Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Дигоше се. — Шта?! — хтедох ја, уплашен, викнути. — Шта, зар већ? Зар заувек? Зар је то могућно!? Али ја не викнух, не „сруших небеске сводове”, него једва прошаптах, и то — њој: — Зар већ идете?
— Шта ћу? — рече кум Нинко. — Пробудих се раније, па кад не могох заспати, а ја викнух дијете да хвата — Ходи у кућу! — рече поп. — Мара још спава, а Иконија нам може испећи каву.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Чекаћемо још пола сата, Грета. Ниједна жена није вредна да човек дуже чека на њу! - викнух Грети, али она није хтела да обрати пажњу на то. Кад она нешто неће, онда неће, можете да будете сигурни у то.
Један је воз успоравао брзину. И не гледајући, знао сам да је то онај прави. - Држи се, Грета! - викнух скочивши на папучицу вагона. - Ми путујемо!
Матавуљ, Симо - УСКОК
— у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама. Ваше лице сијаше од радости! Ја вам викнух: „Ето све бјеху на броју, осим пауна!“ А ви одмахнусте само руком и рекосте: „Бог с њим. И не треба нам!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. — Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима.
То ме жацну, планух и скочих љутито. — Зар сам ја крив што смо ми сиротиња? Ево, баш кад хоћеш — викнух и бацих табаке. — Баталићу школу. Ето, свршио сам! — Не, не... не бој се ти, чедо. Имамо још. Дао Бог. Не љути се.
Одједном зашушта нешто иза мојих леђа. То је била Циганка и већ се сагла те бере. — Шта ћеш? — викнух. — Косирче да ти продам! — пожури она и приближи ми се. — Нећу. Иди. — Да ти бајем, ако хоћеш.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Војник је извуче. Обриса је о шињел... Нека слова... „колић“... Презиме: Ах, Никола Николић! „Ту је“, викнух. „Са њим је сахрањен тај Никола Николић. Брже, брже!“ Сестра је гризла усне и ломила прсте.
Присетих се тада да нас официри посматрају са брега позади. Осетих се посрамљен, па већ избезумљен викнух: — Хајдемо! — и ударих коња. Нешто страховито груну лево. Нисам свестан себе, а коњ јури трком. Нешто прескочи...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Је л' Ђокину? — Ја, прошапта он и одмаче се. — Е, па кад неће с тобом да се погоде, са мном, ваљад', 'оће, викнух ја гласно. Ето, припевајте Јова и Милицу!
Иђах полако, гледајући преда се, па тек доцније подигох главу и занемих од чуда. — Где сам ја, шта је ово!? викнух гласно и протрљах очи.
А ја, тек онако одједном, као из какве заседе, скочих пред коња и дохватих за дизгине. Коњ стаде. — Доле с коња! — викнух и тргнух коња у страну. Он слете са седла па стаде живо да дреши бисаге.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Сваки нека остави половину од онога шта има!... Мало је, арамбашо!“ викнух ја. „Мало је, мало је, мало је...“ јопет ће Јурета мињајући глас, па одједном затутњи, кâ оно прије: „Доста је!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа... Ја, вели, викнух двапут, па кад видох да се диже... дадох ватру и — готово... — Зар баш на месту? — пита капетан, мр штећи се.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Збуњен, преплашен, мртво корача и мутно, а још зверски, погледа. – О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога стра– ха. — Скидај пушку да се јуначки убијемо!
Он готово несвесно скиде пушку и тупо ме загледа, не говорећи ни речи. — Удри! — викнух му и подигох своју пушку; подиже и он. — Удри, бре, јуначе!
— Удри! — викнух му и подигох своју пушку; подиже и он. — Удри, бре, јуначе! — викнух јаче, почеках тренутак, погледах га још једном, па опалих, он се окрену и паде наузнак без душе.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
На улазу у пољану запреге се распршташе, јурећи својим топовима и карама. Гррр-у! — Стој! — викнух једноме војнику, који је јахао и водио још једног оседланог коња. Он се тренутно збуни и успори.