Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Он остави мене и кнеза Теодосију, виш̓ Ваљева са оно 300 Гружана с топом, да онде чувамо, ако би Хаџи-бег продро и у Ваљево дош̓о.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— прекиде га Радан, а јетко се насмехну. — Какој кући? Ти мислиш оно је моја?... Хеј, мој куме! Узловић — Узловић! Виш, ту ми се попео!... — и показује прстом у теме. — А деца, куме? — Те, деца — моја деца?... Није свет решето!
Ја сам је и набавио капетану. Ево, где је окрњи црно дете на броду више Петрова вира!... Виш, па девет пута, мој куме, и — ево докле сам доспео!...
« — »Море, донеси ти штогод деци капетановој на пешкеш«, велим му ја, »па да виш онда!« — »Ама, ако хоће само, донећу — ко не би, само нека буде вајде!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам кô парипа: Да виш како ага ђипа.
Ја га уби, ма и себи Живо срце сасвим преби. Ох да можеш, мати, мати, У срце ми погледати, Да виш пакô што ту гори!“ Глену горе коме збори, Ил' је дремâ, оли дрема, Ал ма како, сад је нема.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
КУЗМАН: Да виш, ја сам намислио и оне друге ископати. ДАМЈАН: Зашто то? Куд ће ти лепше, него кад их у потаји држиш.
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
(Јелици.) Слуга понизан. ЈЕЛИЦА: Збогом! БАТИЋ (одлази). МАРКО: Виш, Јелице, овај није из румана, ал је зато опет красан дечко. ЈЕЛИЦА: Ах, татице, кад би се удала у Бечу!
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
251. Сова сједи на букову пању, Виш’ ње ор’о на јеловој грани. Сова орлу тихо бесједила: “Иди, орле, не намигуј на ме; Сад су људи чудновате ћуди, Пак
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Елем, наш ти се Жико љуто опизмио на њега. Кле га куд год пође и 'нако, да виш', укле га. Ишћераше ти нашег ћопу Иву, због оне младе, па, ка' да није ништа ни био.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Па ти му они лепо донеше калем и ’артију, а један исукао го тесак виш’ његове главе, па му ђидо подвикну: »Ајде, вели, драговићу мој, испружи се ти ту.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
64. Мртво живо из шуме вуче. 65. На царевићу без узла кошуља. 66. Навр пласта шака шаша. 67. Нађо тиће брадиће, виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке
65. На царевићу без узла кошуља. 66. Навр пласта шака шаша. 67. Нађо тиће брадиће, виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке враћа. 68.
66. Навр пласта шака шаша. 67. Нађо тиће брадиће, виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке враћа. 68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69.
67. Нађо тиће брадиће, виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке враћа. 68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69.
Нађо тиће брадиће, виш' брадића усточиће, виш' усточића носочиће, виш' носочића гледочиће, виш' гледочића челочиће, виш' челочића Гојко крмке враћа. 68. Ноћу стеоно, а дању јалово. 69.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!
Он не показа превелике жалости. Најбоље га утеши Дундак, с којим је до подне осушио оку мученице. — Виш! — рече му Дундак. — Он бијаше бриљузак, брате. Ти знаш шта ми у Котарима зовемо бриљузак?
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни Он полаже виш'њих... И свуд из неба, с врхова, и лука, Звони и звони: „Осана во вишњих!“ ...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Цар није знао шта ће чинити: не смије да разгласа, а не море се лијечити. Да виш сад мога везировића! Обуче шехско одијело и пође царскоме двору. Ту замоли слуге да га пусте пред цара. Кад хоћеш!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Хвалисавац размеће се — Тиме само себе вара. Виш’, оваки дарак само, ’Ваки дарак рај отвара.“ »Невен« 1881. РОДИО СЕ ХРИСТОС!
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Не дај мени своје руке, Куд ћеш у мрак срцем голим, Окрени се, стегни срце, Заборав’ ме, ја те молим. Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
XИX века, штампао и следећу: ОПОМИЊАЊЕ Видиш, цвіету љубљени, Како ј’ време сада, Са виш грдно царство је, Кратка љубав ѕтара. Чувај ѕе, не дај ѕе Лаѕно превариті, Невјегно, нестално Јесте вриеме сада.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
јашем, Да бос тапкаш поред мене, Да ти бритки ја мач пашем, Бака прелу да т' приђене, Да т' оседлам к'о парипа: Да виш како ага ђипа.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
пада сјеме из жуљавих рука; А озго отац силази све ближе: Уз пратњу силних и чудесних звука Ореол сјајни он полаже виш' њих... И свуд из неба, с врхова и лука, Звони и звони: ''...Осана во вишњих!''...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Карановца, Сопоћане Рашки на извору, задужбине светога Стевана, српског краља Првовјенчанога; да видите Папраћу велику виш' Зворника, Спречи на извору, под високом гором Бороговом, задужбину Вукана жупана; да видите Високе Дечане код
Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш’ Србије по небу ведроме. ’Ваку прву прилику вргоше: од Трипуна до Светога Ђурђа сваку ноћцу мјесец се ваташе, да се
Другу свеци вргоше прилику: од Ђурђева Ао Дмитрова дана све барјаци крвави идоше виш’ Србије по небу ведроме, да се Србљи на оружје дижу, ал’ се Србљи дигнут не смједоше.
А четврту вргоше прилику: виш’ Србије на небу ведроме увати се сунце у прољеће, у прољеће на Светог Трипуна, један данак три пута се вата, а три
роне, дахијама овако говоре: „Турци, браћо, све седам дахија, ’вако нама инџијели кажу: кад су ’наке бивале прилике виш’ Србије по небу ведроме, ев’ одонда пет стотин’ година, тад је српско погинуло царство, ми смо онда царство
ћуприји насред Колубаре: кнез Алекса, Бирчанин Илија, Аџи-Рувим насред Биограда, једног дана, а једнога часа, виш’ њих јарко помрчало сунце. Мемед-ага конаку похити, не би л’ још ког Срба застануо, да још бира ђеког да пос’јече.
Надалеко сусретоше Турке, повисоко од бијеле цркве, виш’ Врањевца, дубока потока, на високу брду голетноме, ђе Љешници јесте на погледу.
И данаске стоји коштурница од Србаља и још од Турака виш’ Врањевца, дубока потока, на високу брду голетноме; та знаће се њино разбојиште док је Цера и Видојевице и на небу