Јакшић, Ђура - ПРОЗА
“ доктор га, забезекнут, погледа и полугласно рече: „О, ди ферфлухтен рајбер!...“ „Напоље, ниткове!“ викну чича Марко, ухвати доктора за гушу, па га избаци напоље. Чивут је сав дрхтао од стрâ.
а ми скотови, које ћеш ти само ради једне воље на робију гонити!?...“ Није све ни изговорио, сиромах, а комесар викну: „Бунтовник!..“ Два-три жандарма навале на њега и тераху га напоље из дворане...
Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Видите ли оно језеро?”— „Видимо”— викну сви. —„'Ајде, дакле, да и ми једанпут у животу учинимо што да ваља. Сви ви напред, а ја за вами, да скочимо ту и да се
” Једва он то изрече, кад сви викну: „Јуриш!“, па потеку. Жабе око језера чујући топотање, уплаше се, пак ти бржебоље стану стрмоглав скакати у језеро.
„Уже! Уже! — викну она. — Помагај! Видиш да мени није до дангубе и разгвора. Извади ме пре, пак ме онда питај што год хоћеш!
Каже он ко је и откуд је, и да ће сто година живити и летити. „Сто година!” - викну голубови. „О, благо теби! А гди ти је друг?” — вопроси га једна голубица.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
кметове у најсиромашније хаљине, учине скупштину, пригласе и неке поштене житеље Турке и дођу на мешћему пак викну на зулум, напишу прошеније у ком опишу сав зулум и да га сиротиња не може више да трпи, но паша да га дигне, или
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— прихвати Илија. — Шта велиш?... Много? А видите ли ви, људи, колики је мени мал потрвен? — викну газда Рака, па поче трчати од оборена до оборена струка и дизати их вичући: — Нуто! Нуто!
Газда Рака једнако виче, и не чује колика се потра осече. — Добро, добро, газда-Радоване — Викну Сима одвојивши се мало од потричара — ево ћу ти дати двије вреће.
Магарци једни Зар да ми живину поморите! Штрангови једни! — Море не удри ту децу — викну неколико пута Сима, и жао му беше ђака што их учитељ онако душмански млати, па опучи навише к осоју да обиђе крчевину.
Ђура и Спасоје заседоше на клупу поред оних што играју карата, па Спасоје, као једва преврћу ћи језиком, викну и лупи руком О клупу: — Механџија!... Вина овамо! Максим, Марко и учитељ згледаше се, а механџија притрча.
— Није, вала, ништа. — А што ли су се говеда онолико кривила по ливадама? Сима се узе смејати, па викну: — Механџија! Дај овде оку ракије, нек пију људи; газда Рака части! И одмах се обре ока шљивовице пред њима.
— Зар тако старо? — зачуди се господин. — Ја шта мислиш ти... — потврди Радан па викну на волове да иду, и сам пође. — Стани, брале, молим те! — устави га господин. — Шта ћеш? — Би ли ти то мени продао?
А одакле ти у ово доба? — упита га један, што већ беше забо прст у каиш, и погледа Радана. — Ниси погодио! — викну онај што држи каиш. — Дај цванцик! — Баш си баксуз, Радане! — рече онај што беше забо прст, тргнувши руку као опарен.
— Ја вала, сад из вароши — одговори Радан. — Ово је поп! — викну један од погађача и лупи по једној карти. — Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама.
— Сутра! — узвикну онај што разбацује, изврну карту, кад оно дама. — Их, ороспију му очину! — викну погађач. — Баш си баксуз, Радане! — Баксузи сте, чини ми се ви сви... — одговори Радан.
А заиста да није тако оштећена, дали бисмо ти три талира... — Хајде, Ђуко, да се иде, Ђуко! — викну капетан и неки потрчаше вајату да га зовну. — Ето ме, господине, ето сад! — одазва се Ђуко, па навали на општинаре.
« И сви се гости грехотом насмејаше. — Кеца, попе у — шевар! — викну учитељ Симо и опет се осу: »Ха, ха, ха!« а Цигани се већ изврћу од смеха и згађају један другог даиретима у главу.
Ви'ш како седи!... Та ено га, ено — црни се!... — Ама шта је? — Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— рекоше неки. — Из места онолико скочити — То је слота! — Даље не може нико! — рече Лазар. — Скачем стопу више! — викну Станко Алексић. — Мањ ти? — повика момчадија. Лазару писнуше оба ува. — Да видимо! — викнуше девојке.
– Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети. Све стало, не дише.
– Склони се! — викну он. — Аха!... Чек’ сад Лазара! — викну младеж склањајући се. Лазар приђе мети. Све стало, не дише. Лазар скочи на белегу. — То вреди!... Дед’ сад, Станко!...
— Батали! — рече Лазар. — Браћо!... не дајте ми лагати!... Скачем још стопу! — викну Станко. — Е, чекај! — рече Лазар. Па приђе белези.
— Шта је теби, јаране? — упита он, а у том гласу звонио му прекор. — Шта ту ваздан!... Смеш — не смеш?! — викну Лазар, а беоњаче му од зала закрвавиле. — Најпосле... кад хоћеш! — рече Станко, чудећи се шта му је наспело...
Станко Јуришић први дође к себи. Он притрча своме имењаку. — Имењаче!... Имењаче!... — викну и ухвати га за руку. — Чујем! — одговори Станко. — Јеси жив?
Али ми неки црвени колутови на очима па ништа не видим... — Ама ко то пуца, људи? — упита Иванковић. — Лазар! — викну неколико њих. Станко трљаше очи... Кад је себи дошао и почео мало назирати, он седе.
Наједаред само ми мрче свест!... Нисам чуо ни пуцња!... — Знате ли где је ударио куршум? — викну Шокчанић. — Где? — заграјаше са свију страна. — У капу, ево!... И пружи му капу.
Од Дрине је пиркао свеж поветарац. — Ево ноћи!... Хоћемо ли кућама? — викну један. — Можемо! — рече неколицина. — Хајде ко хоће! И почеше се разилазити у гомилицама.
Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде... Лазаре!... Лазо!... викну га. Али Лазар беше онесвеспуо од силна страха, па не чу вику његову.
— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго. Алексу освестише ове речи пуне прекора. — Јаој, старости моја! — јекну сиромах.
Станко пређе моштаницу... Испод њега су јурили таласи. Стаде на вратима и закуца, али не доби одговора. Он викну: — Еј, домаћине! Нико се не одзива... Само таласи хуче... — Домаћине! Опет ништа. Он стаде песницом ударати у врата.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Не може ништа да се разуме, само што Зеленбаћ једанпут викну, колико игда може: — А ко мене може натерати да играм више? Камо тога? После опет наста нејасан жагор и свађа.
Зверајући на све стране, он протрча поред инвалида и заустави се на крају публике: — Па где је? — Тата! — викну војник милостивно, окрећући се на једној нози и подупирући се штаком. — Тата! Та ево ме!
Њу нешто штрецну. Отпусти руке низа се. Исправи се и пође напоље. — Чекај-де ти, кћери! — викну ђеда необично јасним гласом. Сви се тргоше. Тим истим гласом настави ђеда: — Ти, синко... с тобом, чујем..
Наста тишина. Поп метну обје руке на Марину главу и узе шапутати. А кад он диже и исправи главу, Нинко викну кочијашу: — Ошини! Коњи пођоше.
Нинко дохвати дијете руком испод мишке и привуче га к себи, а коњи почеше касати. Мара се окрете оцу и престрављено викну: „Нећу у Биоград! Нећу!” Али слаб јој бјеше гласић. Не чу то ни поп, ни кум Нинко, ни кочијаш.
Волови уједанпут потрчаше. Павао се дохвати за стражњу осовину и сједе на њу, па поиздалека, окренув се учитељу, викну: — Упамти-де ти, учитељу, коме си казао да је марва!
Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић који је, веле, још под Милошем ратовао. — Упомоћ! — викну Павао потрчавши њему. — Шта је? — Побјеже учитељ! — Бестрага му глава! Шта дижеш вику? — рече бунован Матија.
У тај пар Павао излети из авлије с колима и с коњима! — Сједајте! — викну он. — Сад ћемо га ухватити! Двојица тројица метнуше попа у кола.
— нико нам ништа не умједе казати. — Отишли су преко Јаруге! — викну гомила, и све наже, као јато чворака, натраг. — Овуда! Овуда ћемо га пресрести!
Он се није разбирао. Кмет викну скупљеном народу: — Добар кочијаш по доктора, а добар катана по владику! Двоја троја кола у највећем трку полетјеше,
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— Ержа, снаго — викну гђа Перса — иди часком до поп-Спирини, па кажи госпоја-Сиди: »Поздравила вас, кажи, моја госпоја да нам позајмите
у рог и огласио већ скоро успавалом шору и селу да је једанаест сахата, подиже гђа Сида главу тужећи се на врућину, и викну преко собе поп-Спиру: — Спиро! О, Спиро, спаваш ли? — А? — Спаваш ли, реко’? — Спавам, мани ме...
— Баш ничија! О, мај!... И-ју! Фрајла Јулијана, па, ’ајде будите ондак моја. — И-јуф!!! Ала сте безобразни! — викну запрепашћена Јула. — Срам вас било! Гледај ти само унцута једног!
Брзо натуче шешир на очи, па убрза поред њега, али га оштро око ча-Нићино ипак познаде. — ’Бројтро, брицо! — викну му мало лолински ча-Нића, па се искашља онако у српском смислу. — Лаку ноћ, ча-Нићо!
— Ержа, о Ержа! — викну гђа Перса кад чу да стадоше кола пред капију — остави то пиле, ја ћу га очупати, па стрчи и отвори капију, ето нам
Он, к’о што вам је познато, најбоље зна те ствари. — Охо! — викну поп Спира. — Мож’те ви викати »охо« кол’ко ’оћете, али то је све тако.
— Па говорим — вели јетко поп Ћира — о вашој красној ћери Јуци... нек вам је жив’ и здрава! — Господин’ Ћиро, — викну императивно поп Спира, — ћер да сте ми оставили на миру! Не испирајте уста с њом! Њу ми оставите на миру.
Та спала вам доња бела сукња, па се вуче; та саплешћете се, па ћете разбити нос. — Јао мене жалосне! — викну очајно гђа Габриела, која је била већ прилично одмакла. — Ју, убио је бог; како то да ми пасира!
— Јуф! — дрекну гђа Габриела уплашена од звекета ланца. — Иди, Мило, отерај зељова под амбар — викну Пела шегрту — знаш да не трпи капуташе и обувене људе. Одма’ мисли да је неки вандрокаш.
Журим се! Збогом! Збогом! — рече па се пожури, ал’ се наједаред саплете на вратима авлијским. — Ју! — викну изненађено. — Ју, та шта вам је; умал’ нисте љоснули! — Ју, »хозл«, гром их спалио!
је Тима шрајбер спевао, а коју је и поп Спира једне вечери чуо, и разабравши кога се тиче, као помаман кући дошао и викну Жужи: — Ди су те две лудаје?! — Које »лудаје«, милостиви?
— Ту песму више да нисам чула! Јеси л’ме разумела? Ви’ш ти то ње!! — викну гђа Сида, а стегло јој се у грлу од силне жалости. — Да ми више ниси залевала! Гледај ти то ње само!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Да, када би ми њу питали! Што ми овде свршимо, оно мора бити, — рече тутор као ни бригеша. — Одма’ иди по њу! — викну мати. — Молим вас, маните се тог посла.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Онда неколико тренутака настаде дубока, страховита тишина, па се он ухвати за главу, и викну: — Јелена, и ти поред мене... и ти поред мене то чиниш... ја ту... једнога... једнога забушанта, сама си казала...
Он им приђе, па достојанствено и важно направи широки покрет руком и викну — Господо моја! Изненађени, људи се брзо прибраше па безумно бурно запљескаше рукама: — Чујмо, чујмо, чујмо!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А његова мати врисну и ухвати га, оберучке, у наручје. Али скела већ пришла крају. А скелеџија викну: Одлази! Шта се дереш и плашиш то дете?
) То је, као да се нешто извињава, избрбљао. Тек што то рече, а Кајзерлинг одгурну хартије и тресну гушчије перо и викну, понова, да је Василије обешењак (гроф рече: „еин албернер Мöнцх“). Авантурист!
Треба, вели, са Василијем да разговарају. Кајзерлинг се као помами на то. Викну да капетана то није питао. Тај обешењак (гроф рече „Фаулензер“), ако га не спрече, и не задрже, у Росији, још ће се за
Кад Павле изусти то, Кајзерлинг се трже, као да га је опарио. Викну Волкову да му зове премијер‑секретара Черњева, чим они оду. Затим приђе сасвим близу Павлу.
Кад је била сасвим близу, виде да се креће, као неки стуб, по ком се црне змије вију. Кад је викну, она поцрвене у лицу. Упита је, где јој је дете, и, да му каже, где јој је муж?
Тумбе му се Команда окрете на главу. Хтеде, каже, још нешто да лане, али му Енгелсхофен викну да може ићи! „А кад ја пођох, натрашке“, причао је Павле, „учтиво, он се, изненада, продера, весело: А шта раде –
Она се, одмах, чим јој отац оде, осврте на Павла, као змија, и викну: Зашто је дошао? Ко га је послао? Откуд долази? Шта хоће?
Слуга, који је дотле стајао испред коња, обиђе на другу страну, а Перич му викну, да креће. Павле је дуго гледао за колима, која су била дигла прашину.
Зна ли Исакович како се куша вино? А пре него што је Исакович могао да одговори, Вишњевски викну хусара, који му је пред вратима стајао, па му нареди да донесе вино, а викао је и које, рекавши сваком вину и годину
Сва петорица се стуштише, око левчи, кад премијерлајтнант викну, да је нашао једну левчу, напуклу. Сва петорица подметнуше под кола грбачу.
Са Трифуном су јахала два хусара. Испод старих храстова, изнад јарка, из седла, Павле тад викну, ни сам није знао зашто, име Трифуна.
„Па шта?“ Петру се на то осу неко руменило по образима, па викну: „Ама, апостоле, шта, па шта? Па казујем ти лепо да се матори Трифун смирио. Што се на ме издиреш? Нисам ја крив.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
— Ево, жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну: — Па то је неки стари препредени мачор, лопов од главе до пете, по носу му се познаје!
Скитница од изненађења зину и пусти миша, а наш ти домаћин стругну у прву рупу и викну: — Бај-бај, мачору, до виђења! Желим ти други пут бољу срећу!
Црњански, Милош - Сеобе 1
Приметивши чун што му се ближио, нестрпљиво викну свог војника, кога беше послао у варош, па затим немачки, и трговца.
И кад збиља викну, тако да се коњи тргоше, пренерази се и сам од свога гласа, док се монах трже, као да га неко бичем шину.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Гледамо ми, а гледа и Бајчетић, свеједно што је превалио четрдесету. – На мене је реда! — викну одједном и оте ми машку из руке. — У моје је двориште пао!
Осетио је на лицу оштрину његове браде. — И тако, не познајеш више Жику? — викну. — Пофранцузио се, је ли? А кад си ми крао сланину из пакета у дому »14. децембар«, то ништа, а?
Стајао је између ње и Луке и он јој није могао дотурити карту. —Пустите малу! — викну неко. — Нова година је! —Гледај своја посла! — пресече га ревизор. — Платите казну, молим! Али она није имала новаца.
— Литар кутјевачког »бургунца« и две зелене салате. Салате, ако може, одмах! Келнер одшепа до шубера, викну кроз њега наруџбину, а онда се поново врати за њихов сто, носећи вазу са два каранфила. —Добро изгледаш! — рече.
— Много пушиш? — Знам — рече он припаливши нову цигарету на стари жар. — Ти као да си отишао по свету водицу! — викну шеф сале момку који је најзад донео шећер.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају?
Ето шта је. дакле, слободно можете наредити да се град отвори. — Нећу! — викну пуковник и заповједи да се војска разиђе.
— најбоље било да остадоше Французи, иако су безбожни! — Остав’те сад то! — викну конте Пјеро, кога ништа на свијету не могаше тако наљутити као похвале Французима, које често слушаше у грађанству...
Да не бјеше усред зиме, помислили би е пуче гром; тако се сјетише да у Котору пуче топ. — Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб! — Утече, ако бог дâ, млади принцип! — викну Крцун Сердарев.
— Ха! — викну Перо. — Пуче топ, утече роб! — Утече, ако бог дâ, млади принцип! — викну Крцун Сердарев. — Хеј, што бих се обрадовâ, да по срећи погодим!
Кад стигоше под голему пећину што зја у брду над путом, поп стаде, хитро сними пушку, натегну је и викну: — Ко си? Сви намах стадоше и натегоше пушке. — Ко си?
— Прерушио се, да-ти! — рече њеко. — Ама, љуђи, ово је он! — викну Крцун узрујан, крешући учестано. — Он је, светога ми Василија! Он... принцип! На то се и женске начеташе око бјегунца.
— Он је, светога ми Василија! Он... принцип! На то се и женске начеташе око бјегунца. Кнез викну: — Мак’те се, да ја с њим прозборим! Гомила се раздвоји: — Јеси ли ти Рус, пријатељу? — Не. Чех. — Шта је то: Чех!
Хвала! Ријечи је наше изговарао заносећи. — Хајд, напријед, у име божје! — викну кнез и поворка се упути истим редом, само што ускок иђаше одмах иза попа.
Тек кад стигоше на почетак поља његушког и кад стадоше, Крцун испали малу пушку и викну: — Благо мени данас и довјека, е по анђелу прорекох чудо једно! Ходи, Јанко, ходи, брате, да се поцјеливамо!
— Не може се, док се не сврше наши обичаји на вечерашњи вече! А то ће бити одмах! Својима викну: — Милице, дај видјела! Похитајмо, вјере ви, прије другије! Ђецо, хо’те за мном!
“ — Доста, стрико, молим те — викну домаћин узрујан... дакле, желите да огласим Божић? Сви заграјаше: — Ела, молим те! А-ну почни!
Милићевић, Вук - Беспуће
— Гавре — викну — тражи те некакав господин, и одмах отрча натраг. Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом, чисто не вјерујући.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
— прича Јова задовољан. Сто је већ био постављен и јело се доносило на сто, и они поседаше. — Стој! — викну Јова. — Не тако, него овако! Седи ти, прико, овде; ти, Кајо, ту, а ја ћу овде.
Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери! — Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији, с којим се слабо и познавао. — Срећан Божић, и добар апетит желим!
Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише. — Жено! — викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна
Остав’ се, бога ти! Да забављамо господин-Пају. — Кајо! — викну Јова, па лупи бесно ногом и зашкрипи зубима и опсова нешто арнаутски (а то је свега и знао), и хтео је бесно
— Шта радиш ти, море? — викну отац. — Шта питате, слатки отац? — запита Марјан. — Питам те: шта радиш? — Учим. — Шта учиш? — Учим рачуницу!
Где си се и с ким си се тук’о? Говори! — грмео је отац. — Нисам се тук’о! — Јеси! — Нисам! — Шта велиш, ниси?! — викну и извуче из мрака свеж, окресан прут! — Нећеш да кажеш? — ’Оћу... казаћу... Казаћу одмах!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице, ој танана, Донес' га менека!“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже И чудо га снађе: „Јао мене, и до сада Шета ја по
Од громовне силене тутњаве, Ни другога ту бијаше дана, До што муње чињау проклете, Оне са сви укрстиле страна, Викну јадан: муње, мене нете! Шта ћу сада, Боже, и како ћу? Ако горе, погинути оћу, Ако доле — среће изненада!
чете бејах понајпрви, А вас црвен од турачке крви, Кад гле на ме једне јуначине Као какве мутне облачине: „Стани“, викну, „стани, копилане, Грдне си ми ударио ране, Пуно си ми другова згубио, Но и тебе сад је Бог убио.
Што л' га гони овако по ноћи? Већ је близу, већ и пушка цикну, А уз цику јунак вако викну: „Та на ноге! Турци ударише, Ударише, воду прегазише, Бију, кољу, робе, пале, руше — Јао, Срби, куд ће ваше душе.
„Умри!“ викну, ал' то и све беше, Синџирлије срце му разнеше. Радивоје паде на земљицу, А прискочи Гојко на коњицу, Узе Цвету,
Та дваест нас има на једнога — Јала за мном који жена није.“ Тако викну стари Мехмед-беже, Па од гњева чисто се подмлади, Трже сабљу, наже низ стијене, А за њиме навалише Турци.
Ма ко изненада, Ко оно отуд на њ'га наже сада, Још викну бесно: „Стани, да ти платим, Да жао теби за још горе вратим!
Па када веће до обале стиже, Тад она јадна своје очи диже, Па спази слугу, па опази чамац. Па скочи, викну: „Та зар идеш самац! О Миле, Миле, а тако ти Бога, Та куда деде господара свога?
65. Па га пита де бијаше, Тако дуго де остаде, Јоште нешто друго ћаше, Ал' се њојзи то не даде. „Мина, Мина!“ викну мати, А ћи мора послушати. 66.
“ Викну једна јуначина. Поседаше за столове; „Наша браћа јоште лове, Њима срећа, ми весело, Ал' и вреди тако дело!
Већ је близу... од њег' пушка цикну, А уз цику јунак вако викну: „Та на ноге!... Турци ударише, Ударише, воду прегазише, Бију, кољу, робе, пале, руше...
“ Селим крабри Турадију младу, Па на дочек тура у параду. Али викну јунак из горице: „Држ' те, браћо, Турке изелице!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Дјед онда викну стрица Ниџу. — Никола, одидер види шта је ово. Нема бритве, нема ништа. Стриц се одмах досјети јаду. — Покрао Раде!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
— На! Па сад! — марш! — Викну он и ошину коње тако силно да кола полетеше одбацив Димитрију далеко од себе. — Не, госпо... о...!
— Ха-ха-ха! ... — чу се бесно гроктање и затим пуцањ пушке. — Унутра! — викну мати бојећи се да ми се штогод не деси. Уђох, стадох. Чудна и тешка туга обузе ме.
Стресох се. Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата. — Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу.
Чим се он виде у дворишту, окрену се, и кад ме не спази, он поскочи, дође до тебе и стисну те за косе. — Дом! — викну он потмуло и гурну те тако силно да ти посрну пригрливши дете и умало што не паде. — Дом!
Одједном према Цвети опколи руком уста и тихо викну: — Цвето! Али од ње не чу одзива до само ударце мотике. — Цвето! — викну он јаче. Она опет ћути.
Али од ње не чу одзива до само ударце мотике. — Цвето! — викну он јаче. Она опет ћути. — Цвето, чујеш ли? — И наже се, напреже слух и очи, али виде само њу како се згурила, па
— Да, ти имаш, а ја? Па још и то, да нешто он чује, онда где ћу ја, где? — Немој, Цвето — викну он кад осети како јој на плач глас задрхта. — Идем, ево одмах, сад. Истина што кажеш, али ја. Знаш ти мене.
Стојан само ћути, погнуо главу и чека... — Хоћу, ево, сад! — говори старац и одједном викну: — Не, бре, синко! Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим!
— Женска страна! ... — А стриц стао, згрануо се и сав се тресе од једа. — Ти ли бре, псето?! — викну он гушећи се и дохвати штап те лупи Станоју по глави. Шикну крв.
У том са свадбе свирачи засвираше брзо, ситно, ваљда на здравицу старојкову, и чуше се узвици... — Ох! — викну Нушка и диже се. Поче да се протеже. А са свадбе жагор већи.
Тако! О-о-о-о! Па кад старојко не може више да издржи, викну Шабану: — Шабан, де ону, тешку... Цигани им засвираше.
Испрва као стидећи се, а после, кад почеше да јој помажу, пусти глас и отпева целу песму. — Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ти се маши копља бојна, па из грла викну гојна: ,За мном, жене! преда мном је војнов сене!' Те намигнув измичаром, постиђеним женским каром, ти завитла, ја
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех триста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је иш'о Грбо неколико дана и дош'о до свога краља.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
и упутих се низ улицу кроз коју сам управо пропадала негде у висини Новог Зеленда, ако знате на шта мислим, кад он викну за мном: „Чекај!“ и још: „Хоћеш ли да ме испратиш до поште?
То не могу да дозволим! — Нека те зове: тата! — Нисам му је отац! — викну, али га маман ућутка, да ме не пробуди. — Опет, ако буде учтив и хладан, то такође може да ме изнервира, да знаш!
Када сам престала да арлаучем, кристални лустер у његовој ординацији још увек се тресао као шлогиран. — Шта вам је? — викну. — Молим? — вратих се истог часа у кожу младе даме из боље куће. — Зашто сте викали? — Ја, викала?
их нема довољно за свирку, увале свом излапелом деди гитару у руке, наместе му прсте како треба, горе на жицама, и викну: „Држ де, матор!
И опет неће моћи никада да ме стигну и да ми викну „шуга“! Ни Грета Гарбо са својом ловом, ни Марлена Дитрих — шта им вреди?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ — па клепну крилом и кукурикну, у само уво Мачково викну: „О, кукуррику, зоррице Зорри! ррумени пожарр на небу горри, а мој се другарр с љеношћу борри!
трнци плазе, у пете нам срца слазе!“ Непознати на ту вику гласно викну: „Кукурику! Ја сам пијевац Мамузар, кокошију свију цар, ал сам сада сасвим стар; хтједе газда да ме коље, не
“ Викну Јова њима трима: „Браћо, ватру табанима, бјежмо брзо у наш крај, у колиби
Удицу баци и викну: „Хоп!“ — Па за трен-за два — заспа ко топ. Крај млина, дотле, кроз густу траву, пријашко неки, орошен сав, тихо
А млин забруја ко никад прије, полете жрвањ ко коњиц пропет. Прену се деда, весело викну: „Чујеш ли млина, будан је опет!
И тога дана деси се, ето, ловац у торби донесе псето зграби га за реп, извуче ван, па викну громко: „Ово је сан! Маскиран зека у псећи фрак! Сад видим и ја: свету је смак!
„Куда ћу, шта ћу?“ — мерка кȏ лисац, хтио би бити чувен и славан, па истом викну — „Постаћу писац, ко ће ми бити на свету раван!
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Да, то је он; чудо, како ми је изгледао много дебљи, толико је снажан И црвен. Младић му одмах викну, смејући се: — Тата, оди да видиш једног господина који те се сећа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Народ загалами, почеше купити торбе и сви нагрнуше излазу. Стражар их је с муком задржавао. Најзад неко викну да се народ пусти и свет покуља са свих страна, прескачући ограду, гурајући се, вичући, дозивајући један другога.
— А после, где ћу ја овакав? Нашли би ме од прве — и он се задовољно насмеја. — Штета би велика... — Ћут! — Викну неко са улаза, и они који су седели поскакаше. На вратима вагона појави се онај капетан. — Шта је ово?
Али предњи коњи трећег топа устукнуше, фркћући. Мртви се испречили. Следећа запрега најаха. Командир викну на возаре, те ови размахнуше бичевима.
Стиснутих усана, укочена погледа и леденог израза, промакоше војници поред нас. — Откочи пушку! — викну један, сигурно вођа патроле.
Ваздух је у котлини трептао. Птице су избезумљено лепршале у висини. — Нека водник другога вода не дрема! — викну бесно командант. Онда се обрати командиру: — Разорном! Дрвета се повише од силнога треска и у ушима писну.
“ полетеше ка непријатељским рововима. — Прекини паљбу — викну командир. Са уздржаним дахом посматрали смо њихове скокове. Пушке припуцаше.
— Осматрајте брже, сви осматрајте! — викну усплахирено командир дивизиона, — Ено га! — узвикну водник четврте батерије, и приђе командиру да и њему покаже.
Сва околина запурња од прашине и дима. Плаве блузе бежале су у паничном страху на све стране. — Удрите шрапнелом! — викну неко. У котлини се зачу поклик: „Ура, ура, ура...!
Танасије се провуче између точкова и седе на лафет. — Марш, животињо једна — викну Живојин поднаредник — зар сада на узбрдицу нађе да седнеш? — Па клецају му колена, поднаредниче!
А знаш каква је! Питам га откуд је виде у мраку. — Е... сукња... Не дремај, дроњо, већ држи коња на дизгинама — викну на средњег возара, коме се коњ саплете. — А знаш... није право. Ја бих мобилизацију протегнуо и на жене.
Али се „Ескило“, рудни коњ, пропе, из све снаге запе и повуче сам топ, а потом устукну назад. — Рањен је — викну неко. — Испрежи! — Терај док не липше... — Маррш... маррш!
— Откачите предњаке, спрема за паљбу! — викну командант. Шесторна запрега са предњаком одлепи се, у трку излете на насип и сручи се у онај пакао на прелазу, газећи
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Ви сте, дакле... И ја сам овде постављена... Љубица Петровићева. — Ене, зар то нови учитељ! викну неко иза њихових леђа. Учитељ се окрете и прелетевши оком сва лица климну главом и промрмља: — Како сте?...
— Честитам, госпођице, ново друство, викну неко иза њених леђа. А, жестока посла ! Младић и по! Она се осврте и спази ћату где јој се примиче.
— Ух, како ћемо сад? викну Љубица. — Ништа... проћи ћемо, рече весео Гојко, који је био на десетом небу од радости: »изгрдила је ћату, а мене
« — Устани!... викну она оштро, па се одмах затим трже и узе благ тон. — Кад год ја што кажем коме ђаку, ОН одмах треба да устане, па да ми
— Шта је, за Бога, запита га учитељка, која га досад гледаше као право чудо. — Шта је... уморио се човек, викну Веља, намрштено. Седи овде... Сипај, домаћице... Ах дај прво тањире...
зна да му је обећала венчати се са њим, и ако има живу жену, и таман да му изјави сад пристанак, а иза њихових леђа викну Стојан: — Не може, братићу, мени је обећала!
— Ено, ту је и тужба и акт министров... Све у парчета!.. — Шта си радио?! Викну пренеражена Љубица. — Ха-ха... ти се плашиш?... Ама рекох ли ја теби, да нам нико ништа не може... Нико!... Разумеш!..
— Шта радиш ово, за име Бога! викну Веља чудећи се, па га својски нападе за ову нечистоћу. Беше му тешко одмах прећи на главну ствар, па му баш дође овај
Баш му реци и за мене, нека зна... што ? викну чича и погледа Вељу, који се спремаше да га заустави. — Добро, добро!...
— Добро, ја ћу те уписати... Ха, чекај, рече он, па отвори врата и викну Стојана. Кад се старац помоли из школе, он му нареди да донесе мастило и хартију, па се врати унутра.
Он изиђе брзо, јер познаде председника. — Пусти тога човека, нек иде кући. Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито. — Добро... него знаш... да се ћата што не љути? промуца пандур бојажљиво.
Само му сину та мисао кроз главу као електрика, он осети бол у срцу, па се одједном окрете И викну Стојану: — Потрчи!... Запљескаше баре од каљавих ногу, које падаху у њих као камење ..
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Можеш ми, царе, узети и живот, али ја тај новац не могу примити — рече старац мирно. — Ни за цркву?! — викну цар. — Ни за цркву — благо и тужно одговори старад. Цар се замисли.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну: — Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела
Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор. — Што не лајеш? — викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине.
— рече председник задовољно и отре зној са чела. Стоји само онај један. — Та шта то значи, где су сад остали? — викну председник, ван себе од љутине. — Ми смо уз владу! — гунђају она седморица. — Е, баш је оскудица у овој опозицији!
намрштен, оборене главе, коракну неколико пута, машући достојанствено штапом испред себе, а маса крете за њим и викну неколико пута: „Живео!” Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Море, шта ме љубите, кад сам још млад.... — Е да, Бог с тобом, ја кога ћемо.... — Добро дош'о!... викну ми ча-Марко иза леђа. — О, ча-Марко.... боље наш'о, боље вас наш'о, збуних се ја. — Ја мишља' ти нећеш доћи.
— О Аго, викну Анђа. — Ој, одзива се ч'а Марко. — Ја велим да припевамо, а ови моји ђаволи нећеју. — Е јес', неће мачка рибе.
— Ја, ја, брате мој, јес', тако је... — Еј, људи, ми се заговорили, па и заборавили бардак, викну домаћин. — Ја, брате мој, нисам заборавио, но не знам ђе је. У мал'не поче' да муцам, ка' оне жене на прелу.
— А што лажеш, пасја те рђа убила! — Шта лажем море, зар није тако било?... — Ко здрав с дружином!?... викну Пајо изненада и спусти бакрач са вареном ракијом. — Здрав ти! викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први!
викнуше готово сви комишаоци у глас. — Ја сам први! — Јок, ја сам! — Нисте ниједан, ја сам. — Анђа је прва, викну неко из помрчине. — Анђа и нек пије, вели ч'а Марко. И Анђа однесе победу.
Јовица се придиже, одмаче се у мрак, па се брзо врати и ћушну нешто у Перову чашу. — Ко то дирка ћасу? викну Благоје. Перо се ућута и поче да срче из своје чаше. Сркну двапут па дрекну: — Ух, пос' му његов, ко је ово?!....
— Ха, живо децо, половину смо давно претурили, викну ч'а Марко. То беше давно жељена лозинка за младеж. Девојке се шћућурише једна уз другу, к'о стока, кад осети у
шапуће друга. — Цмок!... чу се на трећем месту и све се утиша. — Децо, то никако нећу! викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене!
— Децо, то никако нећу! викну ч'а Марко, диже се и седе уз девојке. — Анатема те убила, шта ћеш око мене! викну Анђа и шчепа једну руку, која је залутала на њеним недрима. Зачу се мумлање. — Аха, орлушино матора, ти ли си!
Осу се смеј и жагор. — Пушти ме, вештицо! Откуд тебе ђаво створи туна, шапће он. — А, лишче матори!... викну Танасијева баба, па полети к њему. Настаде џумбус....
Умисмо се и поседасмо. Таман да се прихватимо сира, а одоздо, са доњег краја совре, викну Анђа: — Море, девојке, камо вам Милица? Девојке се одиста зачудише.
Ч'а Милош што седи уз мене с леве стране, диже се, мету прст у уво, па викну што игда може: — Ехееј, пријатељ Ђоко!... не даај... одведоше ти грлицу из гнезда...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
после сваког значајнијег говора мора да се ларма. Једни вичу: „Тако је!” — други: „Није!” Па онда једни викну: „Ти си издајник! — а други: „Ти си лопов!” Па онда један посланик опали другоме шамар, и онда се пређе на дневни ред.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Затим израчуна кубну садржину у кубним метрима и подели број добивених кубних метара са бројем ђака и викну: »Ужасно! Грозно!
Оде и Мића и оно неколико сељака. Остаде ћир Ђорђе и Ташула. — Гумари бре, што спијеш?! — викну ћирЂорђе на Ташулу који се трже. — Ајде почисти механу, па гаси лампа и фонос, да не гори џабе гас!
— О, Максо — викну Сретен фамулуса, који је у другој одаји спавао, па ослушне. Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино.
Из друге собе се Чује сомо страховито хркање Максино. — Максиме, море! — викну јаче. Максим настави хркање још јаче. — Пази, животиње једне, како је заспао! Е, баш се тога човека ништа не тиче!
— Да је имао боље примере за углед пред очима, био би, наравно, бољи и он! С главе је риба смрдела! — О Максиме! — викну јако, па опет заћута и почека. Али се Максим не одазива, него продужује још јаче хркање, помешано са звиждањем.
— Аферим! — викну гомила. — Ама, има бога, што ја говорим увек. Има бога, има, јакако! И тако они скочише на њ! — рече Мића и превуче
! — вели Ђорђе и метну шаку иза увета. Срета му рече понова, и шта стаје реч и шта стаје депеша. — Бре, бре! — викну ћир Ђорђе као опарен. — Па сам си обећао! — вели му Срета. — Обећао сум, ама несум знао кол’ко коштује.
Многе је бројенице изређао, али једна, онако политичка, беше најлепша. — Гукни море, Мићо, једну онаку! — викну му Срета. А Мића поче: Црна земља, Небо плаво; Бразиљанци Задобили право! Кааажи! С-с-ссс!
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Као да се понова роди и оживе, тако силно викну: — Магдо! Магда, одоздо, као да је на тај глас одавно чекала, нагло уђе. | — Магдо!
невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли! — Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики: — А
После се чу како одозго викну: — Магдо! Као увек, тако и сада није звао непосредно: „ти, Магдо, Тодоро“, јер би то био за њега као неки посао,
Хаџи Гајка, хаџи Гајка девојку удава, Ем је дава, ем је дава, ем је не удава! Баци им динар и викну доле ка кујни: — Жене, ракију за чалгиџије!
Ама све! — Зар и ханове? — као кушајући га питају неки. — И ханове, и све! — па се окрену и викну жени: — Иди, мори! — Шта?
он се тек тада досети, и Софка заиста чу како он из страха да се ови нису сасвим код ње обезобразили и обрукали га, викну заустављајући: — А бре, не тамо! | На то сви овамо испред Софке побегоше уплашено прошаптавши: — Бата се љути!
А баш тај шапат њега, Марка, толико пренерази. — Свири! — поскочи он уплашено и викну тако силно да цела кућа претрну. И сама Софка, заборавивши се, подиже се и поче га заустављати: | — Не тато.
И зато она чим уђе чисто викну: — Хајде! — немајући кад да чека, стаде до врата журећи их, и Марка и саму њу. — Хајде, хајде, де!
Онда малаксао, обезнањен, писак свекрвин. Арса, који је поред свега страха ипак тамо вирио и пазио, чу се како викну: — Уби газда газдарицу! Софка, овамо у постељи, готово се обезнани, јер осети да се нема више куда, нема наде, спаса.
Софка чу како Арса полете у кујну, и тамо ка свекрви викну: — Оде газда и посече алата! XXВ После увели младожењу код ње.
И Софку пресече, јер чу како он заборавивши се сасвим а сигурно тамо над Томчом нагињући се, да га удари, викну: — Зар да ми није онај, твој отац (није хтео ни име да му спомене) обећао паре, зар би ја за тебе, пезевенк један,
Сигурно их је у сама прса ефенди—Митина бацио, јер тако јетко и презриво викну: — На! Отац јој са кесама као побеже.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ То „нешто“ бјеше главом војени заповједник, који кад их с бедема угледа, наже се про перваза, па викну талијански (тј. ријечима талијанским али осакаћеним и изговараним ужасно): „Вуците се већ, конте и ви остали!
„Помамио се!“ рекоше другови иза њега, јер они не бјеху чули оне ријечи. „Помамили смо се сви!“ викну конте, окренув се живо и пришавши к својима. „Та гдје нам је памет, није ли им данас Бадњи дан!?
Он изврнуо оба длана, па их омјера презривим погледом. „Но, шта је сад? Каква је то комедија опет?“ викну војник. Господа, сва једанак освијестише се; сви у један мах „начаша глаголати“. „Станте!
„Удари вријеме, божê вријеме, бјеж’ народе!“ викну неко. Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!
Сви наврли к вратима те одигли пут неба главе: утоли граја, да би чуо муху да прозуји. „А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.
„А ха! дома наши, дома!“ викну сад неко иза њих, ама викну такијем гласом да им је свима у ушима зазвонило. Сви се обрнуше.
Старац (по сјединама, а ни по чем другом) трену очима, па опет викну као и попријед: „А ха! дома наши, дома!“ али још јаче но пријед тако да се сви насмијаше.
На сред Крстаца, под једним кршем, угледа сердар нешто сиво: шћућурило се, не миче се. „Ко си?“ викну сердар. Гука се помаче, па се исправи. Бјеше ћесарски солдат, у сивој, дугој кабаници.
Сердар извади иза паса своје двије, које му бијаху увијек свијетле и наредне, пак изиђоше пред врата. „Стане!“ викну он, пред кућом, „донеси тај џевердар, па гађај и ти!“ Цура излети, пушком у руци.
“ рече Спасоје, видјевши да се она двојица не раздвајају. „Богами, поједоше!“ викну Крцун, те једним скоком стани се украј торбице. „Ха, ко је Озринић... поједоше све!
„Богами, поједоше!“ викну Крцун, те једним скоком стани се украј торбице. „Ха, ко је Озринић... поједоше све!“ викну сад Мишан, једнако лежећи и ценећи се од смијеха. „Остави тај поклич, дијете, за доцније“, рече озбиљно Оташ.
Онај први поглêдаше на све стране; видјело се да некога тражи. „Ево нас Његуши! Прилазите слободно!“ викну Оташ. „А јесте ли ту Озринићи?“ поврни онај први. „Што би те западосте? Немојте нас побити на вјеру!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“. Он викну, а зец се поплаши и побеже. О СВЕШТЕНИМ ЛИЦИМА Ја ћу, духовниче, узети сребарце, а ти носи ребарце куд ти драго.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Кад Чивути у вече дођу гладни кући, викну матер да им донесе јести, али у кући нигде никога, него осете мирис од печења, кад извуку печење из пе | ћи, познаду
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Оћу да вичем, да бежим, али се пресекла! Срећом, неки људи, путници, увиђавни, виде шта је, прискоче, викну милицију, настане гужва, гурање, општи хаос... ЦМИЉА: Јесу га барем уватили? ЈАГОДА: Немоте да сте наивни!
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
„приђи краљевство твоје“, кадли Бакоњино танко ухо, кроза сву вјетрену хупу, чу коњски бахат, те потече к вратима, пак викну: — Фра-Брне!!
— Нећемо да мишаш с тим комињаком! А-ја! — Нама комињака и код куће притиче! — викну Чагљина. — Не, не! — заграјаше сви.
Овдин нен понмаже страншити! И мин монжемо слонмити коме ребра! И јонш канко! Алвундандра!!! — Шта? — викну фратар запрепашћен. — да се бијете?! Прида мном?! Тааако!? А зашто?!
Тада Стипану прекипје те викну: — Натраг, ти Ркалино како ли те зову, јер ћу ти мозак пролити! — и маши се оружја. Бакоња се стани у трен крај
) Бог зна шта он помисли да је, те се опет стаде пропињати, а тада гакну њешто одонуда: гаа-ааа... — Шта је оно? — викну Бакоња. Стриц му се поплаши од тога узвика, па се обрну и удари га по образу. — Магаре од магарета!
— Таа-ко? А јесу ли сви редовници овди? — Јесу, јено баш сиде прид манастиром... — Ајд’ улази! — викну синовцу сједајући на крми. Бакоња отрије дланом очи и намјести се на кљуну.
али јопет, липо је штовати старије... Ја би теби по годинама мога бити отац... А шта се смијете, безобразници? — викну на ђаке. — Чудна ми чуда што ме дите пољубило у руку! Метни капицу, дите, метни! Мени је име Грго, зваћеш ме шјор-Грго.
— рече високи, болешљиви ђакон, који се једва држаше на ногама. — Јето фра-Тетке! Бижмо! — викну најмлађи, те сви изађоше осим Бакоње, који се зачуди видјевши фратра што је сједио до стрица.
— Мали Јерковићу! — викну га кувар, сједајући у прочеље друге трпезе, те Бакоњу посади до себе, а она тројица ђачића мало се одмакоше.
— Шта је!? Зашта се тучете? Бакоња му пружи чашу, а кад Грга примириса и познаде да су му паприку ставили, викну: — Ђаволски синови, зар се тако дочекује друг, а? Добро си учинија, Јерковићу!
Ако се покаје и врати одма парипа, подај му ови’ пет талира!“ — Зар још пет талира! — викну кнез. — О Исусе! О Дивице! О Јозефе праведни! — поче опет Барица.
“ — Бакоња извади из торбице њеко писмо завијено новинама. — Дај амо! — викну кнез. — Одма дај амо ту књигу! — Ма шта може бити то? — рече Кењо с малом душом. — Шта може бити?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Морате обојица да ме чујете! — Вукашин осећа да падање дуго траје, па викну као да се хвата за грану. Можда су га истерали из службе? обрадова се Аћим.
Ти ћеш у моју кућу долазити. Обећај ми. — Крв нам се с Тошићима меша. Неће бити моји унуци. — Твоји ће бити! — викну, смрачен од мумлања и крцкања у мраку. — Кроз њих не могу да трајем. Душмани ће да опогане моју крв.
Он је прескочи и остави за леђима. — Рекао сам ти да нећу да бројим. Јесу ли спремне санке? — викну, саже се да узме кесу, спусти је на кревет и приђе прозору да склони очи од брата. — Спремне су.
Мијат полако упреже коње. — Пожури! — викну Вукашин и попе се у санке. — Да узмемо вреле цигле, биће ти зима. — Не треба, терај!
„Иди, нећу ништа да читам!“ „Твој Вукашин пише. Лепо те поздравља.“ „Рекао сам ти: нећу да читам! Остави ме!“ викну. „Тражи још сто дуката. Ако ти кажеш, послаћу“, настављао је да изазива Ђорђе, да куша судбину.
Ђорђе се намршти од гадне и мутне помисли. — Још донеси! Дај свима овим окламишима нек пију! — Викну и показа руком на луде у кафани. — Нек пију док могу!
на праг, испуни врата строгошћу и снагом, извади општински печат из недара, подиже руку увис да би га сви видели, и викну: — Видите ли га, браћо? — Видимо! Дуго се румене отворена уста.
— Неколико тренутака још подржа печат, па га врати у недра. — И кад преко нас мртвих прегазе! — викну Тола, а сељаци га погледаше, поћуташе, па се гласно сложише: — А ви се, браћо, не дајте!
— Ми ћемо да их отрезнимо. — Народ се боји пијане војске. Многи хоће да иду кући. Аћим јурну из суднице и викну: — Ко је тај са срцем кукавичким и издајничким? — Галама умуче као потопљена. — Ко је у Прерову Вук Бранковић?
Онда гологлав старац, Аћимов вршњак, викну: — Да изнесемо касу! Она је већа од печата. Нека виде шта има Прерово. Хајдете, младићи — и уђе у општину.
— Кажем ли ја вама, луди, да ће њега да пусте! — викну из угла најозлојеђенији Преровац. Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не казују.
— Опрости, ја сам државни слуга, морам. Ти ћеш опет бити што си био. — Везуј! — викну Аћим да сви чују. — Не бој се, капетану те водим. — Бој се Ти, апсанџијо, аја се не бојим!
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Ташко Орашко пљесну длановима и четица се умири. — А сада поздрав! — рече Ташко Орашко, а мала чета углас викну: — Добро вече, и добро те нашли, стари! — Још боље ми дошли!
Били су сигурни да им више не могу побећи, кад неко викну: — Бежите, војска! Куда да беже? Испред њих је море. Иза њих гониоци.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ал' кад смотри враголана, Повикала сека: „Ој стазице, ој танана, Донес' га менека!“ Викну мома, па ти брже За жбун један зађе, А момак се чисто трже, И чудо га снађе.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„Тако бар веле наши геометричари“, додаје Теокритос. „Наши геометричари!“, викну бесно Зенодотос. „Они су овај наш дом муза претворили у бакалницу. - Значајна расправа! Ја сам је прелистао.
„Аристархос! Не трпим поговора!“, викну бесно краљ. Али кад виде како Аристархос, понижен, обори главу, краљ омекша. Он поче да размишља како да измири
Краљ се подиже са свог седишта и викну: „Украдена четвртина злата? - Хуља, лоповчина! - Тако да ми подвали! - Дај га, Еразистрате сместа ухапсити и предати
Исак појури у двориште да види ко је дошао. Убрзо затим чу се његов радосни узвик: „Ујко, драги ујко!“ „Мој брат!“, викну радосно госпођа Смит. Деца појурише кроз врата и доведоше, уз тријумфалне узвике, свог ујака у трпезарију.
Не беше сам; под руку са њим, шетала се једна млада дама. Кад ме примети, ману ми руком и викну: ,Хемфре! Јеси ли жив и здрав?’ - ,О драги, господине професоре’, рекох му, ,нек је Богу хвала! Како дивно изгледате!
Глас му задрхта при тим речима, он поцрвене, а црте лица јасно испољише његов бес. „Да, мој драги“, викну он, „моји противници су оспоравали тачност моје науке и тиме ме изазивали да ступим са њима у борбу коју бих мирољубив
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
воз стаде у Лапову крезуби студент снажно продрмуса трговца који је хркао као у рову: — Господине ратни богаташу, — викну он — простругасте шине широког колосека! — Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило?
Па га подигоше на једну тезгу. — Хоћете ли да чујете? — рече он опет. — Хоћемо — загрми цео збор. — Терај даље! — викну неко нестрпљиво. — Народ хоће ’леба, хоће пара, хоће земљу! — А ко то неће? — прекида га неко.
Затим господин доктор, пошто је још једанпут повукао из флаше, лупи руком по челу и викну: — Ах, кригер!... Кола с треском пређоше преко неке јаруге, а доктор се окрете к мени, па ме упита: — Збиља, да ли
Ја се окретох, да видим, да ли је још ко чуо, па да га питам, шта је то? — Склоните се, г. капетане — викну неко. — Али шта је то? — Куршум, брате — рече ми др Мазнић. Ја никако нисам могао да верујем да је то био куршум.
Неко, коме је и у овом тренутку пао на памет чича Илија, викну гласно гледајући у проту: — Што се не мрда, Бога јој њојнога! Није нам било до смеха.
Ту стадосмо. Пуковник Недић сјаха, и спазивши потпуковника Васића, приђе к њему и викну: — Шта је, Душане, ако бога знаш?
заглавише, како она спољна тако и она унутрашња врата, и пролазе и прозоре, јер неко, у оном ужасу, престрављен викну да је оно права бомба што је онај разјарени и страшни поилу вади из џепа.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва.
На лицу му се јасно могла читати мисао: »Пропао сам, нашао је!...« — Хеј, кмете, овамо сви! — викну писар. Изиђоше сви из куће. — Нема тамо ништа.
— Хајде, Ђурица, у вајат — викну писар и махну главом на остале. Писар уђе први унутра, па се одмах обрте и узе да посматра где ће пасти први поглед
Писар од тог одговора поста још веселији. — Ено мотике — викну пандур, угледавши држалицу где вири из корова. — Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу.
Перо, по Богу си брате, ти знаш... — Мак' се отале, бабо, Док ниси зло прошла! — викну кмет и изгура је из вајата, али она продужи и даље нарицати и призивати за сведоке цело село и све светитеље.
— ишчита апотекар читаву декламацију. — Еј, Танасијо, пошљи ми дваесет пара јалову паприку — викну Митко ашчија, преко од канцеларије. »Ала живе ова господа!
Ох, што је Масно--о-о! — повика Митко, лупајући ножем о пањ. — Дај пречњаке овамо! — викну неко испред каване. — Молим, ја сам се пре абоновао — одговори апотекар.
га погледа онако узверена и, ваљда ради већег ефекта, звецну кључевима; затим му се одједном набраше обрве, па викну заповеднички и грубо — Излази! »Боље што се чини невешт старом познанству, сад ми је то лакше и згодније...
— заврши капетан, и тако се значајно осмехну, да Ђурица осети како му се кожа под кошуљом набира. — Води га! — викну капетан пандуру н диже се од стола.
— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли
— Шта велиш, море? — викну онај с прозора. — Зови људе, буди капетана! — викну Радисав и стаде да трчи тамо и амо поред зида, не знајући да ли да уђе унутра или да стоји напољу.
— Шта ћеш је прегледати сад — одговори Радисав. Он је већ у другом округу. — Зар ви нисте загледали у апсу? — Викну капетан. — Шта је вајде... — поче Радисав да се правда, али га прекиде стотина гласова: — Нису још гледали апсу!
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад цар опази њега, завикаће: — Аман, господару, устави ту војску, а ишти што год хоћеш. Он викну на мачку и штене те дођоше к њему, па ће цару: — Хећy ти ништа друго, него од те и те баке таки и таки прстен!
Цар одмах викну два стара миша, те их посла, и не потраја дуго а они донесоше преко педесет прстенова разне величине, а то је све што
Грбо му одговори: — Еј, ђаволе, ђаволе! Жали боже за мојијех три ста дуката! — па викну на волове, а волови пођоше. Тако је ишô Грбо неколико дана и дошô до свога краља.
Тако кавгу заметнуше и да ће оружје тргнути, кад ли нанесе срећа Насредина крај њиха. Кад га они виде, викну га: — Де, хоџо, пејгамбера ти, нареди крај инату и кавги, раздијели нам овнове како те твоја правица учи, па како ти
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Већ нам стражари и капију отворише, а баба искрсну, бог је убио!... „Хајдуци!“ викну, а глас јој по ноћи крешти као у буљине... ИСАК: То, канда, беше мајка Бошкова?... БОШКО: Она, несрећна!...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Народни војник, командант над два топа у шуматовачком шанцу, тек викну само: »Коњица напада, пуни картечом«. Топови су у тренутку напуњени, али кад хтедоше да их управе, опази се да је
Но док ја узјахах коња и постројих чету, Черњајев дозва Комарова и нешто су живо разговарали, па ме онда опет викну: — Узмите још и ову чету руских »пластуна« а ево поћи ће и потпуковник граф Кановњицин.
— Све ово говорио је Кирилов као да ме пита, али наједанпут не знам шта му би јер и не сачекав мога одговопа он викну промуклим гласом: — Горнистъ, труби штурмъ; на штики, ребята; ура!
дерњава, да неки многи, многи људи поискакаше из шанца и полетеше нам на сусрет, да код нас наста метеж, да неки Рус викну: не дајте, браћо, Кирилов је рањен; да ја Кирилова угледах испод мојих ногу, да га шчепах за једну руку, а неко га узе
— Али кад вам кажем баците је; баците је одмах ту на земљу. — Ја сам це још мало као устезао, но кад Комаров поново викну срдито: »Та чујете ли што вам це заповеда?« — ја спустих пушку на земљу, а у себи помислих: »Буди бог с нама!
Ето Турци у село, да нас не чују. Ћути... Па пошто је тако мало полежао, он викну: — Бу, ду, ете Турци, ватра, бежи.... Скочи и побеже у мрак.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Команданти су отишли некуд. Кад су се вратили, наредили су да кренемо. Осећао сам дах борбе. Неко јаукну. „Ћут!“ — викну други и онај замуче. Али жестина удара као да малаксава. На истоку је зарудела зора.
Мој добровољац Крста не могаде више, већ скочи са бомбом у руци и викну: — Напред, браћо! За мном! — Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко.
За мном! — Још није време! — Назад, назад! — Трубач, свирај јуриш! — викну неко. „Трећа чета за мном... Ура! Ура!“ — Ура! Ура! Ура! — грмну сложно и четници полетеше.
Мени излетеше светлаци пред очи. Јаукнуо сам од бола, држећи се за леву руку. — Шта ти је? — викну и дохвати ме. Цела рука и лева страна шињела били су крвави. Неко ме пипну за руку и рече да ми је сломљена.
Негде око Вертекопа наиђе на нашег стражара, трећепозивца, и овај викну: „Стој!“ „Стао сам!“ — рече Господ. „Ко иде?“ „Бог...
пробуди ме — и заспа. — Л’інфірміер — викну Влајко. — Меттез моі л’ореіллер ѕоуѕ мон доѕ.1 Француз болничар приђе и стави му јастук испод леђа.
— Напред, изгинућемо овде! — викну неко. Скочили смо. Али при првим корацима опазих како земља пурња од куршума. Каплар Ђорић диже руке увис и паде.
Али спаса нема. Бију са свих страна. Још нам је једини спас да се дочепамо онога камењара. Неко викну „Ура“ — и маса потрча. Гранате нам препречише пут. Опет смо прилегли. „Побиће нас овако. Напред!“ — Полетесмо.
„Фикус“, када га угледа, као да претрну. Диже руке и застаде укочен, раширених очију и отворених уста. Онда викну: — Сергије Николајевич! Онај официр погледа на нашу страну изненађен.
Сава Савић. — Овога морамо да вежемо — једва превали преко језика капетан „Фикус“. Он се диже и ослоњен рукама о сто викну: — Мирно! — Очи његове смејале су се. Главе би као и хтеле, али ноге потпоручника никако да се саставе. — Аврио!
— упаде „Ђеврек“ и исплази језик. Сергије Николајевич се засмеја и испусти чашу. Налише му другу. „Екс!“ — викну неко. Сергије сручи вино у уста као да сипа у неки вакуум, па потеже чашу о дрво. Кафеџија донесе нове чаше.
Два Руса ордонанса растерују народ, који је навалио на друм. — Јаши! — викну „Фикус“. Коњи се ускомешали. Појахали су Сергије, Фјодор, Пера, Сима и један Рус, ордонанс. Сергије тражи корбач.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Растеже педаљ, па поче мјерити штап: „'Оће Јабо надбости — неће; 'оће — неће; 'оће — неће; 'оће!“ — викну Лујо, а очи му засвијетлише од превелике радости. Од драгости стаде љубити и грлити бака.
— смије му се пркосно, заједљиво Лујо. — Маните се, људи, празна разговора! На страну дјеца и жене! — викну кнез оштро, готово званично. — Поведите бакове на ову раван ниже плота! Изведоше их. Околи свијет са свију страна.
Само назире како се нешто пред њим врти, вијуга, угиба. Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе.
И Рели се грдно ражали, али се стеже, намрачи, па само суво уздахну и, заносећи се као мало у страну, викну: — Не плачите, не јадикујте, дјецо моја! Плачем и јауком не ожали се погибија снаге моје и лепоте моје.
Ударише на пометеничке биљеге којих је много, премного на Змијању, и Реља осјети да су забасали па викну из све снаге: — Помагајте, помете нас мећава! Забасали смо... Забасали смо!...
Кад се мало, за часак један само, стиша бура, он опет викну: — Помагајте, забасали смо... забасали смо! Помете нас мећава...
— Идеш ли, роде? — викну опет и несвјесно се обрну, али не бијаше ни краве ни Вује. Он држаше само комад привузе у руци.
Још има једног пса. То му је, како кажу тежаци, сва сермија и родбина. Ено му се већ види кућа кроз воћњак! — викну Стевица, и глас му као мало задрхта. Облачан, влажан, тежак дан.
— Е, јадни и чемерни прото! — викну промукло. — Покрадоше те, отеше ти све... Ономе си псу јуче крстио дијете... Јеси ли де?!
А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек ми не да лагати — викну одушевљено Симеун и показа руком на гроб покојног Партеније. — Так'и ми се рађали!
Намргођени, љути, кô гладни курјаци; шуте. — Зар не да? — викну Симеун кад ме угледа правни' шака. — Не да. Каже: „Да те посло'о мутесарип бањалучки, не дам!“ — Даће!
— О, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! — викну Симеун И пољуби Партенију у браду. — Ту ћурчину, вели Партенија, мореш и наизврат обући.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
већ пустом дворишту, празној кујни и кући и једнако у њ преплашено, молећиво, убијено гледа, напослетку што строжије викну, осече се на матер: — Хајде већ! Докле то? Хајд̓ одмах! Она само клону. Виде да је све свршено.
Право оде у собу. Седе. Испред себе метну тевтер, расклопи, метну наочаре а поче да рачуна. Кад се смрачи, само викну: — Свећу! Мати му унесе.
Ћипико, Иво - Пауци
Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча. — Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти! —Раде!
— Капе доље! — загрми фра Јосо. И ви тамо! викну сељацима што су мирно уоколо стали и буљили у друштво. — Биће да ће се помолити богу, да му зафале на обилату ручку!
— Дајте и мени мало муке! — јави се стари Анте и приближи се. — Не дајте ништа! — викну иза њега Рого и насмија се, као да говори у шали, па, озбиљно застригнувши по људима јасним живим зјеницама, надода:
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад издалека опази Исуса, дотрча, паде на колена те јаким гласом викну: 'Шта хоћеш од мене, Исусе, Сине најузвишенијег Бога? Заклињем те Богом, не мучи ме!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Напољу мртвачка тама... Силвије безумно викну, Кад страшна, чудесна слика с мраморног подножја сађе, И тихо приступи њему. „Чудиш се!
Кравар би, стојећи тако, још дуго лупао главу, Да га не викну неко и трже на светлу јаву. То беше свињарче - Амор. Идући бодро и лако, Одевен у селско рухо кравара погледа тако Да
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
- „Јохане! Вечера је на столу,“ чу он где му жена викну баш у тренутку када му његови цртежи обелоданише тај важни резултат.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Напослетку, заостао, и несигурна корака, Шваба. Ћефлеисан, ваљда први пут у животу. Госпа Нола се зграну, умало не викну, не зна ни сама да ли од зачуђености или од радости. Разговетно дођоше до ње песме и речи.
Наједаред неко викну: Децу носе! Па неко други: Деца иду! Али девојчице се нису јављале ни мртве ни живе. Растрчала се полиција; крај обале
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Осетио сам ја неку тишину и сад сам баш пратио поднаредника да ухвати везу са пешадијом... Без ларме! — Викну кроз стиснуте зубе и оде међу војнике. Свој задатак извршио сам и премишљам да ли да се вратим.
Чу се доле ломатање. Неко застења. Ноћ је скривала изразе ужаса на лицу. — Послужиоци напред! — викну водник Коста „Турчин“. Срећом, корито није било дубље од два метра. Послужиоци поскакаше у речицу. — Испрежи!
Мало затим релеји јавише да су челни на излазу. Лука дохвати мотку и викну: — Коморџије, крећи! Онда приђе оној ватри па поче без милости да их туче.
Лука викну: — Ордонанс, пуцај! Коморџије стадоше као укопане. Окретоше се и журно стрчаше код својих кола. — Ајс, напред, напре
— Немаш? — и Лука му се унесе у лице. — Рекао сам — трговац се обрати шегрту: — Затвори радњу! — Исајло! — викну Лука. — Уђи у ону собу, претреси је и види има ли шећера и кафе.
Мучио се да изгледа достојанствен, и, да би и вероватно доказао господство своје, викну: — Ђуро! — на вратима се појави онај служитељ. — Припалидер ми цигарету. Ђуро отвори пећ и принесе му један угарак.
Из мрака се помаљају групе. Опет заостају. Као да некога дозивају. Гомила нарасте. — Збор! — викну одлучно потпуковник Петар. Маса потрча, разреди се, и дивизион стаде. Људи су били у напрегнутом ишчекивању.
Командант заћута. Однекуд из даљине допреше узвици: „Живео, живео, живео!“ Строј као да се ускомеша. Командант викну: — Не! Нећемо се предавати, нити ћемо глупо гинути. — Онда настави без предаха.
Седео је прекрштених ногу. — Здраво, брате Србине! — викну један. — Живео! и поднесе ми чашу вина под нос. Захвалим му се и рекох да тражим команданта.
Коњ диже главу и поче да фркће. Као хтео бих да стане... — Јаој, не дајте ме! — викну неко иза мојих леђа. Ја се упола окретох и видех само једну тамну масу, коју вода ваља. И нехотице зауставих коња.
Наједном се зачу фрктање аеропланских мотора. Људи се унезверише. Заклона нигде не беше. Неко викну: — Ево га! — Лези, лези! — чули се повици. Пешаци припуцаше из пушака. Лежемо на земљу. Али земља тврда...
— Хајде, понесите га! — нареди командант. Војници подигоше дете. Оно врисну, управи руке ка својој мајци и викну: — Мамице моја... Измучена и препланула лица старих ратника се згрчише. Потпуковник Петар заплака се...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
И, док би јаје на земљу пало — на улици не би ни живе душе. Сав збуњен дође Дрвосеча до своје куће, још са улице викну: — Шта је овим људима, жено? Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи. — Шта ти је, жено? — викну Дрвосеча.
Жена одшкрину врата, затим их брзо залупи. — Шта ти је, жено? — викну Дрвосеча. — Гледај! — потеже он ка лицу, али маска за лице прирасла. Узалуд сопствену кожу раздире — не силази.
А кад се дан забели, отвори очи Војник до њега и викну колико га грло носи: — Шта ћеш ти овде, попе? — Нисам ја поп! — одсече Дрвосеча.
— Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац. — Иди и наћи ћеш га! — Где? — викну Дрвосеча и потрча за старцем који је одмицао све брже, док наједном, као да се у ваздух претворио, не нестаде.
Њен Цвет у пустињи цвета само једном у сто година! — Вратићу се, вратити! — викну Капљица. — Стићи ћу тачно кроз сто година, чујеш!
— рече. — Одавде ти нема одласка. Али, још и не заврши Цар реченицу, а ка Капљици доплива риба, отвори уста и викну: — Улази! Брзо! Кад будемо на површини предаћу те побратиму Сунчаном Зрачку!
« Кад, одједном, Софроније викну: — Не кради, Стари, не кради! — Ко би врбово лишће крао? — окрете се Старац и виде Страшило како стоји на самој
Био је исто тако сребрнаст, исто блистав. — Пењи се, капетане! Пењи! — викну Принцеза. — Брод само што није запловио... И попе се дечак. Дуга и мека је била пловидба.
Али, каса је, свеједно, држала до свог достојанства и љутито викну дечаку, маминој мази и јунаку: — Не додируј ме, чујеш?
То не бих могао да поднесем! — јахач на златном орлу вину се у висину, а дечак викну за њим: — Баш то хоћу! Баш то! Дечак, касније, није могао да се сети је ли јахач ишта обећао, али кад паде ноћ, он
Али, само што сликар повуче линију царичине браде један дечачић викну: — Зевалица на зиду! Сликар у први мах не чу дечаков узвик. Његова четкица прелазила је преко платна брзо и вешто.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Ако ли их прескочити нећеш, нећеш изић ни извест ђевојке“. Опет викну телал по сватов'ма: „Није л' мајка родила јунака, и у свате цару опремила, да прескочи три коња витеза и на њима три
Кад су били у гори зеленој, кулаш стоји на друму широку, а за њиме Милош Војиновић. Викну њега Балачко војвода: „О Милошу, зар се мене надаш?
кад виђе да му не науди, онда пусти вјетра студенога: три пута се кулаш преметнуо, ал' Милошу ништа не досади. Викну Милош из грла бијела: „Ето тебе од шта се не надаш!
Кад то зачу Вукашине краљу, он подвикну Рада неимара, Раде викну три стотин' мајстора: гради краље Скадар на Бојани, краље гради, вила обаљује, не да вила темељ подигнути, а
два ђевера Гојковице младе, узеше је за бијеле руке, поведоше у град да уграде; подвикнуше Рада неимара, Раде викну до триста мајстора; ал' се смије танана невјеста, она мисли да је шале ради.
Биограда, уврати се те се напи вина; па одатле поклопи Шарина, за дунавом скела догоди се: двапут Марко скелеџију викну, па га више ни чекати не шће, већ нашера Шарца на Дунаво, оде право граду Варадину, под Варадин у поле зелено.
Препаде се Страхинићу бане ђе погибе лудо и безумно, а нешто се бане домислио, викну бане из бијела грла некакога хрта Карамана, што је хрче на лов научио; викну бане и опет привикну, скочи хрче и одмах
лудо и безумно, а нешто се бане домислио, викну бане из бијела грла некакога хрта Карамана, што је хрче на лов научио; викну бане и опет привикну, скочи хрче и одмах дотрча, те банову љубу доватило.
Скочи бане па из грла викну, те набрекну оног хрта жута, доке своју курталиса љубу. Запе љуба бјежат низ планину, он шћаше бјежат у Турака; не
Плану Јуже како огањ живи, викну Јуже ђеце деветоро: „Повадите ноже деветоре, на комате кују искидајте!“ Силна ђеца баба послушаше, те на своју сестру
Све мислио, на једно смислио, па он викну из грла бијела: „Куд ћеш тамо, Ђемо Брђанине? Ево, море, Краљевића Марка!“ Поврати се Ђемо Брђанине.
Како клета на вјешала дође, та срдито на катане викну: „Шта стојите, те их не вјешате?“ А припаде Облак Радосаве молити се госпођи Јерини: „О госпођо, Ђурђева
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Он изненада врекну као јаре: — А тако, ти, бунтовниче, је ли! Чекај само! Еј ти дугачки — викну он на укоченог Стрица — брзо донеси једну добру шибу!
— Ехе-хе, јесте ли се препале? — Да знаш, тужићемо те учитељу да нас плашиш! — свадљиво викну једна дјевојчица. — Не идем ја више у школу па да ме учитељ избије као тебе данас — дочека Стриц.
— Ево ме одмах! О-оп! — и Ђоко појури друмом. — Еј, стој, куда ћеш? — Па тамо гдје не туку! — викну Ђоко враћајући се трком. — А гдје је то? — Да, збиља, нијеси ми још ни казао. Гдје је?
— Богами не лажем! Не бојим се ни колико за мали прст. Ни ово му није било довољно, па зато викну и трећим гласом, пискавим, женским: — Шта то вас двојица причате? — Шта је тебе брига! — дочека обични Лазарев глас.
—пркосио је Николица. — Ми смо понијели ручак. —А ја ћу остати хиљаду година! — викну Стриц. — А ја и Жуја чекаћемо хиљаду стотина и педесет година!
— Шта да радимо? — забрину се Јованче. Одједном Николица поскочи и викну: — Аха, сад сам се досјетио! Он се четвероношке увуче у кућицу и пружи се по шуштавој простирци.
— Она! Она главом! — Зар лисица? — ускликну Ђоко. — Да пуштам Жују? — пожури Николица. — Какву Жују! — викну Стриц. — Неће Жуја на њу. — Па ко је онда? Мечка? — препаде се Ђоко. — Гдје је? Ништа ја не видим.
Опрезно, корак по корак, упутише се у разгледање дворане. Изненада Мачак се трже и викну: — Јао! — Шта је?! — препаде се Јованче. — Јао, нешто ме убоде за врат! У-ух, што боли...
Јованче се морао добро сагнути да би се унутра завукао. — Еј, чувај се опет каквог језера! — гласно викну Мачак који се већ био одомаћио у пећини и престао да се плаши. — Гледај добро преда се, еј!
Куја је нетремице пиљила у правцу њихове букве, затезала узицу и жалосно цвилила. Малишан викну: — Мир, Жуја, да ћутиш! Сад ћу ја доћи.
Круг свјетлости њихове лампе опрезно поће у дубину ходника. — Ехеј, гдје си?! — викну сад и Мачак малчице окуражен. — Ево ме, Мачак, идем — одврати глас. Лазар Мачак збуњено погледа у Јованчета.
Одједном се зачу прасак сува грања, Стриц изненађено викну и за трен ока нестаде га под земљом. Луња скочи. — Оде Стриц, упаде Стриц! Дечаци се стрчаше око јаме.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
У томе, иза њега, страга Нетко му сасма врло, Кан' да за ухом, викну: Ја сам алфа и омега! Обазре се он натраг да види Што је, и тко ли је тај, Што му тако подвикну, Ал' чудно чудо
И на том путу му се здеси те сукоби многу дивљад: срне, кошуте, јелене, пак викну к њима изгласа те им рече: »Вежем вас молитвами светога Симеона да не имате се од мене разбећи докле ја к вами не
Мобе му не слушају. Нигде никога нејма да га отме. А свак се смрти боји. Тадар викну човек из гласа што год може: »Помагај, није ли нигде никога да ми сад поможе и од ове смрти избави ме!
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу као корњача да би
— тим речима је поздрави једно јутро комшика њена, Таска. — Туго-о-о! — викну Јевда преплашено. — А зашто га турише? Неје чиновник, та да се карају? — А кој знаје!
Леле, тугоо! — викну Дока, па се завали онако бећарски и распали цигару, сркну из филџана, па настави: — А мен’ ми дође нешто жал’, па си
Може да и неће бидне баш тако лошо! Доне! Доне, мори! Доне, несрећо селска! — викну Јевда и зовну измећарку. — Што искаш, стринке?
! Он си ћути; ћути си, жена, како камик! Прође си јоште једна недеља, а ја веће не мога’ да си ћутим, веће викну’: А, бре, ћопек-сене, што си не обучеш нове путине? Он си пâ ћути.
Капетал, бре, један!... дућан! Дућан да си отвори и сортира сас онуја силну стоку! ... Ела, Персо, викну си ја домакицу ми. Ела овамке да си видиш работу оди тој твоје „дете“! Нов адет да видиш!
Црна Ташано! Иди си па се беси о ону криву дафину!... — викну и удари у плач, а за њом одмах удари у плач и Ташана, мајка Зонина, и све остале тетке, ујне и стрине, које се десиле
А ти баба ги, па ги држиш на крило!... — Их, црна Доко! — викну очајно Јевда — кад ће памет да си спечалиш веће?... Што си не ћутиш веће?!...
Ја ћу да заобиколим малко, па ће да искочи убаво, како под инџилирски план!... — рече и оде као олуја. — Што, што! — викну запрепашћено Јевда и хукну: — Тугооо! Што гу пуштисмо?! Оће да ни напраји нику муку и резил!
Што гу пуштисмо?! Оће да ни напраји нику муку и резил! А лудо је, лудо — па сто оке је, лудо! — Депо, — викну Јевда — брго по њума, викни гу да се врне, рекни гу на један реч. — Али, на несрећу, Дена није била ту.
И љута на невештину и јавашлук Манин, крене се одмах из тих стопа Мани у дућан. — А, такој ли је? — викну му тетка Дока још с врата улазећи у дућан. — Што је? — пита је Мане. — Што сам ти ја теб’ ти, а бре, магаре?!...
Кому ће да кажеш муке и дертови ако на тетку си нећеш да кажеш?!... — Ама што да си зборим? Што да казујем? — викну љуТито Мане. — За кога да ти казујем?... — Ете, за чорбаџијске да казујеш... Што бре!