Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
“, док би мајка одговарала „Ће оди“. Видосава Николић-Стојанчевић, објашњавајући смисао описаног обреда, каже да он „има за циљ да магијском снагом култног места,
500. ³⁹ Вукова грађа, с. 13; Милићевић, М. Ђ., исто, с. 193; Врчевић, В., исто, с. 47. ⁴⁰ Николић-Стојанчевић, Видосава, Врањско Поморавље, СЕЗ, књ. ЛXXXВИ, Београд 1974, с. 413; Милићевић, М. Ђ., исто, с. 191; Петровић, А.
XВИ, СКА, Београд 1910, с. 175. ⁴³ Милићевић, М. Ђ., исто, с. 191; Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, с. 413. ⁴⁴ Станојевић, М., „Из народног живота на Тимоку: веровања и празноверице“, ГЕМ, 8, Београд 1933, с.
С., исто, с. 88. ⁶⁴ Грбић, С. М., исто, с. 103. ⁶⁵ Петровић, П. Ж., исто, с. 323. ⁶⁶ Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, с. 413. ⁶⁷ Миодраговић, Ј., исто, с. 55. ⁶⁸ Грбић, С. М., исто, с. 104. ⁶⁹ Милићевић, М. Ђ., исто, с.
, „Оток“, ЗНЖОЈС, св. 2, ЈАЗУ, Загреб 1897, с. 414. ⁸⁶ Кнежевић, М., исто, с. 81. ⁸⁷ Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, с. 413; Мићовић, Љ., исто, с. 171; Тановић, С., исто, с. 103. ⁸⁸ Грђић Бјелокосић, Л., исто, с. 123.
654. ⁷ Караџић, В. С., Српски рјечник (1852), И, Просвета, Београд 1986, с. 361. ⁸ Николић-Стојанчевић, Видосава, Врањско Поморавље, СЕЗ, ЛXXXВИ, Београд 1974, с. 419. ⁹ Иванишевић, Ф., Пољица (1905, Књижевни круг, Сплит 1987, с.
157. ¹⁷ Грбић, С. М., исто, с. 73; Назор, А., исто, с. 318; Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, с. 419; Станојевић, М. С., Зборник прилога за проучавање Тимочке крајине, ИВ, Београд 1937, с. 67; Филиповић, М.
114; Беговић, Н., исто, с. 195. ⁶ Николић-Стојанчевић, Видосава, Врањско Поморавље, СЕЗ, књ. ЛXXXВИИ, 1974, с. 418. ⁷ Миодраговић, Ј., Народна педагогија у Срба, Београд 1914, с. 72.
52. ¹² Врчевић В., „Народно сујевјерије“, Србадија, св. 3—4, Беч 1876, с. 47. ¹³ Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, с. 418. ¹⁴ Мићовић, Љ., Живот и обичаји Поповаца, СЕЗ, ЛXВ, Научна књига, Београд 1952, с. 172; Филиповић, М.
С., „Сродство по млеку код Јужних Словена“, Етнолошки преглед, 5, 1963, с. 33—54; Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, С. 4119; Беговић, Н., исто, с. 195. ¹⁵ Назор, А.
343—344. ³⁶ Караџић, В. С., Српски рјечник (1852), И, Просвета, Београд 1986, с. 43. ³⁷ Милосављевић, Видосава, „Прилог прочавању обичаја око новорођенчета“, Гласник Музеја Косова и Метохије, 4—5, Приштина 1959—1960, с. 315—316.
⁵⁵ Грбић, С. М., исто, с. 112; Петровић, П. Ж., исто, с. 261. ⁵⁶ Дебељковић, Д., исто, с. 179; Николић-Стојанчевић, Видосава, исто, 327; Милосављевић, С. М., исто, с. 101. ⁵⁷ Петровић, П. Ж., исто, с. 265; Тановић, С., исто, с.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
ЊЕГОВЕ КЊИГЕ. — Он је врло мало радио у прози: неколико приповедака, од којих је најпознатија песничка легенда Видосава Бранковић (1860), и популарни шаљив комадић Шаран (1864). Иначе, сав остали његов књижевни рад је у поезији.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
елементима народне лирике, која пева о љубави родитеља према деци („Песме за малу дечицу“ садрже шест песама, циклус „Видосава“ деветнаест).
Посвећен преминулој кћери, циклус „Видосава“ почива на наслеђу народних лирских песама, али на известан начин најављује Ђулиће и Ђулиће увеоке.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
И у песми он је ожењен, али док је у историји та чињеница потпуно безначајна, овде је постала пресудна: куја Видосава је организатор читаве трагедије.
може да уђе у град, али не зато што су врата затворили грађани Перитеорија, него зато што је то учинила неверна куја Видосава. Оно што у песми нарочито одликује Момчила јесте његова огромна физичка и морална снага.
уместо невернице Видосаве у жељи да се роди јунак и човек сличан њему, а не кукавица и злочинац као што је Вукашин и Видосава. По људској лепоти за Момчилом не заостаје млада Гојковица из песме Зидање Скадра.
према Дурмитору, Видосави, љуби Момчиловој; тајно пише, а тајно јој шаље, у књизи јој овако бесједи: „Видосава, Момчилова љубо, шта ћеш у том леду и снијегу?
Мало прође, и љуба му дође, али неће у меке душеке, већ му рони сузе више главе; а њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?
“ Ал' говори млада Видосава: „Господару, Момчило војвода, мени није никаке невоље, већ сам чула једно чудно чудо — чула јесам, ал' нисам виђела
Мудар бјеше војвода Момчило, мудар бјеше, ал' се преварио, својој њуби тако бесједио: „Видосава, вјерна моја љубо, за то ћу те ласно утјешити, ти ћеш ласно виђет чилу крила: када први залјевају п'јевци, ти отиди у
Кад ујутру зора заб'јелила, поранио војвода Момчило, па говори љуби Видосави: „Видосава, моја вјерна љубо, ја сам ноћас чудан сан уснио: ђе се пови један прамен магле од проклете земље Васојеве, пак се сави
Вели њему љуба Видосава: „Не бој ми се, мили господару! Добар јунак добар сан уснио; сан је лажа, а бог је истина.“ Опреми се војвода
Онда рече војвода Момчило: „Чујете ли, моја браћо драга! Издаде ме куја Видосава, но дајте ми сабљу понајбољу“. Хитро су га браћа послушала, дадоше му сабљу понајбољу, па је Момчил' браћи
Сеја брату кроз плач одговара: „А мој брате, војвода Момчило, како ћу ти пуштит крпу платна, кад је мени снаха Видосава, моја снаха, твоја невјерница, савезала косе за диреке?
Кад погибе Момчило војвода, а граду се отворише врата, пак изиђе куја Видосава те дочека краља Вукашина, одведе га на бијелу кулу, посади га у столове златне, угости га вином и ракијом и господском