Павловић, Миодраг - Србија до краја века
ДУХ СЕ РУГА ЦАРИГРАДУ Неки пут се спустим сасвим ниско на глатке куполе — столице вихора — да чујем шта сад телоносци раде.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
мрмљао је потмуло Реља, подмећући пркосно своја гола, раздрљена прса немилосрдном и неодољивом шибању планинских љутих вихора. У њему се бијаше распламћела дивска снага, сви му се живци напрегли.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
По тавној магли тешког вихора Неће на земљу ни небо, хол! Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Стој, стој! — праснуше за њим још два повика, али је дјечак попут вихора шибао кроз ниско шикарје. — Спазили су ме!