Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
КАНДИЛА 2 У ГОСТИМА 3 РЕСИМИЋ ДОБОШАР 42 РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ 66 АВЕТИ У ЛОВУ 91 У ПРАЗНОМ ОЛТАРУ 95 ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ 108 ВИТЛО 109 ОСВЕТА 115 ПОНОР 120 ЖЕНА 125 ВАСКРСЕЊЕ 131 ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ СМЕТЕЊАКА 140 СУМЊИВА
ГОСТИМА 3 РЕСИМИЋ ДОБОШАР 42 РЕКОНВАЛЕСЦЕНТИ 66 АВЕТИ У ЛОВУ 91 У ПРАЗНОМ ОЛТАРУ 95 ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ 108 ВИТЛО 109 ОСВЕТА 115 ПОНОР 120 ЖЕНА 125 ВАСКРСЕЊЕ 131 ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ СМЕТЕЊАКА 140 СУМЊИВА ПРИЧА 154 НАПАСТ 157 ПАД СА
И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је. ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ ВИТЛО Срце мртво, небо мртво, све мртво — ох, није чудо.
И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона владао је. ВИТЛО И ДРУГЕ ПРИЧЕ ВИТЛО Срце мртво, небо мртво, све мртво — ох, није чудо. Оне ноћи није се могло даље, морао сам рећи (какав чемер растанка!
Наслонио сам се на јаблан, трава ми до колена. Парк је пут тица. Тамо, у углу парка, била је љуљашка, онамо витло, памтим добро. Деда је у томе уживао. Недељом, ројеви деце, као шарени лептири, напуне његову велику авлију.
Било ми је пет година, био сам стидљив. Моје плашљиве очи, моје мало слабо срце, највише се бојаху витла. Ох, витло! А велики се ништа нису бојали. Мишицама снажно обухвате паоце, седе баш као на столици, само зажмуре.
Ох, витло! А велики се ништа нису бојали. Мишицама снажно обухвате паоце, седе баш као на столици, само зажмуре. Онда витло, подмазано катраном, зашкрипи. Са обадва краја размахну нечије снажне руке, и, за трен ока, ковитлац, ужас.
Ја не знам зашто, како и кад су ме дохватиле нечије снажне руке, подигле, понеле и посадиле на витло, ја не знам, ох, ја не знам! Ужаснут, ја нисам смео ни вриснути.
Тај смртни ужас на лицу мога старијег брата и данас ми је пред очима. Онда је витло зашкрипело. Грчевито, као да се давим, шачицама својих малих руку и мишицама, снажно сам стегао паоце, чврсто стиснуо
Осећао сам да ми се коса костреши. Онда се витло захуктало. Ја не знам шта је било са мојим братом, ја га више нисам видео. Ја више нисам ни дисао.
Из трена у трен витло лети све брже, ветар витла све луђе. Наједанпут црвени, жути и зелени колутови затрепташе пред мојим очима, па се све
А витло бесни, поманитало, сасвим поманитало. „Xоће ли ово проћи? Докле овако? Боже, Боже свети, велики! Смилуј ми се!