Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и светове благосиља.
Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. — У подножју Вардар шуми И високо
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
И пођосмо дале, у крајеве нове, Кроз дубодолине и висове гора, Да наше орлове и наше топове Пренесемо смело до сињега мора.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
из овог града који ће је изблиза разгледати, а са које се пружа поглед на диван споменик великог Линколна и на висове Арлинггона, на обалама далеке реке Потомак.
Ћипико, Иво - Приповетке
Гледају у море, а кад подигну главу, очи им бјеже на њихове висове, већ покрите снијегом, и пламте им снагом и здрављем.
Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за то није брига.
да се сили, да се за њ загрије: једнако јој други познаници пред очи долазе; и како се ноћ спушта и захваћа и највеће висове, онако и она све јаче осјећа своју немоћ: чисто увиђа своју несрећу — и прегара се... — 'Ајдемо!
И поглед бјежи на суре висове и густе, мрке дубраве, па тако свесрдно занесен и не осјетих да се с пучине постепенце губи, јака, треперећа сунчева
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
(Звера око себе.) Ха, добро!... Ено их!... Видим их још!... Поред онога бора минуше, А мало даље модре висове Колути плави дима шарају; То је колиба... О, хо! Знам ти сад Јазбину мрачну, вуче грабљиви!
Ћипико, Иво - Пауци
снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
У вечноме ходу шар огњеног сунца Нежно вас облачи у пурпурну ризу; Ил' појили росом висове Ливанске, Ил' шумно падали у Кедронску низу Вама је свеједно.
На висове стења тога Не достижу живи луди, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди. У подножју Вардар шуми И високо баца
уморан у осами свет почива, По камену тихо струји вода жива, Тада Господ од палата својих зрачних Тихо слази над висове гора мрачних, И уз песме анђеоске, пуне миља, Руку диже и светове благосиља.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Сунце ствара, и водене снаге, бели угаљ, јер оно без престанка уздиже на Земљине висове вода која отиче опет у дубину. Све ово што сада написах, то је конзеквенција закона о одржању енергије.