Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
5. ЉУБА, СТАНИЈА ЉУБА: Шта је, мајка? СТАНИЈА: Ништа. ЉУБА: Бáба вели да ме вичеш. СТАНИЈА: Викам те. Тај те твој слуга проси. ЉУБА: Па шта каже бáба? СТАНИЈА: Оће да те да, да не шурујеш са ш њим.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу.
— Викам, господине, зашто да бега у Србију? Србија има доста људи, а ова јој земља ваља, а ми смо, викам, тапија за њу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Лука погледа Војина испод ока. — Наравно... Немам змиче у срцу, не ловим „зајци“, на свако пиле „викам“ добро јутро. Кипислцауф!... Анђелска душица. Ња, бато!... А видите њега... Поган старчић расте.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Да се истепате ви за тој, викам; ја, ако сам си жена проста, убаво си знајем дек неје заради мен’ тој“. Па си зборим у памет: „Бож’ке, која ће ми саг
А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч.
А мен’ ме изеде оно моје пцетиште!“ — А ти, викам, зашто га испусти? „Дрво се, викам, савија док је младо“, има селски реч. Та и сас теб’ и Митка ти алис та си је работа!
Чорбаџи-Петракија син, па си иде како измећар, белосвецки ники! А зашто, море, ти не обукујеш нове путине, викам му ја, што ме резилиш?! Он си ћути; ћути си, жена, како камик!
“ А ја си сал ћутим, — збори си Петракија — па викам: Може, истин’, да сам човек прос’ па се не разбирам у сагашње време; па си оћута’ н отрпе’ нико време.
Има си једно сопче његово и никога не пушта у сопче. Сам га помета с метлу. Хо, мајка му стара, и тој треба, викам, да је ники угурсузл’к!... И ја се веће заинати’ да видим што је, мајка му стара, у тој сопче!
Нов адет да видиш! Саг младожење, ете, спремају бошчалуке, а девојке јок!... Каква је ово вера, викам? Ела овамке да видиш твојега јевропејског „галантериста“! — Лелее, тугоо! — узвикну Јевда сва преплашена.
Ти си сиротиња. Кад ручаш, ти таг не вечераш... Та, викам... ако искаш... — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам...
Та, викам... ако искаш... — и ту подиже Зона глас и настави јачим гласом да би и Мане чуо — викам... да дођеш, ете, да се цениш у татка ми... Васка ни се удава... та... да се цениш, хизмет да ни чиниш у кућу!...
Ако је к’смет, па побоље за Муналаћа него за Ману; пара пару вукује, а чорбаџијски син чорбаџијску керку, — тој си је, викам, ред у овај свет. — „Чорбаџија душу дава и губи, а паре не дава“, рече па она. „За тој па да није!
“ — Море што ће ми и Пећ и Призрен и Стамбол, — овде си је Стамбол и све, зборим му па ја. Имамо си ми овден, викам ја, господин начелниче, кујунџију, ама антику кујунџију! Побољи што ће ми, и куде да га тражимо...
Побољи што ће ми, и куде да га тражимо... што ни треба други, викам ја, при, ете, нашога Манчу? Наше си је дете... Сам ћу гу — ако се, кад минем кроз чаршију, сетим — сам ћу гу, викам,