Црњански, Милош - Сеобе 2
А још лепше су се возили по подне, кад су стигли на зелене траве, на безмерним утринама према Визелбургу. У даљини, десно, шириле су се баруштине, међу рукавцима Дунава, а лево се појавише хумке, дуж којих су се видели
Да је неће заборавити! Лепо су путовали. Он јој је – рече тише – небеса отворио у Визелбургу. Сад зна шта је права срећа у женином животу! Сад зна! Исакович све то чу, снужден, уплашен да их неко не чује.
није намеравао, ни да се спанђа са неком женом, нити да се, у животу, још једном, жени, он, после свега, што се у Визелбургу десило, није мислио да Божичку, као неки пас, напусти.
Мислила је, онако лепа и гола, да је заборавио ноћ у Визелбургу. Павла је, међутим, подилазила језа, јер му се, и у загрљају, сад, чинило да на његову мртву жену личи.
Да ће га госпожа Евдокија заборавити. Да ће другог наћи. Исакович је, за тренут, два, у Визелбургу, био потресен. Али се био освестио, кад она, при растанку, у Швехату, рече да би била рекла, да су је оне ноћи видели
Изгледа, каже, да јој њена мати много штошта није рекла, што се десило у Визелбургу! А прича ли, прича, да између матере и ћерке не треба да има тајни!
Вели – у акту – капетан росијски, Исаков, прошао је туда, на путу у Будим, а задржаће се у Визелбургу. Пашпорт му је у реду. Корнет Франц Баумајстер, са граничне карауле бр. 7, извештава о томе покорно.
Радује се да је бар своје дете, из сиротишта, склонио. Павле је затим отпутовао. Причао је да је у Визелбургу морао још да сврати и у Општину.
Тражили су од њега и да запише, у општинску књигу, шта мисли о Визелбургу. Па шта је написао? А шта је могао рећи, на путу? Уписао се, каже, у књигу посетилаца, лепо, у стиху!
Што је било најлуђе, кола су му задржавали и на трговима. У Визелбургу га одведоше у цркву, где му показаше Распетог, који на Велики петак пушта сузу. А у Рабу, у трактиру, умал не погибе.
Осетила је, каже, шта значи, кад се жена превари у нади. Па додаде, јетко: Ипак, имала је, у Визелбургу, оно, што је хтела! Исакович јој онда рече да је ишао војеним послом, али тајно. Покушавао је да је уразуми.
Пробудио жељу љубави, онакве, какву је љубав очекивала кад се удавала. Он је за њу, већ од прве ноћи у Визелбургу, био постао оно, што је сан свих жена. Мушкарац на чијој се снажној руци заспи, као да је меко узглавље.