Костић, Лаза - ПЕСМЕ
срцу моме, из недара да га носе, једни маме, други просе, једни прете, други туже; — »Ој, давори, јадни слуше, »бела вило, ој давори, »од куд звуци, збори, збори!
Та светитељке нема милије од тебе, Вило нашег Вилије! са Ромеом у вечит загрљај, однес'те поздрав творцу своме тај! И ти, ругобе јеже одабран, глостерски
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Тражите само, све ћу да дам.“ Жућа и мачак поспано трепћу, велики ловци, малена деца. „Води нас вило — тихо ће Жућа — у бајно царство Великог Зеца.
“ Истом ти мачак срдито скочи, очима креше, варница киша. „Нећемо зеца Огњена вило, хајдмо у царство Великог Миша! Тамо су поља од самих рупа, пред сваком седи домаћин с брком.
“ „Врагу ти кости! — дере се Тоша — Мрзим их више од Креке жапца. Пронађи, вило, Сланину-царство где риба чува печеног врапца.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Коњиц вили ти’о проговара: “А ти вило, по Богу сестрице! Ђе су мору највише дубљине? Ђе су небу највише висине? Ђе ли, вило, најшире ширине?
Ђе су мору највише дубљине? Ђе су небу највише висине? Ђе ли, вило, најшире ширине? На ком пољу, највише бојиште? Ђе су, вило, најбољи јунаци?
Ђе су небу највише висине? Ђе ли, вило, најшире ширине? На ком пољу, највише бојиште? Ђе су, вило, најбољи јунаци?“ Вила коњу ти’о проговара: “Коњиц љељен, мој по Богу брате!
Је ли љепше испиргани него Пирин град?“ “Вило моја, љепши ти је него Цариград, А љепше је испиргани него Пирни град.
Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило! Код моје ћеш мајке У ладу седити, Танку свилу прести На златно вретено!“ 40. Бацала девојка За облак јабуку.
“ Ал’ говори лијепа дјевојка: “Хвала, вило, на хитрацу трави, Нег’ ми подај онакове траве Којано ће мене омилити Моме драгом, да му будем љуба, И госпођи,
“ Врло мудра Латинка дјевојка Поручује загоркињи вили: “Свекрвице, загоркињо вило! Пошаљи ми дрво шимширово, Шимшир дрво дима не имаде, Пошаљи ми перо пауново, Мешћу дворе, праха бити неће,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
и три младе сестре твоје, кукавице? Седам снахах што ошиша? њима празно! Што не чува младу главу, људска вило; што крвника њом наслади, братска дико? На вјеру те посјекоше, невјерници! Дивно л' Травник окитише, то платили!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ Ој ти, вило Загорко, посестримо моја! Узму своју басмицу, хајде басмице, по богу сестрице, не запињи ни о брдо, ни о камен, ни о
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
61. Месан ражањ, гвоздено пециво. 62. Млин меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно меље. 63. Мотовило вило, по гори се вило, кући долазило, соли не лизало. 64. Мртво живо из шуме вуче. 65. На царевићу без узла кошуља. 66.
62. Млин меље навр јеле, шарено се вижле пење, да и оно меље. 63. Мотовило вило, по гори се вило, кући долазило, соли не лизало. 64. Мртво живо из шуме вуче. 65. На царевићу без узла кошуља. 66.
116. Сламна кућа, гвоздени притисци. 117. Споља тело, а унутра кошуља. 118. Спријед шило, страга вило, оздол артија, озгор мантија. 119. Старац сједи под воћком, покрио се обојком, заложио брабоњком. 120.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Најгоре је било што је он тај пораз наслутио у прави час а слутњу ипак одбацио, као крпу. Вило је то у мају 1839, када је Тома Вучић Перишић изводио своју прву буну против кнеза Милоша.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
»Стармали« 1889. ПОБРИ СТЕВАНУ КАЋАНСКОМ тужна и последња Чујем, вило, која си нам Побратимству кумовала; Знам зашто си тако бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла недостига,
Сузе моје, бледа вило, На гусле ми рониш старе; Што залеваш незалеве, Што ли будиш понеаре? — Смрт да кунем, смрт да псујем, Кад се с
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ХХВИИИ Ој, љубави, видовита вило, Ил’ ме вараш, ил’ је тако било!.. — Чуј ме лане, моје мило цвеће, Јер ми други веровати неће.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Симеун у одушевљену одиста и отпјева, а неко дочека из мрака. — Не чуј, вило, не преузми гласа! — Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
ВИИ Снови су моји теби вредност дали, Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо вило, Снови су били, али снови сласти.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
духова острво лепо У месечини је било. Ту се уз слатке звуке Маглено коло вило. Вило се тамо и амо. Док свирка све слађе звони; И ми минусмо даље, Неутешени и бони.
духова острво лепо У месечини је било. Ту се уз слатке звуке Маглено коло вило. Вило се тамо и амо. Док свирка све слађе звони; И ми минусмо даље, Неутешени и бони.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
на земљицу чарну, пак је стаде бити буздованом: преврће је с десне на лијеву, пак је бије шестопером златним: „Зашто, вило, да те бог убије! Зашт' устрели побратима мога? Дај ти биље ономе јунаку, јер се нећеш наносити главе“.
“ Ал' беседи сура тица орле: „Мучи, вило, муком се замукла! Како м̓ није добра учинио, учинио Краљевићу Марко? Можеш знати и паметовати: кад изгибе војска на
Ал’ процвиље Краљевићу Марко: „Ђе си данас, посестримо вило? Ђе си данас? ниђе те не било! Еда си се криво заклињала: ђе гођ мене до невоље буде, да ћеш мене бити у невољи?
Жали Шарац тебе господара, јер ћете се брзо растанути“. Али Марко вили проговара: „Б’јела вило, грло те болело! Како бих се са Шарцем растао — кад сам прошô земљу и градове, и обишô исток до запада, та од Шарца
Новак подвикује, све са горе лишће отпадаше, а са земље трава полијеће; он дозивље посестриму вилу: „Бог т’ убио, вило посестримо! Нијеси л’ ми божју вјеру дала, кад ми буде највећа невоља, да се мене на невољи нађеш?
“ Проговара Старина Новаче: „Вјера моја, посестримо вило, ја не ћерам, већ ја јадан бјежим; погуби ме Грче на мејдану!