Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Био сам залутао и умало не одох у неповрат. Пре три недеље, спопаде ме неодољива жеља да вирнем мало у будућност. Као оно Фауст књигу Нострадамусову, ја стадох прелиставати неке књиге и списе да бих из њих сазнао
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— досјетих се ја. Чујем, изишао и мој стриц, разговара с неким, па се и ја довучем до малих вратанаца и вирнем напоље. Пред авлијом стоји мој буразер Николетина у војничком одијелу, с пушком о рамену. Разговара нешто са стрицем.
Да је била пуна, хајде де, још би се од ње могло и чути нешто паметно, а овако — вирнем унутра као у неки празан зелени бунар, а одоздо као да неко шапне: — Ху нема ништа, натраг весеље!
—А да то није какво масло ових наших дјечака? У свашта се данас дјечаци упуштају. Пришуљаћу се да изближе вирнем. И док је пољар прилазио подножју брда и спремао се за дуго и напорно пењање, на врх Голог брда, на средину чисте