Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
гробницу У предјеле св̓ јетле вјечите радости Да глас моје лире с гласовима слијем Лика бесмртнога код пр̓јестола Вишњег.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Ватите се кола тога, Од вишњег је оно Бога: Руком држи братац брата, Близу срца њега вата. Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да
Нема чуда до од вишњег Бога!... Но гледнимо сад јунака свога. У пећини једној је Милета, Тамо бура сагнала га клета, Тамо ума ватру
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
живећ, од јада сама, огромним грањем у небо ниче, кô преклињући свет-мучениче дижу му с' руке, огранци голи, рекô би вишњег преклиње, моли, ил' ветар само сухим грањем јечи, јауком дугим кô да збори речи: боже вечности, боже тренутка!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
руна двеју липа назире се софра, модра и бескрајно удаљена, за којом вечерају узрујане звезде, а у заумној дубини Вишњег модрила Неко наизменце свлачи и облачи коласту аздију.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ову саму књигу, без никакве друге, Мелхиседек читајући, свештеником вишњег бога постао је. Ово је књига Аврамова, Јовљева и свих патријарха, кад јошт није било никакве друге, коју, читајући, к
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
и ви други дуж Дунава, и ви други где је Драва, и сви други, тамо, амо, Амо да се поиграмо! Хватите се кола тога, од вишњег је оно Бога! ........................... ........................... Бр.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
горди адским самодржавијем, заслужена то му је награда и његову злобну легиону што су с' дигли небом завладати, вишњег творца престола лишити.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
час доноси Јасног звона јасне гласе, Час далеко њих односи На сахрану у таласе Сињег мора далекога, Ил’ у дворе вишњег Бога.
на по пута оста, Вила руже давно увенуле, По гробу му пелена је доста, — Другог брата по гробу просуле Невен-семе вишњег духа руке, Златни невен вечно на њем’ траје, — Тамо путник пушта уздисаје: Овде пута заборавља муке, Духом младше