Црњански, Милош - Сеобе 2
Сад су наумили да се одселе у Росију. Ко зна шта ће измислити сутра.“ Енгелсхофен је, међутим, био викнуо свог хусара, који му је дремао пред вратима.
Хтеде да скочи и дрекне. Пре него што је, међутим, викнуо, или скочио, одшкринуше се, тихо, и врата у одаји у којој је спавао, а у вратима, у провидном муслину, са косом која
Уосталом, нек припази, показаће му, како његови официри пуцају. Костјурин је био викнуо једног, пешадијског, капетана, који се гласно смејао, а стајао, на два-три корака, у групи, око стола.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Та књига је намерно пала! - рекао сам. - Ти си луд! - викнуо је, али ту није могло бити изненађења: то да сам луд, и да је добра трећина моје породице луда, слушам бар трипут
- Причекајте! - викнуо је Тимотије и изашао и не погледавши ме. Пред вратима га је чекао аутомобил, иако је до фабрике конзерви једва шугавих
- А што се Рашиде тиче, то је само моја, и словом моја приватна ствар! - викнуо сам и устао од стола тако нагло да је посуђе почело да се тресе. Мама је била бледа, а очи су јој изгледале угашене.
Осећао сам како ме обухвата дрхтавица при помисли на то. - Не заборавите рибњак! - викнуо сам за њом, а она је, окренувши се, почела да клима главом у знак пристајања.
- Узела си обрнут правац! - викнуо сам за њом, а они из баште полетели су ка огради. - Улетећеш у Тису! - додао сам, али се она није ни окренула.
Оставили смо педесетицу на огради и продужили према Тиси. - А ја ћу, ипак, рећи тати! - викнуо је шчепавши новац, и потрчао према граду. - У том случају рачунај да ћеш остати без ушију, Сулејмане!
памти, али ја сам запамтио и лепршање њене хаљине, и мајмунску збуњеност на лицима Атамана и Попаре у часу кад је неко викнуо да Меланија не зна да плива.
- Говори! - викнуо је, а ја сам прошапутао да немам шта да кажем, а и да имам, причекао бих док не уђемо у кућу. То га је, коначно,
Рекох да се он није петљао. - Све сам то ја сам измислио, зар не схватате? - Викнуо сам. - Зар нисте у стању да схватите? - Ти, скоте! - рекао је отац.
Весна каже да сам успео да се оклизнем и смандрљам доле пре него што је она избројала до три. - Мали Галчев! - викнуо је један од оних што су играли преферанс, а онда се читаво двориште стрчало. - Је ли мртав? - чуо сам нечији глас.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Опростите, фрајлице! Господар Софра или је то приметио, или не, доста то да је викнуо: „Забављајте се, Чавићу, мало, ја имам посла!
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ ЗАВОДНИК – Фајронт! — викнуо је конобар у два сата и подигао прву столицу на сто. – Можемо код мене на пиће... — рекла је жена. – Како?
на леђима, на боковима и листовима ногу, а онда, када јој је рука већ била на кваки, надзорник је зовну: — Хеј — викнуо је — заборавили сте ово... — Шта? — Упаљач. — Хвала — рече и изиђе у ноћ.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
“ —-- Дакле, даме и господо, долази нам једна нова генерација која не трпи фолиранте! — викнуо је изненада Суле. Ста? И они ће остарети као и ми? Ко је то рекао? Нико? Добро.
— Ћао, и не нагињите се кроз прозор! — викнуо је закључаном разреду са травњака. — Напољу је свеже! (Нормална ствар, опалили су ме укором наставничког већа са
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
И Срета хтеде већ да измакне, али га овај тако одалами, усред онога панегирика да га је Срета прекинуо упола и само викнуо: »Сила није разлог и ја свечано протестујем! Ти ниси парламентаран, бојиш се јавног мњења!
Ћир Ђорђе се почеша мало по носу као човек кад му се предсказује да ће се љутити. Радо би викнуо: »У мутвак! У мутвак је женско!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Она наговори снаху да свекру помене. „Ш ђаволом и просци и удаја и — све!“ викнуо је сердар кад она о томе заусти. Два дана пред Петровдан, дође момче из сердарева браства и рече да је пратио Јанка
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
„Ха, то ти је моје место!” — викнуо сам — „а блажена турска земља гди има таки[х] пустиња које људи са своји греси не скврне; ту ти се човек ласно може
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Сетио се Вукашина у гуњу и чакширама поред воза за Париз, па је поражено и разочарано викнуо: „Како те није стид да у том зеленом изиђеш на улицу? Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу.
јучерашњег, оног што је прошцем разбијао, ништа нам није требало да разбијамо Левићеву кафану, до Бога сви су чули, викнуо је, сви су чули, лисице су Преровци, сви ће побећи; Аћим је рекао разбијајте, разбијали су сви, сви, сви, звоно удара
„Симка да ме не чека у кући!“ Викнуо је, шибнуо коње, и они су галопом пројурили кроз Прерово и узбрдицом више села пошли ходом. Куд ћу сада? Кући...
,,Ти си лопов. И докле ћеш?“ викнуо је Лазар. Сви погледаше у њега и хукнуше. Василије пребаци мараму преко рамена, устаде, приђе Лазару: „Дижи се!
Уста су му била пуна воска. Фала богу, послужила ме памет. „Да разбијемо Левића кафану!“ ја сам викнуо. Што игда могу, викнуо сам. Сви су чули. Гледали су зачуђено. Зашто сам викнуо? Тола се прислони уз плот. „Разбијајте!
Фала богу, послужила ме памет. „Да разбијемо Левића кафану!“ ја сам викнуо. Што игда могу, викнуо сам. Сви су чули. Гледали су зачуђено. Зашто сам викнуо? Тола се прислони уз плот. „Разбијајте!“ Аћим је подигао штап.
„Да разбијемо Левића кафану!“ ја сам викнуо. Што игда могу, викнуо сам. Сви су чули. Гледали су зачуђено. Зашто сам викнуо? Тола се прислони уз плот. „Разбијајте!“ Аћим је подигао штап.
Аћим се трже, строго и упитно погледа апсанџију: његово лице и глас ништа не казују. Онда се окрену ономе што је викнуо: он гризе усне и прети главом. Заплакаће од једа. Пре погибије под брестом, он не би смео овако да уједе Аћима Катића.
После избора оџак ћу да ти претурим!“ Викнуо сам, сви су чули. Људи су се смејали као да се даске ломе и цепају, чинило се Аћиму, а, у ствари, само се неколицина,
Једва је могао стопала да пободе између глава и ногу, а викнуо је: „Добро вече, браћо!“ Ветар је јурио по ћерамиди као да јарци трче. Нико му није одговорио.
“ свима се обратио Аћим. „Није“, љутито му је одговорио. „Рука му се осушила што није боље гађао“, опет је викнуо, али разочарано.
„Доведите ми попа да се исповедим. То ми по закону следује!“ викнуо је Дамњан опанчар, онај што му је за динар љубио опанке кад је лумповао, и претио капетану што не поштује православне
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Као да први пут удише ваздух, дечак је викнуо и тај узвик се брзо истрошио под пролећним облацима. Само му је једна овца, тврдоглаво, лизала сузе док је дечак,
Краков, Станислав - КРИЛА
Имао је румено лице, и меко се осмехивао. Куглица га је погодила у главу, док је пекао на ражњу јагње, и он је само викнуо: — Санитет... носила... После је јагње прегорело, ватра се угасила, а кувара су нашли мртвог и осмуђеног у пепелу.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— То „Дижи шаторе!“ — подсећа ме као кад би неко усред ноћи лупио на прозор и викнуо: „Гори кућа!“ — Разуме се, ми смо се навикли. Али су људи заиста били уморни... Ми смо извучени из једне борбе.
Тргао сам се. Около не беше никога сем мртвих Бугара. Иза мене спавао је поднаредник. Дохватио сам га за ноге, и викнуо на њега зашто ме није пробудио. Али и он је био исто тако преморен као и ја.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Моремо ли, Вујо? — викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама. — Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Јеси ли ти ђак, или ниси? Пази Ротшилда! — Павле је нагло изишао из собе. Одједаред је неко врло дрским гласом викнуо за њим: — Гле бившег нашег тандлерчића, претворио се у банкара, човек!
Месец дана је потрајало у кући страшно стање. Једнога дана, због слабо оцењена школског задатка, Мимић је викнуо на девојчицу просто у јарости.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Неки се коњи заплели у запрежнице и копрцају се, ударајући ногама око себе. — Размрсите их! — викнуо сам, као да је то важније од живота људских. Неколицина прискочише. Сад смо запали у клопку.
Они гину, да би се спасли топови, а ми да бежимо!... Никада. — Разваљујте овај бедем! Бацајте камење! викнуо сам, и ја први почео бацати. Пристигли су и остали официри. Гомила спласну. Први воз крете.
И то мртвих. Из ове ноћне борбе рањеници нису излазили. Ко је само викнуо: „Јаој!“ — по пет Бугара налетали су на њега бајонетима. Почело је да се раздањује. Тада распале наше батерије.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Сумануто! Угледао ју је само једном, и никад више. Да ли је побегла што је викнуо да рибарима не квари лов, или што је потрчао ка њој?
А онда је свануо дан девети. — Ево га, светли! — викнуо је са дна јаме и повукао конопац да га извуку напоље. — Ој, исклизнуо је! — додао је разочарано.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Стао је под саму букву, пажљиво се загледао у њезину крошњу, а онда гласно викнуо: — Еј, шта ви радите горе?! Галама у висини одједном замрије, а онда се заори весела граја: — Ево Јованчета!
Аха, Петар! Оно „Петар“викнуо је тако громко да облак врабаца суну с оближње шљиве. То се исто поновило и с осталим именима, али само без врабаца,