Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Десило нам се тако некако, зар. — Видере тенкове, цицвару им божићњу! — скрену нам пажњу тетак Аћим на удаљено зунзарање, а на то Вачкоња само подскочи и
— пита Аћим, а Вачкоња само пухну и с олакшањем издуши: — Уф, бог те убио, што се не изражаваш прецизније: друго је „видере“, а друго „чују се“. Ја сам већ помислио да су ту негдје, у шикари. Тетак Аћим пријекорно смаче раменима.