурузног брашна. Док се повратила, већ је ватра добро пламсала и расветљавала вас простор, да се добро видело и без свеће.

Било је умора и смеха, уздисања и певања. Цвета се веселила: „Ако овако потраје, биће зараде!” — и већ је у глави срицала колико ће новаца донети болесном човеку.

Пароброд је имао да крене око једне, а већ звони подне. Цвета помисли да је боље да га причека, ако ће и дуже, да је не остави.

Тако не приметише да је комшија био предљив и врцао с оно пар беседа. Напокон приспеше. Сунце је већ зашло. Предвечерњи лахор пири. Ноћас ће бити студено, јер се небо ведри и у природи, челичећи се, све се у се скупило.

Врата су од штале и загона запрта, она од куће одшкринута. Ступи напред и, као нехотице, застане. Већ је заноћило. Месец је истекао и у своју бледу светлост обавио једну страну куће и коприву што је пред њом расла.

Њега не нађоше код куће, већ брата му замјеника. Нуде му духан и веле: „Договорили смо се с Османом; прими га и измјери, па да га платиш пошто га и

Али брат му неће ни да их чује. Каже: „Осман ми засигурно наредио да духан ни од кога не придмам, и ето већ га од неколико дана не купујем”.

Што не рече брату да прими духан? —Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи. —Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије?

—Не требах га већ, — одврати нехајно Осман, и хтједе га мимоићи. —Стани! А што нам не поручи, већ си наредио да ме брат ти бије? — прослиједи Спасоје, и све више жести се. — И ја ћу, ако ми скривиш!

—Момче плану и чврсто прихвати за узду. —Море, мичи с пута! — плане и ефендија; махне бичем, но не спусти га, већ га собом држи. —Нећу, док ми не одговориш! — бјесни Спасоје и гледа га чисто у очи. — Мичи, скоте, јер си погинуо!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

упитао неког египатског сељака колики принос те године очекује са свога имања, сељак се озбиљно увредио зато што је већ само постављање таквога питања за њега био знак да га Американац сматра лудим.

И на овој окуци књижевне еволуције пресреће нас шала и слика о метафоричкој стоноги. Већ је поменут Матић. Сви ми осећамо изузетну мелодијску снагу коју носе многи његови стихови и свежину која је

Она је према томе циљу кренула већ оног тренутка кад се од стилскоекспресивне периферије окренула према језичким јединицама, клишеима, обрасцима који

Овде се све оно што је било – на неки начин може тек да збуде; а све што јесте – као да се једном већ збило. Тако смо доспели до места када се може говорити о односу који књижевно или, тачније, модерно песничко

потиче из записа које је Иван Јастребов, тај велики пријатељ нашега народа, крајем прошлог века објавио у Петрограду. Већ и због порекла и природе усмене књижевности, вредност народне лирике, заједно са њеном изворношћу, непосредно зависи

сумње да би црква као трмка била још једна изредна песничка аналогија, развијена метафора, али у српској поезији она већ постоји. О њој је давно писао Лаза Костић у својој књизи о Змају.

да посматрамо како је српска уметничка поезија понекад умела да развија и надограђује оно што је потенцијално већ било присутно у народној лирици.

То значи да се знак још не издваја, већ се потпуно поистовећује са значењем. Исто су, рецимо, реч и оно на шта нас она упућује.

нешто слично као једном нашем уваженом филологу који је, чим се у приповеци Станковићевој суочио с обликом помало већ заборављеног старосрпског црквеног челобитија, прогласио то за исламски утицај.

Сада је довољно рећи да је наша досетка у суштини књижевни текст, и ми ћемо се већ суочити са једним од најозбиљнијих питања из науке о књижевности.

Приповедач је зове теткицом, уз придевске именице матора и лукава. Понекад је именује и као кост и кожа, што већ доста јасно упућује на мртво тело у земљи.

Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“. Она је чудесна већ и по томе што је у њој до савршенства доведено спајање фолклорног и хришћанског: свака слика је с једне стране

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЖИВКА (за време обе сцене она мери и кроји): Не може да се стигне, бога ми! Не прелива нам се, забога, већ једва везујемо крај с крајем. САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није.

Све: ово не иде, нашкодиће угледу партије; оно не иде, повикаће опозиција. И све тако. А девојку, ето, нисмо платили већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице; те млеко, те бакалин и...

већ три месеца, па кирију нисмо платили за прошли месец, а где су још оне ситне подужице; те млеко, те бакалин и... већ знаш!... САВКА: Тешко је, боме, данас. ЖИВКА: Ти још не доби кафу?

И онако си сама, па сврати који пут и да ручамо; сврати као код своје куће. САВКА (већ на вратима): Збогом тетка! (Враћа се и, пошто је завршила кројење, умотава панталоне.

Хтео сам, знате, ја први то да да му јавим. ЧЕДА: Је ли то извесно? ПЕРА: Извесно! А биће да господин Поповић то већ и зна, чим није дошао у канцеларију. ЖИВКА: Ама, зар никако није долазио?

ЧЕДА: А ви у „наше” рачунате...? ПЕРА: Па „наши”!... Господин Стевановић је већ отишао у Двор. ЖИВКА: Стевановић?... ПЕРА: Ја сам га својим очима видео. ЖИВКА: О, боже мој, како би то било добро!

ЖИВКА: Хоћу, господине! ПЕРА (већ на вратима): Ако би било што врло интересантно, ви ћете допустити...? ЧЕДА: О, молим... ПЕРА: Ви ћете ми допустити...

ЧЕДА: Па? ЖИВКА: Па то! Ти можеш да аванзујеш, а може и он... ЧЕДА: Ко? ЖИВКА: Како ко? Сима! ЧЕДА: Па отац је већ начелник министарства, шта може више? ЖИВКА: А Државни савет, а управник Монопола, а председник Општине?

Променили сте их много? МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа... ЧЕДА: И ви, мора бити, имате добар нос, знате већ унапред да омиришете ситуацију?

МОМАК: Много! Коликима сам и коликима ја већ сагледао леђа... ЧЕДА: И ви, мора бити, имате добар нос, знате већ унапред да омиришете ситуацију? МОМАК (ласка му то): Па... разуме се!...

цилиндер... ЖИВКА: И ти можеш још да чекаш; што не трчиш тамо? ЧЕДА: Куда? ЖИВКА: На Теразије! ЧЕДА: Па тамо је већ господин Пера из администраТивног одељења. ЖИВКА: Ама, како можеш да издржиш и да чекаш да ти други доноси новости?

Знаш како смо ми овде, као на жеравици. ЧЕДА (узме шешир): Не брините, јавићу већ! (Одлази.) XВИИ ЖИВКА, ДАРА ЖИВКА (седа уморна на канабе): Ох, боже, не смем чисто ни да кажем; а знаш ли ти шта то

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Постоји, међутим, и опасност да их је већ и сама употреба истих средстава анализе и исте методе учинила сроднијим него што то стварно јесу.

А то је - једном више, други пут мање - постојано изазивало недоумице већ код првих критичара почетком века и изазива их све до данашњих тумача.

Лик се тада већ при блажој промени места осећа несигурним, а при оштрој и наглој - изгубљеним. Ако, уосталом, нечега и има у

Парапута је једно распамећено створење из богате Станковићеве галерије: болесно пирофобичан, он губи главу већ при помену ватре, а увија се и натрпава различним крпама, преко потребе и сваке мере.

Није речено како је и зашто изгубио памет, и вероватно није зато што је већ сам књижевни склоп приче изискивао да његова судбина служи као помоћна, да је значајна само по улози коју има уз један

и искушавао (рецимо у ИВ глави испробавање, па брзо одустајање да се пода мутавом Ванку), да би је касније, као већ удату и упропашћену жену, повукао у понор од ког је толико стрепила.

Да свега тога нема, не би била могућа ни она већ гласовита Софкина удвајања, када се, понирући у своје тело и у исти мах га посматрајући као да је туђе, осећала

Јер се, по правилу, једино са ауторскога положаја може гледати не само уназад, на оно што се већ догодило, него и унапред, на оно што ће се тек догодити, и то без икаквих ограничења, тако да се једним погледом може

Нечисту крв, зна се, приповеда невидљиви (неперсонализовани) аутор. А већ из досадашњег излагања могло би се знати, или барем наслућивати, да ће његов видокруг бити врло близак Софкиноме, с

неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви поглед заустављају већ на дворишној капији - изнутра гледало, које би гледало у тренуцима кад се ликови у интимноме простору опуштају, обзири

Тако, на пример, у већ помињаној приповеци Они болесни Мита у присуству своја два блиска пријатеља, од којих је један приповедач Миле, чини

скрену у течину улицу и приближе се његовој кући, у сусрет им светле два на капији обешена фењера; улазе у двориште, и већ се види велика осветљена соба а кроз дрвене решетке промицање сенки; прелазе кућни праг и у предсобљу им слуга изнад

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧЕ СУЉ-КАПЕТАН У Броду, главном месту потурчене Горе, чија су села нежно обгрлила гротласти Коритник, већ одјекују гочеви и зурне, и то не циганске но праве горанске, направљене по неком из далекога Анадола донетом

Сунет, право муслиманско крштење, обављају само у овај дан, да би тој ствари дали што већи значај. Зато се већ по Броду пеку халве, месе баклаве и разни колачи, какве је само Цариград могао изумети а Горанин научити, било као

Кад се већ потурчио, хтео је да буде слободан и без стеге: није ваљда могао гледати да му Љумљани и дале отимљу стоку и пресецају

Лековац је он. А од Лековаца неки су већ муфтије и мудеризи, па и они што се крсте — дај, Боже, да постану владике, а он ће да хајдукује!...

ратовима и угушивању побуна, да му је надимак капетан пристајао и као пустоловном атаману и као ратном стотинашу. Већ је почео да залази у године. Његов је једини син готово момак, а још несунећен. Као и многи по селу.

То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни.

То је чинио и Суљ-капетан, те му је дете већ одрасло као каурин. И он се нечему надао. Али ево већ неколико година како су Призренски одговори тужни. Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан.

Свет почео да се мири са судбином. Тако исто и хајдучки капетан. Из дана у дан види он како од нада нема ништа. Већ је почео да се љути на своје братанце Јанчета и Косту што се не турче, но још своју деду шаљу у Београд на школе.

Кад би се тај потурчио, вера и бог, брзо би Постао или велики везир, или шеих-уљ-ислам... Сломљен је већ Суљ-Капетан. И сам осећа да свакога тренутка постаје све већи муслиманин и Турчин.

Зато је и дошао у Брод да се мало одмори и Сунети свога сина. Би!... И сам је Турчин већ... Гочеви бију. Суљ-капетан је објавио своју одлуку за Сина, те му навалише Горани на весеље.

Хоће под старе дане да опроба Трговачку срећу и са далеком престоницом. У Солуну му се већ товаре огромне количине вуне и получињене призренске коже. То Му је ваљда последњи узмах, јер је остарио.

Трговци утрнуше, па послушаше. Али Чемерикић се сети да су његове бисаге најпуније, да је то већ народна навака. Сјаха и он, па уздахну тешко и болно. Гле несреће!

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

197 КАД ВЕЋ МОРА... 199 ДА СЕ НЕШТО... 201 ТРАЖЕ СРЕЋУ 203 ЗЕБЊА У РАЈУ 204 ДАРВИН 207 ЂУРО ДАНИЧИЋ 208 ГЕРМАН ЈОВАНОВИЋ 209 МАРИЈА

- осмејкуше, Реците ми право туди, Је л’ истина што о вама Пишу књиге, зборе људи: Да ви нисте тако ситне Већ огромна нека тела, И од једне па до друге Простире се вечност цела?

Певају ти очи — Блажен ко их слуша! Не певају очи Већ то поје душа; А душа ти поје, Јер је мирна, сјајна, Не зна шта су вали, Не зна шта је тајна.

Кад је већ на дну био, Десницом пипа шпаг, Погаче комад налази, У меден једе кус. Било му довољане За слаба тела глад, —

Било му довољане За слаба тела глад, — Ал’ већ му ваља ићи, Пало му на ум сад Да голубове своје Није нахранио.

Полети у вис право, — Мајка се прекрсти, Не гледа више доле Већ горе у небо. Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили.

— „То је оно: ја сам Бог.“ А сад дланом очи кријеш... „Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека! — „Ајд’, не лудуј.

„Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека! — „Ајд’, не лудуј.

“ Уметник је саслушао речи, Поклони се краљу господару, У духу му већ се нешто рађа — Нови пламен на старом олтару.

платно, меша боје разне, Засукује вешту десну руку Нит’ је коме своје мисли казô, Нит’ је с киме био у дослуку. Већ се знало да уметник ради — Многи жељни да виде, да суде, Ал’ његова закључана врата, Он самује, кâ да бежи људе.

“ Сад се текем жеље ужурбале, Сви се јеже ђавола да гледе; Од рогова, репа и копита Већ унапред трзају се, бледе. Ал’ гле чуда!

Вођ ми звезда, звезда свача — Тад’ се зове вечерњача. Црна ноћи, кад већ снагом Опоравиш наше груди, Ко ти вели: „Мини, мини — Когод спава нек’ се буди!

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Дај мало сирћета под нос. (Анча јој донесе.) ФЕМА: Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тјело слабо?

ФЕМА: Пропопо, Жан, да купиш чешаљ и сапуна, пак ћеш га сваке недеље мити. ЈОВАН: Мајсторице, немојте ме сасвим већ грдити, сад и псе да мијем. ФЕМА: Угурсуз, кад могу прве даме и фрајле, ваљда и ти можеш!

ВАСИЛИЈЕ: Па знаш гди ћемо кућу купити? На пијаци до „Два пиштоља“. Ја сам већ питао. ЕВИЦА: О, шта ће ти, богати, та кућа, гди ћемо држати марву, краве и другу живину?

САРА: Ништа, то не треба да вас интересира. ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло. ПОЗОРИЈЕ З. МИТАР, ПРЕЂАШНЕ ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на Врат. (Метне мараму на нос.

МИТАР: А, тамо су последње жене као код нас ти што си. ФЕМА: Либри прудер, ја сам већ истерала жељу са ноблесом. Сад оћу мало да будем проста, да видим како се и просто живи. МИТАР: Но, фала богу!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Пред капијом сам коју црви глођу за златно гробље где се сахрањују руже. ИВ Не, више није важно шта ћу рећи. Већ беше све то некад ко зна кад у неком сну ил некој чудној речи. Ја после сна тог не знам куда сад.

Оне су успешни престанак јаве, ал не сан кад се изјасне сунца за ноћ, већ нешто треће, неутешни због чега јесмо. Извод из чудесне басне сна.

земљом, војници одбране, Залиха снаге спремна ако живи клону И то је одбрана земље Велика реч ни из срца ни из главе Већ из земље ко биљка ил цвет Расте, и то је одбрана земље Намучено зрно мисли цвет Дан мисли сунце И то је одбрана

и сва имена свом Југу Који саветује плодовима љубав н разум ВАТРА И НИШТА ПЕПЕО НИЈЕ НАСТАО ИЗ ВАТРЕ ВЕЋ ИЗ НАШЕГ ДОДИРА СА ЊОМ И ДЕЛИ НАШУ ПРИРОДУ. ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид.

Све је нестварно док траје и дише; Стваран је цвет чија одсутност мирише И цвета, а цвета већ одавно нема: Беспућем до наде песму ми припрема, Кад издан још волим ону која спава. Успомено златни праже заборава!

Јер и пад је лет док се не падне У себе; а тамо — нема нас, већ гадне Кљују нас птице и ругло смо свима; Ко нема више срца тај га има.

Ко поједе своје срце тај се дрзну Да песник буде пределу без памћења, Цвет недовршен кад пролеће већ прође. Свет ће спознати онај ко га мења. Слаби су позвани да постану вође.

Свет ће спознати онај ко га мења. Слаби су позвани да постану вође. Дозивај пепео без страха јер нема Пепела већ само пламен који спава У камену мутном што потајно спрема Излазак сунца изнад мртвих глава.

Још сам својим сећањем додиривао друге пределе али већ имах дан и љубав коју нисам тражио, 2 Ја чујем и видим њену истину њен шљунак тврд међу зубима благ у срцу где ми

Долази истина, биће много мртвих, Нова побожност већ је измишљена. Немојте се никад користити слободом И бићете слободни: крв се исписала.

Краков, Станислав - КРИЛА

Музика их је опијала као обнажене груди жена. Они су мислили да су већ победиоци, и да продиру као варвари у освојени град. Тада би пљачкали и силовали.

На челу се разглегли опет звуци музике. Но они нису били више весели ни победнички, већ се уморно вукли уским улицама као облаци запарне прашине.

— Лаку ноћ. Мија је сетно погледао на чутуру која није била празна. Фењер је угашен. Душко је већ тихо шикао са главом на бисагама, и није осећао како му револвер жуља крста.

а пре њих убијају мале.. Снага човечанства је у братству потлачених. Радиографски семафори већ су бацали дух револуција светом. Мали војници су замишљено ћутали. Речи су попале по њима као мраз.

Јутарња патрола силовала је босоного девојче са тестијама. Било је вредно, те је прво јутрос уранило. Већ се примакли оградама. Полегали су на ивици кукуруза. Чекају знак са стене. Земља је влажна. Пуна росе.

Отресли су црвену прашину са ње. Војници су говорили да сви блудници гину од куршума. Мија је већ пио ракије. Помиловао је девојку, не по коси, — била је пуна земље, — него по бедрима.

Бела коза са дугом брадом увукла се у шатор и мунула мајора. Окренуо се. Неког је опазио. — Има ли већ једном? — Још ништа... ни патроле нема. Придављено је кључала пуцњава у клисури. Мајор се окренуо ађутанту.

Телефон је једнако звонио. Пуковник је непрестано питао о препаду. — Нема извештаја, реци му већ једном... Потом се пуковски ађутант љутио на апарату што бројно стање није још готово.

Но ни старом командиру није до шале било, јер су му дрхтала мршава колена. Преко гребена су већ промицала погнута војничка леђа, нанизана једна иза других.

Ја хоћу да летим. Све је обећао. Мала Зизи је имала чедне плаве очи. За уста се то већ није могло рећи. Волео је због њених загрљаја. Умела је да у тренуцима сплете своје бесрамне ножице на голим леђима.

Стискала је као полип у пожуди. Причао јој је. Данас им је мотор већ трећи пут стао у ваздуху. Страшно је летети кроз празне просторе. — Ипак страх је највећа пожуда...

Није приметила како на вилицама мишићи играју. — Добро, добро. Привукла га је. — Пољуби... ту... и ту.. Већ је била ноћ када јој је говорио како ће је извести из куће. Он неће да је нико плаћа. — Ти си дрхтала под њиме?

Петровић, Растко - АФРИКА

То беше сасвим друго небо. Тога јутра сам без шлема прешао преко сунчаног простора, а већ сам по подне имао и главобољу и кијавицу; опомена да се треба чувати тропске сунчанице.

А да би нам показао да то нису једине беле чакшире које има, он седа одмах на већ почађавели под. Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са

баобабима погдегде, Баобаб, дрво кратко, дебело, чворновато, скоро сасвим безлисно, са великим тамним плодовима што се већ и догледом виде. То је дрво прелазних степа између пустиње и саване. Ево прве афричке пироге.

“ Оставили смо ерхипелаг Лос, продужили кроз вече. И била је већ сасвим ноћ кад се приближисмо Конакрију, главном месту француске Гвинеје.

Гужва. Чим нам кажу да ће брод остати до поноћи, ја и још два млада познаника са брода силазимо у већ препуну шалупу која полази обали.

Излазе, улазе, уистину заборављају да смо ту. Оној најлепшој најзад врућина и, кад смо већ уморни од наговарања, без икаквих увода одбацује свој „пањ“, и остаје мирна и бестидна као деран.

То је жива бронза која расте као биљка и као звер већ четрнаест година. Одлази да спава; да би нам показала да је богата и да јој дају поклоне, покрива се кратком жутом

Требало га је такође бацити у воду, па би он већ нашао начин како би се извукао. Говоре нам све то гласом који значи: „Тако вам и треба кад не умете да баците ни

скривена по падинама, обојена земљом из које је изашла, и временом, ово би била једна од најлепших приморских вароши. Већ одавна пролазимо по води крај сасвим мајушних црних дерана у малим вретенастим пирогама, истесаним из стабла, којима

Седамо у чамац и прелазимо у град. Велика разлика између француске и енглеске колоније већ на првом кораку. Место демократског француског, има нечег феудалног и витешког у колонијалном Енглезу.

Он ни црнцу не допушта да на случај глуми европејство, већ га униформише елегантним одећама које изазивају поштовање својим савршеним кројем.

Чим се дохватише брода растрчаше се на посао, не питајући где ће налазећи своја места већ традицијом утврђена. Жене, које се укрцавају за пут, дизалица брода пеца котарицом из чамца; црне, уплашене, оне

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

И гроб и каса — чудна прилика! Руком се ниси злата такао, А већ ти душу мори пакао!... ВУК: Е, е, да смешна човека!

ИСАК: Гладан! ВУК: А жедан? ИСАК: И жедан, јест! И глад и жеђ ме, бедног, умори. ВУК: А да си го и нâг, То већ ни слепцу не би прикрио: Кроз капу ти је коса пропала, Кроз гаће вири наго колено, Баш кâ у лонцу леђа рачија Што

Има ли гдегод нешто од лова? Или је гора тако оскудна Те нема срне или грлице, Па већ у крило јадне буљине Фишеке ретке глупо харчите?... (Гледа Исака.) А ко је ово? Шта тражи ту? Куда ли мисли?

Хајд’ иди, Вуче!... А кад му вина Капљица жарка груди разгреје, Те већ у срцу живот закуца, Потражите ме... ВУК: Збогом, Станоје! ИСАК: Збогом! (Поводећи се уморно, за Вуком одлази.

(Гласно.) Сад збогом, људи! И даље ћемо гором лутати, Кад нам већ пута казат не хтесте! ГЛАВАШ: Ни корак даље! Бар ћерци не дам старог војводе Да лица свога ружом мирисном Окади

ГЛАВАШ (преврће писмо у рукама): Читати, бако, нисам учио; И не треба ми!... Већ лепо иди, У мојој кући нећ ћеш конака. А када сутра данак осване, Ти путуј даље!... Спаса остаје!...

РАДАК: Ја чамац хоћу: Главу ил’ чамац!... Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан. РАДАК: Онај из воде лепо извади, Те га исполцем чисто испљускај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен! Сасвим утопљен!..

ЈАЊА: Ал’ је утопљен! Сасвим утопљен!... На дну Дунава! И песак га је већ заронио!... Ако си икад богу веровô, Веруј ми, Раде, да је утопљен. (Клекне пред њиме.

Ако си икад богу веровô, Веруј ми, Раде, да је утопљен. (Клекне пред њиме.) РАДАК: Не бенави се, бено матора, Већ чамац дај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Сасвим зароњен! Од њег’ ни ђаво нема помоћи! РАДАК: Кô да вас не знам ја!

“ „Вуци!...“ „Приони боље!...“ А једнако додаје „Сад, Раде, сад!...“ Радак ложи ватру. РАДАК: Смркло се већ, И студен ветар тамо с планине Подмукло хуји, кô харамија Што се прикрада двору нечијем, Застајкујући дахом

— Ја само да вас нисам видео!... ВУК: Два, три ли сата беше по поноћи; киша и мрак, само што муње светлуцају... Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!

(Главаш са Хаџи-Проданом долази) ГЛАВАШ: Е, добро кад сте ту! А већ сам о злу неком мислио И слутио сам какву несрећу. Ал’, хвала богу!... Је л’ спреман чамац?...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Колико их има који жуде за овим местом, и који би на њему можда боље послужили но ја, и њих не нађоше, већ баш мене! И то готово насилно!

ђенералштабна карта и... не, не, већ неке флаше и два тањира са иструганим реном и исеченом и осољеном ротквом!... ИИИ Делиград, 7 августа у суботу 1876

Спрам Лешјанина стајало је тада већ на српском земљишту 20.000 Турака, под командом Осман Хасан-паше, а спрам Хрватовића стојали су од Грамаде Хафиспаша,

друмом повуче даље Алексиначкој Бањи, и ту се заустави у Бањској клисури, да у згодном теснацу (кроз који, као што већ споменух пролази друм и иза кога се одмах грана удвоје, те води један на Алексинац а други на Параћин) брани продирање

у исти дан кад су Хафис и Сулејман почели нападати на Хрватовића) продужи нападаје и тако се примакне Зајечару да је већ и саму варош могао бомбардати.

000 људи. Спрам ове српске војске стоји већ сад Ејубов коп од 30.000 Турака, а по потреби они овај број могу и удвојити, јер између Зајечара и Видина и између

У овој ужурбаној спреми, при погледу на ове дуге редове војске, који одмереним кораком одоше на бојно поље, откуда се већ пролама грмљава топова, има нечега што одушевљава и уздиже.

Ту разазнасмо да не горе само села преко наше границе, већ и нека испод малог Јастрепца на нашем земљишту. Дакле, Турци су већ продрли преко границе.

Дакле, Турци су већ продрли преко границе. Преко од нас на супротној (левој) страни Мораве виделе су се гомиле народа где беже друмом.

вашему крову, где сте први пут зазнали за овај свет, где сте проводили безбрижно детињство; не знате да је пламен већ прогутао или ће наскоро прогутати све оне миле кутиће, све оне стварчице у вашем очинском дому, за које су везане све

— Затим ме гурну лактом и рече ми поверљиво и полако: — Не ругам се ја вери, већ њему. Мрзим попове. Сви су ти нека пренемагала и шерети.

— Говорећи ово, једнако је оправљао кола. Упитам га одакле је. — Не знам одакле сам; заборавио сам већ откад сам на граници — одговори ми он — а скоро ћу заборавити и како ми је име.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — Веру су и љубав собом Затрпали. Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек

Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти златне наде И румене уздисаје? Видиш, видим, све већ знадеш, Издају те сјајне очи, Издаје те ова румен, Ова суза то сведочи.

или ме и нема, Или тебе, — нас ни једно нема; Љубим ли те... или нема света, Нема сунца, ни росе, ни цвета, Већ све тмина, што је пакô меси, А по тмини витлају се беси, А међ њима прабесина спава — Моју љубав у сну измишљава.

— Јер се никад нисмо загрлити смели, Већ смо чежњу ту, љубав нашу сву И у гроб понели. А гробове наше раставила ј’ злоба, Ох, та ја се сећам и мог црног

ХХИХ Дај ми руку, да је видим... Ова рука, ова мила, Кол’ко је већ красна цвећа У мој живот посадила. Дај ми руку, да ј’ осетим...

XXXВИ Тамо, тамо у даљини, У даљини, у дубљини, Видиш оне тамне слике, Дивље створе и облике? Ено, ено, већ се губе, Па се опет врате, Пружајући оштре зубе На мене и на те.

Да си рада певати о сласти, Разумеће, што не умеш касти. Песмо моја, већ си на полету, Поздрави ми све на овом свету, Поздрави ми славље и голубе, И сва срца, што се силно љубе.

ЛИ Ој, ви дани, нисте дани, Већ анђели бели, — Не би друкче с неба дошли И неба донели! Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би

Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако дивна, Тако брза била. ЛІІ Путујемо. Воз нам лети.

Буји, паји, мој соколе лепи, Нека ти се мишица окрепи, Твој бабајко другог чеда нема, Па јединца већ на бој отпрема, Да с’ вратите, -— ил’ да погинете, — За слободу да соколујете.

ЛXИX Шалај, луче, Не од јуче, Већ луче од лане, Бог и вера — Срце ј’ мера — Ја ти не знам мане! Нит’ се срдиш Кад те карам, Нити кад те љубим;

Ја се нећу китит’ цвећем, Већ га кидам на оделке, У књигу га, ево, мећем, Те ђулиће — те увелке. XВИИИ Преврћући прашне књиге, Прашне књиге и

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Сећам се, дан је био ведар, сунчан, топал. Људи већ почели да посустају. Никад застанка... У даљини, изнад Чегањских планина, према плавом хоризонту видела се сива

Људи су ћутали. То је оно мучно и тешко стање неизвесности, шта ли ће нам донети сутрашњи дан. Ја се већ и не сећам више у колико сам све борби досад учествовао.

Трупкамо у месту. Нестрпљиви смо. Нека нам нареде јуриш, или нека нас већ једном склањају са овога места. Сваки би желео да се бар у последњем часу нађе поред неког друга или пријатеља.

Мало ниже пуше се казани. Около војска лежи као снопље. Болничари превијају рањенике. Неки су већ помрли, те им ту, поред нас, копају раке. Двојица дељу неке гране. Веле, праве крстове.

“ Ишли смо слободно, јер смо још увек у мртвом углу. Али већ чујемо непосредно изнад наших глава онај језиви писак куршума одбијеног од земље.

По ручку сам легао иза једног камена и заспао. Када ме војник пробудио, био је већ сутон. Војницима смо издали храну, па смо их сакупили по четама и отприлике разместили чете према секторима које

Било је прошло одавно време откад је требало да се врати. Већ сам се био забринуо. Али десетар ми рече: — Не брините. Сад му је упалило да их мало претресе.

Вероватно су се спремили да беже, а уто су налетели Бугари. Ниједан војник није убијен куршумом, већ су били избодени бајонетима. Грозно су измрцварени. Рашчистили смо те заклоне.

— Ништа. То исто и мене сналази, и све остале... Узме се шака земље па се затрпа, или се ашовчетом избаци. На то смо већ навикли. Онда наново легнем. Сан ме хвата... Наједном се нада мном створи нека гужва. Отворих очи.

— О, брате, ти поче као песник — дира га Светислав, нестрпљив већ да он настави своје причање. — Хоћу да објасним овим људима како изгледа тамо.

Гледајући погибију Бугара од наше артиљерије, нама је срце расло. Четници већ пуне пушке и намичу на леђа ранчеве. Из бугарских ровова излете један обузет безумним страхом. Наши припуцаше.

Српска ми труба трубеше од това село Дренова Разлеже се песма кроз ровове. Мој добровољац Крста не могаде више, већ скочи са бомбом у руци и викну: — Напред, браћо! За мном! — Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш!

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Она је, и данас и већ поодавно, по тиранској механици навике, на веома ниској цени, а поред других, оправданијих разлога још и стога што се

на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час као ташта забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима најмање

десетерца и свим оним што је из тога баровитог и лепог духа произилазило, у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са књижевноисторијског гледишта одиста

Није оно ни пречишћено, и далеко од тога. Јасно је ипак: тај песник се не даје свести на једину, глатку формулу, већ и стога што ако таквих формула и има за тренутно потребне програматске ставове, има их много ређе — или их никако и

наслеђем и оптерећењем, и са колико потребе, свести и снаге да их се било делимично било сасвим ослободи — питање је већ мање јасно а одговори на њега много мање једнодушни, много мање поуздани и много мање убедљиви.

Белило, него апстрактно белило пасторалне поезије XВИИИ века), и што је Шулце за српску поезију био откривен већ добрим пре њега: нека дубља узрочна повезаност и уметничка намера стоји иза свега тога.

и из многих Бранкових рођених стихова, видети шта је он све смео а шта морао одгурнути да би могао ићи даље, колики већ знатан резултат мимоићи а којих се све испитаних путева поетских функционисања одрећи.

Најупадљивија ознака у развоју српске уметничке поезије у ово доба зачудо међутим и није у већ споменутој, до ћудљивости изукрштаној и понекад симултаној разноврсности утицаја, који се сустижу и мрсе у

Тиме је већ много шта речено. Материјална култура друштва у којем је та поезија никла била је изразито немачка, заправо аустријска;

У првој половини XИX века већ су видни отпори овој последњој. Милица Стојадиновић Српкиња, представник новијих тежња, и која у својој нејакој прози

све изложенијег, подређенијег и неизвеснијег српског положаја у мору туђинства које се увелико или организује или се већ организовало.

Да и ја, удаљен, Не будем придављен Каменом незнања Отечества стања, Већ да знам, мирујем, Певам и ликујем. Тако је, брижан, певао Паун Јанковић: знао је које му је Отечество.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Кô да ја певам?... Да не уздишем? Уздишем, ах, кажи оцу мом! И за најмањим оним каменом Што сам га некад — већ некад, да!... У палачи му холо газила!... ЛЕОНАРДО: Ево ти писма — Читај, Светлости!

БОШКО: Па да л’ је лепа?... Је л’ бар упола Од првенчета душе болане? КАП. ЂУРАШКО: Лепа, и није — већ како ком, (У себи.) Ал’ мени памет зане несрећном! БОШКО: Да — ал’ ен’ и Вује!

— Дужде нам посла те какве дарове: пушака, ножева, џебане — и још нешто су чиме се књиге штампају... Али већ од тога је слаба вајда Црногорцу. Пушку ти нама, џебане!... А књига?... Књига имамо и сувише!

Заборавићу бега Ивана! Заборавићу свезу природе Што нас кô браћу веже рођену... СТАНИША: Зар ниси већ? Недела свога црним прљама Ниси л’ окаљô књигу повести, Где прадедова наших имена, Кô мученике вере Христове, У

— ВУКСАН (за себе): Та Латинка ће га залудети — ако већ није, боже опрости — полудео. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Али не себе. Вас ради, браћо, У Венецији ћерку запросих.

— на те робове Што име своје турством каљају Клањајући се полумесецу, Одричући се вере Христове; Па не тек вере, већ и имена, И прадедовске славе стиде се...

Какви савези?... Куда нам децу мислиш шиљати? Зад нас још није доста пропало По висовима овим каменим, Већ и авети сиње пучине Зар нашом крвљу мислиш појити?

Јелисавета сама, а затим капетан Ђурашко. ЈЕЛИСАВЕТА (са собом) „....Станиша Турчин?...“ Турчин?... Ха! ха! ха! А већ сам била и претрнула — Ха! ха! ха! Зар се и онде може турчити Где херувими и серавими Умилним гласом славе господа?

АРНАУТ-ОСМАН (ударајући на Ђурашка): Нећеш већ дуго! Час ти је смрти данас приспео. — КАП. ЂУРАШКО: Давно те мушка браћа чекају — Да ти покажу оне дивоте Што

) СТАНИША: Ево, и ја сам ту! И твој је овде грех! А с двојицом се мучно борити — Већ спреман буди часу последњем, Кратак је пут — дуга вечност. КАП. ЂУРАШКО: Многе сам тамо опремио.

тај ни снагу саломи. ВУЈО: Бог да му душу прости!... А бјеше синовац, да већ не жнавах ваљастијега, а пристâ би бо’зна срцем витешкијем и уз Обилића... Е! е, господару!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Сјутра ће се његов Јаблан бости с царским баком. У њему већ одавно букти, пламти жеља: да се Јаблан и с Рудоњом пободе. Преклињао је кнеза, да му испуни жељу.

Све се диже, буди, све се пуши као врућа крв, одише снагом, свјежином. — Свануло већ! — протегну се Лујо, протра очи и погледа око себе. — Јабо, бате, што ме нијеси пробудио?

Лујо задолига. Јаблан стоји поносито на мејдану и риче, а планински врхунци силно — силно одјекују. КРОЗ МЕЋАВУ Већ се поче и смрачивати, а они не могоше краве продати. Нико их честито и не погледа, а камоли да их упита за цијену.

„Ово се већ одавно пресипа... прелијева!“ — прошаптао би, дрхћући и угушујући ону страшну кобну мисао која би му тада синула кроз

мирију, кад би товарио пиће за крсног имена и кад би са зимнице у прољеће пратио овце на јагњило у доње крајеве. Већ би се на неколико дана знало кад ће градом минути крдо Реље Кнежевића са Змијања, и чаршилије би се искупиле на

Пјесну, пјесну, дјецо! Јоване, Милане, Видо, Јагодо, дјецо моја! Не плачите, не јадикујте, већ се загрлите и запјевајте ону пјесну од туге големе...

Крстане, мрачне су ово и крваве бешједе, али се мени не море ни смркнути ни сванути међу људ'ма, јер ја нијесам чојек већ блентави Крстан. Зар није тако, брате Крстане? — Тако је, брате, тако... И блентави је Крстан и даље нешто мумлао.

остаде злоглава Каласура која од малених ногу трчи по селима од куће до куће и увијек свијету говори да нешто тражи. Већ неколико дана, од јутра до мрака, она непрестано јадикује и нариче на гробљу, не једући и не пијући ништа.

Шта дочека Реља Кнежевићу! — с грким пријекором дубоко уздахну. Вујо га није чуо и разабрао, већ се сав тресао и цвокотао зубима од оштре студени која га обузимаше са свију страна и снажно продираше до сржи у

Од велике мржње и пакости никад неће проћи друмом покрај наше куће кад се враћа из парохије, иако му је много ближе, већ околиши, па пô сата иде странпутицом. „Зар ја да идем путем куд пролази проклети, куљави, паклени Џибо!

Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан.

— један! Како си ми, како си ми, магајце један? Нијеси ти коњ, већ онај вејити, вејити магајац! — тепа му, и чује се како га милује и лагано удара по сапима.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Зар је већ јесен човекових дана Посула иње по срцу, затрне Последњи спомен прошлих великана? А светлост камо да из магле црне

Изнад наших глава леден ветар брише; Залуд наша длета и напори дуги: Ни рушити ништа ми немамо више, и храмове већ су порушили други.

Крај њих леже књиге, папируси трули, И гомила мозга што већ продре свуда, Ловори што нису звуке среће чули: Мрави растурени стазом што кривуда.

Кô надгробне плоче стрче брда сива И глечере густа сумаглица купа. Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје.

што познасмо рано, Скалом судбе, којом други једва мили; Зато нама данас ништа није страно, Чини нам се, свуда већ смо једном били.

Ја читам писма, но сумор ме хвата, Јер прошлост врх њих већ остави трага, И туга Билог из вијуга веје: Сећа се данас страсне чежње, где је Сахрањен спомен на лет белог јата,

И тад као херој после страсне битке Одморишта хоћу без страсти и жара, Већ да ми се душа на души одмара И да милују ме благе руке витке. Јер у сутон груди пуне су ми плача.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Е, па на, прочитај ово, па ћеш разумети! (Даје јој (писмо.) АНЂА (чита писмо): „Ђока”. ЈЕРОТИЈЕ: Њега знамо већ. Остави њега, па почни озго. АНЂА (чита озго): „Марице, душо моја!” ЈЕРОТИЈЕ: Аха, је л' ти сад мирише на проминцле?

Знам, писма из министарства не миришу; не миришу ни она из округа, а она из сеоских општина... можеш мислити већ!... Узмем ово писмо, погледам, кад... „Госпођици Марици Пантићевој”. Охо, рекох, ту смо! Отворим га, по Миришем, кад...

Ево, слушај! Ово напред те се не тиче, него ово. (Чита.) „Ја сам ти већ усмено говорила да је мој отац” (Говори.) И то те се не тиче! (Чита.) „А тај господин Вића, због кога”... (Говори.

Тада већ ни отац ни мајка неће имати где...” (Престане читати.) Ово даље те се не тиче! Ето, сад знаш! Јеси разумела?

МАРИЦА: То је наша брига, а ваша је да размислите што пре, да не буде после доцкан кад већ пукне брука. Чула си шта у писму пише и тако ће и бити. Он ако не стигне данас, стићи ће сутра зацело и онда...

МАРИЦА: Слушај, оче, ти знаш да сам ја већ у годинама и да је ред и дужност родитељска да ме збринете. ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ размишља за свој рачун): Треба

ЈЕРОТИЈЕ (не слуша је, већ размишља за свој рачун): Треба послати пандуре у срез. Колико имамо коњаника пандура? (Броји на прсте.

ВИЋА: Па имао бих да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да!

Зашто? Зато што си већ тридесет година овде чиновник и што си стар човек, па немој онда... 'ајд', читај даље! ТАСА (чита): „Према сазнању и

Шта, на пример, мислиш ти, господин-Жико? ЖИКА (он није ни слушао говор капетана, већ се неиспаван бори са очним капцима који му једнако падају): Ја? Ја не мислим ништа! ЈЕРОТИЈЕ: Како не мислиш?

АЛЕКСА: Па јесте, млад је! ЈЕРОТИЈЕ: Добро, онда даље... (Чиновницима.) Па припитајте га и ви штогод; ја већ не умем да се сетим шта још да питам. ВИЋА (Алекси): По чему си ти посумњао да је тај младић сумњиво лице?

ух, ето, заборавих где сам стао! ЈЕРОТИЈЕ: Дабоме! Ама, кажем ја вама, не прекидајте га. Стао си: како већ три недеље ниједан путник није прекорачио праг. АЛЕКСА: Јесте!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Уствари употреба оба језика у истом тексту показује да се они нису сматрали различитим језицима, већ функционалним варијантама истог језика.

развој тече у правој линији, простим ширењем поља изражајних могућности, без модификација или напуштања онога што се већ налази у језику.

Разиграна машта појединих писаца водила их је у експерименте, не само литерарне већ и језичке, док су други неговали сажет, прецизан израз у којем је све било функционално и ништа излишно.

Заповест таквог оца синовима да се не сукобљавају око престола и власти, већ да живе у братској љубави и слози, делује као пророчански завет, те стога завршна сцена, у којој Сава над очевим

форме и кретање ка витешком роману, као белетристици, оставља непокривеном историјску компоненту српске биографике. Већ последња поглавља Даниловог Зборника и нису ништа друго до кратке историјске белешке. У другој половини 14.

Петнаести век доноси већ обиље података о постојању готово свих усмених радова и врста, као и њихове оцене. Од краја 15. до 19.

Тереза Албертина Лујза фон Јакоб-Талфи превела је двеста педесет лирских и епских песама већ 1825. године. У својој компаративној студији поводом Вукове књиге из 1833.

Свежи и звучни десетерац, назван "српски трохеј", постао је не само предмет изучавања већ и узор спевавања. Гете је "своје властите љубавне песме певао у трохејима".

домету српске народне поезије нису допринеле само оне појаве које су непосредно претходиле Вуковом времену, већ и постојање једне веома развијене усменопоетске граматике настале вековним процесима обликовања и клесања усменог

Иако нема непосредних записа песама из времена одмах после Косовске битке, већ само епски стилизованих фрагмената теме у писаним изворима, они показују како су се историјске чињенице путем

хајдука, као што је то у песми о Старцу Вујадину, који издржи и најтеже муке, и не само да не одаје своје другове већ и подстиче своје синове на храброст.

чији часни савети добијају пословичну функцију ("Немој, сине, говорити криво,( Ни по бабу, ни по стричевима,/ Већ по правди Бога истинога!/ Немој, сине, изгубити душе:/ боље ти је изгубити главу,/ Него своју огр'јешити душу!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Лепша никад није с уресом невеста! Извезено цвећем, окићено горам’ — Ја и ово место оставити морам! Ено, већ се крију сјајни сунца зраци, Ка западу златни путују облаци; Торбицу сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем

Тако царе Лазо доходи Горњаку. 7 Подгорцу 1857. НА НОЋИШТУ Студена ме киша шиба Већ васцели дан; Ој, прими ме, крчмарице, У твој лепи стан!

Ох, свети ме, Црногорко, Не кукањем и са плачем, Већ крвавим љутим мачем: У бој, у бој, Црногорко! А на дому храни синке, Моју наду, Црногорко; Оне дивне мушке слике,

1876. ЈАН ХУС На Сабору косничкоме Има, ваљда, пет стотина Црних риза и мантија — Али нигде ведра лика; Већ кô она туга тија Спустила се помрчина, Па се ваља као змија По грудима становника...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Јад јадани ме, јагода зри; руди већ лето ливадом; травка се травци нагнула, ја сâм; помени, водо, за мене. Твој жубор, водо, срмени фрулом ћу тужан

Ал’ гњилу моју, ево, расточила пут. Из три што зададох ране, прозрем, већ лопиш у мир. дај да за капљом тебе жеђа ме без утола на веки, за бол, за грех, за блуд.

ИИ Живоме живо крвави дуг, брат брата једе, друга друг. Једе, а поједене неманска већ утроба их вари зле у гору крв. ИИИ То тма кад мува пауку, преситости је огладнети за глађу.

Јер није на Косову задњи чин; и кобни где народа глас, издајом већ име ти оцрни, јадни оче мој, син ја на ногама, Ђурађ, тим бодрије ту, страшни задржати судбине ход — или на имену

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Прво њој да се јави, прво њој да пољуби руку, па и кад је пољуби, да, опет, од ње не иде, већ да остане тако стојећи пред њом као ишчекујући да га баба, ако има за шта, пошаље, а он је послуша, услужи.

Тешким, крупним корацима по калдрми, испод свода од лозинака долазио би. Приближујући се већ би свлачио колију и одмах право ишао у собу у којој су ручавали.

— Хајде, хајде да се руча! Где је нана? Зовите је. Мати, већ уплашена, ужурбано би поставила софру, ређала хлеб, кашике, виљушке, уносила леген, пешкир, ибрик воде, поливала га,

У послу, тамо по башти је остајала. И тек када би отац не могући више, раздражен од мириса већ усута јела, изломљена топла хлеба, почео чисто да грди: — Ама хајде! Где је нана?

Мајка би и бабу дочекивала, поливала, додавала јој пешкир. Отац му, као увек једва дочекав да баба већ седне, прво се она прекрсти, прво она окуси од јела, јео би брзо, халапљиво, журећи се као да једва чека да то сврши,

И заиста, заситивши се, не дижући се од софре, већ само одмакнув се и истресав мрве из скута, одмах би се изваљивао и спавао.

Баба би већ одмах после јела опет отишла, управо вратила се тамо откуда је и дошла, у башту, двориште, да настави прекинути посао.

Отац би спавао кратко, бурно, рчући. После спавања чисто би скочио, умио се, и брзо, немајући када, већ уз пут навлачећи колију, као да се не задоцни, одјурио би натраг у чаршију, у дућан.

Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне. Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба.

Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши.

Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна.

се то по чашама винским, у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да се прелива, већ чисте, са по два прста колико треба празне; по чистом уоквиреном јелу у саханима, а не да су убрљани, пресипани...

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

АЉМА Зwіебел, аѕкалоніѕцхе (алліум аѕцалоніцум). Аљма. О а. има различитих веровања. Њено семе не купује се, већ се тражи на поклон. Где се а. сади, не треба ни подизати кућу ни спавати.

о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«... Вук, Пјесме, ИИ, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и ібідем, 92;..). У б.

године, у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали.

испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154). У околини Ђевђелије врше се с помоћу д. и љубавна гатања.

У описима какви су у бајкама од ј. су јасле (Вук, Пјесме, 1, 23), јармови (іб., 236; СЕЗ, 32, 6; тако већ код Грка σφένδαμνος δέ καί ζυγία πρός τά ζνγά των λοφούρων ‹= јавор и брест за јармове теглеће стоке› упор.

да не буде глув, ни Цветне, да не буде превише у цвету, ни Водене [= од Ускрса до Младог Ускрса], да не буде воден, већ Велике — да буде велики (Беговић, 245; в. и ЗНЖОЈС, 7, 146). К.

семена, па се ту после службе благослови, н онда ће боље рађати (Беговић, 105). Л. се не сеје у среду и петак, већ обично у понедеоник и суботу (СЕЗ, 19, 361).

у коло (БВ, 16, 154). У народним песмама често се спомиње како мајка сина неће да укопа у гробље, већ га сахрањује у башти, под н. (БВ, 9, 169; 11, 293; Беговић, 186).

»Да није траве омана, не би могла мајка од урока одбранити сина« (народна пословица, ГЗМ, 1. с.; и већ у спису Луке Владимировића Свáірху лікарѕтва, из 1775). Некрштено дете и породиљу треба пред спавање накадити на о.

У народној медицини о. се употребљава против различитих болести кашља и грудобоље (СЕЗ, 13, 1909, 352; већ у старини познат као народно средство против кашља »барбарорум уѕуѕ інвеніт ѕалутаре ремедіум« ‹= »искуство простих

Ако су дете већ напале вештице, исече се р. унакрст, па се у крштеној води да детету (ЗНЖОЈС, 13, 307). У народној медицини р.

Што је при купљењу с. забрањено да се с. којим ће се завршити пласт купи гвозденим грабуљама и вилама (већ се мора купити руком), изгледа да опет има извесне везе са мртвачким култом из кога је гвожђе, као што се зна,

Ћипико, Иво - Пауци

— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га. — Не да газда... А што? — Већ му нема на што дати ... Подне је близу, па свијет из дућана оцилази.

— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана на кишу.

Раде изиђе на улицу, гази по чаршинском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука. Подне је већ митило, па се свијет разилази: неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна

се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.

Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели.

Претече га, а занесен својим снажним мислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ

већ жури, гледајући на планину гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи овдје, по каљаву путу. — Нека снијега!

Хоћеш ли? —Ко нам брани? — узврати цура. Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...

на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над

колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.

— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја! И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.

Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу. Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Било је спарно већ пре подне и изгледало је да ће по подне падати киша. Тога се сећам јер сам се дуго двоумио да ли уопште да идем на

Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био је већ увелико сутон. Наспрам задњег треперења западне светлости видео сам само њихове сенке. Један је био плећат и висок.

Макарије Почео сам пре два дана да пијем напитке које ми справља наш нови брат Доротеј. Осећам се већ мало боље. Бол у утроби ми је уминуо.

Стезало ми се грло од чемера док сам га гледао. Већ у току другог дана молитве су му постало развучене и троме. Одебљали језик му се тешко покретао, речи су постајале све

краљевства, заповедника одреда краљеве коњице, победника у Пологу, пронијера круне и личног владаочевог познаника и већ шта све није рекао да би истакао своју важност.

Поново сам наставила да гледам кад се Лаушево јечање мало стишало. Калуђер је већ стављао лиске посуте прахом и причвршћавао их уз рану платненим тракама.

Тако: савлада. Додаде да је дошао у задњем тренутку. Да је закаснио само један дан, било би већ касно. Лауш га погледа прекорно, па ипак далеко попустљивије него што га је малочас гледао и упита га кад ће поново

о Лаушу била је тајна и ја, као његов исповедник, нисам могао рећи тек тако овом мушичавом старом јарцу који ми је већ дозлогрдио, опрости ми, Боже, да је властелин сиромашнији од било којег себра јер му није од природе дато да ужива у

Димитрије Више не сумњам у то да ће Доротеј излечити Лаушеву рану на бедру. Дакле, рану ће сигурно излечити. Већ трећи дан одлази горе на Кулу да га превија, чинећи то ни више ни мање здушно него да је у питању било који други

Кад већ није било ратова, и кад већ нису више онако слатко могли уживати у јурњави за јеленима по шумама Вратимља, пошто им је

Кад већ није било ратова, и кад већ нису више онако слатко могли уживати у јурњави за јеленима по шумама Вратимља, пошто им је то досадило, дочекали су

Јелена је, иначе, и даље остала да чека. То смо знали већ сутрадан пошто смо у јендеку, у близини манастира, пронашли сиротог врача Јевђенија помодрелог од батина.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Нит поток тече туда, нит славуј песмице поје, Природа дивља суморна крила шири; А лепи цветак не свија лисје своје, Већ диже стабло и цвета, и слатко мири.

Све стрепи, слуша... И пастир иза сна се буди, Па сву ноћ прати суморне ове гласе, И залуд одзив чека - већ плава зорица руди, И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе... 1882. СЛУТЊА Што се мути зора сјајна?

И зора сину већ, а он је стојао будан; И снова тавна ноћ распусти чаробне власи, А он је сневао сан - и прекор из сна га трже, Кроз

1883. НА ВЕСЕЉУ (УСПОМЕНЕ) Већ бурни данак тоне, гле, Што нас је бригом сламô Све живо ћути, сања све, Топола трепти само.

Заборав оно даје. Кроз овај мили пољски свет Лахора бледо крило, Ширећи неми, благи лет, Лелуја цвеће мило. Гле, већ је свенô венац мој, Што кити моје власи, И тужно сипа мирис свој, И гордо чело краси.

Оборен пехар, погажен цвет, Буктиња већ се гаси, И тавна поноћ шири лет И свија густе власи. О, какав умор! Милу сен Залуду срце снива, И заман тражи облик

И страсно шаптање тада Кроз мирни прошушти дом - ал' И то губи се брзо, И сан лагано пада... 1883. ВЕЧЕ Румене пруге већ шарају далеки запад, Клонуо почива свет.

Румене пруге се гасе И бледи месечев зрак, светило небеских двора, Кроз маглу диже се већ - и нема, дубока тама Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора. Све грли мир и сан.

И густе травице сплет Горди му увија стас - и горски несташан лахор Лелуја шарен цвет. И зима дође већ, и својом студеном руком Покида накит сав и гору обнажи сву, Ал' многа зима још са хладним ветром ће доћи, А он ће

У даљи губе се брези И круже видокруг тавни. У селу влада мир. Још кико устао није, А будан петао већ, живосно лупнувши крилом, Поздравља зимски дан - и звучним ремети гласом Тај мир у часу милом.

“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

Једнога топлог дана, под сенком мирисног хлада, На своме цветноме трону штедра је седела Лада. Већ шесет пута је Сварог обишô земаљским шаром, Нездраве, пролетње магле сунчаним гонећи жаром.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

За кратко време доживело је оно и друго своје, данас већ растурено, немачко издање. Како је и прво српско издање распродато, спремио сам ово друго српско издање.

Да ли би Вам се она допала? Време је да завршим. Сунце је већ зашло под хоризонт а ја то нисам ни приметио, задубљен у ово писмо, и благодарећи електричној светиљци која осветљава

Један од њих је огромна већ јако омекшана наслоњача, у којој се може двоструко утонути: у њу саму, и у своје мисли.

То је мој програм за наше путовање. Ја већ сада чиним потребне припреме. Отворене књиге покривају све столове моје собе, проучавам планове старих градова,

Нека уобразиља покреће наша крила, а буктиња, науке нека нам светли кроз таму. Ја је већ држим, упаљену, у руци да бих, чим стигнете овамо, оставио ову моју радну собу, која ми је постала уска.

На небу трепере звезде; Месец, који се већ уздигао изнад влажних ваздушних слојева, добио је сребрн сјај; у звезданом јату Лава блиста Јупитер, а покрај Девице

Слично је и са свима осталим јаснијим звезданим скуповима неба. Зато су вавилонски свештеници, већ најмање пре четири хиљаде година, а можда још и пре, груписали звезде неба у звездана јата и наденули им имена.

Сва она јата која сам малочас набројао, спомињу се, као већ давно позната, у спевовима Хезиода и Хомера, и у старојеврејским списима.

пута: Југославија; интересовао сам се више за разна пића која се точе у колима за ручавање него за пределе које сам већ толико пута видео. Ноћни део пута Грчка; дубоки сан.

Мало доцније разрогачио сам своје очи па их добро протрљао. То не беше сан већ јава: видео сам у даљини силуету Акрополе.

Тако, сад је све у реду! Звоно је већ поодавно откуцало свој знак, можемо изаћи напоље. Овде, горе на Акрополи, је све изумрло, но доле бруји бујни живот

Крајње је време да средим све своје списе, а недовршене довршим. Већ сутра даћу се на тај посао, а ти ћеш за то време прегледати моју осталу библиотеку и довести је у ред; данас сам је

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

, век пре Ерићевог Вашара у Тополи. Међутим, део песме у коме трговац убеђује купца да купи већ похабани капут, шаљиво представљајући „мане“ и трошност капута као његове врлине, неодољиво подсећа на Циганиново

/ У пола га цене дајем,/ ником другом - само теби./ Рукави су, велиш, кратки,/ а већ нема мане друге;/ рукави су, брајко, добри,/ но су твоје руке дуге“.

Зорана Опачић ПЕСМЕ МЕЛОДИЈА К ПРОЛЕЋУ ЗАХАРИЈЕ ОРФЕЛИН Дично време нам приходит, зима прогоњава се, што пролеће већ доходит, љето приближава се. Небо чисто нам јавља се. И светљеје издаје се. О златоје пролеће!

О златоје пролеће! Мјесец равно љепше сјаје, благословен биваја; плодам земним расти даје, зиму већ отпускаја, у поретку свом бива и течење направљива. О златоје пролеће!

Јелен в горах поскакује, сова хитро возљетује. О златоје пролеће! Древа плодна већ цвјетају и дубраве зелене; дренки рани поцјест дају, нејма зимног времене.

О златоје пролеће! Земља сјеме већ издава от доброте небесне, покритоје израштава, које бива от весне. Сви садики плод јављају, виногради лозу дају.

Ха! Знам сад што ћу, писати хоћу дјеци малену, лјепу, шарену, књижицу. МАЈСКА ПЕСМА НИКАНОР ГРУЈИЋ Већ се поља сва зелене, Топлији је сунчев сјај, Све су воћке одевене, Хајдмо, хајдмо док је мај, Хајдмо сви у гај!

Заман силно Туре гледи Да досади каурину, Турске крвце он не штеди, Већ се диже у планину, Силна чета амо гази, Но мало се когођ слази.

Ал' штета, што нема гласа никаквога! Још да може какав глас од себе дати, Не би птица била, већ анђ'о пернати.“ Би мило гаврану такву хвалу чути, Ал' да нема гласа – та га сумња љути.

Но, пусти ме жива, опрости ми сада, А ја ти згрешити већ нећу никада.“ Лав се сам насмеја, па отпусти миша Миш весео оде испод суха лишћа.

РАНО РАНИ СТЕВАН ПОПОВИЋ (ЧИКА СТЕВА) Пробуди се утри очи Из постеље меке скочи, ластавице миле тице Већ цвркућу летимице. Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче.

Па и шева већ те зове Да разгониш лаке снове. Препелица у глас виче На уранку пућпуриче. Зора зори, ено свиће Лепи данас данак биће!

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И то од оној што је још покојни газда пио. СТАНА (не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани. СЕЉАК (увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо.

Сал ни ти још једно котличе дај. СТАНА (одсечно): Нема, и сада сте већ пијани. СЕЉАК Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете.

— црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта

— црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да се

— црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да се подели за

Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити. Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда? ТАШАНА (прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам.

А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли? ТАШАНА Слушају! ХАЏИ РИСТА Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима? ТАШАНА Не знам, хаџи.

СТАНА Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим... ХАЏИ РИСТА »Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ).

Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости! ХАЏИ РИСТА (већ наљућен): Па кад знаш, шта онда? Улази клисар црквени.

(Љутито, увређено одлази.) КАТА (Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако? ТАШАНА (устаје, а већ тресући се од помисли на добра јела, пића): Да, да, још и то: добро јело, добро пиће.

« КАТА (одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио,

КАТА (радосна, весела): Баш као да сам знала те изађох, јер га сретох. Он, деда, пошао, али као да се покајао и већ хтео у други сокак код другога да иде, те га ја, молбом, једва склоних. И сада ево деде, ето долази.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Још два три пута тако, и појави се фини модел панталона. Свашта се говорило међу паланачким кројачима. Да Костица већ одавно има маказе и одавно зна кројити панталоне, и сигурно и герок и пелерину; да је лисац лукави; да га треба

Седе мајстор Коста, поручи неки слаткиш, како то већ бива, тачно осети да му се нико није обрадовао. Збуни се, заболи га, и упаде у другу неумесност.

„Прођох, видим има другова, па рекох, да уђем, и баш да се и потужим. Сад ме чисто срамота. Али кад сам већ почео, де, реците ми, зашто свет мени пакости, зашто ме каља? Јесам ли какву срећу видео? Јесам коме шта скривио?

Све више шије за господу, па је толико акуратан да нико не може с послом да му угоди, и да се то већ више и не исплаћује. Осећао је и сам мајстор Коста маторог момка у себи.

Дадоше га у обртну школу. Проведе две године, изађе без сведоџбе. Већ момчић, а ништа да почне радити. „Хоћеш ово? оно? хоћеш у калуђере?” Хоће да свира с бандом по погребима и каванама.

Сека је сад једино дете у кући, јер је Риста већ трећа година у Пешти, у школи за машинске браваре и фабричку праксу.

„И зар сад моје најбоље дете да носи у себи крв оног старца који већ ни за мене није имао снаге да се родим здрав и јак као и други свет.

Два пута је са успехом био оперисан од рака. „Па шта! Ако је рак, није лав.” Срба је такође већ на гробљу, али на оном, крај салаша.

Знала је, наравно, где је исток. Али од раног пролећа до дубоке јесени, она је у време изласка сунца обично већ била негде на друму, возила се до својих њива и стаја, и врло често дремала од самог седања у кола.

Нити је мени жао новаца, ни брашна, и то зна сва околина. Нека буде како 'оћеш. Од сутра већ, и плата ти је већа, и део у брашну.

Ватрена жена просто је опијала њеног оца, и млада девојка је гледала у кући право блудничење већ више него зрела човека и жене која је скоро безумничила у говору и твору.

и прозваше одмах, мати, на туђинску, Лиетом, а Нола, на српску, Јулицом, а Бошко час овако, час онако, како је већ њему било дато да у згодан час стане на праву страну.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

»То ће бити нека епопеја?« — Управо. Већ је пропозиција совршена, сад јошт инвокација, пак таки да се сече и пуца. — Али таки при почетку мога сочиненија

птичице гласом ратар на своју њиву, пастир с овцама на ливаду поити — наш млади Роман, који је петнајсту годину већ навршио био, оседлавши коња, којега њушка дим издаваше и копито варнице крешаше, пође кроз предел Египет. — »Г.

кад младић који је десет година у раскоштву живећи здравље проарчио, тврдо представи убудуште умерено живити и своје већ порушено тело мало више штедити да може јошт коју годину поживити — није ли то крпеж од велике асне?

За тебе особита звезда сија, и ја читам у мојој памети да ћеш ти врло знатан човек бити. Ти си већ, фала богу, сад величак, и ја мени за дужност водим тебе у свет, твоме определенију пустити, јер кад је Велимир од

се машћу, очита своје »ни о пањ, ни о кладу«, прне кроз оџак, и док сте, фрајлице, погледали како вам стоје уста, већ је код Романа била.

Ја сам срећан био, те јој се ово дело допало, и моја уста почела су ме већ сврбити мислећи да ћу (нека Венус зна) бар један пољубац као награду за мој труд добити.

га дуго у недоумјенију, овако, искашљавши се најпре, започне перорирати: »Незнани јуначе, твоја је судбина већ целој вароши позната. ОД 20.

Напољу су већ коњи приправни били, и наша млада невеста ободри Романа да се ништа не боји, седну на коње (она је онако јашила као

него да вам ја спасеније ове наше иројкиње, као паденије и страданије, представим — али ја вам чест јавити имам да сам већ двадесет први рукописни табак прешао, које је моја граница, и да више писати не смем, јер ви нећете да се

што се не може пронаћи, зато су на различите секте подељени, оставивши нами камен мудрости истраживати, који је већ у нашим рукама.

»Чујте« — рекне он — »математични онај проблем због којег сам од глади цркао већ је разрешен«. — »Ти си магарац«, одговори му Санхо Панзино магаре.

на каруца и име гавалера носити кад му је лака кеса; и да не жали што није онај или онај, и на оном месту, кад му је већ пресуђено тамо остати гди се нашао.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

мрштећи се Премешта ћивот С једног рамена на друго И левом руком се крсти Он будући краљ голаћа ЦРНИ БОРБЕ Глава ме већ с коца гледа Ионако ме нема и нема вас Појмите ли По души их по жижи слаткој По рогатом месецу на челу По шарци у

ли На нож земаљско им и небеско Смрт је нас одавно сита На нож курјаци моји мезимци непребола Главе вам се већ са коца кезе Ионако вас нема и нема мене Хоћете ли РУЖА НАД ЧЕГРОМ Је ли ово наш свет или није Крагуј нам пламени с

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

за писање узело је да се чеше о мене, тако да сам постао био нека врста писменог задатка за све оне који су — то се већ разуме — почињали критиком своја литерарна вежбања. Сви су они и на сав глас тврдили: да ја немам ни духа ни талента.

врло талентованоме и отменоме господину, за којега сам се уверио да ниједну ствар не казује онако како је она била, већ је увек допуњује, намешта и замазује, не би ли је улепшао.

Но и то им је мало, већ развију праву судску истрагу, те почну по целоме свету прибирати покојникова писма, школске сведоџбе, признанице и сва

Јер ваља знати да те биографске кројачке радње не кроје само нове биографије, већ врше и све остале послове: прерађују старе, пеглају, ваде флеке, преврћу их и крпе тамо где се на којој биографији

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Његова се мајка није звала Ангелина, јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

јер му је то била маћеха, већ Марија; његов се отац није звао Миљко, већ Мијат, и није био свињарски трговац, већ поп.

Покојни се Спира није родио у Петровцу, у пожаревачком округу, већ у Рековцу, јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини; Велику школу није учио у

није родио у Петровцу, у пожаревачком округу, већ у Рековцу, јагодинском округу; нижу гимназију није учио у Пожаревцу, већ у Јагодини; Велику школу није учио у Београду, јер је свршио ратарску школу у Краљеву.

Као наставник није предавао немачки језик и гимнастику, већ хришћанску науку и нотно певање. Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском језику, већ о

Покојник није писао студију о траговима српских речи у санскритском језику, већ о утицају шума на климатске односе.

Јер, када већ неко постане велики човек, он онда, разуме се, и своја приватна писма удешава тако да би се могла објавити, отприлике

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Видимо непријатељску пешадију како наступа у скоковима. Неке наше батерије, иако већ на издисају, гађају. Од грувања топова и страшних експлозија не чују се више пуцњи пушака.

Чудило ме само како на целом овом путу не сретох ниједног војника. Сетих се да сам већ за шао у опасан сектор, одакле су наши пешаци одступили. Па куда ћу онда? Почео сам се колебати.

Изгледа да је иста мисао и остале мучила. Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак...

Батерија је журно ишла. А већ од села настајао је друм. Још само да пређемо овај шумарак... Очи ми већ заморене, па, иако је ноћ, стално трепте неке искрице. Свака грана причињава ми се као пушчана цев.

Увело лишће зашушта са стране пута. Хладан ме зној проби. Командир је ћутао. Али, ево већ и последњих дрвета. Неки терет ми спаде са душе. Опустих дизгине, и извадах цигарету.

— Не пуштај!... Још мало!... Напред!... Стој! Опет смо на истом месту, као сатерани у теснац. Већ је скоро поноћ. На расположењу имамо још пет часова. А време нечујно и брзо одмиче.

Чим пукне прва пушка, разбегну се куд који. Друго је са пешацима. Пешак не бежи, већ легне за прву ограду... — Јест, у теорији је тачно. А шта ћеш ти да радиш ако коњаници не побегну...

Промакох. Сад сам уз возара. Ух, ала ме ошину бичем. Ударих га песницом. Нешто се на путу испречило. Коњ прескочи. Већ сам негде око половине батерије. Где ли је командир? Послужиоци се прибили један уз другога.

Онако у мраку, препуштени готово сами себи, измучени и јадни, давали смо утисак раздражене гомиле, и војници су већ гласно протестовали. Први пут од почетка рата.

Над нама су баш тада летели немачки аероплани и тешка артиљерија почела је дејствовати. Већ заморен, Краљ је сео на један трупац и замишљено гледао преда се.

ЈАНКОВА КЛИСУРА Није више била у питању никаква наша одлучна офанзива, већ само да се на неки начин спасе ово мало војске што је остало. Непријатељу је у огромним масама надирао са свих страна.

— А тада, удри где стигнеш и кога дохватиш! Пао је већ мрак кад смо ушли у клисуру. Једва смо пролазили поред кола, страхујући да не склизнемо у шумну реку.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Ево је скаче час на једну ногу, час на две, Толико је весела. Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића, Да га пољуби на уста, када шевар угледа.

Чуновима да поверимо своја срца уморни А већ би нас зора соколила да орни Продужимо опет преко планина. Свих земаља границе обојене, гле, крваво.

та опија ме лепота твоја, И шуме горе храстова и гребени ти захваљују. Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја И друмови су меки и дуги. О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!

А Стева је опазио да и мали Пера већ плаче; Како би се светио расплаканом човеку. Јак сам ето као мост који се угиба Под товарима сеоским, под житом.

Али, где живи он од неколико љубазних речи Као од мало зрна лана; У пролеће му се душа дрветима лечи, У јесен је већ уморна и онда је сама.

У мислима, све девојке оплођене Већ рађају јунаке, И ноге су јаке У сваке младе жене. Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце

До јутра је већ стигао тамо лако Усред битке, кад се кршио најжешћи лом. Под кишом куршума, пуковничку нареднику однесе заповест: Напр

Сви држаху да је мртав и почаст даше, А он мало угруван кући стиже већ други дан: Напред, на јуриш! Битка добијена. Био једном херој и сам; Добоши објавише његову победу: Пам, пам! Пам, пам!

облаке зелене шуштаве, сва могућа друштва и славе су комика тада; па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке, већ се утапам у беспримерно отупљење, и варим, варим, подригујући сву ту збрку која многе очарава, па иако чудовиште без

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство

Нема више љубави за човечност, већ дахтање. Више држим до твог ткива но до живота, и ништим себе, не из љубави, већ из беса; са тобом почиње животињство и канибалство, због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети, мој трбух није могао

Нема више жеље, већ да избришем постојење, да испуним све собом, све размаке, све шупљине, нема више ни дубоко плавог ни планине, само:

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ви сте мудри и дуго живите — рече Седефна ружа — знате ли како се до Горњег света стиже? — Наравно, кад сам већ у Горњем свету! — одврати корална грана мислећи на себе и своју стену. Неки други свет ,није је занимао. Одласци?

Оно сада у себи није носило само нежни сјај Месеца, бљесак Сунца, већ и преливање небеске дуге. Дубоко, на дну мора где зраци стижу тек у подне, Седефна ружа стече свој мир.

Једва је последњим погледом успела да обухвати сјај свога малог сунца, а већ јој се у испражњену љуштуру увуче слани морски ветар.

Од истока ка западу кретале су се и златне главе његових војника прве године, треће, сто треће. Већ су и најстарији сунцокрети у ливади заборавили када се њихов далеки предак заклео на верност небеском цару.

А да невоља буде већа — једва да је и растао од силног размишљања и радозналости. Остали синови и кћери већ су јој допирали до појаса, а малишан тек се од земље одигао.

« — помисли мали сунцокрет и пропе се на прсте у жели да порасте и стигне браћу која су мајци већ била до уха. Али, маколико да се пропињао — није растао.

А није се, уколико га мајка не би натерала, ни окретао за сунцем. Остали сунцокрети сад су већ отворено показивали своје негодовање. Ко је још видео сунцокрет тако патуљаст и неозбиљан? Шта има он с месецом?

Дечак поново крете. Ко зна колико је тако ишао? Сав је већ био у модрицама кад се раствори улица, бљесну ливада, зашуме поток.

— Не кидај ме, не убијај! — јауче купина, али Ведран ни главу не окреће, већ искидавши је крете даље. Баш је будала! Своје златно јајашце оставио да по планинчини врат ломи! И ко зна колико дуго!

Стаде. Стаде и жбун. Прижмирише се гневне очи и дечак виде: нису то трњинице, већ купине црне као да су стигле са дна пакла. »Дошла купина да се свети, значи?

Прети: потопиће и планину и дечака. Шта сада? Вода стигла до колена. Не зауставља се. Већ му леденом руком појас стегла. — Стани, водо! Шта хоћеш?

Очисти шумске изворе и потоке. Можда ће ти поштедети живот. А вода већ до браде дошла. Шта је могао до да обећа дечак да ће из очију изворске деце повадити све труње, послушати наредбе

Станковић, Борисав - КОШТАНА

ВАСКА (задржава Коцану, голицајући је и штипајући): Овамо ти! КОЦА (отимајући се од Васке, али већ раздрагано, страсно): Пусти ме, Васка! Јао, не стискај!.. Боли ме, Васка, боли!

Нигде никога код куће нема. Ни отац, ни брат. Отац, већ знаш, љут, бесан. А бата, он никако и не долази. Све тамо, с том Коштаном... ВАСКА А што? А тебе због њега страх?

) Како ништа, кад ено и пушке бацају! ВАСКА Е, какве пушке! Само нека им она, Коштана, запева, па не само пушке, већ ће и главе побацати. А нарочито он, наш брат, красан наш брат! СТАНА (бранећи га): Па није, Васка, само он код ње.

ВАСКА Јест, сви. А што он да је? Е, кад он не би био, онда ко би њој по три пара хаљина кројио и не дукатима већ дублама је китио? СТАНА (уплашено, да ко не чује): Ћути, Васка, ћути!

Знаш добро какав је отац, па још нека и за то чује... ВАСКА Е, није он до сада већ све чуо. СТАНА (уплашено): Мислиш зар и за оне свилене хаљине, што причају да јој дао? (Ватрено): А није тако, Васка!

Бех ваљда слеп, сакат, те ме ни једна не погледа и памет ми не помери. Зар ја не?... Откад ожењен, хаџија већ, па не смем у механу да уђем. Бојим се, видеће ме старији, трговци, људи... Не жалим што троши, расипа.

АРСА Ништа ти још не знаш, хаџи! Они млади, па већ човек и да се не љути. Али што за ове друге, старије, домаћине! Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни!

Остарело, клекло, па кад се с њом нађе побесни! Ено: Максим, Зафир, Станко, сви... А за онога мога Митку, за њега већ — он се луд и родио. ТОМА Море, шта сад: Максим, Митко! Шта овај, шта онај?

А пандура ако пошаљем, они га избију; а већ полицају ни да погледају. ТОМА Власт!... АРСА А ја шта да радим? Коме да судим? Њима или њој?

Треба то сви; не могу ја сам. (Са улице још већа граја, свирка, песма и пуцњи пушака.) Ето, чуј! Већ почели и из пушака. МИТКА (споља): Сабљу, мори, и пушку! Коња, Дорчу ми изведи!

Пошљем га, а он изврне пушку, па и сам с њима заседне. И онда шта ја могу? Ево, Ристу бојаџију — не силом, већ молбом, и то каквом молбом, једва га одведох кући. Напио се.

Па сад? Шта да радим? (Полицаји који полази): Чекај ти. (Томи): Збогом, хаџи! (Одлази.) Граја се већ сасвим изгубила у даљини. Вече пада.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Сва окађена мирише кô нам соба. Около жуте лојане свијеће, Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће, Радосни што је већ грудању доба.

куту Њезинога срца нова снага дршће, Нити она гдегод одахне на путу, Но с дреновим штапом корача све чвршће. Већ је на крај стазе.

Ноћ. Поју славуји, и на брсне гране Као седеф бела месечина прска. Већ ме ево врху. Свуда крш и саме Две—три смреке шуме на рапавој плочи.

Женске, с њима што су, Грабље и виле држе; неке ведра И нејач малу. Већ чујем ђердана Звекет и видим трескају се њедра... Ево све дружбе!

Сви грабе брже тамо гдје се сплео, Надомак стада и широке струге, Са маковима клас златан и здрео. Већ су на мети. И рукаве дуге Загрћу косци, и живо се кладе Који ће брже наткосити друге.

Сребрн се блесак просипа са косе, Набрекле дршћу на мишици жиле, И житом шушти корак ноге босе. Већ грабље грабе и дижу се виле — Са навиљцима злата изнад чела Ступају цуре.

Радосне и миле, Плодове жетве, слатку храну села, У стоге слажу. Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као

Већ дрхтаву јару Из сухог њедра баца земља врела — Већ прислужено сунце на олтару Небеса трепти, зâри, е бих рекô Као да виси и пламти у жару Огромно; свето све кандило

Гле, један орô лети му све брже, На клисурама што га сву ноћ чекô... Већ жега задњу пару с њима врже — У хлад се, ево, путник Турчин крије, Привезан коњиц покрај њега хрже. И.

ватре, А кобан подсмех на лицу му титра; Небу се кеси и та неман хитра Кô да би хтела све звезде да сатре. Већ изнад мене мину и прохуја, Кô разуздана широка олуја — Помами њени кад је с мора гоне. Јоште се види.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА ПОСТАНАК, РАЗВОЈ И КАРАКТЕР ЕПСКЕ ПОЕЗИЈЕ Клицу епске поезије треба тражити у најдубљој старини, већ у периоду дивљаштва. Јасне њене елементе (причање о разним догађајима итд.

То се, свакако, догодило већ у варварству. У томе периоду епска поезија судећи по томе каква је била код Вавилоњана, старих Индијаца и, у првом

Њен задатак је био већ у најстарије време да чува спомен на заслужне претке, на значајне људе и догађаје уопште, на храбре ратнике особито,

Тешкоћа се састоји само у општој формулацији тих противречности. Чим се оне спецификују, већ су објашњене. Узмимо, на пример, однос грчке уметности, а потом Шекспира, према садашњици.

Грчка уметност претпоставља грчку митологију, тј. саму природу и друштвене облике већ прерађене у народној фантазији на несвесно уметнички начин. То је њен метеријал. Али не ма коју митологију, тј.

ствараоци, какви су код Грка били аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из

аеди, код Француза трувери, код нас гуслари слични Вишњићу, а у периоду одржавања већ створене епике — кад је стварање већ завршено — главну улогу имају певачи распрострањивачи, који чувају наслеђе из прошлости, као што су код старих Грка

крају родовског и у раном или неразвијеном класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још

класном друштву, кад је епска поезија достигла врхунац, подела рада била је већ одавно извршена, индивидуа се већ била у знатној мери осамосталила, али између ње и колектива постојале су још безбројне присне везе, она је у много

Велики сељачки устанак избио је већ у првој четвртини XВ века. Од тога времена до краја хуј века дешавале су се само изоловане буне.

Ње много више има у садржини, у ликовима и поступцима јунака. Ми смо већ обележили садржину, видели смо главну тему.

Важне су још песме о Марку и Арапци девојци, о Марку н страшном Мини од Костура; предмет њихов познат је већ по гусларским песмама.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

љутић жути Чека нека љутња Да човека љути Кад би човек знао За све што га чека Не би се ни рађо У виду човека Већ би био птица Или вредна пчела Или само багрем Негде на крај села А МАЗЕ ТАТИНЕ Мамине мазе На чистоћу пазе А

Леже под дуд НЕК РАДИ ОНАЈ КО ЈЕ ЛУД Четврти брзо Пронађе хлад ИМА ВРЕМЕНА ЈОШ САМ МЛАД Пети готован Већ је спавао Шести ни гласа Није давао Седми је седео Будан и јадан И понављао ЈА САМ ГЛАДАН О СВЕТО НЕБО О

И КВИТ ЈЕР У ЧАЧКУ ЈЕ МОЈА ДРАГА ЛЕПТИРИ СА ЛЕПИМ ГЛАВАМА Лептири са лепим главама Не могу да живе у стискама Већ у полу међу травама И на цвећу међу лискама Лептири са лепим крилима Не могу да лете ноћима Већ у боји сунчаног

живе у стискама Већ у полу међу травама И на цвећу међу лискама Лептири са лепим крилима Не могу да лете ноћима Већ у боји сунчаног ћилима И у башти међу воћима Лептири са лепим шарама Не могу да живе у собама Већ са нежним

да лете ноћима Већ у боји сунчаног ћилима И у башти међу воћима Лептири са лепим шарама Не могу да живе у собама Већ са нежним бубамарама У цветним гардеробама Лептири са лепим ћудима Лете ваздушним пругама Са неким лаким тугама

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Личила је на дно какве плитке чиније или тепсије у којој се пеку пите. Кад се спустите на то пољанче, већ сте заклоњени од свачијег погледа. — Ку-ку! — опет се тихо огласи дјечак. — Ку-ку!

Из богатог искуства, испробаног на рођеним леђима, знао је да се суви прутови најлакше ломе, већ од првог ударца. — Ево, ово сам баш тражио.

Држ, не дај! Још увијек лармајући као да траже бјегунца, дјеца се дадоше у бербу презрелих љешника, који су већ сами испадали из својих пожутјелих чашица.

Предузимљиви Стриц већ је чучао високо у крошњи родна ораха на другој страни шикаре и дерњао се: — Аха, држи га, држи! Охо, ево га!

Охо, ево га! Ево још двојица! Иха, брзо хватај, у њедра трпај! Наш бјегунац, задихан и црвен, већ је био на ивици Прокина гаја.

— А ја зато нећу ни доћи. Стриц само зину. Тој мудрости он се већ не би досјетио: не дођеш у школу, нема батина, проста ствар. — Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама.

— Па шта ћеш онда радити? Јованче весело узви обрвама. — Ехе, то сам ја већ смислио. Понесем ујутру књиге и ручак у торбици као да ћу у школу, па кад наиђем поред Гаја... — А ти на дрво!

— Ихај, и ја ћу с тобом, чим добијем прве батине! — повика Стриц. — То те већ сутра чека. — Их, нек ме само Паприка једанпут кљуцне, ето ме теби у Тепсију па макар се одмах у њој испекао.

Сутрадан је и Стриц, као што смо већ чули, добио батине због ријеке Дунава и одмах одјурио у Прокин гај, до Тепсије, да се нађе с другом.

камењем, али тиха радознала дјевојчица склонила би се само за кратко вријеме и тек је дјечаци сметну с ума, а она већ вири иза неког жбуна или шушкајући излази из висока кукуруза. — Ено је опет, ђаво је однио!

— Па неће нас ваљда издати, ако нас и пронађе — поче да га тјеши Јованче. — Е, то већ не знам — искрено признаде Стриц.

Претресоше и остале ђаке какав је који и је ли погодан за дружину, а на растанку Стриц још једном потврди да већ од сутрашњег дана креће да „купи војску“.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ВИНО И ЖЕНА Разгонећи тугу ти са срдца, Тко би те туђин И с туштеним мазним речма Могао разблажити и потешити, — Већ ако добро вино И лепозрачна, смешљива жена?

Јоште тако стрепим и трнем у срдцу да у које подубље се и најпоследње зло не увалим, од кога но се већ више не могу извадити, Док и с главом не заплатим.

грешник, гледећи ми многе ране сваком грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога! Бојим се, грешник, да дотле не узмлаћен буду, док ми се и јама не изрије.

Ето, за мало, оде ми мој свет испред очију! И ти, месече, скутај своје сјање, јерно моја већ зрака заходи под земљу у гроб! ...

А да одсад који ћу већ добар разговор имати од кога ли, гледећи ми тебе на последњем концу издишући? Него још, још бар штогод ми

Сад већ доиста, изађи из Ливана, ево, кћерко тужна, лепог мириса туђа, — краснога ми Исуса! Плакала је Рахила за децом неутешно

И рибари тање огледају и чисте их, Те мреже за ловљење спраљају. Сад већ и драгопослене пчеле из кошница излазе, своју мудрост указујући им; по цвећу свуда облећу тражећи медену сласт, те

ЕПИТАФ ХРИСТУ У мôрноме своме животу, Од моје ми младости Све више у труду, С муком сам се тешко боравио. Сад већ ваљало почива Христос, први свештеник, На крсту, с пруженим својим У вис рукама. Вечерњи Богу принос донесе. ТКО?

БОГ ГОВОРИ Што вели, што ли заповеда, што ли хоће, страшни у договору? Таки већ излази напред скупи бисер, чекано надање свим језиком, просветљивање вилајетско, ганилук наспорен и изливен, што се је

СРЕБРНИ МАЈДАН Онако да сматрамо о свему, тако ка они што но златне и сребрне мајдане копају. Каде већ у дубине зађу и стану штогод пронаходити, тадар се и више освесте са забом о земљи и ништа с хићњом не проходе: сваки

Лише, кад већ до златне руде дођу, те јој жицу намере, тадар баш с опипом и врло прегледају свесрдо. Кад они у засипној дубини

Мани: измерило се је твоје царство. Текел: кривда је претегла. Фарес: прошло те је већ и другом је издато!« А оне ноћи и убише га слуге му.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Боже здравља! Запамтиће први нови шегрт ко је калфа Поте! Тако мисли Поте и једе печену бундеву, и теши се и ужива већ сад. Зато и није чуо кад га је још једном запитао калфа Коте где је чуо ту песму. Калфа Коте не доби одговора.

Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ унемирен. — Што си ћутиш,

Паши већ помало досадно. — Опет мењају чибуке и доносе друге кафе, а Замфир једнако ћути. Паша већ унемирен. — Што си ћутиш, чорбаџи-Замфир?!... — Па... питај ме, пашо, па ће си зборим!

Па није требало ни да иде сам главом тамо, — „Сал дóр чукне у тèл у Стамбул — и паша већ беше!“ — говораху често мештани хвалећи силу и моћ чорбаџи-Замфира. А та сила долазила је од силног богатства његовог.

Капија велика, сва ишарана честим редовима ексера, с огромним звекиром, показује већ сама она богатство домаћиново.

Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама. Млађи свет и не пева данас те песме, а и ако их пева, не зна о коме певају.

Из те кујне се већ досад пет девојака подсвојкиња удало. Ту се загледале и заљубиле у момке чорбаџи-Замфирове, за њих се удале и постале

Мане је сада узео и једног шегрта, који већ пола године дана — од последње славе Манине — како иде без капе, чупав и гологлав, јер још никако не може да се сети

Црномањаст, лепа, велика ока, састављених танких обрва и танких брчића. Већ и по самој својој природи и по занату свом кујунџијском био је отресит и пажљив на одело, а то је још више и притврдио

о широком сребрном ланцу, који је Мане сам израдио, а на главу кад накриви фес, шајкачу или астраганску шубару, — како већ кад време захтева — није било женског чељадета, ни млађег ни старијег, а да за њим не погледа!

Изван куће је био поносит, а у кући нежан. Оплакала га је и искрено ожалила Јевда, и жали за њим ево већ петнаест година.

А већ и сами им надимци казиваху то — беху то све нека имена будибокснама; неки Тане „Домаћица“, неки Ване „Јагурида“, неки Г