Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
„Благо теби, месече! — мислио је он. — Ти сад све видиш и све знаш... Што ли нисам нешто зрака твоја па да се вијнем у висине и да се спустим у низине да видим моје...” Па као настаде нека збрка.