Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
приличествује онима који се чине страшни док их људи не сазнаду, а потом нико се на њих и не обзире, и колико они више вичу, толико се већма други смеју.
“ Јок, неће ови ништа од тога да зна. А кад мало почас, ето ти људи на коњи за њима, вичу: „Сикиру!” — „Што ћемо сад? — рекне ови — нагазићемо на сијасет! Они ће рећи да смо им ми украли сикиру.
” Кажу наши у Далмацији да се над једним пијаницом упали кућа. Вичу људи споља: „Воду, воду!” А онога изнутра стане вика: „Не идите ми с водом на очи, да вам Божић на зло не дође!
" — „А шта то значи, оче Мако?” — „Што значи? Зар не разумете? Како нас виде Мађари, вичу да ми иштемо људма куће, него да нас терају.” Ови је лепо толковао, зашто: је ли калуђер, он иште.
Овакови су дакле први који, како се која истина њиховим интересом противна појави, намах: „Црква и закон пропаде!” вичу. Камо, гди су телеса апостолска и светога Николаја?
Стане их дрека, тресу главом, скачу: „Јаој и помагај, што ће нама браде!” вичу. Но све залуду, мораду и до данашњи дан браде носити, ил' им се хоће ил' неће.
различна општества; свако општество и осим нас има своје свеце, за које ми нећемо нипошто да знамо: нек они говоре и вичу колико им драго, они су сами своје свеце начинили, нека их сами и држе, и нека их силом другима не намећу.
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
бива обично сутрадан, кад веће везир разреше порезу, пак им се учини млого, и кад сви чују, и онда иду пред сараје и вичу, и помажу, до Бога се чује, а паша им понешто одобри и умањи.
чујем наједанпут ту вику, и видим оно комешање међу људима, помислим да га убише, но кад дотрчим ближе чујем да сви вичу: „Срећно, срећно! Алекса је опет кнез!” И одредише му више момака да води са собом.
А Турци сви вичу: „Вала није од нас нико у Врачар изишао, вала била, није наш нико!” Ђипа Катић између седећи̓ Турака и Немаца, рекао
Тек ми излазимо из чамца, а дотрча пет молдовански̓ момака на коњима онамо на обалу, вичу и питају: „Где су ови људи чија је ова кољаска, нека пређу да и̓ видимо”.
Одма пошљемо за бинбашу Миленка и јавим за Турке; а веће сва војска крџалијска дође, и сјаше, водају коње и вичу: „Дајте лађу”. Ми ђоја не̓отице упустимо лађу с брода низ Мораву, и вичем на возаре: „Држите лађу, држите, оде лађа!
— Турци једнако вичу: „Ми имамо и од Гушанца и од Карађорђа изун”. — Миленко: „Јуз изун! — сто изуна — и да је сам Карађорђе и Гушанац, ја
белога крхата, јербо је његов брат Фочић, када је мога оца посекао, мога коња одвео. Вичу Турци: „Вала је овај хат бољи него Фочићев; а његов не ваља ни 100 гроша!
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
њима двојици по једну цевару, а он задржа себи арнаутку, рече им да буду на опрезу, па чим опазе хајдуке да пуца ју и вичу.
То је жао за срамоту — сећаш се!?... Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. »Дај понећемо!« вичу они. Аја — он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.
— рече Срдан. — Да чувамо сами! — виче Ћебо. — Аја!... Да развалимо ову! — узвикује Ђилас. — Нећемо! — вичу једни. — Хоћемо! — деру се други. — Полако, људи, народе, браћо! — стишава их кмет. — Шта полако?
— рече кмет. — Хајдемо, хајдемо Мирјани! — гракнуше многи. — До ручка стићи ћемо у Овчину! — вичу Ћебо и Срдан. — До мрака можемо се вратити! — довикује Ђилас. — А ја велим да идемо сутра — вели чича Мирко. — Аја!.
— Станите да се још промислимо! Да видимо кад ћемо!... — Сад одмах... Јест!... Одмах!... — вичу сви у тој мешавини. — Грехота је... — заусти Страхиња. — Нема ту грехоте! — дочека Ћебо и не даде му изговорити.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ево ја ћу ударити на двадесет њих!... — Тако је!... Иванко право вели! — вичу Јован и Јовица. — Море, није о томе на колико ће ко Турака ударити, него велим да нас је бог дао више!...
— виче Заврзан. — Доста нас је!... — вичу сви. — Ми се не бојимо Турака!... — рекоше неки. — Вала, ни ја!... Нека им бог да ако ће и зубе и рогове — мене неће
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— У село! У село! — чу се са свих страна. И све груну опет Зебићевим шором. Кроз село лете људи и вичу: „Ватра!” „Ватра!”, „Изгорје школа!”, „Изгорје црква!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
ће се читаоци уверити да сновима треба веровати и сановнике куповати и читати, иако учевни људи не верују у снове и вичу на сановнике, јер се све догодило онако како је госпоја Сида сневала и сановник јој прорекао.
« — »Лаку ноћ!« вичу с једне стране. »Лаку и благу!« одговарају с друге. — »Зар тако рано? А штета овако фајн ноћ!« — »Та било је
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Тако, кад би му у чаршији деца изненада пришла и бацајући у њ већ употребљене жигице, почела да вичу: — Жижа, жижа! И показивала му како ће он од те жигице да се упали, сав изгоре...
А, вуци! а, а! ... — почели би да вичу и скачу око њихових кућа као да пујдају, туткају нешто на њих. — А, а, Турци, а, а! ...
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
тресу се, дрхте, прете нешто као да имају душу, и ако су мртве, па се Јуришићу учини ужасно, као да све оне у глас вичу. бежи, бежи, бежи Јуришићу бежи где знаш! Он јурну на поље.
Африка
Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.
Головрати орао–ловац кружи над нама. Купачи, што се сапуњају травама и масирају сламом, вичу, да га уплаше. Кад, око два, пристајемо уз обалу, само неколико расушених пирога и мало утабане земље означују да
По некој ларми у даљини, тражећи там–там, наилазимо на дечаке који у једној забаченој уличици говоре гласно и вичу. Распоређују се за неку замршену игру, али се распрште кад нас виде.
лудачки љубазан, лудачки али ипак љубазан, да се ја скоро не бих страшио да му приђем кроз отвор, да ми остали не вичу: „Чувај се, чувај се, удариће те; чувај се удариће те!“ „Моа, фрапе жаме, моа фрапе жаме!
Црњански, Милош - Сеобе 2
У гомили избезумљених људи, на пољани, видео се мајор Трифун, како млатара рукама, бије оне који вичу, и како их распоређује.
Трифунови, отпуштени, војници почеше, кад се то разгласило, да долазе, свако јутро, пред Трифунову кућу, и да вичу. Викали су да неће да вуку песак из Бегеја, ни шљунак из Тамиша, а што се тиче тог риболова, да их од таквог риболова
Ово је наша земља, на сабљи добивена – мит дем Сäбел! Иако нису сви знали да то тако јасно, и гласно, вичу, сви су ти официри царице, и отпуштени војници, били истог мишљења, исте душе.
Коњушари су, међутим, почели да вичу, а из Херренхауса истрчаше лакеји. Пси су лајали. У вратима Херренхауса, у башти, између два бела стуба, обрасла
Домаћин и домаћица, међутим, почеше тад и његово име да вичу! У игри, кажу, сви треба да будемо једнаки. Нема изузетака у игри! И капетан има да отима лопту!
Павле беше наслутио да се догодила велика несрећа. Чуо је како Махалчани вичу за Гарсулијем: Стан, стани, мајку ти темишварску. Халт! Халт! Оћеш, под јајца греифен? Под јајца греифен?
Била је боса. Он се онда у сну продера на њу: да каже шта би. А његови воктмајстери почеше да вичу: Казуј надлежестему, где је, шта учини, Пеја? А она мирно рече да не зна, па додаде: Нисам ЈА Пеја!
Нико им више не долази, нико за њих не пита. Он се не би чудио, да сва та сиротиња, једног јутра, осване, мртва. А не вичу, не галаме, нико на капији не урла. Сад, кад је капетан добио доктора Долчетија, све ће се то променити!
да Бог има тако велико уво, да може чути у истом тренутку, толике, на целом свету, који молитве шапућу, мрмљају и вичу. Толики су у беди и жалости у свету. Цео његов национ је, столећима, молитве молио. Па, је ли Бог чуо?
су се били населили у кућу Жолобова, Исаковичи су имали да чују, како њихови сународници, у Кијеву, иду пред команде и вичу, а ноћу нападају касапнице, и краду, код богатих трговаца.
Нађох се са браћом овде у помрчини, у нади, да ће боље бити – а вичу богат сам зет. Па ћутим!“ Жена му рече на то да би све било добро, у Росији, само да нису ту Бирчанску срели.
Стављао је људима питања. Са трибине, затим, ослушкивао је, како се крећу, према првим росијским командама, и како вичу, и јављају се, росијски, воктмајстерима.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу: — Хеј ти, силази овамо да те частимо!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— Сад морате са мном, Херр вон Кирић. Јетзт мусс іцх Сіе страфен, wеил Сіе дамалс унг’сцхіцкт wарен. Опет вичу: „Браво, виват Кирић!” После опет заседне Шамика са Свираком, па му приповеда о његовој старој љубави.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
не може одмах почети да говори, носе га на Бадњи дан увече око куће овако: метну дијете и пјевца заједно у кесу, па вичу: ’пропјевај пјевче, проговори нијемче!’ то чине три пут“.
Док младићи вичу „рана“, девојке певају: „Ој, цвеће раниче, јеси л’ скоро брано“. У Црној реци девојке су на Младенце ишле на ранило
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
манастира и калуђери огрнути расом о птицама небеским брину, да зими хране пометене вране што се снежним пољем купе и вичу себарским грубим гласом.
За сопствене душе тамничаре, за радости својих троваче, за оне што вичу кад им се плаче, кад у нежности грезну, што уходе себе као туђина, за пушкарнице срца њина, за свачију душу
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
Кад се муж, то јест, са женом свађа, онда вичу: Бог убио, то јест, оног, који нас је свезао, а пре су молили да их свежем. Сад ко је луђи, то јест?
Ко даје иљаду, он проноси: две; која има три, они вичу: пет; довијају се како могу; само смо се ми стисли па не смемо да отворимо уста.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
). Изгледа да је од куће и њезине чељади зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
Сад нам није до тога (Пева.) Устај, устај, Србине.... (При концу сваке строфе вичу остали.) Живио!... 4. НАНЧИКА, ПРЕЂАШЊИ НАНЧИКА (поклони се): Господа се веселе, како ми се види. ЛЕПРШИЋ.
ЛЕПРШИЋ: Шта „немојте викати“! Нека сви чују! ЖУТИЛОВ: Треба ставити у новине такве родољупце који народу вичу да устаје, а сами би се потурчили. 8. ЗЕЛЕНИЋКА, ПРЕЂАШЊИ ЗЕЛЕНИЋКА: Шта је то? Каква је то вика?
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
»...Наш Љубомир ваљада је чуо гдје Доситеј и Рељковић (и јошт гдјекоји) вичу на обичаје народне, а није знао расудити, да су они у том сви лудовали.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
соколовим', Шта ти мислиш, море, с послом овим, Што магарци њему се радују, Чкаља твога што они благују, Па ти вичу: здраво, мили побро, Мислиш да је и за људе добро? Па што на штир сиротиња зија, Мислиш чини зато што јој прија?
“ дивне тице вичу, Ал' све мало-помало измичу. Већ дохака грму и трњаку, Па се крену пустом камењаку, Сад још грђа кукњава и ука,
Цика, звека, већ Турци измичу, „Бежи, кардаш!“ веће јадни вичу. Сви низ поље равно се сломише, А за њима Срби поврвише.
Турци вичу: „Погледај нас, Ала!“ Срби вичу: „Боже, данас фала!“ Месец сину више стене голе, А да види шта с' ту ради доле.
Турци вичу: „Погледај нас, Ала!“ Срби вичу: „Боже, данас фала!“ Месец сину више стене голе, А да види шта с' ту ради доле.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Изгледа да је од куће и њезине чељади често зависило у шта ће се најменик преобратити. Тамо гдје сви у фамилији вичу и кућу на главу дижу, провиче се најзад и најменик.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Драги, душо душе! дођи да осетим рај свој и изумрем на уст’ма ти?“... И кита се појави. „Чија је?“ — вичу све раздрагано, али се од стида ниједна за њу не јави. Оставише је на страну.
и Топлу жену нашега комшије, који је одмах после свадбе отишао у Турску да шије чакшире, пошто то код нас већ нестаје. Вичу на њу што неће да бере.
Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их. Још с кујинског прага вичу: — Христос се роди! — И хоће мајци да приђу руци. А она се, тобож, трза, не даје, већ их упућује у собу к мени.
— И, упињући се да стоји добро, чврсто, наслони се леђима о зид. — Седи, седи, Томчо!... — Тек реда ради вичу остали, не окрећући главу к њему. — Чаршија, механе... ко зна шта је тамо? — за себе он говораше.
им се одупре, већ увек ћутећи, гледала је да их свачим задовољи, само да би их се што пре као отресла, те да оду, не вичу по кући, а овамо је једнако за њима уздисала стрепећи да им се штогод не деси, јер су они сваког дана имали по какву
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Напред, ма.а.а.а.а.а.а.рш! Тако је то с њима, генералима: када год их човек притера у теснац каквим питањем, одма вичу „Мирно!“ и „Не говори се из строја!“ Добро, кренем „напред, марш!
Кеве ми! А месечари, који су до тада сматрали да су нерањиви, почеше да вичу: „Па, ми смо партизани! Професор је казао да се повлачите, пријавићемо вас, на часну реч!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Оџак се дими, пиштаљка свира, а бабе вичу: „Ево га, Ћира!“ Знате ли деду? Храбар је он, ауто позна, камион. Кола без коња! Ђавоља справа!
Има, ипак, у свакога ђака тајна свеска, то ти је за причу, одрпана, згужвана и куса: а од мила — сваштаром је вичу. Дивна свеска, по богатству царска, распјевана, смјела, слободарска.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Ни сада не устајем кад ме бýде – страшни суд ли је, шта ли је – кроз прогризене уши ми вичу: Устани некрсте и тело своје покупи!
бици преостаје оштри профил Мономаха и у тешком злату лик богосиромаха иконокласти сад са сувом лађом ору ореоле и вичу Осана Осана суштини!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Они из вагона махали су рукама, подврискивали, чула се и песма, а неки у последњем отвореном вагону загрљени, и вичу из свег гласа: „Доле Швабе... доле!“ — и њихови узвици изгубише се са клопарањем гвожђа.
Иза станице чује се такође песма. Група сељака навали на перон. Војник их зауставља. — Море, може... пожурите — вичу ови иза ограде. — Само се на вас чека. Сељаци застадоше неодлучно. — Одбиј! — наређује војник.
Коњи се клизају и поводе, застајкују, онда запињу, а послужиоци одупрли раменима о штитове, и на сав глас Вичу: — Марррш... марррш!... Терај дешњака... Средњи возар, животињо једна, крећи!... — нервира се Александар.
— Удри га тобџија сад, мајку му његову!... Не дај му да трепне! — вичу пешаци. Скратили смо даљину још за двадесет и пет метара. Из непријатељских ровова припуцаше пушке.
Командант нареди да се сва кола сатерају са стране пута, да би артиљерија прошла. А пут узан, те жене вичу, а деца почеше да плачу. Али наређење мора да се изврши јер, ако овако потраје, загушићемо се на друму.
Послужиоци прихватају за точкове и сви углас вичу: маррш... маррш! — Једва пређосмо, а када изиђосмо на друм, командир позва нас воднике.
Командир прекиде паљбу и чујемо где пешаци вичу: ура, ура! — У правцу ровова се ломи, ври, кркља од митраљеске и пушчане паљбе.
Од тачности и брзине гађања зависе и животи њихови. — Готово... готово... — вичу нишанџије један за другим. Прасак непријатељских шрапнела потреса ваздух, а куглице праште около топова и лупају по
— Ура, ура! — вичу војници раздрагани. Они се више и не обазиру на онога брђанина, који кевће као псето још од јутра...
„На картеч!“ — викну неко. „Предњаци брже!“ — вичу други. Кроз батерију звизнуше куршуми... два послужиоца са четвртог топа падоше.
Али гомила крете на нашу страну. Већ се чују узвици: „Живели, живели, живела српска војска!“ — Коме то вичу? — запитах ордонанса... — У недоумици се окретох да видим има ли кога иза наших леђа.
Наиђе и друга, и ми познадосмо војнике. Машу нам рукама, вичу из вагона, а поручник Бранко нагнуо се кроз прозор и довикује нам, смејући се: — Забушанти!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!
“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису Турци, већ су вуци; Поспавај, јагње, код мене!“ “Деца вичу испред двора; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нема деце испред двора; Поспавај, јагње, код мене!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
А светковина што вино пије, славе и цркве што нас се тичу? Суза са ока још канула није, још телали место мртвих вичу. Здраво, на дому мрки погледи, мржња и свађа. Здраво, у сраму, покору, беди, браћа смо, браћа! Загреб, 1918.
Нереди почињу. Руље војника задржавају трамваје и вичу: „Напоље официри, доле кокарду.“ Хватају официре и скидају им, ножем, хабсбуршку розету, са капе, а каткад, у гурњави,
Упадају неки морнари и вичу: „Сви официри, напоље!“ Имамо да предамо све ствари које су државне. На новој румунској граници, веле, Мађаре који се
Гомиле војника који стоје на прозору гледају како покушавам да се попнем у вагон, смеју се, урлају и вичу: „Напоље, официри! Нема више официрских вагона! Напоље!
Погађају према кроју шињела, према кроју капе, па и према лицу. Па вичу: „Ово је наш, а онај је Шваба! Ово је наш, а онај је Шваба!“ Вели, а добро погађају.
Тада, на пример, код Стравинскова Пролећа, долази до буке; фракови се узбуне, деколтована грла вичу, чују се и звиждуци; најзад, младићи грлатији и шакатији, побеђују, и све се слива у огроман пљусак и клицање; гомила
“ А вичу и руско „ничево“ – и шпанско „нада“. Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну, са Авалом плавом, у даљини, као брег.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“ А вичу и француско „тоут пассе“. И наше „прошло“. Ти, међутим, стојиш над широком реком, над равницом плодном, тврд,
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас: „Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!...” Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово
жена гласно наричу и опраштају се са умрлима, којима гробове остављају; луди се отимају да се сами не би разнежили, и вичу: „Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! — викнуше они што су уз вођу. — Ено врата, ено врата! — вичу деца и показују врата, која су остала на противној страни. — Пссст, мир, децо! — Будитебокснама, шта се чини!
С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви. — Па шта је сад опет? — вичу они позади. — Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака!
— вичу они позади. — Да се пробија трњак! — викнуше опет они уз вођа. Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! — вичу деца, па и многи луди из позадине. — Ето пута, ето пута! — ругају се гневно они уз вођа.
Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас
Једни хоће вино и соду. — Нећемо, — вичу други — боле је пиво! — Ја из принципа не пијем пиво! — вели један из прве групе.
— дрекнуше његови бирачи. — Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година — вичу из друге групе. — Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више — вичу из треће групе.
— Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више — вичу из треће групе. Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз на коме угледах млада човека око својих
— Доле с том матором рђом! — дрекну председник. — Доле с њим! — вичу једни. — Матора кукавица! — вичу други. — Место да млађе куражи, а он још плаши народ! — вичу трећи.
— Доле с том матором рђом! — дрекну председник. — Доле с њим! — вичу једни. — Матора кукавица! — вичу други. — Место да млађе куражи, а он још плаши народ! — вичу трећи. — Срам га било од оне седе косе!
— Доле с њим! — вичу једни. — Матора кукавица! — вичу други. — Место да млађе куражи, а он још плаши народ! — вичу трећи. — Срам га било од оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! — вичу четврти.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Девојке певају, људи се шале и задиркују, жене им усрдно помажу, а нежењени момци, пуни жара, подврискују и вичу, да даду одушке узаврелој крви...
Једни се гађају, други вичу, трећи засмејавају, а она, јадница, мора да ћушка главу или за рпу или у комишину... Отпочну, тако, по неколико њих да
— 'Оћеш дати надницу? — Не дам! — Е, ја ћу да причам. — Де, ако смеш! — Причај, причај слободно, вичу сви. — Што да не смем! вели Јовица и исприча, како му је потурио нешто у чашу, док је он сркао из Благојеве ћасе...
Као да и ти грдиш... — Па тако се чита... — почне учитељ да се правда. — Ћу'де, попо; не прекидај нам, душе ти, — вичу неки из гомиле. — Ћути, попо!... читај, учо!...
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
Није управо ни шала! Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ и сви вичу, на пример... Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример.
Велика сала, па ту клупе, па пуно људи, па министри; па онда ту публика и народ и сви вичу, на пример... Оно кад вичу сви, и лако је, вичем и ја, па ето ти. Али тишина, брате мој, тишина, на пример.
СРЕТА: Па хоћу, брате, да ти потпуно представим скупштину. после сваког значајнијег говора мора да се ларма. Једни вичу: „Тако је!” — други: „Није!” Па онда једни викну: „Ти си издајник! — а други: „Ти си лопов!
Међу њима је и Срета. Још од уласка на његову команду вичу): Живео газда Јеврем Прокић! Живео народни посланик! СРЕТА (прилази Јеврему): Један ће говорити, да одговориш!
А ово, знаш, ја почео, па подуфати ме нешто и као отвори ми се срце... Па тако... а још грађани почеше да вичу: тако је! Па ме то још више одвуче. СРЕТА: Од јутрос се на све стране лепе ове плакате колико да замажемо мало ствар.
(Дигне испуштени телеграм.) МЛАДЕН: Пред општином пуно света, па се гурају, свађају, вичу:... ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта!
(Дигне испуштени телеграм.) МЛАДЕН: Пред општином пуно света, па се гурају, свађају, вичу:... ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!...
) МЛАДЕН: Пред општином пуно света, па се гурају, свађају, вичу:... ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа!
ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа! Други: живео!
ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа! Други: живео! СРЕТА: Одох ја да видим шта је то.
ЈЕВРЕМ: Шта вичу? МЛАДЕН: Тако, вичу! ЈЕВРЕМ: Ама, шта вичу, побогу брате, шта вичу? МЛАДЕН: Свашта! Једни вичу: доле!... Други: горе! Једни: уа! Други: живео! СРЕТА: Одох ја да видим шта је то. ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти!
ЈЕВРЕМ: 'Ајде, бога ти! СРЕТА (одлази). ВИ ПРЕЂАШЊИ, без СРЕТЕ ЈЕВРЕМ (Младену): А вичу и „живео”, је ли? (Павки.) Чујеш ли, Павка, то је народно одушевљење!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Одмах набије шешир на очи, па јала на врата механска! Они вичу за њим, зову га натраг, веле да је све то само шала, и да је луд кад не зна за шалу, — али он неће ни да чује, него
— Шта ти је, учо! Умири се! — вичу сви. — Учитељу, што правиш! — вели му охрабрени ћир Ђорђе држећи чашу пуну воде и нудећи Срети да је попије и да
Е чини ми се да ми је овде стајало! — рече Срета и удари се по темену. — Ама шта је, побогу! казуј — вичу сви. — Слушајте — рече Срета, и поче читати: »Из Рио де Жанеира јављају да је тамо букнула републиканска« — а шта
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Доживех најтеже понижење: Је л то стварност ил ме вараш, машто?” А бабе вичу: „Велико снижење! Продаје се деда будзашто!
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
СВИ ИЗ ГЛАСА ВИЧУ: Амин! ИЗЛАЗЕ ИЗ ЦРКВЕ И ОТОЛЕН СВАКИ ДОМА. БАДЊИ ВЕЧЕ ВЛАДИКА ДАНИЛО И ИГУМАН СТЕФАН СЈЕДЕ КОД ОГЊА, А
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
— она се одмах диже, и пође са Магдом. И идући преко баште чула је како отуд трчећи и јурећи сви вичу: | — Пријатељи иду! И ма да је било осветљено, ипак су сви носили свеће и јурили капији, да још боље осветле улаз.
И зато почеше да вичу, нестрпљиви, што се не може ући: — Свекре! Шта дајеш, свекре, за снају? — Све, све... — поче он.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
читав онај дан скачући, грлећи бабу и љубећи њу и дијете, и тако збијајући смијех; за њима пристане сила дјеце, која вичу: „Бу, ђеде! Бу, баба!
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни воз. Почели да вичу лови девојчице, матори напасник, курвар, дијабетичар, а онда и они милицајци, пиштаљке! Замало да ме уапсе!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
згадне и срамотне фабуле, њима ће милостиви бог за њи[х]ово незнанство и простоту простити; но они који знаду, а не вичу колико год са свим грлом могу, пред богом и пред људма, да се То не трпи, онима неће се простити, јер је ово грех
И што им се најмање против старим обичајем види, проклињу и, чуј - „Ето курјака!” — вичу”. Ја: „Нећу, брате, да си таков ревнитељ.
Зашто, како се што почне против стари[х] плесниви[х] и зарђати[х] обичаја чинити, нама[х] да вичу — „Пропадосмо! Пропаде православије!” — и да дижу руке на архијереје своје?
се овде књиге сваки дан састављају, пишу и на свет издају, жалост нападаше на мене кад би[х] год помислио како код нас вичу - „Дај носи књиге из Русије.” А какве књиге?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бујас удари петом у врата, која се отворише. Од силне свјетлости заблијештише ђацима очи. — Добро сте дошли! — вичу им изнутра. — Улазите! Сидајте! — Баш сте добро дошли, посли толико вримена, а још с образом!
— Пиј, пиј, колико год мош! — виче му Лис. Након двадесет гутљаја, Букар предуши ваљајући очима. — Још, још! — вичу ђаци, иако осталијема то не бјеше мило.
— Држ’ добро! Држ’! — вичу му. Фра-Брне се примаче, а кулаш напери пут њега копита, и да Букар не повуче свом снагом к себи, разби коњ своме
Са коња је цурио зној, а коњик не изгуби онај вијенац лука око врата ни ватраљ иза паса! — А витеже! — вичу му другови. — Је ли ја? Је ли? Ја кâ вељу... — Носи те враг бештијо!
— Дакленка: оп! — викну Дундак. Букар промоли главу. — Доли! Доли! — вичу сви. — Чучни па: оп! — Ја би ништо рекâ! — затутњи Букар у бачви. — Па реци! Шта је?
Нико други до Тодорина главом! — виче харамбаша, пљескајући дланом о стегно. — Он!... Он!... Он! — вичу пандури. — Какав Тодорина?... Који Тодорина?... Шта је тај Тодорина?... — Тодорина Дракчевић из Г...
Дакленка, ми запали иза дрва, па покојни викну: „Стој!“ па ондак: „Стани! стој! стан!...“ све тако, ка да десет људи вичу један за другим, а свакога пута натегне пушку, те све чујеш: „Шкљоц! шкљоц!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Здепаста као пањ, црни се на снегу. Сељаци је опкољавају, галаме да не би ћутали, сулудо весели вичу да је каса хиљаду пута већа од печата. — То је наша власт. А власт је каса. Власт је државна тежа од планине.
На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик. — Иде војска!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
његове војнике спопада смртни страх чим на градским зидинама примете какво уже или какву греду; они одмах почну да вичу како Архимедес ставља у дејство своје смртоносне справе и разбегну се куд који.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
А тек што се стигло у нови бивак И људи појуре да се сваки о себи побрине, вичу Ресимића: — Еј ти, наказо, трчи, придржи коња командиру. — Квазимодо, види стиже ли комора. — Ресула, тркни за воду.
цак. Па наједанпут, на то цак као лепо чујем где у предсобљу настаје ужасна узбуна и како сви углас вичу: „Отварајте. Помагајте, уби се Лаза. Лаза се убио!
— Ко је овај — виче народ са свих страна — шта хоће он, има ли он право да говори? — Има! Нема! — вичу други; има! нема! И све се узмувало.
— Срећко! — вичу сви. — Ама изигравају! Човече божији! Али не помаже: — Изгибоше! Јао, људи, не дајте! Пуштајте ме! Држ’те!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Пуцај ! Не дај ! Уа! — вичу стотине грла. — Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. — Лево ! Страном! За њима!
Уа! — вичу стотине грла. — Гру... гру... гру... — праште пушке по зеленој густој гори. — Лево ! Страном! За њима! — вичу кметови. И цео, дуг ланац луди, збијајући се у гомиле, јури на ниже страном да пресече пут зликовцима и да их стигне.
— Около! Заобилази! — вичу кметови, и гомиле се двоје : једни трче уз брдо да обиђу провалију, па да опет слазе пред бегунце, а други се враћају
И једни и други вичу из гласа. Ова вика поможе бегунцима. Пантовац једнако ослушкиваше и одмераваше ухом докле се потера растегла, па, кад
Митар истрча из куће, довикнувши оној двојици: — Пазите! Жена се пробуди, за њом и деца... Хтедоше да вичу, али их сам Јово ућутка. Чувши глас Јовов, Ђурица скочи с постеље и дохвати оружје у руке... Ослушну...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Но, ето, и овде некако чудо. Дрежде озебли и уморни. лупају и вичу. а нико се не одзивље. Изгледа да је тако суђено.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мило им се банит’ по уздаху туђем, — Развише му десни гвозденим оруђем. „Ево, сада вуци!“ вичу слуге веште, И Бровел је већем утурио клеште.
Краков, Станислав - КРИЛА
Код двоспратне куће је пуцњава све јача. Само се једно мало дете, све голо, мирно игра на буњишту. Вичу нешто. Мија чује куршуме како звижде, кидају дрво на огради, тупо пробијају меке зидове кућа, али не види никога да
Петровић, Растко - АФРИКА
Ја по цео дан гледам одозго ова два мала црнчета, голишава, толико лепа, умилна и весела. Не вичу, не плачу никад, не дирају ништа.
Головрати орао–ловац кружи над нама. Купачи, што се сапуњају травама и масирају сламом, вичу, да га уплаше. Кад, око два, пристајемо уз обалу, само неколико расушених пирога и мало утабане земље означују да
По некој ларми у даљини, тражећи там–там, наилазимо на дечаке који у једној забаченој уличици говоре гласно и вичу. Распоређују се за неку замршену игру, али се распрште кад нас виде.
лудачки љубазан, лудачки али ипак љубазан, да се ја скоро не бих страшио да му приђем кроз отвор, да ми остали не вичу: „Чувај се, чувај се, удариће те; чувај се удариће те!“ „Моа, фрапе жаме, моа фрапе жаме!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Грозни су они што га убише! РАДАК: Осветимо га! (Сви сељаци са исуканим ножевима вичу: „Освета!... Освета...“) Одсад где жива видим Турчина, Ту ће погинут! СВИ СЕЉАЦИ: Ту нек погине!
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
(гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се прави, а Турци зашли па кољу.
Затим не прође ни десет минута, па се тек одједаред врло близу до нас просу јака пушчана ватра, и ми зачусмо где наши вичу: ура! ура! То пуца батаљон кнегиње Наталије — али на кога? Ура! ура! пр.. пр.. пр.. пр...
У првим редовима нема ни једнога официра; неколико народних старешина више вичу збуњено, но што командују. Турке нисмо изненадили, они су нас дочекали спремни с пушком у руци, сваки на свом месту.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Убиствени замах челика наше артиљерије издиже људе као талас. Неки се усправљао. — Хоћемо ли? — вичу војници. — Лези, лези! — чули се гласови. Гррр-у — грми рововац. — Нема наређења. — Побиће нас наша артиљерија...
Опет ровови, камење. Отуда сунуше на нас бајонети... Ми прилегосмо с ове стране. „Предајте се!“... Ура! Ура! Уре! — Вичу и наши и Бугари. Мој добровољац кресну бомбу, и само је пребаци преко насипа. Грр-у! Полете камење. Готово ме затрпа.
Бугари падају, али још увек куљају, дерући се из свег гласа. Чујем повике иза мојих леђа, те сад не знам да ли то Вичу наши или Бугари. Уклештен сам. Војници се придигли, зверајући, на коју страну да отворе паљбу.
Узрујан жагор испунио је павиљон, а кроз оно брујање зачу се глас капетана „Фикуса“: — У стрелце! Други вичу: — Ево је... — Терај отуда... — Сад је под креветом... — Побеже!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Сад брадати Руси движут своје лопате, Један другом вичу: „Гледај саде, злопате!“ Сн'јег со двора чисте, на улицу вуку, Крестом себе по персију и по челу туку.
Мати отуд, одунд' баба грунда, На оцу се од јарости тресе дуга бунда; Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свâк вичу, Сви небогу несретницом дјевојку наричу.
Брк ми се црни, Брада ми расте, Бритва ми се затупила, Неће да брије. Киша ме лема, Ветар ме праши, Деца вичу: „Беж’, ето га, Сад ће т’ ујести!” Трогер ме гура, Маргер ме тура, Бирташ неће да ме служи, Сви ме терају.
Већ чарне твоје власи Од мирте венац краси, Зелене мирте сплет. Кићени свати вичу: Одби се вита грана Од плавог јоргована, Одби се с граном цвет. О, враг’ се, нево, врат’ се!
Онај дворац пун је вила, Чаролија, њиних сила, Пленителне песме кличу, Пролазећег сваког вичу, Кад будемо покрај двора, Не сећај се ти одмора, Идућ’ спавај — ал’ не сањај, Нит’ с’ ком’ јављај нит’ поклањај,
се наране и затворе надгледала, — једним словом била сам права кућаница, па штета што од моји гонитеља, који на мене вичу, није који данас видио... те би се љуте бриге, која га без нужде мори, опростио. Али, мој свете!
Па у дневнику, у узбудљиво доба кримскога рата, бележи даље овако: „Е, богами! право имају људи што на, ,Списатељку’ вичу! У мојој кући мало не бијаше данас за ручак стихова!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
она племена Којима твоја слатка немилост Прогони брата, оца, другове — То су валови, што засад кришом, Ал’ грозно вичу: „Освета!...“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена!
(Бој једнако траје. Турци вичу. Пушке пуцају. — Катуновић се враћа.) КАП. ЂУРАШКО: Шта је, војводо? Озбиљом кобном шта ми доносиш?
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И заиста, чим је ове спазише да вири, бели се на капији више оца, почеше да је вичу: — Оди, Јованка, оди овамо! Јованка на то одмах се забели. Весело, чисто трчећи полети к њима.
Нудио. Није морао да нуди. Чим изнесе, чује где му војници, грабећи да пију, вичу: — Хвала, чича! Он се загрцне. Суза радосница кане му у котао.
Ћипико, Иво - Пауци
Живио народ! „Живио!” ори се у друштву, а прихватише да вичу и сељаци, здравицама привикли. Међу сељацима поп Вране угледа Марка, човјека Машина, позове га и понуди пуном чашом
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
сама, Јер мушки одоше крчми управо од божијег храма, А вредне редуше, опет, у мутвак склониле главе, Па журе, лупају, вичу, да обед на време справе.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
САРОШ (их не чује, јер усхићено посматра Назину игру која је намењена само њему). БЕГОВИ (бацају Нази кесе и вичу): За нас играј, Назо! НАЗА Јок, за вас не, сал за Сароша! БЕГОВИ Аман, бре!
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Кажу да госпа Мања и њено друштво не знају како се изговарају по енглески оне речи, чули сте, вичу, нешто док играју, не зна човек да ли је људски говор или... Апотекарица настави да плете.
сви Грци, у сва времена, од Илијаде, сви су били политички врло емотивни, у политичким разговорима нагли и праскави: вичу понекад — али само код куће.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
као што га видимо, света, пак досад, и докле год људи буде, било је, има и биће моралиста који непрестано на људе вичу, псују и прете, и с трипода представљају им њиове погрешке, пакао и гром подижући, да својим сувим речма већу важност
« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?« чули, онда тек примечавамо да нисмо ништа разумели. — Асцетично живити зна
Она је волила да јој један зуб изваде, нежел’ да је правим именом вичу, И тако у овој ревности толико је успела да јој је само јошт пет (у којима се неколико достопамјатни развалина
»Та оће ли тај ваш Роман једанпут своју љубов почети?« — вичу ми моје читатељке. »Да видимо каквог је рода његова љубов?« Трпјеније, љубезне моје, само трпјеније.
»Да видимо каквог је рода његова љубов?« Трпјеније, љубезне моје, само трпјеније. Колико девојака има које сваки дан вичу: »Та оће ли већ једанпут тај суђеник доћи«, и у тој жељи покладе за покладама протичу.
Колико ји има што с највећим нестрпјенијем вичу: »Кад ће тај бал доћи?« Бал долази и пролази, али без да су њиове ципеле патосу сале досадиле.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— скрену ми пажњу старац. Зауставио сам батерију, да видим може ли се проћи. Чујем где возари вичу позади „Стој“ — да не би налетели једни на друге. Сјахао сам. Али која вајда, кад не смемо светлост да палимо.
— Чекајте... Кад батерија полети, послужиоци који седе на топовима, нека вичу: ура! Пошто је пут узан, возари су прво испрегли коње. Потом су послужиоци рукама окретали возове.
Сви би хтели први да прођу. Команданти се препиру. Нека деца плачу. Коњи се омичу у провалију. Војници вичу... Као да смо на неком вашару, и пијана руља навалила без реда, па сад, ко је јачи.
Један полете са сандуком који га повуче наниже. Вичу му они одозго да пусти сандук. Али он или не чује, или збуњен мисли да ће га баш сандук задржати. Сручише се у јаругу..
Уто се зачу труба на кршу. Цео свет поче да бежи као обезглављен. И наш магационер. Остадосмо сами. Чујемо где вичу: аероплан, аероплан! Рекох војницима да вежу коње и нека беже уз онај крш.
Жене плачу. Деца терају стоку И вичу за њом. Сви напуштају послушно своја огњишта, као да им нека бујица прети поплавом.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Напреже очи и виде: у даљини уз котлић седе вештице и ватру потпирују, вичу, једна другој очи да извади. — Нема га! Зашто си га пустила да оде? — рече прва.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Како л’ тебе по имену вичу? Куда ли си био намислио? Камо твоја дружина остала?“ А катана њему проговара: „Што ме питаш, Мустај-беже Лички?
Од које си земље и крајине? Како ли те по имену вичу? Ко л’ је тебе на ме оправио да ме мучиш са мојијем друштвом? Зар ти мало ћара по крајинам’, но т’ донесе ђаво у
сата, ев’ Недићи рана допадоше, — пребише им Турци обојици из пушака ноге до кољена; обја сјела један до другога, они вичу, рекô б’ вино пију, око себе Србадију рабре, пушке пуне, на Турке бацају.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Какве војске? — трже се Јованче. — Ево их од раскршћа. Усташе и још неки, ваљда Талијани: вичу нешто на туђем језику. Упашћеш управо међу њих. — Онда нам нема друге него у Гај — рече Јованче.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
се држи, који често падају у грех, тако да многи и полуде и из памети изиђу; једни и помаме се те се деру и по сокаци вичу.
БЕСОВИ ХРИСТУ ГОВОРЕ И тада викнуше бесови из људи говорећи: »Што је нама и теби, Исусе, сине божији, — вичу ти љути разбојници код пута, ти душегубни ловци код запете њихове замке!
Муте се, углас вичу, псују се и коре несрећом, исходом. Нити један другоме што разбира у плаху пронеразљиву страху говора кога; други
Мужеви на своје жене ковлаишу, ману износе и протерују их и жене на мужеве вичу и пркосе им. Старци на младеж злослове, младићи старе нимало не почитују него и бешчасте их. Од свију поштења нестаје.
Беседу хватају, вичу на њих и туже се, штоно би ваљало поповом чинити и на људе меркати то су сад људски послови, јер смо подобни томе; не
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
По неколико се пута рукују и вичу: „Ај’ са здравје!“, али не пуштају одмах руку: држе га дуже за руку и све нађу понекога да поздраве.
Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!
Сви се тресу од силног смеха. једни вичу: „Леле, тугоо, куче у чашире фатило се у оро!“, а други почели да вичу: „Уа, уа!“ и сити гледања и његовог играња питају: „Ако ли, море, да му прикачимо на реп тенџеру?!
Тек мало после неко се мешкољи, загледа у комшијску таблицу, виче: „Мућни!“ Нацко одговара: „Мућкам“. једни вичу: „Мућни боље!“, други опет: „Добро је, добро!“ понеки додаје: „Добро је! Што да се мућка?