Употреба речи видиш у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

После мале почивке отац се обрну меки. Очи су му још од суза влажне биле. — Видиш, сине, то ми беше веран друг и искрен пријатељ, и он је умро! Љуба му је удовица, а јадна деца сирочад!... Сирота деца!

и, поред свега што је мајстор Сима радо говорио и приповедао ућута се замишљено; а после полугласно рече: „И видиш, брате Обраде, какво настаде време, да нам опет они суде!?...“ „Јест“, рече отац.

„Грлице, јеси ли гладна?“ питао ме је необично: узбуњеним гласом... „Видиш: ја сам се ноћас добро постарао! Имаћемо у изобиљу барем за пет-шест дана; али, Грлице, онај лончић мораш разбити!

Грлице, продали смо једном Чивутину наш виноград, па идем тамо да узмем нешто мало хране, а, ако може бити, и новаца. Видиш какво је време: не зна човек шта носи дан, шта ли ноћ“. „Ал’ зашто идеш свакад у по ноћи?

ме погледа збуњено; а после се, ваљда, досетио, па ми скоро измењеним гласом стаде набрајати узроке зашто тако чини: „Видиш, Грлице“, вели, „има у нашој Кикинди много људи што скапавају од глади, па човек кâ није рад да и други дознаду да у

То беху крвави пољупци... Ја сам сва претрнула. „Крв!“ Вриснух. „Алекса! Та зар не видиш да си сав крвав?...“ Он је ћутао, а из очију му потекоше сузе.

Оно голо тавно стење плави се у сивој даљини; само онде где сунчеви зраци допиру, видиш као неке беле куле — то су стене од кречног камена.

— Човек, и кад је много и много преживео, није се наживео... — Није, богами, учитељу, ето видиш, овај мој побратим Живко... Хе, мој брате, да знаш какви је то момак био, а сад сенка, сенка од човека!

Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућута

Ја, видиш, да не пијем, бих умро, или бих полудео... А овако, ето, као што ме видиш, жив сам!...“ Нато је сасвим жалостиво ућутао; пили смо ракије, али нисмо ништа проговорили.

лулу и, удишући дубоко у груди густе димове крџака, стаде, чисто уздишући, приповедати из живота свога побратима: — Видиш, учитељу, ти калуђери, то су зли људи. Ја га не марим никад на путу сретнути. Исто ми тако долази као и змију да видим.

„Видиш, бабо“, смејао се калуђер, „да свашта може бити!... Је ли, моја голубице, да може?“ Стана се смешила као обично.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

А кад упази мрежу на својеј трапези, почне псовати свога слугу, старца Онуфрија: „Видиш да си без мозга, — говорећи — што ће ти више мрежа кад је сва риба уловљена?

„Видиш то?” рекне човек. „ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да

„Видиш то?” рекне човек. „ Видим, а ко је то написао? упита лав. „Човек, а да ко ће написати?. . .” „Хе, мој брајко, видиш да си ... мал' не рекох ... рече лав.

реп свој имала, ниси нас на то совјетовала, а сада, гди си ти без репа остала, хотела би да и ми наше одрежемо, је ли? Видиш ти памети? Хоће једна лисица млоге да превари.

У Египту, у реци Нилу, има их премного и прождиру људе и другу животињу. Кожа му је скаредна видиш, покривена с дебелим љускама, и тако тврда да је весма мучно пробити.

Ови му каже своје намјереније. „Е, мој брајко”, — одговори му курјак — „нико више не путује од мене, пак ме видиш какав сам ти. Хyдер послушај ти моје речи, ја ти задајем моју курјачку веру да по с|вету ходити, то је истом дангубица.

Наравоученије Неке су ствари саме по себи тако смешне да и невесео мора им се смејати. Видиш пијана како се јуначи да управ иде, а посрће, — свак се томе смеје.

” — „Не говори више о том,” — пришапће му мајстор — „јер видиш да ти се деца смеју; а да знаш како говориш, и сам би се себи смејао”.

Уздисаше и мучаше се да се извуче. Онда жабе почну му се ругати, говорећи: „Видиш да си рђа! А да стојиш овде всегда као ми, што би онда чинио?” „Мучите будале“, — одговори магарац.

Радо и весело оне чују то и пођу, кад ето ти петла. Пита их: далеко ли мисле. Кажу му ове све што су чуле. „Видиш да сте луде, праве кокошке без мома! Које икада до данас чуо да ће лисица што добпо казати кокошкама?

Пита мишицу каква је то ствар? „Не пштај, мој синко, зла и опака! Зове се мачак. Само то добпо упамти: да кад га год видиш у кући, не излази из рупе, да те чудо не нађе.“— „Мачак, мамо! Та и име му је страшно!

Ухвати га јастреб, и хоће да га изе. „Немој ме убијати”, — вели му славуј — „видиш како ме људи падо слушају и називљу ме слатким| пролетњим певцем?“ — „Штоје мени до пролећа и до оних који те слушају?

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

да ми још није ове луле... Гаси то! - газе је ногама па зар не видиш, богаму, да и на свице пуцају! Ко отац, пре пола века, сад син, док пада ноћ, због мириса хлеба и млека, на

Све што видиш на мојој сиси расте! Каину рађам Авеља, Авељу Каина, рађам и бога у облаку, и штуку у реци, ако треба, и самог

Соба се дими од кафа и од лула. Твоја глава, ил рука, шта је сад пало на вагу? Не знаш, не видиш, не чујеш, све се то ради у мраку.

Наравно, ти си разуман, и верујеш ономе што видиш на телевизору, а не ономе што видиш у тањиру! И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и

Наравно, ти си разуман, и верујеш ономе што видиш на телевизору, а не ономе што видиш у тањиру! И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и сам могао да видиш, голу истину да

И, уместо онога ко те лаже, ти оног ко ти говори истину, коју би и сам могао да видиш, голу истину да је твој тањир празан, оптужујеш за издају и лаж! А, видим, коприву бариш за вечеру.

7. Видиш ли како, на измаку зиме, она сива обала Дунава на једном месту почиње да се зелени? Може ли се то сатерати у ровове

з. Не питај ме од чега је мање, од чега је и црње и горе! Сам ћеш знати какво зрно жање, када видиш да са козом оре!

Сам ћеш знати какво зрно жање, када видиш да са козом оре! Када видиш ко га чиме гађа, шта му купус и кукуруз плàви, шта му крушка над асталом рађа, сам ћеш знати кога свеца слави!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

И ја се зачудим — прича ми мој отац — кад ме Арса запита: ,Видиш ли, Алекса, цара?’ — ,Како ћу га видити, кад га ту нема?

људи говоре, а ти немој одма да се плећеш у свађу, него причекај док дођеш у године ови̓ људи, па тек ако и онда видиш да није онако, а ти кажи.

После годину или две тај исти Муја рече мом оцу: „Видиш, кнеже, ова четири пса у Београду (тј. четири да̓ије) шта раде од раје и од поштени̓ Турака.

а шта се ђогаш, кад знам да и ти желиш оно што и ми? Не видиш ли како твога аге гори хан? Сад само док устанем па узмем угарак с ватре и дунем у стреју, па ће и твоја кућа онако

Премда ме то врло тронуло, али ја му опет весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче.

Премда ме то врло тронуло, али ја му опет весело кажем: ,,Хајде ти да видиш моју војску, да видиш Посавце какви су као лавови, сваки мисли погинути а ниједан не мисли се мирити” и проче.

А то што видиш то је само до Словца и до Бранковине, а Грбовић с војском башка је, а Кедић башка, а једну војску имамо на Белом

Вели Чардаклија: „Прођи се, човече, вина. Видиш да кажеш да је новаца готово нестало: а знаш куд си се занео и где си”.

Докле год видиш мене жива и моје Крајишнике, не бој се твому животу; а кад погинем ја, и Али-алај-бег и паша Сирчић и наше војске,

— Опет он сирома заклиње се, нели: „Видиш колика је ова ордија?” Ја кажем да видим и да нигда толике видео нисам. „Видиш ово поље?” — Кажем: „Видим”.

— Опет он сирома заклиње се, нели: „Видиш колика је ова ордија?” Ја кажем да видим и да нигда толике видео нисам. „Видиш ово поље?” — Кажем: „Видим”.

Христос посред нас!” Вратимо се у логор. Кад сутра да видиш наше браће Поцераца са својим војводом — нагрну као скакавац у логор!

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Нуто! — Вала, Рако, баш да не видиш у твом амбару дваест врећа, па макар ти био дваест пута газда Рака! — одупре се Сима у инат.

— упита Сима, а чисто му расте капа што га нађе тако убрађена. — Ја сам, брате слатки!... Ето видиш... беда! — одговори Рака, уморан од оног терета, тешко стењући. — А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима.

— А шта то чиниш, болан? — упита опет Сима. — Не питај, мој брате... Зло ти чиним! Снађе ме, видиш, беда! Сима се обазре да не иде ко, па упита: — Ако те то тако јутрос убради? — Није, брате, јутрос, него још ноћас.

— Ово овде — рече господин и пружи прст на велики сврдо јармењак, што беше задевен у јастук предњи. — Па ето видиш шта је... сврдо — одговори Радан нерад да дивани кад му се хита. — А богати, брале, шта радиш с тим? — упита господин.

Права марва! — Само, Ђуко, паметно!... Нећу ником да си словца проглавио. Ја нећу да ми се рекне да узимам мит... Видиш и сам, ако им узмеш јабуку из руке, дигну на те вику, као на белу врану... Овако ћу ја њих друкчије мало да шишам!...

— Јес ти то, Радане? — Кум-Мато!... Гле, ти си! — рече Радан као тргнув се мало. — Ето ја... видиш, тако! Мало, богами, куме, па... Шта му знам. — Зар опет, куме? — упита га Мато прекорно. — Тссс, куме, шта ћеш?

Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!... — Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што

— Богме, ви сте ту много зарадили! — Ја шта мислиш ти, болан!... Видиш ову кавану? Њу је сазидао капетан том главом шећера. Мој Пајо, падало је ту новаца као кише!...

— Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа. — Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! — настави поп. — Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе.

— Можеш, није рђав човек — одговори Видак, па се лукаво осмехну и упита: — А што баш њега? — Видиш ти, он зарађује лепу пару. Па како би било да га узмем, али да се некако угодимо да он мени даје што заради.

— Дабоме, вала начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља. — Е видиш, зато сам те звао. — Сетио сам се ја, чим ти онако јуче пропиткујеш за њ. Баш си драви шпекулант, у далеку те нема.

— Та оно добар је домаћин — одговори Среја мало премишљајући — али док видим... ласно ћемо. — Шта да видиш? Ако 'оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући. — Јес'! јес'!

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници. Не видиш ту младића: све сами седи перчини.

Не прође много, а тек видиш: с једне стране један, с друге други, долазе судници. Не видиш ту младића: све сами седи перчини.

На главама се црвене алеви фесови, као да у цркву иду... Ретко у кога да видиш браду: сваки је обријан; ретко ћеш кога видети с лулом, јер се тада слабо пушило.

– Јесте. Наше су куће као једна. Ништа од њихових укућана није скривено. – Ех, ето видиш! — рече Крушка и упиљи у Лазара... Лазар се поче досећати. — Сад иди крадом кући...

— Ама не учи ти мене! То је мој стари запат!... Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина! — Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка. — А сад иди с Лазаром до куће, нека дијете није само. – Хоћу, ефендија, како не бих!...

— Све сам прежалио. — А знаш ли ко то све учини? — Знам, Лазар. — И ко још? — Више нико. — Ето, видиш да не знаш! Сем Лазара још је неко умешао своје нокте. Станко погледа пренеражен у њега. — А ко још? — упита.

— Ама ко је, тако ти бога? — Чекај, ја говорим реч по реч; не могу две наједанпут!... Видиш, ти си још жут око кљуна, па не можеш да сватиш сву ту мајсторију!...

Он седе и погледа ову двојицу, који такође седоше. Беху то људи млади и здрави. Видиш како им здравље дија из сваког покрета. Он се онда загледа у ватру.

— Јесте, певају... али то је мучан живот... Видиш, ти си на учио да ручаш, да вечераш, да одспаваш, а хајдуку то није дато!...

Јесте разумели? — Јесмо, харамбашо! — Још нешто. Станко, ти још не знаш реда хајдучкога. Дакле, кад већ видиш Турчина, узео си га чак и на око, опет не пали док му не викнеш: стој!... Јеси упамтио? — Јесам, харамбашо. — Сад...

Он смотри Заврзана над Сали-агом. — Харамбашо!... Харамбашо!... Молим те, ходи овамо да видиш само... О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!... Молим те, харамбашо, дођи да видиш!...

О, људи божји, ако ово није мушки — ја не знам шта је!... Молим те, харамбашо, дођи да видиш!... Ако ниси знао да се и пушком може заклати, а ти ходи!... Дођите да видите! И харамбаша и хајдуци приђоше.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

И обамре снага, и занеми вера, Док жеђ тамног срца постаје све већа; Тад видиш да често, колико и срећа, Вреди једна топла и лепа химера.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Онда, онда знао сам да си имао између обрва белегу од онога фириза, видиш! — Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била давно устала и стала чак код оног другог празног кревета.

— Он руком хтеде да се дотакне девојке, али је она била давно устала и стала чак код оног другог празног кревета. — Видиш! Још као да се познаје! Он се добро загледа у прозор, а мени између обрва метну прст.

Онај, онако... Знате... да.. дакако! — Ето видиш! — каже Ђорђе. — Још каже господин Јоца: док одемо у зеленило, биће још боље!

— Море, шта ти је данас? — Ништа, брате, — рекох весело. — Видиш! Ја имам то, — смеј се ти колико хоћеш — али ја то имам: да кад нешто силно мислим, кад мислим да ће ми се нешто

— Мамо! — Шта, брате? — Мамо!... Ја.. ти... Још мало па је — доцне! — Мамо, не знам зашто, али ето видиш, ја... Чујем како се затворише врата од капије и одсудно видим на лицу моје матере онај озбиљан израз који се на њој

Чуо сам једанпут, кад дође доцне кући, где прогунђа: — Шта ће та свећа у ово доба? — Па да се видиш свући, Митре, — каже моја мати. — А зар ја не знам упалити свеће, или сам, ваљда, пијан, па не умем наћи?

очи, па падох ничице на крај њене хаљине и на њену леву руку, којом ме придржа, и молих се по стоти пут: „Боже, ти видиш моју мајку! Боже, молим ти се за бáбу!” И онда, а не знам зашто: „Боже, убиј онога Зеленбаћа!

Одавно је већ било звонило на вечерње. Дан се клони својему крају, а у нашој души иста она пучина нигде краја да видиш, само се облаци све гушће гомилају. Све постаје несносније, страшније и очајније. — Боже, ти на добро окрени!

— Извешћемо нашу децу на пут — каже мати. — Па ме неће мртвога клети... Откад их нисам видео! — Ходи да их видиш! — рече мати, па га као неко дете поведе за руку. Али ја у три корака већ у соби.

Он хтеде да прикрије своју узбуђеност. Господствено се устури, диже главу у таван и накриви је мало: — Видиш, синко, сам си је изабрао! Јесам ли ти ја казао ни дела, ни немој? — Ниси, не дај боже! Свему сам сâм крив.

Опет обе јецају и загрле се. — А ђеда? — Ђеда је, душо, стар и добар. Иди ти само њему, сама тако, па да видиш! — Добро, идем!... Збогом, срце моје, ако умрем... Петрија јој метну руку на уста.

Хоћу да умрем! Опрости ми, ако можеш! Ђеда претрну и заљуља се: — Дијете, грехота ти је од бога! Видиш овај перчин? Ни у овце није бељи!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Ето ја и господин попа, ми ћемо још сто година живити и мучити се! Проко, добри друже, ди си, да видиш твога Глишу како се злопати! — уздише Глиша, искали чашу и спусти главу на сто.

— Сутра ће — свршава Ержа рапорт — бити код милостивих на ручку. Мајка и ћерка се само згледаше на тај глас. — Видиш, молим те, а ништа ми не јавља лукава паорска бештија — вели гђа Перса љутито.

О госту ни речи! Гђа Перса се решила да не спомене, а гђа Сида ћути, или о којечему говори. »Видиш, бештије једне«, мисли у себи гђа Перса, »како се каприцирала, па баш ни једне речи!

Нема ти ништа лепше него онако српски зготовљено; па лепо онда видиш још из кујне шта му је глава, а шта опет тртица, да простите! Кад је дошла гужвара, онда је настало опште хваљење.

јављају јој се добре прилике, ето... — А-а-а, тако зар ви знате?! — зачу се још из кујне глас гђе Персе. — Видиш ти то њи’ само! Добили госте, па се ником и не фале! А, а, даћу ја вама! Гледај ти само њи’!

Ваљда смо се о Доситејевим филозофијама разговарали!... »Којешта ме пита!« Видиш ти ње, мустре једне! Ваљда те неће питати колико нам је крмача опрасила!? — Јест, ал’ он ми се прдачи...

— ’Ајде, немој ту којешта говорити... — Ти којешта говориш... — Ама ја и не говорим ништа; видиш да дремам, спав’о би. — Иди, не пробудио се — прогунђа гђа Сида. — Ово све к’о да се најело бунике данас, тако гогори!

— Видиш, молим те, како се крије; е баш је обешењак! ’Оће да ме уплаши, па ме вреба! — вели Јула, одобровољена, слатким и меким

Јула је пољуби у руку и оде. — Како је, сирота, хаглих и осетљива! Пре толико дана сам је карала, а она, видиш ти то чудо, још ни сад да се утјеши!! — вели гђа Сида, а очи јој пуне суза. — Ал’ сасвим на моју фамилију!

Ја сам се мало подуже задрж’о на путу. Хе, ал’ шта му знаш; те ’ајд’ ово, ’ајд’ оно... еле, к’о што видиш, ост’о сам читава три дана преко термина. То је оно што кажу: У град кад ’оћеш, а из града кад те пусте!

— Него му сад треба тутор да му туторише. — А, та казаћу ја њему све то! Видиш ти, молим те, да човек није ни у својој рођеној кући миран! — вели поп Ћира, па стаде ходати љутито по соби.

поваздан, од јутра до мрака, и целу ноћ бије монотоно у прозоре, и ујутру опет осване облачно небо, киша и блато; и видиш само покисле кокоши пред кућом и чавке на грању, и врапце чујеш под стрехом како џакују.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

тад оно од Бога пада. — Па како га ти познајеш и видиш ноћу?... — Видим си. Замирише, па га осетим и идем да га узберем. Али оно се крије. И свакоме се не дâ да га види.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Али, кад се вашар започне, да видиш Љубу Чакмеџијића како муштерије мами, како му слатко речи теку, мора човек од њега што било купити.

Слушкињин мали синчић од пет година игра се у соби и час по провлачи се испод стола. — Видиш, Паулина, дете се провлачи испод астала — добићемо госте. — Мени опет десно око игра; плакаћу.

— Је л’ ово штафирунг фрајла-Паулине, госпођо Макро? — Тако ће нешто бити! — Видиш то, Љубо! Толика сала, па с каквим скупоценим стварима напуњена!

Сад се почне Пинтерић и Чарукџић чика-Гаври потсмевати. — Видиш, како си прошао! — Тако му треба кад је машкртан. Чика-Гавра, да ствар забашури, намигне Чекмеџијићу да фрајлу узме

— Нећу поред вас, бојим се; сешћу овде поред Пинтерића. — Видиш, Гавро, да мене госпођа Макра волије него тебе. — Не би’ рекао! — А како ја стојим код вас, госпођа-Макро?

— Иди, торњај се одавде, ти и онако госпођу Макру сваки дан видиш, ал’ ја ретко. Зажелео сам се видети је. Кад је чика-Гавра Пинтерића истиснуо, сео је врло близу до госпође Макре,

Да сам знала, не би’ му на фортепијано свирала! — Шта ћеш му, кад си му се допала. Видиш, онај други трговац опет мене проси. — И то је масивер керл. Је л’те, мутер, неће више доћи? — Па нека дођу.

Покаже му њено писмо. Ружичић се тек насмеши, па извади из џепа један пакет писама, те их Чекмеџијићу показује. — Видиш, ова писма су од фрајла-Јулке. Читај само ово последње што ми је пре пет дана писала.

Остајем твоја до гроба — Ј-ка — Но, то је лисица! Шта је мени писала, а шта теби сад пише. Не требам је! — Видиш, брате, да те вуче за нос! — Нећу више ни да знам за њу. А хоћеш ли је узети? — Нећу.

Та је богата. Да видиш само како је шмукирана! У Ш. седи господин Гледић који има под своје једну рођаку, фрајлу—Марту.

Управо да кажем да никакву љубав спрам њега не осећам, али мислим моћи ће се трпети. — Како се не би могао трпети! Видиш га како је здрав и једар — тај јектику добити неће. — Види му се по рукама да ради. — Па баш зато!

Она је из друге собе кроз кључаоницу гледала и све чула. — Све је у реду, Мицо, скоро ћемо се сасвим спојити. — Видиш ,Марко, да је моја мати паметна. Само гледај што пре да постанеш виценотарош.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Сети се мојих последњих речи. Ти и не знаш колико их је овамо остало здравих... А сад, ево овде... видиш ево овде спустила сам свој горећи пољубац за тебе. Пољуби то место. Љуби га дуго и страсно.

Венчаћемо се, не брини и опрости, тако је морало бити. А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Зашто не дођи он кад сум ја код кућу, нега све кад ја идим по моја шпекулација? Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.

Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа...

Видиш како ти уватим? Море, не можиш да превариш Грку! Видиш, ја, видиш! (Куца се по челу.) Нега да му кажиш да ми више не дођи у моја куђа...

ЈУЦА: Па не морате дати, забога! Не може вам нико отети. ЈАЊА: Видиш алопу! Да не даим, да дођи нотариус млого пута, и кад није кир Јању кући, да си унтерхалтуи, а Јања да плати.

Колико сам се пута дивила мајоровици како лепо оди. Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи. ЈУЦА: Видиш, што је воспитаније. К воспитанију принадлежи и лице. Руменило на лицу више није у моди, него бледа боја.

ЈУЦА: Добро, као генералица! Сад стани. КАТИЦА (стане). Гледај ми право у очи. Главу малко више, јошт више, видиш, тако да ти глава увек стоји, увек мало горе извијена.

Тако! КАТИЦА (пољуби је): Слатка мамице, ви сте моја срећа ЈУЦА: Сад како ћеш кад се станеш разговарати? Видиш, кад се с ким разговараш, треба управо да му у очи гледиш; говори не врло брзо, но непресјечно, тако да онај кој се с

ЈУЦА: Прикладно питање! ЈАЊА. Ти немаш памету у глава, ти имаш у главу ђубру! Море, видиш колика штета у кућу, море? Што ћиш да си китиш? Скини штримфли и ципели, кукавицо, и прави тамо блато да крпимо шупа.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Е сад држи! Потписао си!“ „Потписао сам своје дечице ради! Плашио ме, да ће ме у пехоту преместити!“ „Мени су, видиш, хусаре дали, а нити ми се ишло, нити ми се остаје, ал’ што писах нећу порекнути!

Шта је имао да лаје да ћемо да се селимо? Па шта сад? Ми да ђутимо, а ви, жене, да какоћете? Зар не видиш да Павле срља у несрећу?

Кад то помену, смејући се, жена Петрова опет врисну. Павле се окрете њеном мужу и рече: „Што си, Петре, доводио жене? Видиш да је анђеоско срце у твоје Шокице. Што да ме гледа оваквог?

„Ма шта чули, не сумњајте да ја одох чак до Беча. Одох ја већ код прве скеле. Неће више Гарсули добити ме жива. Видиш ли, Шокице, ову моју раван? Сан за човека, а трку за коњика.

Видећи га крај матере, на грудима, повика: Оће сисе је ли? – Видиш ли овај прут? Тебе матору ћу умлатити бијући само ако му још једном даш! Комад у шаке па једи!

А он је био мало стао, па га гледа, да ли је добар, као онај други. Али кад му мати рече: Иди! Видиш ли, даће ти пара! Он приђе. Затим отрча матери и даде паре њој: На, Пепо! Чувај ми ово!

На то га баба узе на крило, пољуби у образ и рећи ће његовој мајци: Видиш ли како ми је ово дете добро? А ти га квариш! Поганиш ми дете!

Сећао се како су они, после, примајући дар, говорили његовој матери: Што си ти, Петро, то доносила? Видиш, весела била, да ти треба деци сваке године све више?

А кад Павле поче да се горопади, она му дрско довикну: Што се дереш, господине, видиш да те се плаше деца. Ене вам Пеја, тамо, у врбаку! Тамо ви њега! Дочекаће вас, мој рођени, ватром из пушака!

Имали смо и кућер и кућишта. А погледај ме сада. У нас више нема, нака, ни гуња, ни сукна, ни опанака. Зар не видиш да сам права просјакиња? Па зар и тај кућер да ми узме она накарада?

Та жена га, међутим, задржа. Видиш ли, Пајо, она два багрема, и гомилу земље међ њима? То је била моја кућа. Пеја је тај набој спремао за зиму, а ја сам

Лани нас је захватила регулација. Веле, да рушимо! Није кућа на линији. Да сиђемо на друм, до инџилирског конопа. Е видиш, дадосмо им и то. Имјели смо надежду за ову годину. А он, кад се едва крмимо, на садашње мучно време, каже, не ваља.

Теодосије - ЖИТИЈА

И овом славом коју на мени пресветлу видиш обогати ме сведобри пребогати Бог. И сада се радујем надом да ћу примити вечна добра и истинско и неотуђиво са Христом

А пошто је свети код нас примио покој у Бога као што би и код вас самих, и у Божјој цркви с великом почашћу, као што видиш, свето тело његово лежи, зашто, дакле, и светоме и нама задајете труд тражећи га? И тако га отпусти несвршена посла.

Преподобни паде на колена и с плачем великим рече: „Ево, Господе, видиш невољу моју: из оног места у које ме приведе твоја доброта, из њега ме ова змија лукава гневом и шиштањем изгони.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели: — Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!

— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.

Ту долази доста људи, можда ће ко знати да нам што каже. — А има ли на твојој крчми сличних огласа? — Охо, још да видиш! Ево, гледај, сав се зид шарени од њих. Крчма је заиста била облијепљена најразличитијим огласима.

Дрско се угура поред самог човјека с мишем и поче да виче: — Овамо, народе, да чудо видиш! Младог лава продајем, дивно лавље маче!

Сироти пас, добро избубетан, само је цвилио: — Ето, неком смијех изиђе, кажу, на нос, а мени се, како видиш, просу по леђима. У кукурузима је шапутао повјетарац јављајући да се примиче зора.

— Ехеј, гдје ли си сад, добри мој чича-Тришо? — сјетих се ја. — Дођи да видиш како твог Тошу поткивају попут коња! Бездушни Брко нађе четири повелике љуске од ораха и навуче их на моје шапе, па

Ово командовање прислушкивали су у мраку иза плота мишеви Сланинко и Брашнов. Слушали су и од чуда бечили очи. — Видиш да је унутра био коњ мишоловац. Ено га Миш пророк узјахује — рече Сланинко. — Ала је тај храбар!

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ: Да, али безначајна ситница. РИНА: Да чујем, хоћу да чујем шта је? НОВАКОВИЋ (показује на кашичицу): Видиш овај монограм. Твоје презиме из првог брака. Већ две и по године како смо се узели, и ти се трагови још вуку.

СПАСОЈЕ: Скидају, дабоме, и у томе и јесте разлика између тебе и мене. АНТА: Па јест, тако је; само, видиш, ја мислим требаће вам у предузећу и такви људи као што сам ја.

АНТА (нервира се): Знам, казао си ми, колико пута си ми већ казао. (Забринуо се.) СПАСОЈЕ: Као што видиш, није те прескочио. АНТА: Није, а баш је могао.

Мени је, видиш, врло потребно да Вукицу одстраним од куће бар на један сат. Ја имам овде извесне сусрете, који могу бити пријатни а

СПАСОЈЕ (Вукици): Па требало би да помогнеш тетки у избору. АГНИЈА: Рећи ћу ти у чему је ствар! Ја сам, видиш, желела да ти купим спаваћу собу, али Спасоје је томе био противан. Вели: он је наручио комплетан намештај.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

- Нећу. Нећу. Нећу! - понављала је. - Шта нећеш, за име Бога? Ти, будало! Зар не видиш да си још само дете? Шта би човек могао да уради с једним дететом?

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

— Ја могу и бакалницу имати и шпекулирати. Но, с чим да шпекулирам? — Ма с чим. Хоћеш ли са вином? Видиш сад како је добра цена у Ђуру и Пожуну. Не би згорег било две-три лађе однети.

Онда би пурђер, као што је господар Софра, рекао: „Погибељ за тебе, Израиље”, или: „Ту жена носи чакшире“. — Видиш, Соко, ми, мада смо већ богати, морамо даље терати, и ја сам научен једнако радити.

— Забога, па зар тако далеко бисте ишли? — Чекај, немој да трчиш напред. Видиш, ја сам већ на леђа пети крст пребацио. Истина, имам имања доста, ал’ имамо петоро деце, па још три девојке.

Сирома’ момак, ипак жао ми га је било, ал’ шта ћеш, како ће да се боде шут са рогатим. Ето, видиш, тако сам ти се ја женио.

— Да видиш, то не би згорег било, ту је лепа цена у свој околини, само је далеко доносити. — А откуд би сад најбоље било?

бој се ништа, ја ћу се опет вратити, али људи смо, смртни, могу до сутра и код куће умрети, а могу се здрав вратити. Видиш, имамо петоро деце, па ’оћеш да имаш фишкала, тај ће много стати.

Голи синови поглед крвав бацају на путнике, један на другог гледају, шапућу. — Чамчо, ми смо на злу месту, видиш оне? — шапне господар Софра Чамчи. — Видим. Погледај им само ноге. — Видим, — рече господар Софра и маше главом.

Кад га је Чамча поучио како се има понашати, онда обученог мери да ли што још не фали. Све је у реду. — Видиш, сад не изгледаш као „купец”. Чамча је наредио да се раније обуку зато да, кад каруце дођу, не нађу га у „јанклу”.

— Да су у Кошици девет лопова обесили. — Дакле, све знаш, нећу ти сад више ни приповедати, но отвори тај сандук, да видиш шта сам вами и Шамики донео. ’Де је Шамика и девојке? — Шамика сад ће тек доћи из школе, а девојке ћу дозвати.

— Дајете и ви! — Ал’ не сваком гоги, карташу, него сигурним људима. Па видиш ли се како жалосно изгледаш? — Кад ноћу морам на ногама бити! — Не мораш баш целе ноћи.

После неког времена, господар Софра зове Шамику на важан разговор, у салу. — Седи, мој Шамика. — Видиш ону контрафу? То је била твоја мати. Шамика плаче. — Ја сам највише изгубио, немам газдарице. Ожени се једаред.

Кожа то све исплати. Па ако се коњ опорави, продам га скупо; ако не, оно месо за живад. Да видиш како то радо једу! Смеју се обадвојица.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Поп из Грбља о томе вели: „Кад видиш какву стару жену а бојећи се да је вјештица, треба пошто прође бацит роге од десне руке па про прста пљунут и рећи:

га однесу у воденицу и тутну му три пута чело о чекале, које истресе жито из мучњака у воденични камен, говорећи му: „видиш, Стојане (или како му је име), као што тропа ово чакало, тако и ти да почнеш да тропаш и да говориш’“.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

– Ми живимо овде и ништа нам не фали. – Добро, људи, хоћете ли ми помоћи да извучем кола? – Зар не видиш да смо стари? Не смемо да се напрежемо.

то и сама видиш, бедна крпа, чак и овде, у овој посластичарници, по чијем се бетону топи прљави снег са ципела. Једеш жито са шлагом у

—Твоја мала? —Моја. —Како је само слатка! Сузи, дођи да видиш Макијеву ћерку — право луче! »Наша симпатична Сузи одиграт ће вам оријентални плес са веловима!

– За седам година била сам три пута у биоскопу... – Немаш шта ни да видиш! Насиље и порнографија! – Последњи пут код фризера — пре два месеца! – Фризура ти је сасвим у реду!

– Добро. Мислим да смо рекли све једно другом! – Пази како возиш! Видиш да онај кочи... – Баш ти хвала што си ме упозорила. Сам не бих видео. – Наравно да не би! Умало га ниси лупио!

– А зашто ми је забранио? Због тога што сам уништила нерве радећи као марва... Опет ћеш ударити оног испред себе! – Видиш да нисам! – Ниси јер сам те ја упозорила! И шта? Имам, наводно, кућу на селу, коју не могу да видим очима; имам мужа..

И шта? Имам, наводно, кућу на селу, коју не могу да видим очима; имам мужа... – . . . кога не можеш да видиш очима! – Децу која су већ сама себи довољна. Где сам била, нигде, шта сам радила, ништа! Прође воз!

– Ја сам погрешила мужа! – Како ти већ не досади та иста једна стара плоча коју обрћеш годинама? – Не претичи! Видиш да ти иде камион у сусрет! – Ох, хоћеш ли већ једном престати? – Ти си први почео. – Ја први почео?

Буди добра девојчица! Тако... То ништа не боли, јел' да? Сад мало стисни зубе. Видиш како си ти храбро дете! Ниси као остала деца.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Чим се вратисмо из Боке, наста поклаће међу нама и трајаше ево двије године! Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских! — А ко би те поче?

Сад је ухваћена вјера, али видиш да је танка, видиш да не сађе нико да за благе дане штогод набави, осим нас шаке сусједâ градских! — А ко би те поче? — пита Марко.

? — Е, видиш, у нас је одскоро! Нема њеколико година откад је наш владика набавио из свијета сјеме и растурио га по народу.

Сав је изврешетан зрнима, али му је бог дао вијека, па је имао и лијека. И овога брата нашега Стијепа Мркова, као што видиш, грдно су пушке иштетиле; ето му избиле око и осакатиле руку, и, ја мним, још га на пет-шест мјеста пробушиле, па му

Кнез га ублажи: — То је истина, стрикане. Ти си чувен надалеко, али не видиш ли, болан, да је овај наш ускок још дијете? Дај, Милице, бардак старцу да наздрави.

— Ух, страхоте! — рече Јанко. А зар ти, Крцуне, не видиш колико је то зло? — Видим, пошто размислим, али се онда не мисли, онда, кад човјека понесе.

Владика се мало замисли, па га погледа задовољно: — Видиш, то је паметно! То си се добро сјетио, мој вриједни Иво!... Него, познаје ли то дијете много главара?

„Шта ти је то?“ пита га Ћеклић. Приморац, видећи с ким има посла, одговори: „Ваистину, нијеси слијеп! видиш да је јаје!“ Ћеклић рече: „Никада тако јаје видио нијесам! А од какве је тице?

Ако имаш купаца, ми ћемо разгласити да се може оно трампити за пушке и за џебану, па да видиш хоће ли га за мјесец дана бити големо!

— А како би било, господару, да и он пође са мном, ако можеш без њега? Најпослије и њему је Анђе рођака! — Видиш, то ти је добра мисао, синко. Нека иде! Нека остане, ако хоће, цијелу недељу! Реци му да сам ја рекао. Нека узме коња.

Медик се окрене Јанку: — А сад, момче, држи се као и досад и стисни зубе! Ја, видиш, видам по нашки, а ко зна боље, може бити него по учевну! И стаде у рану увлачити фитиљ, вртећи њим.

И одовуд, одонуд, након дуга кићења, заврши: „Ја бих желио, вели, да видиш мога Станоја само да га познаш, па да видиш би ли био према твојој Милици!

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Зар оћеш да плете седе косе? Већ ми је срамота и у цркву да идем; а она се, сирота, искида од плача. Не видиш како се чисто губи у лицу? Није шала, срамота од света. Њене другарице удале се вајкада, а она сирота...

ДЕВОЈКА: Мамо, да мије мало турска белила. МАТИ: Ја знам, али кад нема, добро је и ово. Видиш како и мени добро стоји. ДЕВОЈКА: Само да се сврши. ТЕТКА: Ево, карте кажу зацело.

МАТИ: Е, да видиш како карте кажу. ОТАЦ: А, карте су вама завртиле мозак? Немој ти гледати што је прилика него што карте кажу, пак ћеш

ДЕВОЈКА: Ја ћу скочити у бунар од срамоте. МАТИ: Е, видиш, ћерко, чувајмо оно што имамо у руци. Шта фали овом? ДЕВОЈКА: Не фали му ништа, ал би волила за Марића.

МАТИ: Красан дечко, леп, смеран, да живиш код њега као госпођа. ДЕВОЈКА: Мамо, и овај има каруце. МАТИ: Е, видиш, па шта ћеш више. ТЕТКА: И у картама стоје новци. ДЕВОЈКА: Казивао ми је проводаџија.

МУЖ: Има читаво по сâта. ЖЕНА (загрли га): Слатки мој Светозаре! МУЖ: Бежи, видиш да имам посла. ЖЕНА: Ти си мој медени Светозар. МУЖ: Одлази, кад ти кажем. ЖЕНА: Мило ми је кад сам код тебе, знаш?

ЖЕНА: Зашто си тако ладан спроћу мене? МУЖ: Молим те иди у кујну, видиш да имам посла. ЖЕНА: Макар ако се на мене срдиш, опет ћу да те пољубим. (Љуби га.

Ајде, кажи, чим су те оправили, шта си донела? ЖЕНА: А шта си ми ти купио откад сам доведена? Видиш, морам да ти кажем, срамота је, ни капу ми ниси јошт наручио. МУЖ: Велика ствар!

- Гди си био синоћ, а? Јеси ли имао у џепу осам цвандика, гди су ти новци? МУЖ: Видиш, млого си ми донела, па треба да ти дам рачуна. ЖЕНА: Мислиш не знам ја куд ти тумараш!

ЖЕНА: О, дрва! Измисли још штогод. МУЖ: С тобом може ђаво на крај изићи. (Узме шешир.) ЖЕНА (смеши се пакосно): Видиш, како он зна! Сад имаш најбољу прилику да можеш на другу страну. МУЖ: О женидбо, женидбо!

ЖЕНА: Чекај да му кажем како ће свет варати. (Подражава му.) „Охо, снао, гле каквог сам ти момка довео; да видиш док му у кућу уђеш; хе, све је пуно и красно!“ Је л’ ово та фаљена кућа? Срам да те буде!

ЖЕНА: Па, ајде, купи, де, што не купиш! МУЖ: Доста! ЖЕНА: А, то умете! Псовати, викати, ту сте неисказани. МУЖ: Видиш ли онај штап тамо? ЖЕНА: Ја знам, друго ниси ни научио него псовати и тући. МУЖ: Доста! ЖЕНА: А зашто доста?

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Ал' ме људи неће, Ту сам лоше среће, буха и муха препричавају своја ситна, свакодневна неваљалства Колико ме видиш малу, Ја с људима збијам шалу; Ја им зујим око уха, Човек маше, трепће, духа, Љутит скочи да ме смлати, Ја

псима: заборави се ко им је кувар, почну нередовно да их поје и хране, остављају их беспослене и - мало-помало - ево видиш, проскитало се нечије пашче и сељаци га каменом гоне из свога дворишта.

имао мирна сна — био се навикао да скаче из постеље и виче на јазавце — али деда Раде овако тумачи његов немиран сан: Видиш ли да си огријешио душу, зато ти скачеш ноћу као вилен. Узео си јазавцима њихов кукавни залогај.

себи , гледа ухваћену рибицу како се отима и праћака на пруту и пита се : Можда је греота што ми ово радимо. Видиш како јадница скаче.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

МИЛЧИКА: Охо! Петнаест. Месарош скочио је од једа и жалости у воду да се удави, и једва су га спасли. НАНЧИКА: Видиш, па срдиш се што ти отац држи са Србљима. МИЛЧИКА: Мени је било због партије.

Милићевић, Вук - Беспуће

Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи. — Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост. Питају један другога: »Пошто прасе?

— Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке. — Верујем — вели г. Паја. — Јок, јок; увери се на лицу места!

— Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме!

Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу. И »звер« се заљуља и умало не паде са столице.

— Е, фала, прико, фала! — вели задовољно домаћин. — Кајо, пипиревко моја, оди ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи... Седи душо, до мене, Еј, да ми срце не вене! пева домаћин и загрлио своју Пенелопу.

— Е, тако те ’оћу! — вели Јова раздраган, па је загрли. — Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, бога ми, и зашто да ме воли! Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви...

Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна.

Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције. — Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола.

Изгледам у њему к’о Талијан каменорезац. Чарале ми оплете и подштрикава. Да видиш само! Овако што само овај ђида носи.

— рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама. — А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје!

— запита тоном на који се морало одговарати. — Тринаест! — Е, хоће у тим годинама!... У тим годинама је, видиш, мој отац умро од »шлога«! Настаде подужа пауза. — Па како се осећате? — прекиде је газда Радисав.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Кâно паун поносита, Кâно јела, селе вита, Амо брже па наточи, Да ти браца боље скочи, Амо, селе, а за Бога, Видиш е сам изнемогâ, Тако, злато, тако, тако, Сад је коло играт лако, Амо, чедо милооко, Дај да т' љубне браца око.

Ох и друга постварао чуда, Кâ што видиш, гледнеш ли ма куда. Тако ето у прашину пљуну, Згради блато, па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог

па у њега дуну, Блато живну, ето ти човека, А Бог њега овако дочека: „Чу ли, чоче, чу ли, дете моје, Што год видиш, све је ово твоје, Ватај, руши, чупај, једи, пеци, Боди, гуши, натичи и сеци, Туци, гули, пали, дери, кољи,

Београде, мој бели лабуде, Ал' се јадан мене видиш туде, А крај тебе до две воде ладне Чине ми се кô да плачу јадне, Не прскају т' поносне зидине Као отпре од веље

Гледни само — видиш тамо горе Оне беле поносите дворе, То су двори Жеравице Рајка, То су двори мојега бабајка. Дођи к нама, свак те

'Ајд'мо, ајд'мо!' стари рече, Кајгана се богме пече.' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што спазише, Од стра им се коса диже — Деца једно другом ближе.

Срце моје, што се стидиш? Да л' први пут сад ме видиш? Што ли дршћеш, што се кријеш? Што л' се, ружо, не развијеш? Да ја виђу окле воњи, Ма ми био час потоњи.

Бијаше лепо, беше прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу, ту мому танану, А онде видиш рпу помешану, — Големо људство сад се амо

прамалеће, А силни народ тамо-амо шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу, ту мому танану, А онде видиш рпу помешану, — Големо људство сад се амо збило, Кô што је свуда де је

шеће, Тај тражи сунца, онај тражи лада, Ту видиш старца, онде момка млада, Ту видиш снашу, ту мому танану, А онде видиш рпу помешану, — Големо људство сад се амо збило, Кô што је свуда де је купатило: Тај здравље тражи, јер га нема

што за фајду, и пре беше мало, Ал' сад их само стотина остало, А злотвор своје броји на иљаде, — Ох сунце јарко, видиш ли им јаде?

12. А момак је однекуда Де су људи као вуци, Под оружем иду свуда, Да и видиш: кô ајдуци; А ношња им скоро така Као што је у Турака. 13.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Угађаћу му, јашта нег угађати. Ком би другом ако њему нећу. Начинићу му нешто, има да видиш. — Их, ти као да човјеку правиш самар, тако говориш. — А зар коњ није исто што и право чељаде, још бољи.

— Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима. Па чим тај мене спази, а он само стригне ушима и зарже: ђе си, вели, Петраче, камо те већ на овај крај, Србине

— Пази га! Па шта ћу друго и знати ако нећу то. Коњ је Раде Ћопић, то си и сам казао. — Е, видиш, побро, да си бацио чифте у празно. Није тако. Не знаш ти, мој драги, шта је коњ, одмах се то види.

— Аха, видиш ли? Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха,

— Цртам коња, зар не видиш. — Коња? — Па да, зар не личи? Дјед погледа нашу Миму, једну стару мирну кобилу, која је пасла ниже појате, и

— Ем је дошао с кишом — подругљиво додаде стриц Ниџо, који је све дотле ћутао над неким послом. — Нек је дошао, видиш да га сам бог шаље брани га дјед. — Што да га сад гонимо из куће.

Сви су га смиривали и митили: — Дај болан, не рондај више. Пусти на вољу старом човјеку. Видиш да је болестан и да неће још дуго.

Среска „ћуза“, ех, и то ми је неки затвор! Чак те пазарним даном пусте да се промуваш по граду и да се видиш с комшијама, па се можеш још и напити и довести натраг са собом и по двојицу накресаних конагџија.

У основној школи с поносом су ме показивали новајлијама из удаљенијих заселака: — Видиш, ово је онај мали што иде с Дрмогаћом.

— Их, Отпадник Мулић. Једино се усудио да се пожали свом коњу, Урагану, тај му се, ваљда, неће подругнути. — Видиш ли ти, мој драги, каква времена дођоше: читавог вијека био сам калајџија, а сад, под старост, отпадник. А ти?

! Е, да видиш да није! Ево ти је, гладнице сељачка, наједи се! Циганин свом снагом тресну гранатом о камену плочу пред сељаковим

— Добар је он мени, предобар, немам ја ни њему никакве замјерке. — Видиш ти њега, заврзана, медена му свака ријеч, рекао би човјек, свеца пред собом има — љути се Раде.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Шта је три сата јахања! ХАСАНАГА: Сад си рекао! То! Три сата јахања! Ето видиш! Није ми кадуна ни толико могла! Она мене константно презире! Још од самог почетка, нисам ја слеп!

А док се ово зло некако не измени на добро — а можда би се дало изменити — све што видиш може да буде утеха. Понадај се у оно што се зна када се седи под чемпресом, три корака од воде. Хајде, смири се.

Ко би стрепео седам година да л ће му жена уопште родити? А Хасанага је, видиш, чекао. Није ти тешко да погодиш зашто. И сад, када је дочекао радост, види шта чини!

Кад пре? Те мудрости вам нема ни у лудилу! Кад све то може, што не би могло и сунце у џезву? Видиш ли, ефендијо, ни моје лудило није највеће. Изгубила дете, па изгубила памет! А зашто су они памет изгубили?

Иловача бар нема језика... МАЈКА ХАСАНАГИНА: Смири се, кћери. Видиш ли, свима им се дими из уста. БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ти, стара, ћути. А ти пољуби дете, па да крећемо!

МАЈКА ХАСАНАГИНА: Хајде, кћери. Данас нам нема другог разговора До залудног... (Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди. Виде само оно што плива на врху воде.

Кад покажеш да хоћеш, оне неће, чак и кад им се из петних жила хоће! С њима ти треба до краја изокола. Али да видиш даље. Тако ти ја, ручо, па седим и пушим. Док ће ти она мени — да ти покажем сабљу.

Пази шта сам ти казао. ХУСО: Можеш ли ти мени да кажеш хоће ли стићи вечера? То ти мени кажи! МУСА: Па ето видиш, и то је неки знак! Ни храна не стиже редовно! Шта то значи? Значи: ага има неке велике бриге!

И то после обилне вечере! МУСА: Јадно му је његово добро. Зар га не видиш како је уфитиљио? Што би се смејо тако гласно, да није назор? Ја ти кажем, да он гадно очајава!

Он? Нема он такав камен у темељу! ЈУСУФ: Какав му је камен у темељу, то ти још не знаш. Знаћеш кад видиш ко ће јој бити муж.

Зна се шта се зашта добија. Што кажеш, то ће и да ти одјекне. ЈУСУФ: Никад се не зна. Колко пута мислиш да видиш све, а оно испадне да ниси видео ништа.

Друге сам одбијо јер сам чекао њега. Није то неки прирепак, него фактор! Саш тек да видиш праву госпоштину! ХАСАНАГИНИЦА: Што једноставно не кажеш ко долази? БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Седи да чујеш.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— Кажи, Димитријо? — пита га она болећиво и благо. — Да те... видим!... — промуца он. — Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На!

И, да то не би изгледало као поклон, она тихо и гледајући понизно у матер, моли је: — Еве, ’аџике, да видиш... Ја га истина... али ти знаш боле. Обиђи да видиш!

Ја га истина... али ти знаш боле. Обиђи да видиш! Мати узима, једе, и ма да је изврсно јело, она опет ставља примедбе, како би то изгледало да она То једе само из

Уплаших се и дигох да изиђем, али, први пут тако и оштро, с осмехом, заустави ме мати. — Седи. Видиш да нема никога!

— Ама, Маријо ... — поче она — хајде кад ћеш већ ту твоју да удајеш? Зар не видиш колика је и каква? Зар хоћеш да ти неку срамоту метне на главу? А, ваљда чекаш некога?

Имају једно женско детенце, али и оно кржљаво — Бог зна да ли ће да остане. А она, црница, да је само видиш, синко, па душа да ти заплаче, иде по надницу, ради дуван, те себе, дете и кућу држи... Ето на!

Зашто кријеш лице у јашмак кад прођем, зашто бежиш у ћилер кад дођем?... Хајде! Видиш, цвеће је замирисало, ђул се развио, каранфил расцветао... све мирише и пева, хајде и наше душе да певају...

— И потрчим. — Не, не — зауставља ме. — Не мо’ш да га видиш. Доћи ће и код нас... И заиста Божић долази, али како? Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани.

Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин. Ја не могу. Видиш, имам работу у кујни, а нисам ни обучена... Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише.

— Злато, сестро слатка. Немој. Седи. — Зауставља је. — Има ко. — И показује на мене. — Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао. Седи ти, тако, до мене. И помиче се да јој начини место.

где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их са очевим сахатом на прсима, па као да ми вели: — Божић, сине. Видиш ли? СТАРИ ДАНИ Шта има сад тамо да видите? Ништа. Проста, мала варошица, опкољена виноградима и брдима.

— И стрепећи да ко од његових не наиђе, показујући на врата, брзо додаде: — Не жалим себе, али они... А видиш какви су! Шта ће они после без мене? Уто му се мајка врати.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Ето ти твој посао! Пак хоћеш да ти бољи после мене дође. Ај, ај, мој Хорваћанине, видиш ли што примисал неба чини! Послати такога који ће ти хака доћи: и опет ти ј кажем да нисам се ја за те молио, горе би

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

” Ал' у цури све силније зла се буди свест. И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар. „Зар не видиш облак црни? Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.

Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог.

Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог.

Па реци, нагов'јести, дај Ми знак, што видиш отуд, свјетлост или мрак? Видиш ли врага, оног старог, твог? Једва га видиш, сломио га бог. Бињиши су му сад крпетине, а мач и круна подсм'јех свјетине.

Ал' многи други створио се враг, час ту, час тамо, свуд му видиш траг. Има их грдних, има виђених, има их голих, има кићених, час мислиш није никакав им број, час навале кâ љутих зоља

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! У том, кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу

Тада је отац узме слободити и храбрити: — Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом

се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: — Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат, па ће заспати, те се неће моћи с пауницама

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код

Онда рече Грбо најстаријем брату: — Хајде, узми три камена, па се испењи на највишу јелу и на којој страни видиш свјетлост на ону страну баци камење, па ћемо ићи на ону страну.

— Сад полагано гони, — рече коњ. Тако су тихо ишли неко вријеме, али опет рече коњ Грби: — Окрени се, видиш ли сад шта? — Ево за нама лете црни гаврани и готов су нас стигнут — рече Грбо. — Баци четку! — рече коњ.

Отац му се окрену па му удари шамар и рече: — Што толико дробељаш, та видиш где краљица спава. — Устаните па видите шта је, — рече мали...

— Па то је наш татко! — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш? — А што му дадосте хлеб од три сорте?

Теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!“ А петао му одговори: „Па нек умре, кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно

Овај син рече једанпут оцу: — Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

— О, ти слијепче слијепи, — вели она њему — очи ти испале и кад сам те ја такога познала! Ти ништа не видиш ван да ти се о нос објеси! — Те ти она сад опет оде у поље гдје је дечко пасао говеда.

Старац га сад узе за руку, па га изведе на један брежуљак, и рече му: — Видиш ли оно језеро, и у језеру онај високи јаблан?

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

бежи, показује своју слабост, и он иде, да га већма гњечи; али како станеш куражно, и окренеш му бајонете, да видиш, како се одма у памет узме. Добијеш ли пак прву битку, онда остале лако иду. Дакле: непријатељ се приближује, аларм!

ЈЕВРЕМ: Против мира, тако је; али који се жртвује да се поредак одржи, добија декорације. Доста. Што год видиш, да си добро урадила, остани при томе постојана; речма и претњом не дај се поплашити, докле и сам не увиди, да је

СОФИЈА: Чујеш, Максо: човек не може да живи осим људи. Што сав свет ради, морамо радити и ми. Видиш, ми имамо деце. МАКСИМ: Пак? СОФИЈА: Па треба да се с људма мешамо.

НИКОЛА: Та иди само, нит ми помаже љутити се, ни певати. МАГА: О, тешко си га мени! (Одлази.) НИКОЛА: Ето видиш; може ли бити боље нарави? Али залуду, кад јој не иде ништа од руке. МАКСИМ: Опет слуша барем, и даје се исправљати.

Пак јошт док чује да сам сведочанство дао. СОФИЈА: Пак зашто дајете? МАКСИМ: Видиш ли је? Завиди да добијеш сто дуката. СОФИЈА: Ја не завидим, него кад велите да није право.

СОФИЈА: Па зашто си потрчао да се брже-боље жениш, кад је тако зло? МАКСИМ: Видиш је! — Море, коња сваки дан шибају и туку, па опет иде сам руди. Научен је, што ће.

) МАКСИМ: Сока? КУМ: Лепо. НИКОЛА: Е, срећно, снао! ЛЕПОСАВА: Дадо, и мени од тога једну аљину. МАКСИМ: Видиш, чули гди се ја тужим, па, као бајаги, да ми докажу, како немам право. СВЕТОЗАР: Ево новци. (Проспе дукате по асталу.

(Сви се смеју.) СОФИЈА: Не бој се, нећемо правити бал; ја сам се само шалила. НИКОЛА: Ето видиш, па си се уплашио. МАКСИМ: Ћути ми ти тамо. Сто начина има да ми већу штету начини, него што је бал.

КУМ: Да видим како би Срета с мојом прошо. МАКСИМ: Једна се жена на свету поправила, па дигле, видиш, ларму. СОФИЈА: Али муж ниједан. Ја сам трпила, ја сам ћутала и гутала, пак ти нисам могла угодити.

ИСАЈЛО: Е, он је доктор философије. МАНОЈЛО: Па? Зар ако је доктор Софије, не сме и мушке лечити? ИСАЈЛО: Видиш да си прост. Море, философије доктор, а не Софије. МАНОЈЛО: Па добро, добро!

Срби могу бити само через мене богати у просвети. ИСАЈЛО (тајно Манојлу): Видиш, како је учен. МАНОЈЛО: Заиста, јер му се чисто коса накострешила; ваљда је много мислио.

ДОКТОР: Стани, идеја је добра! (Отиде на страну и почне писати.) ИСАЈЛО (Манојлу): Видиш, како смо га забунили. Мора да ућути. МАНОЈЛО: Опет је добар човек.

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Шта си стала као проштац насред собе? ПЕРСИДА (пође). СУЛТАНА: Али докле ћеш ме јести, забога и побогу! Зар не видиш каква ти је соба? Како ти је намештена постеља? Како ти стоји огледало, а? А знаш да се дереш за плаћу.

СТЕВАН (неповољно): Милостива госпођа... СУЛТАНА (покаже му стакло): Видиш ово? Ни речи, зашто ће ти се одма прекинути језик! Кад ниси за служитеља, а ти к врагу, немој ми живот јести.

Проклет и онај час кад сам те први пут видила. ТРИФИЋ: Али девојка ти није ништа скривила, брате! СУЛТАНА: Ти видиш, срам те буди! Мислиш не примјечавам ја зашто је у заштиштеније примаш...

Оћеш да изгледам у њој као додоле. ТРИФИЋ: Па добро, немој је обући. СУЛТАНА: Видиш красног мужа, како би он тео да никад нову аљину не обучем. Баш ћу да је теби успркос обучем! ТРИФИЋ: Добро, обуци је.

) Сваки ђаво на моју главу. ПЕЛА: Ја се радујем, милостива госпођо, да сам срећна на вас налкковати. СУЛТАНА: Видиш ти параснице како се она радује! Само се гдигод пофали зато, пак ћу ти ја показати каква је разлика између нас...

ПЕРСИДА: Али ја молим, милостива госпођа! ПЕЛА (свеједнако сакрива руке): С отим ме, видиш, јако срдиш. ПЕРСИДА: Милостива госпођа, ова ваша доброта, ваше милостиве речи мене срећном чине.

Данас први пут чу и ја од ње лепу реч. ПЕРСИДА: Бре, да видиш како је са мном поступала, као да сам јој сестра. СТЕВАН: Све забадава.

ПЕРСИДА: Да је наша госпођа пала том Срети у шаке, знам да би се одавно укрочала. СТЕВАН: Видиш како не знаш шта говориш! Море, како ћеш да је укрочаш кад цићи по кући као змија; гди кога види, ту удари.

Оћеш да кога сневеселиш, подај му само злу жену. Оћеш да знаш како се време мења, узми злу жену. Видиш ли кога у друштву, који оће увек да има право, подај му злу жену, пак ће она имати право.

Дедер, јеси ли навиксовала чизме? СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја? СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида.

СУЛТАНА: Виксовали те пред варошком кућом, псино један, не видиш ти тко сам ја? СРЕТА: Море жено, а видиш ли ти тко сам ја? Оћеш и ти да побесниш као она аспида. СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни.

Оћеш и ти да побесниш као она аспида. СУЛТАНА: Побеснио ти, кад нико не бесни. Не видиш да сам ја графица Трифичка? Персида, Стеване, куд вас је враг однео. Персида, ти! СРЕТА: Ха, ха, ха!

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Треба само да Видиш мог професора фискултуре — један такав надувенко, са лажним мишићима! Мислим, да га видиш како хода улицом; човече, он

Треба само да Видиш мог професора фискултуре — један такав надувенко, са лажним мишићима! Мислим, да га видиш како хода улицом; човече, он једноставно удахне ваздух, ево овако, и издржи тако једно двеста метара, а онда утрчи у

а напољу облачан дан, погледам се лепо у огледалу, право очи у очи, и упитам се: „Па да ли си ти нормална, Анчи? Видиш да те човек ескивира!“ И ту га тако страшно замрзим да не бисте веровали колико! Начисто ми се огади. Богами!

Ствар части! Ето, неко вече, Чарли, сам си видео: био си испод стола, лепо си могао да видиш — уфуравају ми у кућу, иако се нису најавили телефоном, као, наши смо, срдачни, гостољубиви и све, и одмах започињу

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МИТА: Да чујем. АЛЕКСА: Прво сам ти био адвокат. МИТА: Кад си ти учио права? АЛЕКСА: Видиш да си прост. Треба знати шта је криво, па се за правду не брини.

Он оће своје, те оће. Је л тако, Батићу? БАТИЋ: Ви истину говорите. МАРКО: Јест, ал питај њу, да видиш како она мудрује! Него ништа, неће ми се ни она дуго овуда кострешити. Знаш ли зашто сам те звао? БАТИЋ: Ја не знам.

Одкуд њу ђаво овамо донесе? МИТА: А знам ја. АЛЕКСА: Еј, убио је бог, сад ће ми сав посао покварити. Видиш ли ову девојку; тако сам је речма довео, те се заљубила у мене као маче. Него, сад лажи, ако мислиш штогод.

АЛЕКСА: Ћути, дедаче, овако ће боље бити. Не видиш ли да су ово мáме? Она се ћурка заљубила у књиге, а отац блеји у њу, и чуди се шта га је снашло.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Понекад видиш зорицом раном, Међедовића са буздованом, ломи се гором, у лудом трку. Од кога бјежи, куда ли жури? Погледај само

Од кога бјежи, куда ли жури? Погледај само ко ли га јури! Видиш ли за њим страшнога брку! Шумом се шуља лукави Ћосо, мудријаш тешки, нема му мјере.

Са биљур-чешљем ту сједи вила, орао пада крвавих крила; ту нам се Марко преставио. А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по

И Мјесец пође помало снено, звјездама првим у госте хита, лице му, видиш, неумивено, ал ко те за то на небу пита. Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води.

„Да ти посвијетлим — Мјесец му каже, па доље спусти свој фењер плави Видиш ли сада, несташни враже?“ Весело пара сину у трави, а дјечак скочи, повика: „Стој! Ово је цванцик сребрни мој!

“ У овој земљи људи су браћа, ту ти се добро за добро враћа, не видиш нигдје погледа злог. Човјека човјек од срца воли, не плаче нико, никог не боли у земљи Врапца Црвеног.

Ко ли то стазом по ноћи ходи? У шуми густој ко ли се крије? Не видиш трага од Брке злога, ни стопе Ћосе лукавога, нити се туда лисица краде када је јаше сам Лакат-Браде.

Ево, трагови иду, читава збрка, сплет, пољаном, по снијегу првом прошао чудан свијет. Овуда — ево — видиш, јутрос, у освит дана, прошла је, важна и тешка, гракћући, — госпођа врана.

Данас под ноћним бријегом где бујан живот ври, понекад сретнеш, кажу, чудне звијерчице три. Видиш их зором раном, дању, у сутон тих: никог не лове оне, нит ико лови њих . . .

Чудан је ујак, прати га слава, јер ваздан ради уз рику лава!!! * На крају града, за мрким зидом, одједном видиш — Африка жарка! На крају града за мрким зидом ево ти, друже — зоо-парка!

У овом друштву, кићеном, лепом, почне се главом, заврши репом. Облак од птица по трави пао, покрај њих видиш стражара ноја. Тај носи јаја, ујка ми каже, велика тако — ко глава моја.

Хоћеш да видиш малчице само новину ову знану? Из ње сам јуче нешто преписо. Читај огласну страну: ВУКОВ ОГЛАС Вучинић Вујо,

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Младић му одмах викну, смејући се: — Тата, оди да видиш једног господина који те се сећа. Онај ме познаде и пре но што стиже поче поздрављати.

— Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно. Поздравите Пипа. Жена је моја ишла јутрос код Лоње и донела ми о њему вести. Боље је да много не једе.

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

МИЋА: Да, то сам и ја хтео приметити. АГАТОН: Па не кажем ја да смо баш рођена браћа, али тек род смо. И могао је, видиш, том приликом да ми каже: „Агатоне, брате, ја имам доста њих у фамилији, али сви су некако... некако онако...

АГАТОН: Е, видиш, зато баш што си школован, не можеш да управљаш имањем. Друго је школа, а друго имање. У школи можеш научити како се

СИМКА: Шта имаш да је испитујеш? Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш? ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати.

САРКА: Ију, а ко би га грдио? АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим.

Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем? АГАТОН: Зато, видиш, што је покојник на оном записнику казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има

ГИНА: Како да не плачем, Сарка; сад ћемо видети собу у којој је покојник умро. САРКА: Па плачи, брате, кад видиш собу, а немој аконто да плачеш! СВИ (одлазе уз степенице).

САРКА: Не волим, знаш, кад тако у фамилији почну шапутања. ГИНА: Па није ни лепо, да видиш. САРКА: Јер фамилија, док се гласно грди, свађа и оговара, дотле се може рећи да је то фамилијарна искреност и љубав,

Рекох, боље, Симка, да понесемо служавник. А ево и да ти кажем зашто је боље. Другоме не бих, али теби ћу да кажем. Видиш ти, овај Трифун, он би био кадар, кад би се дочепао овог служавника, да га однесе право у заложну банку, само да има

Није нам хтела дозволити да се уселимо у кућу; вели: њој је поверена кућа па она има и да је чува. СИМКА: Видиш ли ти, молим те, како се она прави газда на туђем имању. ГИНА: 3акључала кућу па нас не пушта. СИМКА: Па како уђосте?

ПРОКА и ТАНАСИЈЕ: А он? АГАТОН: Море, да видиш, узврда се кад чу како је то онако... није да га молим, него захтевам, па поче да ми врда: те покојникова жеља, те

(Поносито.) Ето, тако ја разговарам с адвокатима! ПРОКА: А шта каже што смо се уселили? АГАТОН: И ту је, видиш, било повуци-потегни. Запео он како немамо право.

АГАТОН (загледа): Па то си ти израдио катастар наше фамилије? ПРОКА: Није катастар, него стабло; је л' видиш ово стабло? АГАТОН: Видим, па шта? ПРОКА: Е, то стабло, то је покојник. АГАТОН: Ама, покојник Мата? ПРОКА: Јесте!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Сигурно ти ово први пут, те не знаш шта значи то „џодисати“... Видиш... јединица крене, па стане, онда опет хајд сто метара, затим стој три сата у месту. — А зашто? — А враг би га знао..

— Јес, кад смо их ухватили за гушу — одговарају поносно старци. — Које су вере? — запита неко од војника. — Па видиш: швапске... Поворка је замицала, те се вратисмо у бивак.

— Пешаци ће да изгину бранећи батерију. Али ови, бога ти милог, појашу коње, па те и не извештавају, и тек видиш како само пролећу поред тебе. Зато, пази ноћас... још их има напред.

— Гледај оно усамљено дрво, па испод њега. Видиш ли ону врзину... Е, иза ње — показа ми наредник. Поред те врзине виде се свежи ровови.

Е добро. Отвори само очи и немој да ми шенлучиш. Јеси ли разумео?... Хоћу да ту батерију лично својим очима видиш, а не да те лажу пешаци. А кад је видиш, да ме одмах известиш. Јеси ли разумео? — Разумем! — Шта си разумео?

Јеси ли разумео?... Хоћу да ту батерију лично својим очима видиш, а не да те лажу пешаци. А кад је видиш, да ме одмах известиш. Јеси ли разумео? — Разумем! — Шта си разумео?

— Шта си разумео? — Господине потпуковниче, разумео сам да непријатељску батерију пронађем... — Да је лично видиш! — Да је лично видим и о томе вас известим. — Тако је! Збогом! — заврши нагло и пружи ми руку. Поздравио сам.

Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син. Да видиш сад кад завапи: „Господине потпоручниче, у зони сам пешачке ватре, не могу да осматрам“ — потпоручник Радојко пљесну

— А што ми дајеш кошчину, те ми они после кажу да сам гу, ете, оглодао... — Е, друже, треба и за њега да остане, видиш како се ужирио — добацује задњи. — А што си укрутио руке, пружи ближе да не просипам. — Е, баш и то ти тешко!

Када сам се јавио команданту, он ми рече: — Дакле, упамти добро: ватру ћеш отворити само онда када видиш непријатељску пешадију пред жицом и чујеш да шкљоцају маказе. Јеси ли разумео?

— Ето, видиш — прича нам љутито Радојко — када они из позадине нареде „да се непријатељ узнемирава“, па падну три мртва и неколико

Вели мој командир: „Е, баш смо гадна нација. Код нас нико без секире не умире.“ — Ама да видиш, Милане — каже расположен Александар, па наби капу на очи — све топове закочи изузев првога, где је био потписати!

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Његов поглед као да говораше: »Ето ти... сама видиш да нас околности зближују«. Затим пружи руку учитељу и таман да проговори (беше већ развукао усне у ироничан осмех), а

Његов поглед као да хтеде рећи: »ама вараш се ти, биће да је то који други штогод погрешио; а видиш, ја седим миран кâ светац. « — Устани!... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон.

— Овамо седи са њим цело јутро, смеје се, шали се и све онако... што не ваља. Оставила децу саму... Видиш, за то бих је могао узети на одговор. Али, ех !...

Јаком иду твоје муке и невоље, а помоћи ти се не може. Једино ти остаје: да зажмуриш па ништа да не видиш и да те се ништа не тиче. Онда и она тебе оставити на миру... чак ће ти писар и услуге чинити.

Онда и она тебе оставити на миру... чак ће ти писар и услуге чинити. Видиш, дао ти и аконто за овај месец, а ми још нисмо за прошли примили.... Само ако то можеш...

— Погледај мене, видиш... сто закрпа, а на опанцима десет подлога. — Ево ти динар да купиш Станки опанке одмах, а ја макар и не јела за

Гојко изгледаше тешко болестан. Час га видиш да се једва вуче преко дворишта, главу тужно оборио, очи гледају невесело, страдалнички, а по целом лицу разлила се

А други пут видиш како му се очи запламтеле, цело лице обузето неком нервозном живошћу, једнако некуд трчи, нешто распитује, договара се

а вилице се тресаху од страха. — Па... сад?... Шта ћемо?... — Оди да видиш... Писар је доведе до врата Гојкове учионице и показа парчета хартије. — Ено, ту је и тужба и акт министров...

Што се такав родио? Зар би са другима онај смео тако поступати ?... Не би ни покушао, јер зна шта би га снашло... А видиш, код њега покушао... без размишљања... и право за камџију... зна га да је безмоћан као дете, јадник!...

Неко груну врата, покушавајући да их отвори, затим се зачу глас: — Није овде, затворено је, видиш... — Куцни, братићу, нек те чује. Гојко познаде Вељин глас одмах.

видим ја како капетан слуша моје причање, и све се љути на онога... Госпођа Зорка им, каже, причала... Видиш ти како је оштра! Не жали мужа, него га сама брука... Како је лепо овде, гледај !...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

да ми суши; Трећи пенџер, мајко, ветар да ми дуне, Ветар да ми дуне, лице да ми лади; А четврти, мајко, само да ме видиш!“ 220.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Немачки плаћеници! ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета!

(Испира потирачу) ВАСИЛИЈЕ: Ко је овај? ГИНА: Ко ће бити, батинаш! ВАСИЛИЈЕ: Батинаш? ГИНА: Видиш ли ти ово? ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? ГИНА: Куд год да иде, оставља крвав траг!

БЛАГОЈЕ: Мозгу! Од тога је и Адам направљен! ГИНА: Знам да си брз на језику!... Пијеш и локмашиш, а не видиш у шта ти Секула срља! БЛАГОЈЕ: У шта срља? ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш?

Пијеш и локмашиш, а не видиш у шта ти Секула срља! БЛАГОЈЕ: У шта срља? ГИНА: Зар је могуће да ти баш ништа не видиш? БЛАГОЈЕ: Ја сам за тебе одувек био слепац! А најслепљи сам био кад сам те узимо!

Не зна престојнику, ни агентима не зна, ни есесу не зна! А да видиш како код мене зна! Мени је млоги дошо на јесте у седмицу!

ГИНА: Нисам ти ја мајка! (Улази Благоје. Филип му притрчи.) ФИЛИП: Дођи, оче, да видиш како се мајка сина јединца одриче! БЛАГОЈЕ: Јеси ти луда? Да га се одричеш сада, кад му је најтеже?

ДРОБАЦ: Па по мирису! СОФИЈА: Не мирише сваки. ДРОБАЦ: Чини ти се. А и видно је, видиш колика је мјесечина! СОФИЈА: И ти свакој од ових биљчица знаш име? ДРОБАЦ: Ваљда свакој.

ДРОБАЦ: Ко да си ми скинула крв са очију! СОФИЈА: Ја ти скинула? Види ти њега, молим те! И сада, наравно, видиш, очи ти се отвориле! Кажи шта видиш! ДРОБАЦ: Видим... СОФИЈА: Слободно кажи! ДРОБАЦ: Видим твоју љепоту!

СОФИЈА: Ја ти скинула? Види ти њега, молим те! И сада, наравно, видиш, очи ти се отвориле! Кажи шта видиш! ДРОБАЦ: Видим... СОФИЈА: Слободно кажи! ДРОБАЦ: Видим твоју љепоту! СОФИЈА: Пази ти шта он зна!

ДРОБАЦ: Видим твоју љепоту! СОФИЈА: Пази ти шта он зна! И, наравно, ништа више, осим моје лепоте, и не видиш? ДРОБАЦ: Видим... Видим моју ругобу! СОФИЈА: Ругобу? Зашто ругобу? ДРОБАЦ: Не знаш ти чиме ја зарађујем лебац!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

„Не иди у Београд“, говорила ми је мати тужио. „Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао?

„Не иди у Београд“, говорила ми је мати тужио. „Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао? Зар не видиш да си оголио и да је рат неком брат, а нама рат.

„Зар не видиш како ти је ујак, Никола, тамо прошао? Зар не видиш како је Паја Путник тамо прошао? Зар не видиш да си оголио и да је рат неком брат, а нама рат. Идеш у несрећу, а мене остављаш саму.

Сетим се како беше леп, над водама дубоким неким, као Месец бео, са луком танким и меким, један мост. И, видиш, то, утеши ме. Не зависи од мене.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Онда цар виде како у новцу заблиста црвена, свежа крв и кану доле на мермер. Цар пребледи. — Видиш ли ту крв? Ето, узми ти, па разби ма који комад злата или драгог камена из твоје ризнице, И из њега ће бризнути крв.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи: — Чекај! Видиш колико ту луди чека?! — Ја сам странац, путник, и не могу одлагати — рекох учтиво и поклоним се пред момком.

— Шта ћемо? — питају. Он ћути. — Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата!

Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!” — Шта му други веле? — Пукоше луди од смеја.

Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!” Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Пружиле се равне ливаде, покошене и у пола попашене; нема пролетњег зеленила, али зато видиш огромна сена, по десет-петнаест, па понегде и двадесет у гомили.

Пробаш једно, друго и треће, па видиш да нема ништа лепше ни слађе од тога врелог и слатког плода, што ти, као најчистија медовина, кроз грло пролази.

— Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе. Деде ти само почни, па да видиш 'оће ли. — Та оне баш и нису с раскида, но, знаш, не можемо да се погодимо. Ова неће овога, она онога, па мука....

Ако хоћеш да наведеш сељака на зло, само га наљути, па да видиш после шта се чини. Људи почеше да се љуте. Досади им ово узалудно трагање и страховање; они се управо настраховаше,

ово узалудно трагање и страховање; они се управо настраховаше, те и то осећање мораде уступити место другом — љутњи. Видиш како је сваки набрао обрве, сева очима и гази љутито, а по набреклим му жилама на руци видиш како је стегао пушку.

Видиш како је сваки набрао обрве, сева очима и гази љутито, а по набреклим му жилама на руци видиш како је стегао пушку. Већ смо се збили на два-три корака један од другог.

Цела варош заустави дах. Изгледа као да се људи боје и да трепћу, да тиме не поремете општу тишину... Видиш понеког како се провлачи улицом, вукући папуче низ камење, не смејући корачати, да не би папуче лупале...

Па чиме ти се пуне данас новине него 'наком грдњом! Али чекај још малко. Довече ће стићи новине, па да видиш и капетанову исправку.

И људи, и околина, и све што видиш у нашем селу уверава те, да овуда готово никад не ходи нога јабанска и да је ово место самом природом одвојено од

Наједаред сину му у глави: то је оно! Почиње се... Зато ли он не може да се моли Богу... Видиш предсказивало му се! А ко би мислио да ће зло са те стране да дође? Но, још је добро.

Једно време он беше готов да запева »Преславнаја днес«, али у место тога прекрсти се и поче даље да мисли. Видиш, сад се сећа и шта је згрешио, те му светац не хтеде молитву примити.

— Мама није овде, она тебе сад не воли па те је оставила... Ми ћемо довести тету да те она чува, да видиш како... — Нећу тету!... — прекиде га дете она није добра као мама... Није мене оставила мама него си је ти отерао...

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

ДАНИЦА: А по чему има мене свет да узме на зуб?... ПАВКА: По томе, видиш, што ти се сваки час чини да је пала саксија... а он млад човек! ДАНИЦА: Знам, ал' ово је друго!

ЈЕВРЕМ: То јест, то ти признајем. Иако си ти друге партије, ја те, видиш, само политички мрзим, а онако, у души, ја те волим. ИВКОВИЋ: Хвала вам, газда-Јевреме!

ЈЕВРЕМ: Ја то, богме, не верујем. Што, брате! Илић је баш човек на своме месту. ЈОВИЦА: Е, видиш, онима тамо горе није на своме месту! ЈЕВРЕМ: Па сад? Шта каже господин начелник? ЈОВИЦА: Вели, морамо наћи другога!

ЈЕВРЕМ: Па седи, де! ЈОВИЦА (сео, па после извесне паузе): Видиш, Јевреме, а знаш и сам, послови више не иду. Разлабавило се нешто па не иде.

ЈЕВРЕМ: Па видиш да половину дајем под кирију. Дабоме да ми не треба! СРЕТА: Е, па зар ниси могао ти да продаш кућу држави?

СРЕТА: Ето, баш, ако хоћеш да почнемо од тебе... ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам!

ЈЕВРЕМ (грчевито прихвати): Е, видиш, Срето, баш сам то и хтео да те питам! Видиш, они из Београда траже мекшег човека; зар ти не налазиш да сам ја мекши од Илића?

(Срети.) Добар дан! СРЕТА: Добар дан! Добар дан! ЈЕВРЕМ: Е, и ја, видиш, хоћу, на пример, да разговарам нешто са господином Сретом што ти не треба да чујеш, зато изађи из ове собе па иди у

ЈЕВРЕМ: Па то јесте... Зато ја, видиш, и хоћу с тобом. СРЕТА: Знам ја да ти хоћеш са мном, али је сад питање: да ли ја хоћу с тобом? ЈЕВРЕМ: Па ја велим...

ЈЕВРЕМ: Да одговорим, зашто да не одговорим, само... Не разумем те како? СРЕТА: И то ћу ти рећи. Ти, видиш, не можеш сам за себе да учиниш ништа, ја ти требам, је ли, то признајеш? Е, лепо, онда ево: ја бацам кеца!

Је л' ме разумеш сад? ЈЕВРЕМ: Не разумем. СРЕТА: Не разумеш? Добро, сад ћеш ме разумети. Видиш, ја имам на женино име ону велику њиву ван вароши... два хектара...

Да ли ме сад разумеш? ЈЕВРЕМ: Разумем! СРЕТА: Е, то ти је, видиш, оно: бацио сам кеца, сад ти одговарај на фарбу. ЈЕВРЕМ (забринуто): Само... овај...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

(Силно му је тај аутор импоновао!). Тек ујутру, а оно видиш Пелагића где се или згрчио у кревету крај ногу Сретиних, или пао доле, па се под креветом рашчепио код Сретиних

а у разговору све уплеће стране речи, а погледаш: на њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек!

а погледаш: на њему гуњ, тозлоци и опанци, а ти се збуниш; кад га погледаш, видиш: сељак, а кад зине да говори, и ти видиш да је то господин, учен човек!

Није, на пример, била само просто окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним »молерајем«, била је сва измалана, сасвим

по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута понеког јадника, па продужи пут даље, и гледа ко му је

задовољства и велике услужности чисто га пита очима; дигао обрве преко чела под косу као да херувику пева, па га чисто видиш како тражи штофа за разговор. У томе стиже и вечера. Гизела донесе јела: капаму, кајгану, хладно јагњеће и сир.

— Па, добро, чу ли бар шта те питам? — Опрости, ја не чу’. — Е, па видиш, дакле слушај! Има ли који да ’нако није служио у војсци а да га је председник казнио за нешто? — Па има...

да му теслимим ову кафану са све једик, па да му кажем: »Ево ти, брате, ја сам видеја једна штета; а ти берем хаир да видиш од радњу, да да господ!

— Ама и село то исто вели! Разговарао сам ја већ с многима. Да видиш само какве сам асасе прикупио и придобио за те, па, море, хоће за врело гвожђе да прихвате!

Тек видиш, а оно ушао неки бес у село. Не допада се сељацима стари председник. »Ама па да је сам Свети Никола, веле сељаци, па

Тек кад се жене поделише у партије и завадише — онда тек да видиш лома! Само да станеш па да гледаш, слушаш и да сехириш!

Прођеш само улицом, а оно чујеш где се преко улице, преко тебе, препиру. Погледаш на једну страну да видиш, откуда долази глас, а оно видиш где је једна на једној а друга на другој страни, па се свађају.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Речју — све је необично. Кад ближе приђеш свакој ствари, Кад је преврнеш, а тамо — око се исколачило! Видиш нешто што дотле ниси видео. У ствари Тога дана све се било изопачило.

Од уха до уха распети брци Какве носе шофери-Грци, Илија Бирчанин, Станоје Главаш! Кад их видиш, не мош да спаваш!

могућно је да се хеликоптер сукоби С летећим ћилимом, ко мува са завесом, у соби, И тада се, (слушај, ако већ не видиш, Хомере!) Зачује дррр и кррр, као крпа кад се подере!

Ако зидари од дрвета не виде шуму, Ти, од шуме, не видиш дрвеће... Град није садашњица гола и боса, А ни прошлост како је замишља неко: Зидари не виде даље од носа, Док

Његово потомство данас пије Соса-Солу испред Стамбол-капије, А праунук — мука ти да га видиш! — Пита га: „Wхо аре yоу? До уоу спеак Енглисх?” Цвили кочница, сикће квачило, У два века све се изопачило.

Богат је ко новац у шаци стишће. Ко онај што куком набада лишће У парку — чим видиш пару, приби је! И не либи се, ниси из Либије! Ватра да се разгори, треба мех! Од нечег се мора почети...

” „Још ћу ухватити неку прехладу: Већ ми побољева помало глава! Боже, видиш ли ову неправду, Ово гажење основних људских права? Флагрантно гажење! Париз и Беч Морали би осудити поступак груби!

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

О, да л̓ разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе, Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стиснуте сузе?...

поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала, — Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Тури такве разговоре црне! Људи трпе, а жене наричу; нема посла у плаха главара! Ти нијеси саморана глава: Видиш ове пет стотин момчади, које чудо снаге и лакоће у њих данас овђе видијесмо?

слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га видиш над бистром пучином!

очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га видиш над бистром пучином!

Па сам стога на крај и утекâ, е близу њих не бих освануо. Ево видиш како смо далеко, и опета она тешка воња од некрсти овде заудара. МРТВО ДОБА НОЋИ, СВЕ СПАВА. НЕКО ЗБОРИ КРОЗА САН.

Док се једна подиже завјеса, трећи дио од куће отвори. Боже драги, ту да видиш чуда! Ту измиље некаквога пука, то ни у сан никад доћ не може, сви шарени као дивље мачке.

Докле неко, да му Бог поможе, из онијех пањегах завика: „Бјеж, народе, е изгоре кућа!“ Боже драги, да ту бруку видиш!

Не даш нигда плећа оглодати, но их грабиш из устах људима; мени си их стотину узео да ђавола приђе у њих видиш. У то ти је прошло по вијека!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Где си? Живиш ли? Како ништа? Зар ја што не силазим доле, па мислиш ништа не чујем и не видиш? Које доба беше јутрос када он дође? А? — Ама које доба — ишчуђавала би се она упорно.

Унезверена изван себе од страха, хватала би Магду за руку и показивала јој на прозор и на небо. — Магдо, видиш ли? Магда, као све то унапред знајући, да ли из искуства или из веровања, враџбина, одмах би јој квасила чело водом и

Не може се више. Не може се, и сам видиш. Марко, место да га, као други пут, на такав одговор удари, избије, отера, чисто као да га поче молити: — Знам,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Он је човек честит, добар...“ Глас музике неке јечао је тмуо. „А ја га волим; Ја морам с њиме ићи, видиш ево...“ Глумац је неки у дворници пев’о; Жагор живота таласа се свуда, Радости, бола, а не зна се куда.

Хладно, сипи... Блато. Влага. Баре... Видиш како баште кобно жуте. Наше наде неповратно старе; Наша срца могу још да ћуте.

Ти видиш, сад су прослављени дани Безверја, блудње, мржње и обиља Лажи, кад људи, зли и растрзани, Помамно грабе, и журе, без

Ко нам старе ране још може да вида? ВЕЛИКИ ПАУК Видиш како тихо изнад наше главе, На тракама сунца, кроз тренутке беде, У варљивој слици будућности плаве, Кроз подруме

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сад се ђакон обрну к перјаницима. „Ајде ти, Крцуне, приметни неколико палица у оџаклију, е видиш помешће се иако их је много у соби“.

„Ваистину не би ништа, но...“ „Но, уврже се на ујчевину, мој Иличковићу“, прихвати онај стари смијући се. „Да га видиш какав је, би испросио по свијета ш њим, штоно се рече.“ „Слаб, што ли?

“ „А шта, стрико?“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те. А згодан је видиш иако је постар.“ Цура се постиђе и хтједе да умакне, но је онај момак ухвати за руке. „Пусти ме, Маркиша!

Простота се боји само онога што глибавим земним очима гледи, а душевне су јој слијепе. Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи? Зар не видиш да сам већ малаксао борећи се против њега...

Зар ти, Иво, не видиш да зли дух точи мој народ, као што црв љешину точи? Зар не видиш да сам већ малаксао борећи се против њега...

„Па лијепо!“ рече Владика. „Но, видиш, господару, тај ми синовац Кићун слабодух и невиђен!“ Ђакон се умијеша. „Валај, заиста чудо, Господару... Знам га ја.

“ „И друга је, брате!“ рече му друг. „Постављене су оне кости добро, и обавијене како треба! Гомила, брате, видиш како се слио!“ „Нијесу мрави навукли, но моји зуби натукли!“ одговори медик, куцајући се по прсима. „Знамо, знамо...

„Неће, валај, но од овога мога брава зубима натући! Видиш да се у њ загледа... Претрпи се, чоче, није но тек зарудјело!“ „Што си тражио, то си нашао!“ рече Јока, смијући се.

Нека се окане, јер прилике није!“ „Да му ја то речем, у кући мојој, о крсном ми имену!“ „Ондан, заондан, кад видиш згоду!“ „Па а... ако заподјене он... видјећемо!“ „Ма ти, канда, не разумјеш куд он гађа?

Најзад ћу ја: опрости, Стамена, жива била! ама сам у послу видиш...“ „Опрости и ти, жива била, ама казуј ако имаш што у краће, јер, како виђо, не мислиш крају доћи!

Фала Богу, чем’ то слути?“ „Како чему? Није ли ти три пут рекао: ’добро’ и још те цјеливао!... Видиш да је на добро! Ово потоње одгони све оно прво!“ рече Петар с увјерењем.

“ „Нијесам тебе!“ „Како нијеси у сну, рече, озебао и гладовао у нас?“ „Јест, јест“ „Е, видиш... Оно да речемо, у сну се привиђа свакога јада, и оно што није налик истини.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— И вјерујем и не вјерујем. — А бојиш ли га се? — Ко се не би зла бојао. — Видиш ли, баба, кулу? — Не видим. — А видиш ли старца? — Назирем. — Ђе ти је син? — Отишао у Зворник да се закадија.

— А бојиш ли га се? — Ко се не би зла бојао. — Видиш ли, баба, кулу? — Не видим. — А видиш ли старца? — Назирем. — Ђе ти је син? — Отишао у Зворник да се закадија. — Па шта ради сад онамо?

— Убоде ли се, Мујо? — Срце ми га зна. — Циганине, ти и у неђељу кујеш? — Па какво ми добро видиш? — Црн Алија, црн ти си ми, синко? — Црна си ме и родила, мајко! — Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати?

лане; облизниће ти се ове године много коза и оваца, али у у телад и у ждребад како ми је виђет, неће бити напретка. Видиш ли, куме Вујадине, лопатицу?

У плећу страна од крста вазда се нагла бројила, а поље турско; но видиш ли ове барјаке испод раскршћа? Ово су наши, а турски се ни један не види, и то је знак да ће више мртвих глава турских

(Муха златица) 170 — у тамној клијети везе и танку гајту плете? (Пчела) 171 — Целога века преде, а жицу му не видиш? (Мачка; — мачак) 172 — Црна кудеља бијелу жицу даје?

(Јагода) 5 (ПРИРОДНЕ ПОЈАВЕ) 206 — Бијеле пчеле на земљи сјеле? (Снежне пахуљице) 207 — Бије те, а не видиш га? (Ветар) 208 — Брат и сестра родише се, вазда скупа путоваше, један другог не виђеше?

(Година, месеци, недеље и дани) 221 — Једно момче у собу уђе, а никога не пита? (Ветар) 222 — Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш (Мрак) 223 — Коке беле С неба пале, Па и врата Затрпале?

(Година, месеци, недеље и дани) 221 — Једно момче у собу уђе, а никога не пита? (Ветар) 222 — Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш (Мрак) 223 — Коке беле С неба пале, Па и врата Затрпале?

(Ветар) 222 — Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш (Мрак) 223 — Коке беле С неба пале, Па и врата Затрпале?

(Ветар) 222 — Кад видиш, онда га не видиш, а кад не видиш, онда га видиш (Мрак) 223 — Коке беле С неба пале, Па и врата Затрпале? (Снег) 224 — Коло води мајка с два сина и једном ћерком.

(Магла) 239 — Решето је решетало, из решета нешта пало, то све водом постајало? (Лед, град, циганчићи) 240 — Сад га видиш, сад га не видиш? (Магла) 241 — Сваки данак мајка црна бијелога рађа сина?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

лијепо ти је ова ливада покошена!“ А жена: „Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи?

“ А човек опет: „Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса.“ — И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане

али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми | је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! — Прођи је се, ако Бога знаш!

Тек што Еро замкне уз поток, ал ето ти Турчина ђе води коња да напоји, а Туркиња те предањга: „Да видиш, мој човече! туда сад прође један кмет с онога свијета, па каже за нашега Мују, да се мучи без ашлука: нема за што да

“ — | А Еро му каже: „Ено га видиш, ђе утече уз брдо.“ Онда Турчин: „Држи ми море коња, држи ми коња.“ — Еро узме коња, а Турчин уз брдо за воденичаром,

теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре!” А петао му одговори: „Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно

се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат, па ће заспати те се не ће моћи с пауницама

” Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати.” Али се царев син од тога не поплаши, него остане код

Овај син рече један пут оцу: „Бабо, шта ћемо радити? Ја овако не могу живети; него идем у свет да учим какав занат. Видиш како је данас: који зна најмање заната, тај сваки боље живи од свакога тежака.

Оно није моје, ходи да видиш.” Господар дође, и кад види какво је Бог чудо учинио, онда му рече: „Није фајде, мој синко!

” Тада је отац узме слободити и храбрити: „Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па којигод изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом

Кад мати каже змији шта јој је цар рекао, онда јој ова опет рекне: „Иди мати сад да видиш хоће ли ми цар дати девојку, пак шта ти год одговори, кад се вратиш, опет се не осврћи до наше куће.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Не оправда ли се Авраам, отац наш, делима приневши Исаака, сина свог, на жртвеник? Видиш ли да вера поможе делима његовим и кроз дела испуни се вера?

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

СТАВРА: Кажем на пример! МИЛЕ: Што смо ти ми заостали! ИКОНИЈА: Зар немаш ништа боље да обучеш? Видиш ли ову кишетину? ПРОСЈАК: Мени је овај капут одличан, шта ће ми боље! Џепова имам тачно седам, колко ми треба!

У овом флашицу, служи за држање течности. У овом, видиш, блокеј, лула, дугмета. А у овом овај велики ексер! ИКОНИЈА: Шта ће ти тај ексер?

ПРОСЈАК: А гледај ове друге џепове: у овом држим резерву, лукац и леб, у овом овде иглу и, видиш, конац, а у овом ово парченце сапуна! Седам џепова, то је човеку таман! А осми би мого све да упропасти!

) СТАВРА: А и ти уђе? МИЛЕ: Па ваљда видиш колики је то пљусак! СТАВРА: А онај тамо не прекида? МИЛЕ: Наравно да не прекида!

Треба да расклоним чаше. (Прилази Милету) Мого би нешто једанпут и да наручиш! СТАВРА: Видиш да је човек заспо! ЦМИЉА: Шта он мисли, да џабе седи у сувом? СТАВРА: Не питах те одакле си.

А точкови још миришу на храстове! Изађеш прèткућу, што си урадио ту је, види се, расте, знаш чему служи! Видиш у чему си провео живот!

ГОСПАВА (бесна, пришла је улазним вратима и отворила их): Одиде да видиш! Па овај напољу уопште нема публике! ЦМИЉА (прилази вратима): Маса се сасвим разишла!

Овај што прође много ми изгледа познат! Ја канда сам га већ негде некад видео... МАНОЈЛО: Не прекидај ме, видиш да рекогносцирам! Качаник, Врање, Вучје, Габровац, Сталаћ... па Јагодина... па Смедеревска Паланка...

МАНОЈЛО: Има да сперемо срамоту собраза! ТАНАСКО: Велика вајда! МАНОЈЛО: А сад на стражу! Место је, видиш, прометно, значи опасно! Терен потпуно непознат! ТАНАСКО: Боље да нађемо нешто склонитије!

Терен потпуно непознат! ТАНАСКО: Боље да нађемо нешто склонитије! МАНОЈЛО: Морамо да останемо баш овде! Видиш ли ову карту? А ову линију? А ову тачку на врху линије? Е, та тачка, то је то где сад стојиш! Ту нас је довело!

Више сам филмова видла у Кремнима, у дому културе, за недељу дана, него за ова двáмесеца у Београду! А, видиш, чудо и мени синуло! Да се курталишем и ја онога Репишта! Чујеш ти мене, мацо? АНЂЕЛКО: Ама немо ти мени мацо!

СКИТНИЦА: Од Вукосаве? А и то ти је посебна прича! МИЛЕ: Оће ли скоро та ракија, мајку му? ИКОНИЈА: Видиш да причам са човеком! МИЛЕ: Кад кажем пиће, има да ми се донесе у моменту!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Тешко му да је гледа такву, хоће да је обрадује и уклони, да би остао сам са мислима које га спопадају): Да видиш што ти је тата донео! Иди матери. И одмах да ти кроји, одмах, да...

ЈОВЧА Па камо је? Где је? Да је видим. Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим! МАРИЈА Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло?

Где је? Да је видим. Јер ти лажеш. Где је, где је, да је видим! МАРИЈА Не можеш да је видиш. Јер кад је видиш онда је све... ЈОВЧА (очајно): Како: »све«? Зар је већ »све«? Дотле дошло?

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Еп[ископ]: „Видиш ли, архимандрите, како право судиш кад [х]оћеш; и тако свак човек, имајући здрав разум, ако хоће, може право судити;

Право је рекао цар Константин, да ће бог имати шта и светим оцем судити. Видиш ли да је и онда свакојаки[х] било? Ја прост, како ме видиш, по мојој памети на[х]одим да су сад бољи црковни пастири,

Видиш ли да је и онда свакојаки[х] било? Ја прост, како ме видиш, по мојој памети на[х]одим да су сад бољи црковни пастири, јер нити се толико инате, нити се анатеми предају као у

Ти видиш како ме љуби господин барон Марко Пејачевић. Откако смо се год познали, љубимо се како да смо рођена браћа; наше се нар

Шта ће ти друго узети ван да те раскалуђере?” Ја: „А они нек раскалуђере, пак ће видити! Без шале, љубезни Зилотије (видиш ли какво сам ти лепо има дао; Зилотиј, то јест, ревнитељ), учини се као да си прави ревнитељ, и говори што год можеш

” И како би чуо да прво није, него фторо, „видиш да није чудотворна — рекао би. За такову своју философическу и управ благочестиву љубоистиност сви калуђери,

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

— па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана. — Јево видиш, како. Притекло ми је пет барила од лањскога, а цина му је била пала прид тргање, те ти га ја смишај с новим; а новога

и мирни, кâ што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом умијен.

Казâ ти је и Чагаљ, и Шунда, и Кљако, и Рора, и ја, а кашће ти и све село, јер је све село на чуду е њим! Видиш како сад плаче уз матер, како се приподобија! Сирома! А џигерице би ти извадија за крајцару.

убија вас бог! А платићете, платити, ако жив буде Јере — говораше Кушмељ. — Јето, мој добри дивере! Јето какви су видиш сам, па још вируј њима! — плакаше Осињача. — К врагу сви! сви! сви! Уф! — стењаше једнако фратар.

Кувар се снеби, па запита дјечка: — Који си ти? Кога тражиш? — Ја сам синовац вра-Брнин. — А! Тако! Жив бија... Видиш... овај... ја нисам редовник, него лајик... али јопет, липо је штовати старије...

Посли, ја ћу те разбудити и повести да видиш цркву. Бакоња се поврати у ђачку трпезарију. — Ма ти кâ да не бегенишеш ово наше вино — рече онај ђачић који га је и

Кушмељ зинуо, те га жена гурну. — Ајде, шта се примишљаш, кâ да моје дите не зна шта говори. Не видиш ли да је вратрова порука! Кнез утрвши дланом очи узе гуку пуре и изађе.

— Ја? Је ли? Ја, оче, да ми даш опанке, и кошуљу да ми даш, и рану да ми даш, а новца, кô вељу, колико ти видиш, колико замиритам. Но, молим ти се, да ме пустиш у цркву.

— Шта липо стоји?... Коме липо стоји? — Ма, брате, Мачку фратарске аљине! Зар не видиш да се „обука“! Зар ниси знâ? — О, Исусе! О Дивице!

Даклен, видиш да је ствар неразумљива! А њему ће Тетка: — Мој драги Брне, од добра ића јача је крв, па је јача и болест.

Ти си радос у жалости, Ти си сунце у тавности... — Послушајте редовници, Свете цркве одвитници...“ — Стани! Видиш ли да не знаш! Та послидња два верша, то су од „Муке господинове“. Али свеједно! Сад слушај.

били на дну стуба Срдар га ухвати за рамена и поче шапатом: — Лудо дите, како не помишљаш само једну ствар, како не видиш да ти је стриц кратка вика, да ти данас-сутра може сванути... Разумиш ли шта оћу да кажем?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

ти ћеш бити искључен из мог наследства. Забранићу ти да ми на сахрану дођеш и гроб видиш. Ти си... од вечерас, ти си... мртав за мене. Један за другог ми више не постојимо! По муку, једно псето лаје из села.

Завуци ми руку у недра. Угреј се Ту, ћути, нисам ти ја отац... Осећаш ли колико сам млад и јак?... Видиш ли? Види ме...

— Не виче: боји се да Симка не чује, па сикће шапатом. — Ти си нешто много горе. Ја све знам, па ћутим. Видиш ли како ова моја пати? Чула ме!

Покри голе цеванице десетогодишњем првенцу. Видиш ли какву цволенику има? Па табанчину. Тај ће, Ђорђе, бикове да обара. Две вреће стотињајке носиће под мишком.

“ Мало је то, газда-Ђорђе, за њега. Погледај само какву руку има! Песница му је као дуња, а шест година има. Видиш ли сада шта сам родио и шта имам?

деца су ништа. Странке су ништа. Жене су ништа... Очеви су ништа. Ви сте ништа! Ико, дај им ракије док не поцркају! Видиш ли да чуче око мене као кучићи? — Ђорђе испи чашу До дна. Грч му нагрди лице.

„Осећам да ћу да родим.“ Покривала му рамена чергом, лагала, курва. И рекао јој: „Нећеш да ми подвалиш!“ „Зар не видиш?“ насртала је, широка и јака, а он се одмицао од ње и, као сув лист дувана, припијао уз даску кревета.

— И зато нас прозваше Чађевићи. А твоји синови данас неће да бране општину. — Не уједај више! Зар не видиш да сам сâм? — Ослушкује мукли страх села што као ветар шушка у сувим кукурузима. Магла надолази да скрије Прерово.

„Видим, твој Лука увек исти.“ — „Исти. Дође у постељу само кад му наредим. Као што га у воденици видиш, такав је и у постељи. .И оно ради као да ујам узима.“ — „Побогу, сестро, како га тршиш?

— Млада ти није нека лепотица — одложи перо и запуши мастионицу. — Кад сте је видели? — Требало је да видиш Аћима кад сам му причао да ти жена није вредна издаје оца и Прерова. Курјак је дрхтао као куче.

„Неће. Штета за детелину.“ „Киша ће најкасније до поноћи. Сигурно ће киша. Видиш ли, запалила се земља. Ресе се диме.“ „Зашто све жене воле кишу?

“ „Ти ништа не знаш.“ „Лакше је човеку кад чешће ради.“ „Лако је теби кад можеш да не мислиш... И да не видиш.“ „идим, ниси добре воле. Имаш неких брига?“ „Брига? Кад би ти био паметан...

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Али нас и децу и те како чује! — Ко сте ви? — девојчица рашири очи, а лутка се насмеја. — Ми? Зар не видиш? Па, ми смо Татагина деца, али ником не причај!

— А за лепињу ти хвала! Појешће је Татага кад се пробуди, а ти никоме ништа не причај ако желиш још једном да нас видиш! На прстима, сва ошамућена, изађе девојчица из Татагине куће у блистав, бели, снежни дан.

А нема ни потребе! — златним прстима дотаче Господар неба Белу жабу. — Зар не видиш да си цвет? Локвин цвет. Локвањ! — Од додира сунчевих прстију Бела жаба осети како почиње да се мења, а жабљи народ у

— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

“ Гладећ' косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј' најлепше, радо бих јој низ'о: „Видиш, душо, пролеће је близо“ А њој свану: - „Пролеће је близо.

“ „Од куд видиш, на све четир' стране, Даљна места, њиве, и пољане: Лево Дунав, Банат, Бачка мила; Авала се десно заплавила; А подале,

поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање видиш на лицу ми бледом.

Пустимо љубав слободно нек' цвета. „Колегинице! љупка, млада жено! Зашто копниш тако у одаји сама? Изиђи да видиш драж априлске ноћи! Зар ти мије тешка самоћа и тама? „Прозори су моји отворени вазда. Унутра постеља угодна и мека.

“ „Ах, лудо моја“ - зачух прекор нежни „Том вечном сумњом што жалостиш мене? Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!“ И тада стиште с камена на камен, У хиром скоку - к'о лака газела. Очи јој сјаху.

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

“ „Видиш - каже - оне легионе те су близу горе трононосне, по равнини што су на гомиле до бреговах р'јеке бесмртија?

По дугоме мрачном туговању напијем се воде с источника: откри мени несретњу судбину, ка предмете што за собом видиш у свијетлом лицу огледала.

не просипљу толико стријелах ка дв'је војске једна против друге, не казују толико полома ка у борби што небесној видиш изломјена штита и оружја.

Два дни св'јетла, двије ноћи сјајне у јарости бој једнаки траја; с обје стране бесмртне војнике на гомиле видиш поваљене, сви у љуте ране огрезнули; ма се напиј воде бесмртија, мало тугуј, па издрави одмах.

Попа, Васко - КОРА

краја нема А целу земљу треба За собом вући МАГАРАЦ Понекад њаче Окупа се у прашини Понекад Онда га приметиш Иначе Видиш му само уши На глави планете А њега нема СВИЊА Тек када је чула Бесни нож у грлу Црвена завеса Објаснила јој игру И

сањају у мојима Сан свих озвезданих руку на свету 22 Наш дан је зелена јабука На двоје пресечена Гледам те Ти ме не видиш Између нас је слепо сунце На степеницама Загрљај наш растргнут Зовеш ме Ја те не чујем Између нас је глухи

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

„У овом чанку видиш, драги Хипократе, једну одређену количину материје; бакалин је мери кантаром кад је продаје и израчунава према њеној

Догод живиш, веле ти мудри филозофи, уживај у живљењу, али увек са мером“. Он испразни бокалче до капи. „Видиш, синовче, тог принципа се стално придржавам: пијем вино по утврђеној мери, бокалче по бокалче“.

„Како? - Зар ниси вичан геометрији?“ „Видиш стриче! Трудио сам се коликогод сам могао да изучим ту науку, али заглибих на по пута.

„Он је и астроном, и то у најбољем смислу речи, онакав какав треба да буде“. „А какав, ако смем да знам?“ „Ево видиш, синко.

Реци ми, синко, шта је то кружна линија?“ Аристотелес даде беспрекорну дефиницију такве линије. „Видиш синко“, рече му Платон, „ти имаш савршено јасну представу о томе шта је то кружна линија, а ипак је ниси добио

Он га узе за руку, и приведе га прозору одакле се видело цело пристаниште Александрије. „Видиш ону белу лађу која сад баш диже своје котве; она ће те одвести кудгод зажелиш.

Она га напослетку зовну, изговарајући његово име најслађим гласом. „Архимеде! Зар нећеш овамо к нама да видиш сву ову лепоту?“ „Има времена“, одговори он. „Нисам нимало нестрпељив ни љубопитљив“. „Мани се тог геометра!

„Хм, чуо сам да живи у непријатељству са Диоклом“. „Е, па видиш, краљу, на његове исказе не смемо се ослонити“. „Шта да се ради?“, рече краљ.

Онда поче да уздише и да се хвата за своје лево колено. „Ево видиш синовче, овде ме штреца“. Коперник га погледа испитивачким погледом, па прегледа лекарски.

„Драги Марко!“, рече му опат. „Истина, часни је ускршњи пост, али, видиш, добих мила госта, ученог младог човека, који нам дође са далека севера“. „Онда га, боме, морамо честито почастити!

„Ја сам - сећаш ли се добро? - онда подупро предлог Гериков, али ти рече да би то био један савршено излишан издатак. Видиш ли сада шта си учинио тим својим цицилуком!“ „Брајковићу мој!“, одговори му онај.

Но она двојица свађаху се даље. „Ето видиш да сам онда имао право што ти извукох асуру испод ногу!“ „Ја, лажљивче, зарађујем паре поштеним послом, а не

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Живиш ли ти у Београду, прикане? Имаш ли очи? Руку немаш, знам. И не кајеш се што си је дао. А ја бих се кајао, видиш. Ето, сам си ми казао: стегне ли мало реакција, афере се заташкају, а ратни богаташи измиле.

Пијане земље, ако ко Бога зна! Ти знаш да на фронту никад ништа нисам пио. А сад, да ме видиш, не би ме познао. Облесавио сам од здравица и вина. По Сентомашу (ох, најпијанијем Сентомашу!

Нећемо се постидети, побратиме. И овде нешто има од цивилизације. А кад видиш Словенкињу? Па се одвратно насмеја. — Да му уступим Словенкињу? — Господо — рекох устајући — извините ме. Уморан сам.

а... а... Ђорђе... Жалосно, браћо, везан српски војник. Мајко моја, да видиш... о... о... осветника Ко... Ко... Косова!...

— Ено оста кујнско казанче: врати се, понеси га, бога ти. — Ресимићу, бато, подигни ту чутурицу, вере ти, изгуби, видиш, нека џукела. — Добошар, заборави ми само кочиће од великог шатора!

и трбух... ту јој фали. — Да је није упропастио? — Па није да видиш, али 'нако осрамотио. — Како то може бити? — Па уј'о је за... ох опраштај, господине. — За шта, брате, уј'о? — За..

— Па добро, Германи то су опет Швабе? — Па јес'. — Видиш, ти Германи целу Европу окупираше, па сад 'оће и Азију. Него ја мислим да оне Швабе и ове Швабе раде ортачки.

— Како си сад сладак! — Ја, к'и мед. — Сиђи, дошо, с коња да видиш како је. — Опрем', рођо... и тако, што даље ђенерал све искреније.

Е видиш, ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа, којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да

Зар ти који тако разумно гледаш на све око себе, не видиш, болан, ништа кад је пред тобом жена? Зар си ти слеп кад си у питану ти?...

Зар си ти слеп кад си у питану ти?... Видиш, ти си веровао да ће те она схватити, ценити, заволети лудо, као ти њу. Ти си мислио да је то нека душа, нека дубина;

— Видиш, и ја могадо' да се оженим у Београд. Мој отац ради с прве фирме, с гросисти. Али куд ћеш, бога ти, куд смеш?

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Ипак, није хтио да с тим буде завршена партија. — Ето, тако дакле стоји ствар с мојим богом и с твојим Бућком. Како видиш — надода полушаљиво — нисам претјераних захтјева, управ сам минималиста; тражим само равноправност, желим да с истом

А то је највећа доброта: кад видиш да је већ све узалудно и да је за све већ касно, дигнути руке од човјека и пустити да га вода носи куд га је понијела,

Виђаш ли кога од старих? — Понекад Мату. Срески је ветеринар, наиђе каткад овамо. Имат ћеш прилике да га видиш. — А што је с Петром? Он је један од негдашњих кога се најчешће сјетим.

— Овуда, све наоколо, бит ће ограђено троструком бодљикавом жицом на цементним ступовима, да не упада стока. А тамо, видиш, требало би да дође низ широких степеница, као прилаз ријеци, ради купања.

Само, за то би требало да откупим још и онај троугласти комадић терена, дођи амо, постави се овдје, ево овдје, видиш: равно овом линијом горе до цесте. Али власник, сељак, неће да прода.

Али оставимо то... Него, то што говориш о Ивану изгледа доста увјерљиво. Па ипак мислим да то није све. — Та не видиш ли да у њему увијек чека, спремна као запета пушка, реплика: „Не заборавите да је Ибзен био апотекар.

Чудим се само како те не интересују ствари које имаш одмах под носом, копачи кукуруза из Лучика, биједа коју даномице видиш ту пред твојом тезгом.

Добијам дојам да је то код тебе несвјесно бјежање од нечега што ти је ближе и што те из ближег дира. Видиш, ја сам у томе стварнији. Ако се не варам, овдје сам ја случајно више реалиста него ти.

Чини ми се да догађаји у неким земљама око нас потврђују твоје гледање. — Него што! Штио бих само да видиш, драговићу мој како би се многи сасвим незначајан, сасвим баналан човјек, кога свакодневно сусрећеш и кога ни по чему

Ми се тако слабо разумијемо, Ерна!... А што је најглавније, све је ово на твоју очиту штету. Ето видиш и сама!... Не разумијем што те држи везану уза ме!... — Некад си разумијевао.

Ооо, Радивојееее!... Је сам ли ти говорила да се не играш с оним хаинином, он ће теби главе доћи!... Та не видиш ли, јаданче, да и није за друго нег' ил' за жандара ил' за харамију!...

стандардна формална пажња као наручени букет: предаш банкноту и цедуљицу с адресом, па окренеш леђа и не сачекавши да видиш како изгледа то цвјетно отјеловљење твоје њежне помисли. Не.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

могао је, кад је налазио за потребно, говорити цео дан, па ипак, на крају крајева, не знаш о чему је говорио, а видиш да је разговор паметан. Он се неће ни једним гласом изрећи, а слушаоца ће принудити да му отвори сву своју душу.

кад није друкче, оно... нека буде тако! — прошапта Ђурица збуњено. — Нећу тако, но кажи одсечно, да знам! — Па видиш, ваљад’, да пристајем... морам! — Дакле, сигурно? — Сигурно! — Е, дај руку!

’Вала је Богу!... — Море, ти не тражи наводаџију за женидбу: видиш како умеш лепо да се хвалиш. Ни баба Ружа не би умела боле намештати. — Ја, вала, јок... што ?

— Богме јесте; излудих од муке — одговори Ђурица. — Ха, сињу ли му душу... чекни само до сутра, па да видиш окршаја!... И ја ти се, вала, побољех, не радећи ништа. Ђурица приђе ономе другоме, те се рукова и са њим.

— Па... како коме. Некоме бих се, може бити, и дао. — Гле јако! А коме ли то? — Ево ти пушке, ако хоћеш, па да видиш коме.

како да распореди оних четири стотине и двадесет дуката, што их сам изброја синоћ у завежљају, »Видиш — помисли он, — и овом Сими морам дати бар петнаест. Радисаву сад не смем изићи на очи без педесет«...

— Стако, шта велиш ти за мене ? — поче Ђурица, за кога све ово, сва ова неочекивана срећа, беше као у сну. — Па... видиш сам... Зло је, не може бити горе. — То знам, ал’ опет... ваљада нећу ни ја до века овако.

умрећу кô и сваки. — Оно, јест... Али тај живот ?... — Па то те баш и питам. Можеш ли ме гледати овакога ? — Видиш да те гледам — одговори она осмехнувши се.

према оцу, па, нашавши се увређена у дубини душе, обрте се Ђурици: — Води ме куд знаш — рече му одлучно — јер видиш да немам више своје куће.

Или, управо, нађе га, али он беше неповољан. А Вујо настави: — Код мене, видиш, да не може; и онда где ћеш је? — Где год ја дањујем, и она ће са мном.

— Одмакни де мало тањи крај, видиш прегоре — вели онај с пушком и задовољно, светлим очима посматра како пурењак руди и пуцка.

— Хе, мој синко... да је то, што ти радиш, какво добро, зар не би и твој отац то радио!... А он је, видиш, другима јатаковао и од других живео...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Једног дана дозове отац свога сина Петра и рече му: — Петре, видиш ли ти како свет овде умире? Петар му на то одговори: — Ја видим, али шта ми можемо за то, кад је тако божја воља.

Једнога дана рече му девојка: — Хајде, Петре, да видиш моје пустаре, марву и сву земљу моју. Петар пристане и пође с њом.

каже ми да си ти рекао да онај сав камен наситно стучем, те ја отидем, па опет девет година удриде, ево све досад, па видиш каква сам се начинила. Па ме још ни сад не би пустио, да нијесам утекла.

Онда пас рече петлу: — Несрећо несита, теби је до јела, а видиш где газда хоће да умре! А петао му одговори: — Па нек умре кад је луд.

Бре, све је добро досада; али да видиш сада јада, када га мати опази без коња, па још када сазнаде да га је вук појео, стаде га грдити и ружити на пасја

— Ето видиш, мати, то сам ти стекао за коња. — А што ти то не каза својој матери циноћ, него те онако избих? — Ево ти кажем сад,

— Тврђа вјера од камена, побро, казуј слободно. Онда ће он њој: — Видиш овај прстен? Ја ћy овај прстен метнути ево на овај крај пилава и сахана да дође пред цареву кћеп.

се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: — Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат, па ће заспати те се неће моћи с пауницама

Баба му ово све покаже, па му рече: — Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати. Али се царев син од тога не поплаши, него остане код

Тада је отац узме слободити и храбрити: — Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ниједан се не врати, а он ево два дана како се с аждајом

— Па то је наш татко. — Бре брате, па он много једе, а опет је гладан! — То је ала, зар ти не видиш? — А што му дадосте хлеб од три сорте?

Како кошуља почне горети, а он скочи од сна па повиче: Шта то уради, да од бога нађеш! Сад ме видиш, па ме више нећеш видети док не подереш гвоздене опанке и не сатреш гвозден штап тражећи ме, нити ћеш се с тим дететом

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Угледај се на мене. Ја увек лепо с њима већ двадесет година и као што видиш, још сам нежења и то мало постарији. Видим да си успео да зауздаш своју нарав, али да ли ћеш успети, друже мој, да

Они су узвраћали комплименте тако што би Николу ословљавали са „комшија“. Једног дана ме је позвао и рекао: „Дођи да видиш мог комшију!“ Пошао сам с њим и први пут се нашао пред царском палатом и чекао да се стари цар појави на прозору.

Ћипико, Иво - Приповетке

—Што да се тужим? Од своје сам воље дошла, — одговори она, и силом се насмије. — Увијек је боље амо него код нас... Видиш, добива се прилично... Да бог поможе! А и теби ћу лако наћи посла. Доста да имаш воље за радњу и да си здрава...

—Е, да, — вели Лазо, — биће она твоја десна рука! —Није она за ме, — говори Спасоје као у шали. — А и не мари за ме: видиш да неће да збори... —Што ћу да зборим? К теби сам дошла... —Нијеси ти за ме! — понови он одлучније— А и што ћеш ми?

И настави бесвјесно, као за се: —Зашто сам и долазила?... — Видиш! — жељно дочека Спасоје, очито задовољан, па, не наишавши на отпор са Цвијетине стране, рече јој озбиљно у лице: —А ти

Знам ја како је... Испрвице и мени је тако било; све је до навике... — Није то тако, — прекиде га она живо. — видиш да ме неће?... — Ко зна што ће вријеме донијети!.... Ја ћу с њим говорити, — и пође доље к Спасоју. — Не иди!

— Видио сам те с мора, а једва сам ухватио крај — рече јој кад стиже до ње, па настави: — Видиш, да смо удвоје, било би пуно лакше! — и, погледавши у њу, десно му око заигра као у разрока и дође му јасније.

Код бијеле црквице светог Николе, на врху, окренути прам мору, чаом одахнуше. — Све се лијепо свршило, видиш! — говори јој он већ неколико пута. — А ти си се плашила. Ха, сад си већ моја!... Нема већ разлога да се отимаш. .

вели жени: —Видиш каки су, па да нас свети Спиридун неће каштигат! Ни ноћас не могу се уздржат!... — Имају правицу, кад сте пустили

—Тако је, па Павле вели да му помогне узорати и оно женине њиветине... —Пусти, човјече, видиш да Илија вреба сваку ријеч! — прекиде Тома и сумњиво гледа у Илију. — Гледај, причиња се, а сјећа се, очију ми!

—Павле, ја сам одлучила... —Што? И ја сам одлучио сто пута, па која корист?... Видиш, овога часа док се састасмо, понесе ме ум к теби као и увијек. Бог зна што је то!

— Човјека понесе ум, па не може да издржи... Такав је човјек... баш као вријеме, видиш: јуче је дувала јужина, а данас струји сјеверац .. . Није то; болан, било из инада, не дао бог!

Од врућине до пред зору не могу да заспе, а грђе се зноје но кад су на радњи. — Видиш, брате, ја замишљах, кад онога јутра одозго угледах овај град, да су у њем виле одњихане, а оно, брате, пакао је ово!

— Да га испратим, — замоли мајстора Лазо. Путем, тетурајући се, тужи се Илија: — Видиш, и данас ће ми од наднице одбити половицу, а зар сам ја крив?

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

САВКА: А лепа плата. ЖИВКА: Па и није. Док одбијеш порезу, платиш кирију, купиш дрва, тек видиш: остану ти чисте шаке. Тешко је данас о плати живети, али овај мој не уме.

(Одлази.) ИИИ ЖИВКА, САВКА ЖИВКА (пошто је Анка отишла): Ето, видиш ли је! Дође ми, бога ми, да потегнем овим маказама па да јој разбијем главу. Али шта ћу, морам да трпим.

РАКА: Шта ће ми да се умијем? ЖИВКА: Вуци се тамо, опери ту руку. Зар не видиш да изгледаш као шинтерски шегрт? (Гурне Раку те овај оде с Анком.

ДАРА: Е, немој тако. Она одиста није била код куће, видели смо је после на фијакеру. ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг.

ЖИВКА: Ето видиш! А не иде то ни као што ти мислиш, зете. Треба и пет и шест пута ићи на исти праг. Уосталом, видиш да су напољу и неке демонстрације, па ко зна да нису министри можда и због тога збуњени.

ЖИВКА: Страх ме је да мислим, а мислим. Па ето, тражио је цилиндер. Зар не видиш да ја држим оба палца стегнута? Стегла сам их крвнички, бојим се ишчашиће се, али ако, толико могу за мога мужа да

Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана. ЧЕДА: Па да, госпа Живка јој је просто, није министарско име. А где је она, бога ти, од јутрос?

ЖИВКА: Чекај, чекај да ја прво теби кажем шта сам ја решила. Ја сам, видиш, драги мој зете, решила да узмем моју ћерку натраг. ЧЕДА: Како да је узмете натраг?

Зар није? ЧЕДА: Дозволите... ЖИВКА: Хоћеш да кажеш: кад си такав, што смо дали дете за тебе? Е па тако, видиш, закачио си се за њу, а ми тада нисмо били богзна шта, а девојка замакла у годинама а заћорила, па ето тако слудовасмо.

ДАРА: Боже, мајка, па зар ја нисам удата!? ЖИВКА: Јеси, ал' то ћемо да избришемо. Зар не видиш и сама да он није прилика за тебе? Нико и ништа, човек коме је једино занимање: зет. ДАРА: Он је чиновник, мајка!

А питаш ли ти, бога ти, мене: пристајем ли ја? ЖИВКА: Па не питам те. Чекам да видиш најпре младожењу, па ћу онда да те питам. ДАРА: Ама, оставите се ви младожење.

Ја ништа више не тражим него то да ме госпођа министарка не заборави. ЖИВКА: Него, видиш, сад ми баш паде на памет! Ви знате мога зета? ПЕРА: Како га не бих знао, познајем га врло добро.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Само тако ћути. Па морам, синко, као што видиш, ето, другога . . . А нама он ништа неће да каже. Ни 'болан сам', ни 'ох', ни 'овде ме боли', ни 'ово ми се једе,

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

— Шта „а“?.. Устани, устани! — осорно поп понови, па га таче искаљаном чизмом. — Устани да сједнем ја!.. Видиш ли да сам последњи гост и дужан је сваки да ми учини почаст!.. Устани, јер нијесам Циганин!

— Није, побратиме — невољно изусти домаћин, не могући да се друкчије извуче из незгоднога положаја. — Ето видиш!.. Устани, помакни се!..

Заборавио сам и опростио све што ми је учињено за пет стотина година... А ти помињеш гуске и гребене!.. Видиш, дошао сам ти на праг да те замолим да ме пребациш преко брда до наше војске. Мислио сам да ћеш то радо учинити.

– Те то си ти, Селиме? – Баш ја главом, као што видиш! — одговараше Новици Селим већ десети пут, срчући каву и пушећи.

Шта ћеш то, ханума?“ — „Идем у то и то село на жетву, на мобу. Видиш како је дивна месечина, јечам стигао, позвале ме другарице удате и неудате.

— Шта?.. — узвикнух изненађено. — Још одмах после рата оставио је горе своја брда и сишао на Косово. Само да га видиш како се населио и изгра– дио!.. Зачудих се овој новости и нагнах коња онамо куда ми пратилац показа.

А ја изабрах ово место и купих га за своје старе дане. Видиш ли ову лепоту Божју? Човек данима може и гладан да посматра, јер му се душа одмара...

— Па после, прото? — Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао... Нисам више могао горе да останем. Преломило ми се на души. Побегао сам овамо.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Подигô се у висину Па облаке раздерао; Стогодишњем храсту рече: „Ето, видиш, сад си пао!“ Тражи море, па га нађе, Тресну, смрви чврсте броде, Па уздахну урнебесно, Насмеја се — даље оде.

„Жао ми је ђав’ла свог.“ Имаш право, имаш право, Ти већ стижеш неку цел. „Мозак пећи то је здраво, То већ видиш и ти, је л’?“ Ох, што бива од човека! — „Ајд’, не лудуј.

ТИХЕ СУЗЕ (Јуст Кернер) Тек што је данак сванô, Пробудио те мај, Ти видиш јутром рано Ведрога неба сјај. А док си ти проспавô, Купећи нову моћ, — То небо, сада плаво, Даждило ј’ целу ноћ.

Кâ да чујеш песме-успаванке Из очију чаролиских њених, Кâ да видиш дубоке уздахе Са усана полуотворених. Ту се сплело, ту се загрлило Што те махом и леди и згрева — Прекип страсти и

889. ДОБАР МЕЂУ ЗЛИМА (Уз слику) Ко је онај што га вуку, Подлом злобом на њ кидишу? Ох, не питај... зар не видиш На лицу му светлост вишу! Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку?

Ох, не питај... зар не видиш На лицу му светлост вишу! Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку?

Ох, не питај... зар не видиш На лицу му светлост вишу! Зар не видиш ту мирноћу Којом срета судбу преку? Зар не видиш душу чисту, Божја сина у човеку?

пати, И са крста, у мукама Нов ће живот обећати, — Међу злима добар страда, Врлина се доцне штује; Ти га видиш како пада, — Ал’ он ипак побеђује. »Невен« 1881.

Која те мука шиба Да звезде пребрајаш, А не видиш што ј’ близу Пред твојим ногама?“ Та брзоплетна мудрост Није пропала, Свету се допала: Тала исмејаше А брзоплету

“ Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, Не даде ми бака мира, прости досаду! Ето видиш, њојзи треба ново корито, — Оно старо јуче нам се уздуж распукло.“ А риба му одговара: „Није т’ ни бриге!

ИИ БАБА ЈУЛИ-ПОСКУРАЧИ (кад мишљах да ћу умрети) Баба Јуло, нећу свећу, Знам ја куд је пут; Ето видиш: нисам збуњен, Па ни забринут. С овим рупцем отари ми Хладан с чела зној. Ако очи сâм не склопим Ради посô свој.

»Јавор« 1886. ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда. „Јер где год видиш кога, Сви су ти на зло брзи, Свакò те братски мрзи.“ А ја сам луду гледô: Чело му било бледо, Врх њега иње седо.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Ко је јошт видио да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим, и јадним; црне му се руке, никаква резона не зна,... видиш, и сама се од њега гадиш. ЕВИЦА: Није тако, мајко. ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет љета!

ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане. (Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек они раде. ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке? ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да

ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си јошт овакову мајсторицу у твом веку видио?

ЈОВАН: Шегрт од мајстора? ФЕМА: Дакако, медведе! — Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођа, фрау фон, или ма... ма...

ЕВИЦА: Мој Василије није такав. МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда изилазити. Видиш, кад би ти метнула златну капу, сви би зинули на тебе као на чавку.

ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче у бога. МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда?

ЈОВАН: Гди ћу ја сад под старост да научим, то је тешко за мене. ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко... Знаш шта је божур? ЈОВАН: Како не би знао кад нам је пуна башта божура.

ФЕМА: Сапр бу, то је француски добро јутро. Сад кажи: божур, мадам. ЈОВАН: Божур, мадам. ФЕМА: Лес тружес. Видиш како је лако. ЈОВАН: Сапр ђабл сундиер сусунпрпрпардон. ФЕМА: Видиш како је лепо. Сад се све француски говори.

ЈОВАН: Божур, мадам. ФЕМА: Лес тружес. Видиш како је лако. ЈОВАН: Сапр ђабл сундиер сусунпрпрпардон. ФЕМА: Видиш како је лепо. Сад се све француски говори. Пропопо, Жан, погодила сам једног ламура за двадесет форинти.

ВАСИЛИЈЕ: Зато што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан. (Извади решконту.) Видиш овде дванаест иљада форинти. ЕВИЦА: То је само артија. ВАСИЛИЈЕ: То је знак да сам метно у лутрији.

ЕВИЦА: То је само артија. ВАСИЛИЈЕ: То је знак да сам метно у лутрији. ЕВИЦА: У лутрији? Ах! ВАСИЛИЈЕ: Да видиш шта сам снио. Као лежим ја на кревету, а ти си дошла, па ме питаш што ми је те сам тако невесео.

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

Просторе где невидљива снага сања којој се сунцокрети клањају видиш ли окренута заборављеним данима у тами? Тебе три света воле три те ватре прже.

Занет окретањем неба што меље наше кости Док мудраци протурају лажи о будућности Видиш ли оно чега нема то да браниш? А нема љубави, доказ је ова обала и ова вода.

Вратиће те време. Клечаће и влати Ко у Матјечи, на гори што пати, Док те у дубини преуређују звезде, Које не видиш, ал видиш звезданост Пресвислу у води без чари што занос Твог срца троши за хридине трезне.

Клечаће и влати Ко у Матјечи, на гори што пати, Док те у дубини преуређују звезде, Које не видиш, ал видиш звезданост Пресвислу у води без чари што занос Твог срца троши за хридине трезне.

Краков, Станислав - КРИЛА

новац је у сандуку, зна посилни... а моју децу, ако их и ти икад видиш... И он би ту обрисао сузу која му се уставила на дугој трепавици. — Господине мајоре, шта је вама?

— Душко, Душко, — викао је богињави капетан са гребена, — да видиш само, оди! Душко се окрете н пође горе ка гласу. У жбуњу преко рововскога топа превалило се тело непријатељскога

— А да ли ћемо, душко, и ми сада у напад? — смежурани капетан забринуто пита. — Па да шта ћемо. Зар не видиш чичу како се променио? А кроз очи Душкове као да пролазе слуђене слике јуриша и клања.

Пуковник се смешкао задовољно. — Видиш, — говорио је доцније Душку, — кажу да је бароница, и да је богата, има аутомобил, а ништа се не либи, и ноге да ти

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

брда, планине, Кроз њих се хучне реке ваљају, Те даље носе тешке бродове С богатом робом сјајног Истока, А тамо видиш старе грмове Где се из младог шибља издижу Кô споменици давног времена.

Понеку чавку видиш гараву Где густом маглом гракће храпаво И мудро куша очи упале: „Мртав је, мртав!“ трулеж казује Што и свечева

Бар да сам знао. РАДАК: Бар да си знао?... Кô да не видиш Да Турци дижу хајку пустошну Против живота сваког Србина И да их гоне као зверове По планинама земље несрећне?

А сад?... (Гласно.) Смилуј се, Раде! Даске су, видиш, саме иструхле; А онај пукнут, што је напољу, Њега су зимус санте разбиле, А њим сам ваше људе возио — Па јесам ли

сад страшна диже ломљава: Буљуци лете с голи ножеви, А околина града несрећног Као да гори сва у пламену, Иглу да видиш на тој светлости. РАДАК: Ту, богме, беше мука одиста! ИСАК: Те каква, Раде! ВУК: Док се луга не докопасмо!...

СТАНА: Невоља, дете, невоља! ТРЕЋИ ТУРЧИН (шапуће осталим Турцима): Ако ћеш смијеха, повлађуј ми само, да видиш што ћу од бабе чинити!... Пази, Суљо!... (Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је?

Бабо, сад гледај доље, налијево, још мало ниже Стамбол-капије; онђе на ћошку... (Стана гледа наново.) Видиш ли сад?... СТАНА: Он је!... О, да сам ја!... (Дршће и хоће да падне у несвест. Турци се смеју.

(Сељак одлази.) А ти са Вуком опрезно, Раде, Све кривом косом ове планине, Док доспеш оној модрој чукари Откуда видиш царске друмове, А десно, опет, ону провалу.

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

— Полако, манита главо, видиш где ти се левча пребила. — Коме се левча пребила? — пита и не осврћући це загрејани возар. — Зар мени?!

Турска артиљерија једнако се кретала: видиш тек једну батерију где дојури на какво место, стане, оспе концентрисану ватру на какву нашу батерију или колону, па за

Затим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбух, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке.

Из ње можеш много научити. Она много казује ономе који уме да је чита. Ево стани овде и погледај. Видиш ли како све ове разбацане групе сачињавају уједно један једини лик.

« Сад погледај ово бледо низамско лице, што лежи ту пред твојим ногама. Је ли, ти не видиш ништа у оним развученим, од предсмртног ужаса накаженим цртама?

Роб султана и турских великаша и жалосна жртва њиних интереса. Ти си га убио, јер би иначе он тебе убио, али кад га видиш где лежи овако уништен, пожали га; он то заслужује, он је кукавна жртва туђе обести, грубе, сурове власти, из чијих це

и ти идеш као сенка од трупа до трупа, идеш готово несвесно, и свуд застајеш, и све загледаш, док напослетку не видиш да си изашао из овога кобног непоколаног гробља. Погледаш, а руке ти крваве од додиривања трупова.

Коњи се једва провлаче кроз шибљак, а грање нас сваки час шиба по лицу. На два корака пред собом ништа не видиш од зеленога густиша и непријатеља не би опазио пре док му се не би на бајонет натакао.

— ми пођосмо по шуми прикупљати људе и приправљати се за други јуриш! — Ух, забога, господине, зар још не спаваш! Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!? — Спавај, Иване, спавај, сад ћy и ја.

Уза се држи пушку са прслим и расцветаним грлићем. Кад пођосмо ми, пође и он с нама. — Ама куда ћеш ти, брате, кад видиш да си рањен?

За рану не мари. Завлачио сам прс' — није дубока. — Али, човече, ти ни пушке немаш. Видиш да та твоја крнтија није сад низашто. — Ја, издаде невјерница у најтврђу муку.

Ама по ђе-што мудрија је наша лудост но сва њина памет. — Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако? Црногорчево лице опет доби благ, осменут израз. — Ласно ћу ја то!

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Куд ћеш овој цркви, стубови су пали — Веру су и љубав собом Затрпали. Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу, Видиш ону хладну од мрамора плочу, Ту урежи твоје непознато име, Па док жижак гори — нек гори пред њиме; А ти беж’, ил’

Каже ли ти миле снове Бујну тугу, слатке ваје, Пева ли ти златне наде И румене уздисаје? Видиш, видим, све већ знадеш, Издају те сјајне очи, Издаје те ова румен, Ова суза то сведочи.

ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?“ Одговор ће дати Твоје црне очи. ХХИИ Видиш, сад сам дошô к теби, Да ми сине рујна зора, Ал’ залуду, душа ј’ моја Отрована од сумора.

Црне очи, а и вино црно, — Није чудо ако сам посрнô. XXXВИ Тамо, тамо у даљини, У даљини, у дубљини, Видиш оне тамне слике, Дивље створе и облике?

XЛІВ Кад прво сунце Кроз гору сине, На роси видиш Где дршће свет; Цветак се прене, А по мирису Познаш да дршће У души цвет.

Устани, рано, Љубице моја, Да видиш дивот, Да видиш рај, Скрштених руку Да чујеш миран Божији свети Уздисај. Зора је осмеј Божје доброте, А сунце

Устани, рано, Љубице моја, Да видиш дивот, Да видиш рај, Скрштених руку Да чујеш миран Божији свети Уздисај. Зора је осмеј Божје доброте, А сунце пева Највишу

“ Л А молиш ли се, свете? Ти с’ Богу не молиш! И како ћеш се молит’ Кад неба не видиш! А зар се неба двери За једног отворе, — Тек онда широм стоје, Кад двоје говоре. Две душе загрле.

ЛXВИИ Овај лептир златокрили, Што с’ на пехар крина наже, Он је срећан и пресрећан, — Ал’ не уме да искаже. Видиш, драга, а славујак, Њему пева срце, душа; Ох да дивне мелодије, — А лептир га слуша, слуша.

Нек погине За слободу — Лепше смрти нема! — Видиш само Како слуша, Сад неће да дрема. ЛXX Ход’те, браћо, певидрузи Нашег старог сплета, Добио сам мила госта, С

“ Гладећ’ косу са чела јој врела, Смишљам шта би радо чути хтела. Што ј’ најлепше радо бих јој низô: Видиш, душо, пролеће је близо. — А њој свану: „Пролеће је близо.

„Оздравити мора...“ Откуд видиш на све четир’ стране Даљна места, њиве и пољане; Лево Дунав, Банат, Бачка мила, Авала се десно заплавила, А подаље

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Испред вертикалне пречаге кајмакчаланског масива налазе се Чегањске планине. Сад ћеш да видиш — обрати се поручнику Мишићу. — Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!...

Да ли ти је познато како је гласила заповест за напад? — Мени је наређено да са четом кидишем на непријатеља. — Ето видиш...

Влајко се с тешком муком помери и запали цигарету. Чисто с поносом ми рече: — Видиш ли, сада могу сам да пушим. — Онда настави: — Било је прошло подне, када командант батаљона нареди мени да са неколико

Тада ми паде на памет, шта би радили Бугари да ухвате мене. Убили би ме сигурно. Видиш ли — Влајко зажмире и значајно ме погледа — тада сам се први пут запитао: а зашто?... Зашто се ми бијемо?

Проговори тек: „Убите ме, браћо... Јаој, мајко!“ Бојовић се довуче до мене и полако проговори. — Видиш онај ћувик лево. Чим падне мрак, иди са својим водом да га поседнеш, јер нам отуда могу заћи за леђа.

Аја! — присети се Влајко. — Нисам ти објаснио како тече река на месту где смо прешли. Видиш ли? — Влајко сави кажипрст леве руке. — Она на томе месту прави оштру кривину. Ми смо прешли онде где је највећа окука.

Горе се зачу неко трупкање. — Какву салву? — питао сам га. — Не питај! Хајде да видиш. Молио сам га да не прави галаму. Доста ми је тога. Али он је ишао напред те се нађосмо код оног топчета. — Највећу!

А прати је наш пуковник из позадине. — Тешку службу тај има! — вели у иронији капетан Радослав. — Море да видиш, више се узортира он него она. — Хајде, служи се — нуди Радослав. — После тебе — одбија Коста. — Де, де, ти си гост.

— Е, кад је таква и таква ствар, онда сипај, Коста! Један литар су испразнили и Коста је наливао из другог. — Ето, видиш... Да си нам донео буре вина, мени се не би пило.

— лупи Бора шаком по столу. Онда се диже. Очи су му биле влажне и закрвављене. — Немој да му пркосиш... видиш какав је! — шапну Радослав ветеринару. — Ви, дакле, имате бојеве метке?... Пуните пушке! — командовао је капетан Бора.

Симфонија... „Грофе“, где си да видиш и чујеш! Бело коњче махало је репом. Радослав склопио руке. — Ево, сад те молим. Ако си човек, разумеј!

Сад долази ручак, тражење стана — говори Лука, да би га увео у причање. Драгиша настави: — Сад да видиш, невољу. У Француској ти је заведен систем „карте“, или како то они кажу: „тиqует“.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

56 О САВКА, САВКА... 58 ПРОЂЕ МНОГО СВЕТЛИХ НОЋНИХ МЕСЕЦА... 62 ХОЈ ДЕВОЈКО... 64 ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ... 66 ПЈЕСН 68 НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО... 71 ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!

62 ХОЈ ДЕВОЈКО... 64 ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ... 66 ПЈЕСН 68 НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО... 71 ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!

А како ћеш и ти време проводит своје? Као и грлица кад изгуби своје. Видиш, птица жали, неће да поје Кад се лиши бедна љубави своје.

Непознати песник ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ...

Непознати песник ВИДИШ, МОЈ ЦВЕТ ЉУБЕЗНИ... Видиш, мој цвет љубезни, како времја сада: Завист, гордост царствујет, кротка љубов страда; Чувај се, не дај се лако

Непознати песник ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ! Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду.

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертни

Није језик на то да мадаме псује, нег' умно, умилно да штогод казује. Сам пас на пса режи — на кучку не лаје. Видиш, скот ког' љуби — поштење му даје. Ти Венеру твоју, која тебе жели, како да ју твојим језиком уцвели?

добро држи за појасом снаши, Намигни приљ-Мати или брату Јаши, Или свирцу Паји, сину Павла Лири, Који на нас иза плота видиш како вири.

Нит’ пиштећу чује децу, Мати је са кћерима раскоши худе грабеж — — — О, видиш ли ти то, Самостворитељу силни? Ти си један данас штит, ходи и обрани нас! Да, Самостворитељу!

Да се нећу удавати, А ако се кад и удам, Да ћу за њим свуда поћи Кад се мени он пријави К’о што ми је обрекао. Видиш, дакле, младо момче, Да т’ не могу руку дати Ако срце и не иштеш.

Је ли то живот, је л’ то право биће? Кад свет не видиш, видиш ли сам себе? Отац у теби себе не познаје, Кћер мати тражи, ту јој вид не даје!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

КАП. ЂУРАШКО: За Венецију... БОШКО: Бог је убио! КАП. ЂУРАШКО: А што? БОШКО: Како: а што? Та зар не видиш црни покров тај, Што је у својој љутини господ На Лазареву земљу спустио Да у сужањству пишти жалосном?

ЈЕЛИСАВЕТА: Радош и он — обојица се Са бунтовничким срцем подижу, С престола твога да те оборе... Ил’ још не видиш? Е, Ђурђе! Ђурђе!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Да ниси анђô — ја бих веровô. Да пакô сипа најљући јед У часу да ми .

Мудрост не зна — промисао ћути... Једно видиш оком срца свога, На темену бедне садашњости, Сињи терет ропства и прогонства. Видиш Босну!... Пак и опет...

Једно видиш оком срца свога, На темену бедне садашњости, Сињи терет ропства и прогонства. Видиш Босну!... Пак и опет...

ВЛ. ВАВИЛА: Ако ме преживиш! Та не видиш ли, да си сушта сен? РАДОШ: Повампирићу се Па ћу ти доћи реч да испуним! ТРЕЋА ПОЈАВА У двору кнежеву.

— ЈЕЛИСАВЕТА: Ах, кући, кнеже, — мати ме чека. Зар је не видиш?... КНЕЗ ЂУРЂЕ: Сад ћемо, чедо, к њој; Само причекај Са греховима да се опростим... РАДОШ ОРЛОВИЋ: Бошко!...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

У нас је ријеткост питом и 'вамо покоран чојек. А има и доста, који, ако 'ш, овог суда много и не бендају... Видиш онај гроб с новим, бијелим биљегом изнад мојије' откоса? Оно је гроб Слатке Душе... — Слатке душе! — зачудих се ја.

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души!

— Ено, оно тамо на крај села у 'ној долини, више које кô у сумаглици трепере двије јасике... Видиш ли? Видиш зар! Е, 'нође ти је био кућерак Слатке Душе. Тако је свак звао старог Мију, покој му души!

— Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?! Данас ти рече паре донијети, па, ето, видиш! Ама не вјеруј 'ришћанину, сунце га небеско сагорило! Од силне мржње, пакости, злобе, сав се тресао и дрхтао.

— Је ли те то послô куљави Џибо да се мало, знаш, наврнеш код проте: да видиш је ли крепô? Ако није крепô, бива, да га упиташ кад ће, а? Џибовино Џибовино, шјеме ти се умело!...

какав су, вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'. Видиш: Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија.

“ — Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара. — Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа. Симеун искапи на душак. — Ђе оно стадо' ја?

— упита котлар, па спусти справу у пинту и поче „градијерати“. — Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан! — Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа, а не донио ни једне — не знам ти ја овије' лумера.

— А ко сте ви? — Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! — повика неко из ордије и испали из пушке. — Стој, не пуцај! — викну' ја.

Надамо се ми теби има већ неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. О, да и' видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

Давид: Добар дан, главати, царски господини!... Е, чекај, блентави Давиде! Што си посрљô кô прасе у сурутку? Зар не видиш да господини имају посла? Ослони се на зид, па мало причекај. (Јазавцу) А Ти, лопове једак, дошô си ђе треба!

Да ти се, којом срећом, јутрос било оклен прикрасти, па да чујеш њезине памети и науке: „Ти идеш, вели, Давиде?“ ,,Па видиш, жено да сам пошô.“ „Како ти идеш суду?“ „Па идем кô и остали свијет, на двије ноге.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Ти гледаш водопад како се пенуши, Слушаш фијук ветра крај речних обала, И осећаш маглу што штипа и гуши, Но не видиш сунце у бари сред кала.

И слушаш клептање изгладнеле чапље, Гледаш како месец млеком брда купа И сањива роса јутром с ружа капље, И не видиш ништа и корачаш даље Плачући што небо само сумор шаље.

(Псалам 29, ст. 3) Благо народу који зна трубну поклич. (Псалам 89, сг. 15) Господе, да ли чујеш горде трубе? Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази, Док сенке сумње видике јој рубе?

Видиш ли Веру што гробљима гази И химну кличе у снегу и влази, Док сенке сумње видике јој рубе? Видиш ли чете што не знају стати, Што, онемеле, у сутону свести, Сен снаге скупив у челичне пести, Стег у крв боду, где

Јер с поља твојих крв још није спрана, Кости синова по дну ти се ломе, Кô привид видиш војске које громе: Још памтиш јаук после свежих рана.

XВИ Памтим зимско јутро, кад си сузним оком Гледала у моје очи што те воле; Хтела си да видиш у дну душе, доле, Да ли спава љубав или вешта глума. ...Гледаш дуго, дуго. Зора тече током.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Највише зарађује на династији. За њега је династија крава музара. А музе, брате, вешто! Тек видиш, притвори каквог газду, вели: „Лајао против династије!” и натовари му оволика акта... седам, осам, дванаест сведока...

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку.

тек видиш — у слободи. Ето, тако, иде му тај посао од руке. Е то је, видиш, домаћин човек, таквог зета дај, а не Боку. АНЂА: Шта ћу, шта могу, кад га она не трпи, каже: личи јој на петла.

ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.

ЈЕРОТИЈЕ (сам себи): А треба и распис председницима... МАРИЦА: Па ви мене и не слушате? ЈЕРОТИЈЕ: Не слушам. Ето, видиш и сама да немам кад да те слушам! МАРИЦА: Добро, оче, ал' знајте да ћете имати да се кајете...

ЈЕРОТИЈЕ: Слушај, све што имаш реци ти твојој мајци, а ја овај... па видиш ваљда и сама да ми је оволика глава од брига!... Лице...

Све се то, видиш, меша у мојој глави и крчка... Остави ме, остави ме, молим те, или... још боле, седи ти овде, а ја ћу тебе да оставим.

Чак ни газди од хотела нисам хтео рећи своје име да не би ствар одао. Као што видиш, поступио сам у свему како си ти желела. Грли те твој Ђока.

И то због једног полића ракије. Ја, видиш, још нисам казао ову тајну својој жени, а ти је кажеш чаршији. Ако те почем сврби језик, а ти узми четку од ципела па

Разумеш ли? ТАСА: Разумем! ЈЕРОТИЈЕ: Ово су све указна лица, а ја, видиш, чиним теби част, па те зовем заједно с указним лицима. Зашто?

МИЛАДИН: Разумем! Ал' велим... ЖИКА: Је л' имаш ти кантар у дућану? МИЛАДИН: Имам, господин-Жико! ЖИКА: Е, видиш, имам га и ја. Закон, то је мој кантар.

ТАСА: А данас, господин-Жико, уквасили обланде па наређали по столици, а ја сео па се сав улепио. Ево да видиш, ако не верујеш!

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!...

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

С нама што је било, било. Ја опет, хвала богу! Али ти... Видиш себе... Наше већ је било. Него немој на ову децу... Не стај им на пут срећи!... То је могла.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић, 220). К. је лек од дечје болести буба (»кад

Ако ме не видиш, ево ти кукоља па кукај док ме не видиш« (етимолошка магија, Беговић, 220). К. је лек од дечје болести буба (»кад дете често чеше ноге, кад су му хладне уши,

Ћипико, Иво - Пауци

али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато. — Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што

Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате. Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу,

Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито. —Па? —Повешћу те собом. Је ли вјера? —Вјера ти је.

Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му: — Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме..

—Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим! — И посегне за новцима са стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хтјео сам га таман послати... Ево, на!

— Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп? Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ бога!

— пита га. —Напојићу је. —Другдје има воде за њу. —Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три пута сам је водио... А хат, као бог га салио! ...

Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду. — Видиш, — вели јој он овдје се може сакрити сто људи; овдје сам пекао на ражњу ону двизицу: гледај трагове ватре...

—Заморићеш се! Ухвати је за руку и поведе за собом. Зађоше у тјеснац, па се веру између стијена. — Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај!

—Раде! — повика Маша, а јека одговори. —Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина! Слушај даље као да нешто јеца...

Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се. Раде је раздраган, весео: — Видиш, — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи: петљанија са попом Враном, парница ради дијела покојнога

Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина!

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Њено тавно, тужно лисје на вечну те тугу сећа. Ах, ја знадем њену прошлост, кô и прошлост другог цвећа: Видиш оне развалине на висини мрачних гора? То су тужни споменици разорених царских двора.

“ Цар се на то у смеј дао: „Но, то видиш нисам знао! Аи ко ће то да зна, Да сам тако јевтин ја! Но ал' сад ми мораш рећи; За колико могу прећи Цео овај бели

Господ ће младошћу вечно да твоју украси главу, Јер те је изабрô ноћас, да видиш његову славу. Остави пећину своју и журно потеци тада До тврдих, камених кула Бенаре, безбожна града.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Тај га је посао доводио до узбуђења, он је, при њему, често пута, гласно узвикивао: „Видиш, видиш! Ово су странице једног непознатог списа Архимедовог.

Тај га је посао доводио до узбуђења, он је, при њему, често пута, гласно узвикивао: „Видиш, видиш! Ово су странице једног непознатог списа Архимедовог.

Ти си створило далеко небо, да на њему светлиш и видиш све што си створило.“ Данас, после 3300 година, говоримо ми, природњаци, о Сунцу, скоро истим језиком и са једнаким

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Пролазим па видим: те овде кукуруз истоварен, те онде просуто, онде бачено, остављено... Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.

КАТА (прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?! Шта је то, кћери? ТАШАНА (окреће се од матере): Ништа.

И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утрк

И видиш, како су од тада сви весели, раздрагани, као да никад овде није било жалости, покојника, црнине. Видиш како се сви утркују ко ће те више развеселити. Е мислим се ја: »Знам ја вас.

И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је. Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата

И ти никад да привириш. (Горко): Ох, не да ме утешиш, но бар да ме сажалиш и да видиш како ми је. Да видиш Ташану коју си тобоже сестром називао, која те је, када си са покојником долазио, као брата пазила.

САРОШ (задржава је): Шта узмичеш? ТАШАНА (уплашено): Шта је то, за Бога? САРОШ (к њој, из дубине): Видиш и сама шта је то, колико је то, па зато и бежиш. То је: нисам долазио — зато што сам те волео, и што те волим!

Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту... Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш?

Велиш: кад ти не можеш да ме чуваш и негујеш, што бар оне нису онда ту... Видиш колика си и каква, Ташана? Ох, видиш?

»Свима ћу«, вели, »да опростим, само теби не. Зар ти, кога сам као брата дочекивала, не нађе да ме походиш, да видиш како ми је самој, затвореној, у црнини?

Код мене се сад буни, ври. Чекај! А пара биће. (Вади из појаса једну кесу с парама.) Видиш ове паре, ову кесу, она је одвојена — то је закупнина од њена чивлука.

тражисмо те тамо у цркви, па када те тамо не нађосмо, дођосмо овамо, јер знамо да, по обичају, свраћаш овамо да децу видиш.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Обратила се стога Паули: — „Оди де овамо! Покажи ми, али онако људски, где видиш сунце кад га ујутро спазиш из кујне. — Паула приђе тачно оном прозору којем не треба. — Забога, дијете!

Сигурно онај други, кад их више и нема. — Паула ћути. — Што си се сплела? Де, реци ми лепо да кроз овај прозор видиш свако јутро сунце. — Не видим. — Госпа Нола, опрезно застаде. Или се девојчица збунила што је испитујем као у школи.

Немој да плачеш; ја се радујем што ћу имати своју кућу, а Тодор, видиш, води ме радо. Он је богат човек, послови његови су од сваке врсте, а ја волим да радим, и да служим на неком озбиљном

Је л' нас видиш! Оца мог данас негује твоја салашарка и твоја форинта; ја стигох у земљу у којој хумка ни камичка нема...

веруј ми, Тодоре, долазило ми је да с памети сиђем... Јулицу држи и спрема поочим крај жива оца и мајке... Видиш ли ти тај рачун! Живот, мој Тодоре, прождире као гробље.

Једни другима добро не мислимо, а опет заједно таљигамо... Тако је ваљда и свугде у свету. То ти, видиш лепо, не може бити узрок да купујеш имање. Ћути и трпи. Ако су теби Швабе додијале, мени су више.

— Нисам хтела да ти говорим док си била болесна. Сва три писма су од матере моје. Видиш по датуму да су дошла једно за другим, а ти си лежала.

'Оћемо ли, госпоја, поред гробља, или ћемо на шикару? — Ето видиш да има више путева. — Госпа Нола уздахну. — Терај поред гробља, туда је најкраће и сигурно да не залутамо.

Сабрано је рекла Јулици: — Причекај, сине, да се пресвучем. Прокисла сам, видиш, скроз. — У тај мах се чуло јако ручно звоно на капији. Јулица, сва устрептала, скочи. — Седи, и причекај.

Носи сат покојног господара у џепу ди су јој и стакла за очи; и кад је уморна, тек видиш да је извадила и сат и стакла и не зна које ће на нос да метне... Ал' што кажеш, сече!

— Бата се смеје, дохвати мачку за два ува и љуби је. — Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале.

— Ето, видиш, баш као што си ти Милушића дохватила за уши. — Нано, теби је увек до шале. — Море Јулице да видиш, и није; него хтедох рећи да је срећа што мали од оца нема баш ништа. И не треба му.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Романе, вичем, трчим тамо и овамо, попнем се на брег, и отевши ти знак дати да ме видиш, скинем пантлику с главе и подигнем на дрво, а ја се почнем по брегу као бундева преврћати!

Колико сам ја злопатила! — Љубов је најнесрећнија ствар на свету. Видиш тамо оно дериште, с крилма и стрелом намалано, то је бездушни онај Амор, који је многе девојке несрећнима учинио.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

ноћи Алах ил илалах Кичица твоја не дрхти Боје се твоје не плаше Ближи се коњица ноћи Алах ил илалах Зографе Шта ли видиш на дну ноћи Златно и плаво Последња звезда у души Последњи бескрај у оку СЕНТАНДРЕЈА Бежала си до краја

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

А ја, видиш, знам на небу да нађем Великог Медведа, али своју кућу не могу никако да нађем! Та је епизода у биографији („Успомене

То је струка за мој рачун. Прегледа туђе ствари, хвата шверц и задржи све што се њему допада. После тек видиш он носи шешир ухваћен у шверцу, а његова жена свилену хаљину опет ухваћену у шверцу.

а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао: — Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш.

рецимо, видећеш дим, — наставља професор помало збуњен. — Видећеш, рецимо, дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими? 'Ајде реци ти мени, кад се тако из даљине лађа приближава а не дими се, чиме ће се прво јавити?

— Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати сунце. Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора. — Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина главе осветљена а ова друга није. Је ли?

Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави. — Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол.

Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко Сунце а ко Земља. Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев.

Нисам могао у почетку да се измирим с тим да једна наука не признаје чула, те да за оно што очима видиш тврди да не постоји, али сам се сетио да то често бива и у животу.

је експерименат необично занимљив и даје се необично лепо извести баш кроз доглед који представља апсански прозор. Видиш, на пример, кроз велико стакло увеличанога политичара, великог државника, чија свака реч бележи епоху у развитку

А обрнеш ли ону другу страну догледа, те погледаш кроз велико стакло на мало, ти видиш умањеног државника; видиш себичњака чија је свака реч срачунато лицемерство, чији је сваки корак грабљиви потез, коме

А обрнеш ли ону другу страну догледа, те погледаш кроз велико стакло на мало, ти видиш умањеног државника; видиш себичњака чија је свака реч срачунато лицемерство, чији је сваки корак грабљиви потез, коме се клањају и кога

Или: на велико стакло видиш увеличану племенитост гласовитога мецене и добротвора. Његова дарежљива рука блажи сваку беду и јад; његово племенито

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Онда се прену: — Није ми до топова... То је гвожђурија, као што и сам видиш, они нам сада ништа не користе — и показа руком на пут, куда се кретала једна батерија мога пука.

Напомињем ти узгред, да видиш само психологију и праведљивост нашега народа. Овај догађај на друму јако ме је дирнуо, и да ти га баш испричам.

Настаде борба на бајонет. Бугари нагоше у бекство. Да видиш само! Бежали су као помахнитали на све стране, и мислим, нису се могли сакупити ни сутра до подне. Али која вајда!...

А Бог је свуда и на сваком месту. — Ипак, ипак, требало би — упаде ветеринар пука. — Такав је пропис. Видиш, ишао је официр, ишли су војници, а тамо није имао ко да му прелије гроб. — Разумем када умру на маршу... али овако...

— Па... — махну само главом, као да је хтео рећи: видиш и зашто ме питаш. Онда се обратим Груји, да га попне на кона. — Хајде, побратиме! — рече Груја. — Ех, кад бих могао.

— Гран... гранд... бун ѕаптé. Живадин се прави усиљено озбиљан, па вели: — Шта ти мене правиш болесним. Видиш, женска жели да сам здрав. — Онда поче он да натуца француски: — Је ѕуіѕ ен бонне ѕантé ет... ет... „феѕт“.

Моли Драгишу да јој на неки начин достави, колико му се она допада. Бре, што си чудан!... Зар не видиш колико је и он ужагрио очима као мачор — вели Топлица Живадину. — Није ваљда луд. Него ти си пијан, те не видиш.

— Није ваљда луд. Него ти си пијан, те не видиш. Да би избегао овај неугодан разговор, Драгиша се обрати Енглескињи: — Еѕт се qу’іл у а лонгтемпѕ, qуе воуѕ êтез іці?

А он хтеде мало одушке! — па се обрати Кости: — Друже, ходи овамо! — Ама шта ће ти, зар не видиш да је пијан! — љути се Драгиша. — Њихови су пијани још више... Коста прилази полако, натмурен.

— Како ти изгледа? — Гадна ствар... Ено је линија рова! — он показа руком у једном правцу. — Видиш ли оно усамљено дрво... Е, испред њега. — Јест... — Ако ли нас отерају и одатле, онда...

Господа му милог! — удари се командир по челу, да му се шлем обеси о врат. — Видиш ли шта си урадио. Очајан и збуњен сјахао сам и стајао погнуте главе.

— Запуши нос и у једном гутљају прогутај! — саветује га потпуковник Петар. — Ето видиш... — А-ух! — тресао се Исајло. — Сад знам зашто жене... — али мисао не доврши, јер је пред њим стајао командант.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

”И пловићемо дуго овако; видиш ли!“ И тако увек река носи један леш И душа би могла, али зар би имала снаге да га напусти...! ...

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Ко сте ви? — пита мајушна црна створења. — Мрави! — кажу му. — Зар не видиш? — Мрави — не поверова им дечак: другачије су мрави у чаробној кутији изгледали, нису гризли.

Ој, како је уморан био 3рачак! — Ко зна постоји ли још увек твој Цвет! — рече 3рачак. — Зар не видиш да је свуда око нас само песак? Облак који их је носио растапао се од врелине, али Капљица није одустајала.

Али, кад Старац приђе ближе — Страшило мигну оком и рече: — И сам видиш: морао сам да се вратим. Ко би ти чувао бостан? — А она? — Старац једва помаче усне. — И она ће се вратити.

На крају, по чаша млека. Шта још? Гладан је био дечак, па рече: — Почињемо, Принцезо! Видиш ли како си бледа? И, гле чуда! Поче да се празни тањирић.

— С таквом метлом не би могао ни ципеле да опрашиш! — развалила је суседа уста. — Зар не видиш да јој је душа у носу? — Ах-хах! — тресао се трбух главном чистачу.

— Старац упитно погледа људе око себе, не схватајући зашто му се смеју у лице, све док једна суседа не рече: — 3ар не видиш да једва ноге вучеш? Тешко да ћеш и пред својом кућом почистити!

Али, када је отворио очи, мали гост био је још ту и предлагао да се такмиче у игри: »не љути се, човече«. — Видиш, сишао си. Корачаш! — патуљак се осмехну, а у његовом оку као да засветле парче неба.

Пажљиво гледај, не могу ти побећи, јер ме чекаш, јер мислиш о мени. Зар не видиш да и облак у небу има мој лик?... — собом проструја смех малог госта. — А сада устани и пођи! Далеко је Брег Светлости.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

(Ка вратима куда је Ката изашла): Шта се овде по кући само вучеш и плачеш? Тамо иди! Иди у циганску махалу. Иди да видиш сина, како Циганке облачи и »бели свет« поји и храни... Долази Арса.

(Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем?

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Јер, да само видиш, у лијепе Маре, Какве ли су, пусте, димије од харе! Каква ли је на њој таласија ткâна, Што јој њедра крије са два

Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ Кад наранчу жуту баци цура дивна, И да видиш осмјех и слатка јој уста, Би и тебе с мајком раставила пуста! Па још оне очи што сву милост нуде!

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Један Кајица Радоња вредео је више него три стотине Мађара и шездесет Каравлаха. Ето, видиш, — закључивао је народ певајући овакве песме — наши људи су били јунаци, наши људи су побеђивали туђинце, ми можемо да

тасту, краљу Мијаилу, да ми с њиме свадбу уговориш: када ћемо поћи по ђевојку, колико ли повести сватова; да ми видиш Роксанду ђевојку: може л' бити за цара царица, може л' бити свој земљи госпођа: да је видиш и да прстенујеш“.

ли повести сватова; да ми видиш Роксанду ђевојку: може л' бити за цара царица, може л' бити свој земљи госпођа: да је видиш и да прстенујеш“. Вели њему Тодоре везире: „Хоћу, царе, драги господине“; пак с' опреми, оде у Латине.

Ал' да видиш чуда великога: што Момчилу било до кољена, Вукашину по земљи се вуче; што Момчилу таман калпак био, Вукашину на рамена

Ал' да видиш чуда великога! Краљ Вукашин вјеру погазио, те он први својој љуби каза: „Да се чуваш, моја вјерна љубо!

Готово га бјеше сустигао, ал' из цркве нешто проговара: „Бјеж' у цркву, Краљевићу Марко! Видиш ђе ћеш данас погинути, погинути од свог родитеља, а за правду бога истинога!

части угостише, па га воде пред бијелу цркву, пред бијелу цркву Димитрију, пак се вале латинска господа: „Гле, видиш ли, војвода Милошу! Видиш нашу цркву Димитрију, какова је и колика ли је? Ви нејмате таковијех цркви“.

га воде пред бијелу цркву, пред бијелу цркву Димитрију, пак се вале латинска господа: „Гле, видиш ли, војвода Милошу! Видиш нашу цркву Димитрију, какова је и колика ли је? Ви нејмате таковијех цркви“.

зета поносита; а слуга им једна вино служи, служи вино једном купом златном, златна купа девет бере литар'; ја да видиш друге ћаконије, ћаконије, млоге госпоштине — како, брате, ће је царевина!

Сваком Јуже хатар навршује. Доке тако изредили били, дуго било и вријеме прође, и задуго бане зачамао. Но да видиш јада изненада!

Но да видиш што сам невесео: стиже књига од малене Бањске, баш од моје остарјеле мајек“. Каже јаде тасту на уранку: како су ми

Ал' да видиш јада на невољи! Бану јутрос нема пријатеља: није ласно у Косово поћи. Виђе бане ће му друга нема, сам отиде пољем

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— То си добро смислио. Видиш, ја се тога никад не бих сјетио — искрено признаде дугачки Стриц и с поштовањем погледа свог нераздвојног друга.

— Добро је сакривен у хладовини... — А шта ћемо кад удари киша? — сјети се разборити Мачак. — Зар не видиш ову букветину над нама, заклонила је читаву Тепсију.

— Видиш, моја Жуја не једе цртеже — похвали је Николица. — А ни ја још не знам да цртам. Посао на колиби настављен је са истим

Иза стијене, са стране, помоли се ознојено лице Лазара Мачка. — Шта то радиш доље? — зачуди се Јованче. — Доћи да видиш. Јованче се спусти у Јаругу.

— Како не бојиш? — зину Мачак. — Лијепо. Нек само нешто наиђе, ја га одмах боцнем па да видиш! — куражно се напући цурица. — А дрекавац? — упита Мачак. — И дрекавца! — одврати Луња и не трепнувши.

Ако би малишан казао да неће, он би почео злурадо да се смјешка: — Нећеш, је ли, момче? Е да видиш како ћеш сад хтјети. Дедер, испружи длан, да ти ја покажем како нећеш батина.

Ето, досјетио сам се да је неко доље упао, а да је изишао —тога, видиш, нијесам. Док су они тако разговарали, стигоше, један за другим, и остали.

Над њим је у гранама сједио Стриц и у руци стезао подебео суварак. Дјед се препаде. — Ама немој бити луд. Видиш да ме дави дим, гори ми под ногама. — И мени гори због твог опасача — признаде Стриц.

Лана се осмјехну. — Ти су ријешили да се не покоре непријатељу. Докле год бар једног таквог видиш, нисмо сасвим поробљени, упамти то, дјечаче.

Кад је то испричао Стрицу, овај сасвим озбиљно рече: — Видиш да смо и ми јесенас добро радили: побјегли смо у шуму, нисмо хтјели да се покоримо сили и батинама. — Богами јесмо!

— Ехеј, Николетина, видиш ли ти авионе? — зовну Јованче крупног момка, који је поправљао неку ограду у заравни подно брежуљка.

— Ехе, па ја умало не заборавих! — викну Јованче. — И ти ћеш чекати више раскршћа, па чим видиш куд усташе крећу, одмах трчи у школу и јављај учитељици. Она је баш тебе за ово замолила.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Како видиш, ето и овде што се од злобе братске брату пригодило, те му и царство је породило; њино назубство у дибу га одену и царс

и преваре што имате ви међу собом со тим зидаром, ево ја данас зло прођох и с мојим се животом растајем, како ме и сам видиш.

И то ти је боља задужбина него ли десет цркви изнова да од камена подигнеш. О ЛАЖНОМ ПОСТУ Видиш ли сиромашна и невољна помилуј га, са злотвором се помири, боље од тебе напредњему са срећом не завиди, ни му претичи

Дигни де се једанпут, те отиди у Свету Гору, или тамо у који руски велики манастир да видиш њихан начин какав је и научи се од њих апостолском учењу, спажању очима, језику здржање; тело преволи на метанисање,

Ја што ме брже тераш од себе? Кад сам ја удиљ код тебе ако ме и не видиш свакад очима. Од сад ево право ти то кажем, јер из тебе хоће се родити цар царем што ће царовати над Јаковљевим домом

На зурници кад кога маскараџију видиш обучена у царску налику, а знаш га ко је, еда га поштујеш и држиш га за голем а човека?

Вели господ Бог до светскога попа скроз пророка Језекиља: »Ја сам те метнуо стражу цркви, да кад видиш мач летећ на земљу, да имаш мојим људма казати нек се клоне и чувају се!

Остави оца свога и матер и дођи к мени! Јер добро видиш да сам ја оставио мога оца изарад тебе, те сам сам к теби дошао, а то ти ли не остаљаш оца изаради мене! ...

Баш да и ништа ниси урадио ни што придобавио, егзиклука ни мало нећеш имати. Еда се сећаш колико год, видиш ли драговољство, назираш ли духовну врлу кадрост, — брига је и борба моја за то да буде твоја влада.

— Ако ли пак тебе стане питати, ти реци: — Та ја сам хром, видиш да не могу се никуд ни с места макнути. — И тако ћемо га надмудрити; ако је он и врло мудар, ал' и ми до краја нисмо

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Ама с мен’ у амам да искочиш, — салете је Дока — да сеириш и да видиш једну убавињу и лепотију оди девојчики!... Мори, у пашине сараје, па би искочиле и там’ помеђу три тесте Ђурђијанке и

— А саг, иди си па легни; преспиј си малко, Доке... — Ете, тој Зоне Чорбаџијско да видиш сал!... — вели јој Дока излазећи.

кад ће Аџијско у амам, па да си одемо ја и ти; а ја ћу платим амам и за мен’ и за теб’ — сал оно Зоне Аџијско да видиш и ти да сеириш, па... ако што неси мушко... ГЛАВА ПЕТА Она је управо као нека епизода.

дућан! Дућан да си отвори и сортира сас онуја силну стоку! ... Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!...

Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам?

Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена.

Не знајем си што се работи и збори по чаршију... Па ти да си распиташ, да видиш, демек, за Мана мојега... Зашто стра’ ме; рече ми да ће да се жени, — а саг па, кад му реко’, — а он стануја пишман!...

Седи си у дућан и гледај си твој пазар, а овој су наше женске работе... Ти да видиш што ће ти напрајим!... — Доке, — викну уплашено Мане на њу — змија ће те уапи ако напрајиш как’в ешеклак!...

Туј ћу те закопам. Чаршију и бели свет веће неше да видиш! Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!...

Како она кумрија — рече и показа на једну што је у кафезу — веће бели свет неће да видиш!... ’Оће да те заб’рави и сокак, и махале, и град; — и никој неће ни да знаје да си хаџи Замфир има на дом девојку!...

Све се слегло ту. Силан свет се окупио, па прекрилио све одаје, доксате, авлију и сав сокак; на све стране само оро видиш — једно, друго, треће оро, како се таласа и шарени!...

Ама неће се офајдити тиме! Остаде то — беше му! Ни за милион мираза не бих је ја — ја, овако како ме сад видиш, који сем части и интелигенције ништа под овим небом немам, — ја је, ев’ видиш, не би’ уз’о, па ни за све оне куће,