Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ВУКИЦА: То је тако лепо! А шта је писало с друге стране визиткарте? АГНИЈА: Ништа! Само име: Сима Тешић, артиљеријски капетан. ВУКИЦА: О. Могу мислити како вам је то драга успомена.
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
– Лепо, ја ћу рећи, а ви изволите! (Затвара телефон.) ШТАМПАРСКИ ШЕГРТ (доноси пакете): Ево, молим, визиткарте. ЧЕДА: Је л' плаћено? ШЕГРТ: Јесте! (Предаје му шест кутија.) ЧЕДА (ишчуђава се): Охо! Па колико је то?
ЧЕДА: Па онда – шест стотина визиткарата! Колико година мисли она да ће бити министарка? Или мисли можда да своје визиткарте растура по народу као прокламације? ДАРА: А, видиш, написала Живана.
А била сам и код зубног лекара. Је ли ме тражио ко? ЧЕДА: Донете су визиткарте. ДАРА: Забога, мајка, шта ће ти шест стотина? ЖИВКА: Како шта ће ми?
(Љуби јој руке и сви се дижу.) ЖИВКА (сети се): Чекај да вам дам моје визиткарте за успомену. (Узме са стола кутију и дели сваком редом.) Ево, ево... па то, онако, за успомену.
ЈАКОВ: Е хвала, баш ти хвала. КАЛЕНИЋ: Молим вас, мени дајте две. САВКА (пошто су сви примили визиткарте): Е, збогом, Живка. ЖИВКА: Па де, де, не буди накрај срца! ДАЦА (љубећи се): Учини ми, Живка, севап је!
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈЕРОТИЈЕ: Шта је? ВИЋА: Алекса. ЈЕРОТИЈЕ: Гле, гле, ја немам визиткарте, а Алекса их има. ВИЋА: Па знате како је... био жандар у Београду, пред министарским вратима.
И ти, господин-Вићо, место одмах да га зовнеш, заподео си неке разговоре: те био жандар у Београду, те штампао визиткарте! А време пролази и сваки је тренутак изгубљен за отаџбину.