Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
А јутроске, посли први звона, ја га два пута полако зовну: „Иноценцо! Иноценцо!“ Па кад сам видија да спава (јер сам мислија да спава), ја га остави, јер шта би друго чинија?... — Таа-ко!
Фратри га сви погледаше. Бакоња се — у ђачкој трпезарији — стропошта на клупу и поче брисати ледени зној са чела. — Видија си га, је ли? — питају Мачак и Лис.
Кад је био према школској дворници, стаде га дрека пак се врати. — Шта је? — питају га. — Ајме мени! Видија сам га... — Кога? — запита Срдар, па скочи и стаде према њему. — Ја не знам... фра... може бити, учинило ми се...
— досад сам крија ради мира домаћега, а сад се већ нема рашта крити! И ја сам га видија! Можете замислити, како то тек пренерази ђаке. — Јесам... Оно што јест, јест, а ви знате да у мене нису дви ричи!
— Богмекарце да виђу тебека и оно дите. Барица је ништа ружно снивала... — Та-ако? Јето си мене видија, а види и дите, па онда ајде од куд си и дошâ! — И Брне уђе у ћелију, па се затвори. Кнезу затрепташе брчине.
— Стани, да чујеш до краја. Сељак настави: „По души — вели — ја не познајем вра-Брну, никад га нисам видија, али сам уснија да се код њега исповидим. Ништо ми дође у сну и рече ми липо и разговитно: ајде у манастир...
Убија сам га из пушке насрид пута између града и нашега села. То је било у зору. Нико није видија. И данас се мисли да га је нико други убија...
Ако ћете, овди ће спавати фра-Јаков. Па, најпосли, промислите, шест година да нисам код куће бија, да нисам браћу видија, а никад не бија у варошу!...
— Шта? — дрекну Бакоња. — Умра Дундак! И већ је сарањен! Шта је то било? — А јето видија си га јуче какав је бија. Прогута је пушчано зрно, па се спетљало у цривима, није могло изићи.
Кад диже главу и угледа синовчево лице, Брне дрекну и у мал’ се не обесвијести. Па онда поче шапатом: — Ти си одма видија на мени да... Ти си се сад припâ кад си ме видија, је ли?
Па онда поче шапатом: — Ти си одма видија на мени да... Ти си се сад припâ кад си ме видија, је ли? — Питајући то, Брне као да ишчекиваше своју пресуду, тако је гледао Бакоњу, а он, сустао тјелесно и душевно,
Ћипико, Иво - Приповетке
Они стари наш кип, видија си га, а? Глава му је пригнута ка да се увик моли богу за нас: прави старовирски светац, чудотворац, брани нам род