Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Земља је погорела и опустела. Понеко сеоце остало је на миру, душманска га војска није потрла, вије му огањ освете тршчане кровове у прах и пепео згарио — али за то понеко сеоце, понеки је челичан син народа, као
Све је то покрила сива магла. Ишла сам лаганим кораком даље, нико ме вије гонио, а нико ме није на путу задржавао; слабо сам кога и сретала.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако вије само упркос наредио да се то дете у наш потес закопа! — Јес', господин-попо душе ми!
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сима оде. Људи стојаху неми, оборених глава. Беше им тешко гледати човека где се пред њима као црв вије... Петра изиде из куће. Она није ништа знала о свему том. За њу беше само чудно то: што толики свет стоји.
Ишао је полако, премишљајући шта све да му каже. Угледа попову кућу, види како се мирно вије дим из баџе. Он се осврну опрезно на све стране, да га ко не гледа, па заобиђе иза куће.
Али сад, кад га види онако пресавијена где сузе лије, где се вије као црв пред ногама његовим... сад му све оде... Он је мислио светити се зликовцу, па сад види кукавицу.
Већ беху на домак кући. Кад виде Станко како се мирно вије онај бели дим с крова његова и како право иде горе к небу — њему заигра срце....
Па изиде из шанца... Све је стало недахнимице и гледаше како се вије његов вити стас. Јуначко срце Заврзаново не може отрпети, него скочи на бедем шарампова, погледа доле, па викну: — О
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
да се шарени после подне сокак од момака и од девојака; ала ће да замирише од калопера и мајкине душице рогаљ где се вије коло!
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Рано, госпођо, остао без оца, сами видите: како данашња деца то не признају, а она гуја уме фино да се вије око њега. Господин са оном нарочитом кутијом иде у Економно Одељења да тамо препоручи свој патент.
Црњански, Милош - Сеобе 2
А нови росијски посол, гроф Кајзерлинг, још вије дошао. А неприлика је и он, Копша, због тих официра, имао. Многи га официри, који му узимају новаца, на зајам, после,
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
СМРДИЋ: А шта је вајде данас да метнемо, сутра ће га скинути. ШЕРБУЛИЋ: Барјак нек се вије засада у Граници, гди су сви солдати. СМРДИЋ: А нас могу потући батинама.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
О помози, Боже силовити! Вијар вије, а празнина режи — О страото, срца ми не стежи, Боже — небо — тамо — страшна чуда! Одо доле, доле — али куда?
Неколико овде је дрвета, Ал' де расту, то су места света, Њи је тужно посадило доба, Свако с' вије више једног гроба, По гробови трава обилата, На декоме цвећа умиљата, Ко зна кога гроб овај покрива, Можда цветак
препречио, Преко њега скачемо лагани, И ево нас на другојзи страни, А одавде све још убавије: Како само долина се вије, Како гора подигла се густа, А по гори све та липа пуста, Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу,
Он у среди у тамбуру бије, А коло се око њега вије, Ао брацо, ао тамбурице, Удри жешће у те ситне жице, Ситне жице — ситнији кораци, Нек се знаде кад играју ђаци!
санак, Њему с' чини е се бели данак, Па сред купа јада и чемера Лаж не види да је и невера, А не види де се гуја вије, Де му гуја насред срца седе, Де му гуја врелу крвцу пије, Крвцу пије, живо срце једе, Веће спава сладак, сладак
Ал' што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише, — Е па дотле, а куда ћу више.
Али ништа, шат још доцне није“, Те полако дворима се вије. И у дворе Гојко улегао, А лепо га Рајко дочекао, Понудио кâ што ваља госта, Мудрих речи прозборио доста, Па је
из горице соко, Око њега оно пусто перје, Дваест друга, дваест златних пера, Сваком вјера тврђа од камена, Њима вије, њима Милун бије, На све стране турску крвцу лије. Боже мили, да вељега чуда!
Путник свира, песме вије, Ветрић купи гласе тије Па и носит лаган оде На 'ну страну ладне воде; А ту једна мома била, Баш водице заитила,
Силни огањ из недара бије, Пламти, букти, у дрво се вије; Дрво гори, губи се и троши, Мени данци за лошима лоши. Јоште мало па сам пра и пепô, Над њиме се нагло моје
Кад је пошô, драги рекô: „Кад се врне бело јато, Ето мене назад, злато!“ И назад се јато вије, Ал' међ њима драгог није. Пита мома бело јато: „Куд се деде моје злато?
“ Па с' примаче, погледа га Како тече, како с' вије, Међ цветићи како с' крије, Како шапће и жубори: „Пи ме, пи ме“, канда збори.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Снага јој се крши и вије као змија. Само јој очи раширене, чудне, тамне, а опет тако светле... Песма и свирка са свадбе све јаче.
Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их.
капије, ускаче с коњем у собе, гонећи испред себе свираче и Фатиму, која се, у белим, свиленим јелецима и шалварима, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно, из свег гласа: Ја не жалим снагата моја!
Ч’а Масе узео чампаре, крши се као чочек, вије, пева и изваљује на скутове женâ. И слуге дошле у собу, стале иза пећи, до врата.
А снашка Паса се баш највише око њега вије, игра му: час као роб, погнуте главе, благодарно, до црне земље; час мило, нежно, гануто, сестрински.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
дубоко гуја пану, баш усред срца мог, ту гризе грдну рану живота грехотног. Вије се у округу, сећа ми слабу моћ на љубав и на тугу, на сунце и на ноћ.
Још ти се швигар огњена репа у вечној муци вражија чепа по паклу вије, А ти се жељом искушитељке машаш очајно пропала раја, да паднеш опет са златна краја празне петељке: Та још ни репа
Задимио Селим-паша нештедимице, на прозору дим се вије чак до гредице. дим на стаклу тамно пише чудновати шар, мрке брке, мор-доламе, дуги џевердар.
Зло је по нама! Мрко чело, мрки брци, мрка долама.” Селим-паша мирно пије жути ћилибар, — све се гушће стаклом вије чудновати шар. ,,Леле мени, жалосници сад је баш одја'о!” Тек што рече, на ложници шкрипну врата — јао!
Задимио чибук страшни нештедимице, на прозору дим се вије, чак до гредице. Буновно се дим за димом вије кô и пре, на прозору слике шара од којих се мре.
Задимио чибук страшни нештедимице, на прозору дим се вије, чак до гредице. Буновно се дим за димом вије кô и пре, на прозору слике шара од којих се мре.
” Туре га поздравља, ,,Осман ти се паша понизно јавља: паша је близу, тек ту што није, ено, гле, на брегу барјак му се вије!
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Лептирице, звона, зденци! Облацима двама-трима бацају се брда, венци. Чокешина чохом вије и варничи вечерима изнад воде Жеравије.
(Кроз десетерац глаголом трајним - љескај, предјеле.) А боров вјетар куд би да вије? Пут сињег мора, пут Паноније?
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Ту златан Мјесец постељу вије, диже се Сунце у јутро рано, у ноћи Баук у бубањ бије, шапуће лишће ко зачарано. Сунчева мајка у двору преде,
Над водом страши висока брина, вије се стаза низ камен крти, испод ње клепет дивовског млина, кашикар точак хитро се врти: капљице праше о стијење
А кад погледаш са врха горе видиш у дољи — трепери море, бијеле се једра сјајна ко дан, то плови Мачор капетан; вије на вјетру заставу ратну, по свијету тражи рибицу златну.
А свака бајка, ма како чудна, није ни празна ни узалудна. Истина у њој пупољак вије, под плаштом тајне брижно се крије, просине само понеки зрачак, чак и у причи „Пијевац и мачак“.
Какав је Мачак Пјетлићу друг знало се шумом уокруг. Зими, док моћна мећава вије и обноћ бура по шуми виче, Пијетао лежи, пећице грије, а Мачак прича ловачке приче.
“ Узалуд Мачка дозива друг, далеко бјеше зелени луг. Стари се Мачак за ловом вије, Пијетлића свога ни чуо није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плави вије се дим; ту живи Мјесец и бака с њим. Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека... пролазе сати...
Буљук се звијезда уз Мјесец јати, облак их сиви пажљиво прати. Доље на земљи стаза се вије и јунак језди, Делија нека, лопова чета уз пут се крије: Небојшу храброг засједа чека.
Хајдемо кући, мени се спава.“ КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ У шуму тајна стазица води под сводом лишћа у сјени вије. Ко ли то стазом по ноћи ходи? У шуми густој ко ли се крије?
Небо се мрачи у руху мрком, олуја силна долази трком. Док вјетар водом бразда и рије, над малом барком галеб се вије, познаје бурне дане, види Мачак у пропаст лети, па, оштро виче: „Потоп ти пријети, врати се, капетане!
“ Као труба Сивко њаче, пијевац громко кокодаче, Жућа вије као вуче, а Цицибан мијауче.
А око млина, у лудом хуку, мећава бурно ковитлац вије. У тихом гнезду, под стрехом самом, врабац се врапцу под крило крије.“ Ватра се гаси.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Преда мном поток вије се и краде К'о сјајна пруга, светао и чист, И баца искре на гранчице младе, На шарен цветак, на зелени лист.
Са мрачних домова њини' И древних, камених платна, вињага густа се вије, Ил' шуми на висини, И као прастаро гробље лиснатом мрежом их крије.
Ту гњездо јеина вије, И змија одвратно мили и гуштер по травном поду. ВИИ НА НОВУ ГОДИНУ Лете дани и године, Вечитости то је ход — У
Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће.
У његовој руци што је горе диже, С упаљена луча рујни пламен лиже. Дим се вије, мота — и колути јуре У капију тврду и зидине суре. Ко је ово момче? Који јад га слама?
И суморни бродар, прекрстивши руке, Мирно слуша холуј и његове звуке. Он ништа не тражи, ни за чим не жуди, Не вије се уздах из његових груди. К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
У прво време и Љубица стаде зачуђена и посматраше како се вије и таласа велико дечје коло, а у средини стоји Гојко сасвим друкчији, достојанственији, па показује нешто једном дечку,
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 56. Облак се вије по ведром небу, И лепи Ранко по белом двору, Опроштај иште од своје мајке, Од своје мајке, од свога оца: “Опрости
гране до зелене траве, Да се пењем теби у врхове, Да ја гледам низ море галије; Сједи л’ моје драго на галији, Вије л’ му се јаглук на рамену, Којино сам три године везла, Увезла сам три дуката злата, И четири свиле ђувезлије. 119.
“ 190. Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.
230. Сунце ми се крајем вије, ладо ле, миле! То не било јарко сунце, ој ладо, ој! Већ то био брат и сеја, ладо ле, миле!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Јаук и гробље је народ мој. А сјајна прошлост је лаж. Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена.
У револуцији. 1818. За студентесу, Иду Лотрингер ЈУГОСЛАВИЈИ Ниједна чаша што се пије, ниједна тробојка што се вије, наша није. Здраво да си ми Загорче црни, лукави, злослутни, тврдоглави, ја те волим.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Нико је не зна нити познаје. Ко дух, ко авет поноћних снова Ил из пророчких да је гробова: Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело, Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
приђи оној гранатој дуњи насред винограда, осетићеш њен чудновати мирис; лези под њу и гледај, како ти се над устима вије опушћен грозд од чардаклије... не треба ти ни да се мучиш, само зини...
ха... ха!... разлеже се смеј веселих берача, а тамо код разора, где су саме девојке, вије се весела, сеоска песма... Кипи рад, весели се срце, а рука се све брже и брже маша дебелог, једрог корења...
гомилу као град; цепа се и пуца комишина на зрелу корену, шушкољи корење отиснуто са рпе, севају једре раденичке руке, вије се српска, девојачка песма, пролама се врисак момчадије и смех веселих комишилаца, а рад кипи све брже и брже, све
« Свршише то, па продужише редом,, све песму за песмом, лепшу за лепшом, милију за милијом... Вије се дивна песма, ал' и рад не стоји. Онда се тек и ради, кад се њени гласи разлегну.
све му то дође на очи, и осети тежак сумор; нека магловита туга поче да му се вије око срца, око груди, поче да га дави свега... Легао је онако обучен у кревет.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
СЕРЕНАДА И АЛЛЕГРО Са три свирача у црноме плашту, Са шеширом на ком се перо вије, Узев у помоћ источњачку машту, Прикрашћу се, ко лопов што се крије, Са три свирача у црноме плашту.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гњ'јездо вије: овде му је поготову материјал к славном дјелу. и тријумфа дични в'јенац, да му краси главу смјелу.
Иван чашом наздрави освете, светим пићем, Богом закршћеним. Б'јеле власе низ плећи просуо, б'јела брада вије до појаса; руке старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Цијев од дуге пушке одигла му некакву суру кабаницу. Око феса обавио чалму, лијепо се види како му кита на глави вије. За овијем указаше се још двојица. Иђаху раздалеко један од другога.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Вино од лозе, млијеко од козе, човјек од човјека. — Орлови најрадије самци лете. — Орао се увијек на висине вије. — Животиње су шарене споља, људи изнутра. — Мучно човек увек једнак може бити.
Вук на вука ни у тору неће, А камол’ би брат на брата свога. Вук не вије што је меса гладан, Него вије да дружину свије. Где је добра старешина — Весела је сва дружина.
Вук на вука ни у тору неће, А камол’ би брат на брата свога. Вук не вије што је меса гладан, Него вије да дружину свије. Где је добра старешина — Весела је сва дружина.
Отуда ова изрека. Не гризеш ти мени уши, веће онај што се вије изнад мене. — Казао зец жаби кад му је гризла уши, а он од орла није смио да макне. Нијесу биле ни зреле.
и два бијела војника а међ њима црвен капетан; на другом су два прозора, на трећем два огледала, над којима се вије равно поље, а над пољем шумица? (Глава, уста, зуби, језик, нос, очи, чело и коса) 27 — Дању сам лажа, а ноћу истина?
(Свилобуба) 139 — Већи ивер од кладе? (Сврака и реп ка њој) 140 — Вије кâ вук, иђе кâ вук, коље кâ вук, длака кâ на вуку, а вук није? (Вучица) 141 — Виче: „Пођʼ-пођох, пођ-пођох!
(Мравињак) 150 — На царевићу без узла кошуља? (Јаје) 151 — Наш војвода воду пије, А над њим се барјак вије; Круну има, краљ није, Сабљу има, војник није; Оструге има, војник није? (Петао) 152 — Не има руку, а љешњаке бере?
(Змија) 158 — Преде, а ништа не напреде? (Мачка; — мачак) 159 — Роге вије, коза није, Самар носи, кљусе није, Траву пасе, овца није? (Пуж) 160 — Сам лончић у пољу ври?
(Пуж; — спуж) 4 (БИЉЕ) 176 — Бијела се роди, зелена одрасте, црвена умре? (Трешња) 177 — Вије се као узда, — узда није; канџе има, — мачка није? (Купинова лоза) 178 — Госпа у двору, а коса јој на двору?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
те у вићку. 10. Во буче, па пуну кошару набуче. 11. Војвод воду пије, над њиме се барјак вије. 12. Гвозден сједи у лугу у гвоздену клобуку, сузе му капљу уз јелову кацу. 13. Губицом рије, а г...цом жиле вади.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У берачкој вечери, Симкин смех, злобан и радостан, дуго се вије и беласа у жућкастој тмини велике кухиње, над округлом софром окићеном погуреним надничарима, а грубе руке спуштају
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Разлика и вије тако велика, јер терџуман је тумач. Сима је умео да тумачи говор са седам језика и да говори на седам језика.
Нишлију, плач и појање су се стапали са густом топлином преподнева, заударале су воде из јарка код Стамболкапије, нико вије нарицао, чиновницима се, испод цилиндара, цедио зној, јата крупних рода и дивљих патака кружила су брзо, над
Новаца вије имао, ни познанстава. Изгледало му је најбоље да се увуче међу пашине момке који су свакога дана гонили камиле на
Тако говори Стојан, али то ипак није Стојан кога је Петар познавао, то је Стојан кога он никад вије видео и који ће га, можда, посећи. Љућу благост није осетио, па буљи у тог непознатог пред собом и бежи, препаднут.
Некада, ова уличица, чудно умртвљена поред Зерека, вечито живог, и није водила на Калемегдан; вије водила нигде. Запуштен и ничији ћорсокак, била је место на којем као да су се гомилале, у отпацима, изанђале дорћолске
Није морало да буде баш тако, могла је да га задржи и за себе. Али у томе је и била сва зачкољица: вије га хтела и за себе, него само за себе.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
ледених гора, Не питајући да л' је когод гледа, И да л' је слуша; и сред мртвог дола Ц'јелога в'јека звонку пјесму вије, И најзад умре - без имало бола Што јој пјесму никад нико чуо није! Ј.
што певах неће пропанути, Након мене хоће останути, Док се поје, док се винце пије, Док се коло око свирца вије, Докле срце за срцем уздише Е, па дотле, а куда ћу више! Бр. Радичевић ИИИ ОНАМО, 'НАМО...
А одавде све још убавије Како само долина се вије! Како гора подигла се густа! А по гори сва та липа пуста! Липа цвета, цветићи миришу, А уз мирис ветрићи уздишу, А уз
М. Ракић ЛИИИ СЕРЕНАДА (1—З) 1 Аллегро Са три свирача у црноме плашту, Са шеширом на ком се перо вије, Узев у помоћ источњачку машту, Прикрашћу се к'о лопов што се крије, Са три свирача у црноме плашту.
Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као љиљан први, Само им златно меко
златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме, к'о кад вије Вјетар у сплету сасушених трава.
Нико је не зна, нити познаје. К'о дух, к'о авет поноћних снова, Ил' из пророчких да је гробова; Брада се вије, прамење бело, Занесен поглед, дуго одело; Погледом густу таму прожиже, Дршћућом руком вео подиже Са будућности срамне
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
првопрестолнијех; над престолом свакојијем стоји на воздуху једно коло сјајно, како што је коло Сатурново, те се вије и те зраке лије.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Али се мора напоменути, исто тако, да се Јаћим у овој гужви вије баш тако необично ни осећао, пошто је он по позиву своме на такве гужве одвећ био навикао.
примили скромно уточиште, обезбеди свега по једну повратну карту од Беча, над којим се, постоји дубоко веровање, још вије његова племенита душа, па све до Београда, докле је чак његова неумрла хришћанска слава допрла.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
А све ту изједначава у својој непристраности та прашна некропола с фестонима паучине, у којој, мјесто када тамјана, вије мирис мачјег урина.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
везали га за колац... наместили се људи, пружили пушке и чекају знак... а друмом се вије облак прашине, све ближе и ближе... »Стојте« викну неко... Освртоше се, а из оне прашине види се бела марама...
И уз то једнако, уза сваку мисао, и уз саму њу, уз оно страшило, трепери и вије се друга, она светла и слатка мисао, која га непрестано држи у грозничавом надању... Све се роји , ври...
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Спава ми се. Још да легне тело У тај сумор, мртав, што се вије. У ту душу, у ропац, опело, Да потоне све што било није, Да потоне...
Спава сан среће, к'о дан после кише, У дну сутона који неће проћи. Спава сан среће. Дах гроба се вије Животом, болом, временом простора; Ничега нема што умрло није; Тишина пуна скамењених бора.
Младост и све цвеће створи се пред оком. Ја осећам из њих како бол се вије: Замириса уздах из оног што није, Што остаје, труне, у сну у дубоком.
И своје срце не чу како бије, А ноћ не виде поглед што му гори, И жеђ живота под којом се вије, С којом се као са осветом бори. Крв као савест не даде му спати.
Пролећна песма свуда се вије, Као молитва, из наших груди За браћу, коју још ропство крије И за Србију да се пробуди. Пролећна песма свуда се вије.
Пролећна песма свуда се вије. 1912. Доћи ће ми скоро све што је потребно За одлазак дуге, једнолике патње: И постеља чудна, и звоно погребно, И
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
врата и девојка вратарица, а у средишњем су делу сунце, месец и звезде у које је девојка одевена: Високо се соко вије, Још су виша граду врата; Анђа им је капиџија: Сунцем главу повезала, Месецом се опасала, А звездама накитила.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Ти ми некад сачува образ, право је сега и ја да ти вратим... Сви сте слободни Земљаци сме. Вије в туђина да печалите, и ја такец... Ракије да се напијеме, ама турски, а не каурски... Седите!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
„Што дубље, то је боље“, Помишља копач стар Тарући с чела зној; А онај прамен магле, Што му с’ над главом вије, Из луле му је дим. Кад је већ на дну био, Десницом пипа шпаг, Погаче комад налази, У меден једе кус.
РОДИО СЕ ХРИСТОС! Родио се Христос, али не за маме Који ’но се плаше и од своје сенке, Којима се вије по свакоме ветру Кукавичје перо врх срамне челенке.
— Застава се црна На „Матици“ вије; Што потреса душу моју То је још црннје. С Богом, стари друже, — Од сад гробник тлени!
Краков, Станислав - КРИЛА
Све се претварало у огромну тугованку досаде и бола. Смрзнутим рукама војник је покушао да за вије дуван. Високе борове шуме указале се. Кроз њих просечен пут силазио је у долину.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Дим, што се вије међу дрвима, може да значи најдивнију ствар на свету — домаће или најужаснију — пожар. И понекад сва цпећа и сва
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Више мене славуј птица Тужне своје песме вије, Кô да чита с мога лица, Па ме пита како ми је? Мени ј’, друже, нешто лако Како ј’ данак огрануо; Сневао сам да
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
И тко грли и цјелује своју лепу снашу! Овако седећи, мислећи о зими, Сад се, рекох, вије цв'јећа баши Дими, Кој' у теплој Грецији шиље дим дувана Мухамеду на небо с ђаурска дивана, Ружећи веја имена негда
се по б'јеломе вјечно свјету скиташ, И к твојему нешчастију сад ни свирца није, А без свирца траљаво се в'јенац љубви вије...
Пачић ЈЕЗД КОЊИЧКИ Лепо сабљу тргнут бритку И у љуту рушит битку, Кад нас трубе зове глас; Знамен кад се напред вије, Бубањ поступ вес’о вије, На јунаштво храбру нас.
сабљу тргнут бритку И у љуту рушит битку, Кад нас трубе зове глас; Знамен кад се напред вије, Бубањ поступ вес’о вије, На јунаштво храбру нас.
О, прими мене, мајко небеснице, Тебљубног прими сина у наручја, Кој’ с’ око мајке нежно вије, Танка к’о вињага око стабла.
Камо нам разум? Када се варати дајемо једном неискусном дечку, Коме у жилама крв ври, душа с’ у пламену вије, Те му је тесна постојбина, тражећи широка света.
Облак се вије, Сунце се крије Сербији. С Делиграда, Неготина и Кладова тутњи, А Морава предаје се горке судбе слутњи; Већ и
Брат вам се вије, Нек’ срце бије Србину. Ах, хоће ли божје око Срба озарити, Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити, Љубвом,
Где срце бије, Ту с’ светлост вије Сербији. 1839. Милош Светић МАТИЈА БАН МОЛБА ПОТОКУ Поточићу, сребрну Који ваљаш
Око свог обраслог са невеном гроба, Око славе вије с’ дух му свако доба. Равне коцке дуси ту с његовим брује; Венце славе њине све земске олује Нигда спирит неће,
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1914) У КЛАНЦИМА СЕ МОЈА ДУША ВИЈЕ МЕЋАВА Бескрајна и бела пољана почива, Као мртав херој залеђена трупа, Коме бели покров ловоре прикрива.
Тада залуд плоче слаћеш са Синаја! (1915) КАО ПРОМЕТЕЈ У кланцима се моја душа вије И чини ми се они исти кланци Кроз које прођох, где се патња крије, Стежу ме, кô тамнички ланци.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Небо му с’ чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол. Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчан зрак... Стреловит после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»Које цвеће најхубаво расте? — Најхубаво цвеће бршљаново, Јер се вије уз борје зелено, Као момче уз лепо девојче« (нар. песма, Софрић, 53; слично и: СЕЗ, 16, 280).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Прам његове густе косе Јецајући ветри носе И где паде, крста кије, Густи бршљан да се вије. Ах, за мртве ко да мари? Само гавран ту шестари; Ал' се и он брзо вине, И губи се у даљине . . .
Преда мном поток вије се и краде Кô сјајна пруга, светао и чист, И баца искре на гранчице младе, На шарен цветак, на зелени лист.
спавају поља и влажне црне се њиве; Крај сниских ограда свуда висока трава се пружа, Где бршљан узвијен ћути и дивља вије се ружа.
Са мрачних домова њини И древних, камених платна, вињага густа се вије Ил' шуми на висини, И као прастаро гробље лиснатом врежом их крије.
Ту гнездо јеина вије, И змија одвратно мили и гуштер по травном поду. 1890. ЈУТРО НА ХИСАРУ КОД ЛЕСКОВЦА Са пустих, далеких поља јутарња
море и жубор кладенца чиста, Поклоник пролази туда и струју ледену пије, И џигит нполеће с коњем, и бели башлик се вије, И копље Високо блиста А деца севера тавног, журећи на базар шумни, с мазгама пролазе туда тражећи добити своје; о,
пали, Снуждио се листак, не жуборе вали, И кад ветрић пирне кроз ту жегу љуту, Врео прах се диже по равноме путу Па се вије, кружи и све шири бива, И кô лаки вихор у небо се скрива. Боже, шта да чиним да себе разгалим?
По обали росно цвеће Чаролијски вије сплет, Ал' где орô небу леће, Лепши тамо ниче цвет! Над обалом, небу горе, Тамарин се диже двор, Сваке ноћи, сваке
Са њених висина Не вије се бршљан, не шумори цвеће, Хладна пустош бије из њених дубина, А језеро мртво никад се не креће.
Крај њених зидина славни Свештена протиче река и плодне спавају равни. Град многољудни овај кô бели лабуд се вије Из густе, палмове шуме, што платна његова крије.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
Небо му с' чини да пасти мора, А пуста земља сам један бол… Тихо се вије, облаке гони, Презирућ гледа у сунчев зрак… Стреловит, после на земљу рони И крвљу капа земаљски мрак… У Сумраковцу,
Станковић, Борисав - ТАШАНА
У дну баште назире се некадашњи шедрван, пресушио, зарђао. Иза њега, по остатку старога зида вије се ладолеж из кога вире трошни, земљом и травом покривени каменови.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
пун идеала да популарише науку у што шире кругове, сиђе у село и затече тамо, рецимо недељом по подне, коло које се вије око свирале.
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ТОМА Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да... МАГДА (вије се испред њега): Не, газдо, не! ТОМА ...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре!
И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању! САЛЧЕ (вије се, љуби Арси колена, ноге): Не то, газдо! Руку, ногу да ти целивам! Још није она за мужа!
Ох, аман, газдо! Неће она више да пева! АРСА Жива више — не! Мртва може! САЛЧЕ (вије се, не знајући шта да ради): Остави ми је, газдо, дај ми је! Моје је! Чедо ми је! Одавде ми је, газдо, одавде!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.
ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле. Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој.
Тихо мирис вије, На твоје леје месечина пада Топла и мека, и руже ти мије Сребром... Ти не знаш да преда мном сада Ноћ друга
Знаш ли часе оне?... позно сунце грије, Врхови мунара као ватра горе, А свуда из баште мирис ђула вије. Ми се повраћамо из лова, из горе, А она на демир-пенџерима стоји Љепша од вечери и од сабах-зоре... На ме чека..
Моји су очеви са тимора тије' Гдје гнијездо своје крсташ орô вије, и са вихорима бије се и туче... Моји су очеви бунтовници свети, Са душом олуја што хрли и лети, И крилима златне
Мотика туче, и у голе прси Сухог тежака душа неба вије, И зној му купи... Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја
Одјекују врси — Пролеће пјева. Но док господ бдије И на свом топлом срцу земљу стиска, Ја видим како један црв се вије — Гмиже и пузи и полако гриска, Овдје по долу и ту по врхунцу, Травке и цвијет и корјења ниска — Стабла и гране,
Прах се диже Кô прамење магле густе. Но гле! Јунак самац није, За њим сједи цура нека; Врана јој се коса вије Кô просута свила мека.
златне из црвених купа, Сви машу руком изнад бразда тије', — И продрти им пешеви рукава Лепршају се, шуме кô кад вије Вјетар у сплету сасушених трава.
Гдје сребрн талас о жал бије Један крупан лабуд чекô је и бдјео; Лако, кô дах тихи што ИЗ палма вије, На устремљена му она сједе крила, И с њом лабуд крену што је могô прије... Плану море, поста кô црвена свила.
би вила У велу кô пена што је; И сва кô једна ружа је била, А с ње драгуљи сипљу боје, По њедру јој се златна влас вије, Око јој слатким поздравом грије. Ту загрле се њих двоје.
То њене друге свирају младе, И с песмом коло се вије; Витезу с чуда и ум се краде, Па чвршће нимфи се свије. Но зачас згасну све чари пламне, И снова витез сред своје
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
“ Девојка му поче беседити: „Нису двори, већ шатори пусти. Погледајде доле низ Косово: гди се онај свилен барјак вије, онде ј’ шатор црног Арапина, око њега зелена авлија, сва авлија главам’ накићена: ево нема још недеља дана како ј’
Тад се Новак натраг поврнуо, оде с вилом близу до Манојла, па остаде у гори зеленој; а вила се начини ђевојка, па се вије Грку око грла, и тура му руке у њедарца, док је Грку очи засјенила, па позивље Старину Новака: „Побратиме, Старино
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
ми седи на сандалија, господар ми пије љута раћија; господар ми збори, Цвета га двори, господар се смије, Цвета се вије! Чорбаџи-Замфир је чуо и знао за ту песму; није се ни љутио на њу.