Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Јесам, харамбашо. — Сад... сваки на своје место и... тајац!... Хајдуци се понамешташе. — Пазите!... Кад викнем: „Јуриш”! — сви ножеве иза паса, па јурните па друм!... — Добро, харамбашо! Наста мртва тишина.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— И-ју! Мâ — трже се Јула и хтеде да викне мáму. — Пробајте само, сад ћу да викнем тату! Ви’ш ти то њега! Одма’ шибајте из башће. — Та шта ви ту мене фурт плашите с вашим тáтом...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Марко нареди: — Струке и торбе оставите овдје! Пошто западнемо, да не мрдне који! Кад ја викнем: „огањ!“ онда пуцајте, а ако викнем „загон!“ искачите голијем ножевима!
Пошто западнемо, да не мрдне који! Кад ја викнем: „огањ!“ онда пуцајте, а ако викнем „загон!“ искачите голијем ножевима! Хајде, Перо, преда мном, сви остали за мном, а један за другим!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— уразумљује га Бориша. — Једини командир има сат, а он је враг зна гдје у овој ноћашњој варици. — Па да викнем оне горе на цести, можда неко од њих зна? — Ма јеси ли ти луд, говече једно! Шта ћеш ако то буду Нијемци?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани боже, да погоре жетеоци! Онда ја викнем: „Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
видим кад сунце провуче руку кроз крзно облака и на брду ми се причини осветљен двор или на крају падине море те викнем неку жену, а мислим на луку.
*** Чини не чини на месечини сад могу да викнем са обале Дунава некад сам с врло умним лицем питао себе бити ил не бити данас могу да говорим гласно и са стене
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
АГАТОН: Па и јесам, Трифуне! Знаш ли ти шта значи то срез од 52.374 становника? – 52.374 становника, а ја само викнем: „Мирно!” а свих 52.374 становника стану у фронт, гледају ме право у очи и само трепћу. – Трепћу, него!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— онда удари коња мамузом и у галопу одјури до свога вода. А када га видим идући пут да је заостао, ја му издалека викнем како сам замислио добро.
!... Зар с коња на магарца!... Из артиљерије у пешадију, колико да промениш команду! — викнем ја. „Јаој, болан, немој да си безобразан“ — поче она — „мене је ова другарица преварила.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
да идем код ујака, или у позоришта, и свуда, а кад бих се у зору појавио пред вратима манастира довољно би било да викнем „дер Неффе“ („нећак“) и врата би се отворила. У Галицији сам видео рат.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу, па викнем: „Шта хвалите вашег Леара?... Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска, витешка крв!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу, што је два дни дуга, а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека
Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани Боже! да погоре жетеоци. Онда ја викнем: Камо што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У чаршији и уважени људи њему скидају капе. А овде, код мене, ја станем на басамак и викнем: „Андро, метлу у шаке и лепо да покупиш ваше ђубре. Ја волим чистоћу.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И на моју несрећу, не могући да саставим реченицу која би ту моју мисао исказала, викнем просто: віве леѕ боцхеѕ! После већ не знам шта је било.
Устанем прекрстим се, понова сиђем доле и почнем да бројим. На првом спрату лупнем штапом и викнем преміер (рачунам на француском ћу пре погодити), на другом погрешим и опет кажем премиер и вратим се — опет почнем из
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад дођем кући, а то жетеоци жању по пољу. Пригријала врућина, вољани боже, да погоре жетеоци! Онда ја викнем: „Камо, што не доведете овђе ону нашу кобилу што је два дни дуга а до подне широка, а по леђима јој врбе порасле; нека
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
роду У каквој забуни, У тренутној слепоти, У краткој трабуни; Па кад бих очи протро И стресô гује зле, Да викнем: „Праштајте ми! Сагреших, кајем се!“ Е, то би био пример!
И ја тебе, врли сине, Кад бих сада у пôноћи По имену твоме викнô... Да те викнем, врли тићу, Да те викнем: Петровићу!
И ја тебе, врли сине, Кад бих сада у пôноћи По имену твоме викнô... Да те викнем, врли тићу, Да те викнем: Петровићу! — Ти би таки, јаој, пао Не с висине твоје праве, Већ би пао у љубави, У штовању — код Маџара.
— А ја, кад год пођем Поред тога стана, Хтео бих да станем Кâ стража незвана, Да од туда викнем: Људи грешна света, Не рушите срећу Која вам не смета! Беч 1882.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц. ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме убили. ФЕМА: То је најлепше име, лудо!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Ја хтедох да викнем али се уздржах. Неки помућен осећај необичне горчине пресече ми реч у грлу; причекам неколико тренутака да се
лежао у томе ако се могне зауставити и повратити наша пешадија да заустави напредовање Турака док се батерија повуче. Викнем коњаницима да се продеру што год могу: »yпа!« па онда упаднемо у ону расуту масу наших пешака и почнемо их впаћати.
« Док они ухватише једну врзину и неки јалак, којим беху ошанчене неке њиве, те отворише ватру на турски ланац. Сад викнем трубачима да свирају на јуриш, а ми коњаници у гомили потечемо напред и повичемо: »ура.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Па шта буде. Чекали смо поноћ. На фронту се тренутно све утиша. — Хајд’ сад! — викнем овим мојим. Јаој, људи кад је грунуло... Можете да замислите: тридесет бомби готово у исти мах...
Дошло ми је да јекнем, да управим песнице небу, па да викнем: доста је било крви... Аман! Пуцњеви пушака се разлежу. Сигурно су се они преостали склонили у наше ровове, и сад се
Онако у мраку и мен’ ме дохвати један од наших за грло, те га гурнем у трбух, и викнем: немо’, бре, ја сам. Отму они Бугарима оружје, и: „изнесемо их као стварке!“ Бугари су били преплашени.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Замислићу Туре и почећу потом Што ћу бесно Туре да сравним са скотом. Потом ћу да викнем, нек се небо стреса: „Крви, само крви, и још више меса!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Преда ме истрча батеријски наредник исколачених очију и гологлав. — Где ћеш? Назад, наредниче! — викнем што могу јаче. Без иједне речи, он се врати, успуза се на један обронак, па се окрете. „Ево их Бугари код топова...
Мени притрчаше неколико војника. То је била слика за оно неколико секунада... — Спасавајте се! — викнем, па потрчимо сви низбрдо. Наиђосмо и на побијену запрегу предњака. Возари су лежали мртви између коња.
За нама припуцаше. Поднаредник Жика дојаха једнога коња и рече ми да се попнем. Какво узјахивање! — Бежи што пре! — викнем му ја, јер почеше да прште куршуми око нас. Онда потрчах. Митраљез са брега поче да клокоће.
Било се сакупило још неколико Арнаута. Нису хтели ни да чују. Тражили су злато. — А мени се нешто смрче пред очима и викнем војницима: „На готовс!“ Кад шкљоцнуше затварачи, Арнаути се разбегоше на све стране.
— Напред! — викнем ја и покажем им руком на врата. Они узмичу све натрашке и тако их натерам у онај бифе, где угледах свога друга пешака.