Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Малоуман човек и високоуман, оно што не зна о том ни поњатија не могући имати, оно што зна чини му се да је то све што се може знати; зато што је
неће себи да разбија главу да даље постигне; ако је слабоуман, а он није кадар; ако ли је пак (то што је најгоре) високоуман, а он неће нипошто себе да понизи да од другога што прими, а јоште, што је црње и опачније, хоће силом и на љуту
Разуман човек, колико га више шчастије узвишава, толико он бива слатконаравнији и чло|вечнији. А худ и високоуман, како му се стане шчастије осмијавати, сасвим полуди, заври му се мозак, нити га већ његова кожа вмјештава.
Кажу за Шпањоле да ако ће ко од њих и просјак бити, опет је поносит и високоуман. Један од ових заиште од неког господина да му што да, а он га почне увештавати да здрав човек не ваља да проси, него
А неразуман и високоуман хоће у свачему да има право, и тако све то луђи и гори постаје. На по пута је к добродјетељи доспео ко своје