Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
— Јесте, — каже. — Дакле, жена твог паметног сина? — Јесте, — каже. — Е видиш, — вилиштањац ће онда — и још си смио јаукнит под мојим штапом, а овог момка не жениш. Ти си, газда, магарац, а не правда.
Не гледа он кудан и шта коси кад нема очију, већ ди завати. Приђе њему вилиштањац, па и он по њему одвали, ал̓ онако ди завати, а слипац: — Јој! — Аха дакле, и ти си правда! — вилиштањац ће њему.
Приђе њему вилиштањац, па и он по њему одвали, ал̓ онако ди завати, а слипац: — Јој! — Аха дакле, и ти си правда! — вилиштањац ће њему. — А како да нисам, — онај ће — кад сам ја код бога надничар! — Каки си надничар?
— Е, брате мој, — привати опет вилиштањац — да си ти код мене слуга, ти би био ђутураш и морô би косити само сува, матора цвића, а овако ти ниси морô јаукат под
— запита још овај. На што ће дида: — Не, брате, то неправда стење. — Како неправда, — зачуди се сад вилиштањац — мени је баћо казô да ће под вилиштаном јаукати правда. — Твој баћо те није добро упутио...
Кад је дигод велика суша, ја мало стресем тамо, и то је роса. — Е па то је правда, — обрадује се на то вилиштањац, ал̓ на то дида одговори: — Ал̓ је ту и неправда, зато што не можем сваког развеселити.
— Па онда и опет нисам нашô правду, — сад се опет ражалости вилиштањац. — Овако је неш ни наћи: док ти с овим вилиштаном млатиш, ти ̓ш увик неправду наћи, ал̓ ја ћу ти помоћи, само ако ме
Кад су тикве пропале, и вилиштањац је од жалости умро, и тако то сад нико не зна осим мене, јел је сав онај свит изумро, а само сам ја још остô.