Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Нијесам никакијех. — А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”? — Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам
То је мој кухар! — Нека, оче владико, — рече поп. — Стар је човјек! Тако сам ја њу учио. — Од тебе се, оче, — рече владика — има и матор човјек чему да
— Мислим, оче владико, да је дам у кумову кућу да се дијете учи раду. — Штета би — вели владика — била отргнути дијете од школе.
Није се она родила да бере кудјељу. Него ти њу дај даље у школу. — Не чу ти, оче владико, свршила је! — Знам, свршила у селу, а сад је дај даље у варош, у Биоград. Попа штрецну као да га неко ножем удари.
— Једно пет шест дуката мјесечно. Попу чисто одлакну: — Нема од тога ништа, оче владико! Гдје су толики новци? — Па ти — вели — имаш имања, како су ми причали, на хиљаду дуката.
Имам и ја неку цркавицу коју сам за школу одредио, а — вели — не знам боље прилике од ове. — Оче владико, старија је твоја и паметнија од моје. Само још да видим шта ће село рећи.
Владика сједе на столицу до кревета, а ми се искупили унаоколо. Слабим гласом поче поп: — Оче владико, сјећаш ли се кад си ме питао шта сам учио? — Сјећам. — Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира?
— Сјећам. — Сјећаш ли се да ми ти рече да је то доста за добра пастира? — Сјећам! — Чуј ме, оче владико, и ви браћо! Ја изгубих душу што нијесам учио школе. Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек.
Са тога изгубих и дијете, а одведе ми га некрштен човјек. — Како то, оче? — рече владика. — Тако, оче владико! Ја затварам очи, а дивно видим да је други свијет настао. Дође учеван човјек с којим ја нијесам смио ни говорити.
Видим да му не ваљају послови што ради, али гдје ја, прост човјек, смијем ударити на науку! Немој, оче владико, држати више простих лопова као ја што сам.. што сам био...
Теодосије - ЖИТИЈА
им је душа веома жудела да добију још једно чедо, ноћу ставши на молитву свемогућем Богу, за се, са сузама говораху: „Владико Господе Боже Сведржитељу, који ци негда послушао Авраама и Сару и остале праведнике који су молили за чедо.
молитеља ти, слава теби, сабеспочетни Оцу Сине, слава и беспочетноме ти Оцу заједно са Светим и једнодушним Духом. Владико Христе, царе бесмртни, осим тебе ја не знам другог Бога који владаш животом и смрћу.
небесима да је, и увис преподобне своје руке подигавши, из дубине душе зовући, бездну милости призиваше, говорећи: „Владико сведржитељу, Господе Исусе Христе, Боже наш, Сине и Слове Бога живога, који се искони са Оцем и Духом сабеспочетан,
И сви чувши ову страшну поуку упућену к њима, говораху: − Верујемо као што заповедаш и исповедамо као што нас ти, владико, научиш!
Када су његови синови и цви мали и велики плакали и спремали погреб, послаше светоме у сретање, говорећи: — Владико свети, немој да паднеш у болест напорном журбом, јер брат твој и без иночкога образа Господу оде.
И са плачем великим на земљу припаде, и опет устајући мољаше се, говорећи: „Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, који си беспочетноме Богу и Оцу својему искони сабеспочетан, савечан и једносуштан,
светих, и свештеним одеждама и сасудима црквеним и многим разним почастима, а даде му и злато много, говорећи: — Владико свети, у Свету Гору и до својега отачаства имаш дуго да путујеш, и пошто обично увек дајеш потребницима, узми, дакле,
у великој беди и близу смрти, тако да његови ученици беху у недоумици шта да чине и плачући говораху к њему: — Знамо, владико свети, да ће те Бог као и свагда и сада послушати, а још више нас ради.
Дозвавши светога много га је молио да не оде брзо од њега, говорећи: — Због зимске невоље, владико свети, остани с нама као у цвојем дому, па чак и до Васкрсења Христова, и после тога по повољном времену отићи ћеш
А свети је много молио, говорећи: — Не бацај ме овим, владико свети, у велику бригу; него боље, пошто си ми учинио милост, и сам отиДИ у своју ћелију и пусти ме да у тишини дух
Не заборави, Владико, у девичанству чистотом и постом труд. њезин тебе ради. Заштити је покривачем силе своје од свих видљивих и невидљивих
Матавуљ, Симо - УСКОК
Нема бољег лијека од опаке ватре и њеколико чаша оваког доброг црмничког! Дед, стрикане, још по једну! Благословите, владико свети! Испивши, ђакон одмахну главом и стаде ожимати устима. Питко је, реско, миришљаво, дивно!
Један бјеше још голобрад. — Студено, дјецо? — пита их владика. — Да отпану ноге и руке, свети владико! — одговори старији. — А зашто по толико стојите? Можете се почешће мијењати!
— „Што ти би, господине?“ пита га Свети. — „Би ми то, што нијесам вјеровао у твоју моћ, свети владико! Но ти се молим, опрости ми грјешном!“ Па му, вели, цјелива руку и лијепо га замоли да сједне...
Остали се примакоше да све чују: „Које добро, синко?“ — пита Свети. — „Молим те, свети владико, да ми кажеш шта сад ради бог?“ — „Ев’ ово ради бог!“ рече владика, једнако пребацујући кутију.
— То је лако погодити за најглавнијега — рече владика — а за остале си доиста сањао. — Е, и то знаш, као и све, владико свети — викну ђакон у њеком заносу и пољуби владику у руку... — Е, да испричам сан? Хоћу ли? — Можеш!
Кад најпослије приступи, рече: — Благослови, свети владико, овога новог Црногорца! Ево сам ти га довео! Једва је чекао да ти пољуби руку.
Тако му се поздрави, владико! Почеше и други придавати, али владика махну руком и рече момчету: — Поздрави лијепо Вука Станкова и реци му да
А дође!“ Игуман се поклони и затутњи као из бадња: — Помози бог. Благосиљај, владико свети. — Добро нам дошао, оче игумане — прихвати владика.
— Нијесмо, опрости, владико свети — рече сердар. — Но, тршавај, аманат ти! — Шта ја имам да трсим? Што га доведосте мени?
Осуђеник гледаше за њима, па кад и пошљеднога неста окрете се владици: — Владико свети, дај ми твоју десницу и благослови ме.
Хоће граф у чету! Хоће да се у пјесмама помиње! — И хоће, занаго, тај ђаво ђетињи! свети владико! — прихвати Мргуд Шутов... — А да и тебе светијем зовемо, па си обидовао те путове!
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
У Бечу, 18 (6) дек. 1847. ПЕТРУ ПЕТРОВИЋУ ЊЕГОШУ, ВЛАДИЦИ ЦРНОГОРСКОМ Ој владико, Црној Гори главо, Наша дико, наша веља славо!
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
богословију, јамачно би се сада послужио речима Симеуна Богопримца и рекао као и овај: »Њиње отпушчајеши раба твојего, владико, јегда видесте очи моје спасеније моје!« То би јамачно рекао. Пуне му среће и груди и шаке! Био је задовољан.
Монахиња Јефимија - КЊИЖЕВНИ РАДОВИ
Сподоби же, Владико Христе, и ти, о пречиста Богомати, и мене окајанују васегда о исходе душе мојеје скрбети, јегоже узрех на рождаших ме
Удостоји, Владико Христе, и Ти, пречиста Богомати, мене јадну да свагда бригујем о одласку душе моје, што угледах на родитељима ми и на
нечистаго језика, от душе скврније прими мољеније, о Христе мој, и не отрини мене, рабу своју, ни јаростију твојеју, Владико, обличи мене ва час исхода мојего, ни гневом твојим покажи мене ва дан пришаствија твојего, прежде бо суда твојего,
нечистог језика, од оскврњене душе прими мољење, о Христе мој, и не одгурни мене, рабу твоју, нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи у час доласка мојега, нити ме гневом твојим казни у дан доласка твојега, јер пређе суда твојега, Господе,
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
ВУК МИЋУНОВИЋ ЛЕЖИ БЛИЗУ ВЛАДИКЕ, ПРИТАЈИО СЕ КАО ДА СПАВА, АЛИ СВЕ ЧУЈЕ ДИВНО. ВУК МИЋУНОВИЋ Не, владико, ако Бога знадеш! Каква те је спопала несрећа тено кукаш као кукавица и топиш се у српске несреће?
ВЛАДИКА ДАНИЛО ВИЂЕ ДА СУ СЕ ОКУПИЛИ СВИ, ПА И ОН ИЗИДЕ МЕЂУ ЊИХ. ВУК МИЋУНОВИЋ Не држи нас овако, владико, но отршај оволико људства.
На гробљу ће изнићи цвијеће за далеко неко поколење. СЕРДАР ВУКОТА Бог са нама и анђели божи! А ево си удрио, владико, у некакве смућене вјетрове, кâ о марчу кад удри вјештица ал' у јесен мутну вједогоња. ВЛАДИКА СЕ ТРЗА КАО ИЗА СНА.
СЕРДАР ЈАНКО Хајд, владико, и то обидимо, ма залуду, нȁ ти божју вјеру! Што се црним задоји ђаволом, обешта се њему довијека.
ТУРЦИ СЕ МРКО ПОГЛЕДУЈУ. СКЕНДЕР-АГА Ја се чудим, лијепе ми вјере, какав даваш приговор, владико! Видије ли суда од два пића, али капе за по двије главе?
ВЛАДИКА ГА ЧИТА. ЗАМИШЉЕН. ВОЈВОДА БАТРИЋ Каж', владико, што ти везир пише. Већ нећемо да се крије ништа, сви ако ће окрилатит Турци!
Лажу људи што за лафа кажу да се миша и најмање боји. Хајте к мени под мојим шатором, ти, владико, и главни сердари, само да сте цару на бјељегу, за примити од мене дарове, па живите као досле што сте.
Нек зна пријед, па чини што може! ВУК МИЋУНОВИЋ Отпиши му како знаш, владико, и чувај му образ кâ он теби! ВЛАДИКА ДАНИЛО (отпишује) „Од владике и свијех главарах Селим-паши отпоздрав на писмо.
ПОП МИЋО ДАВА ПИСМО ВЛАДИЦИ ДАНИЛУ, ВЛАДИКА ГА ГЛЕДА И НЕ ГОВОРИ НИШТА. КНЕЗ ЈАНКО Што је било? Што пише, владико? ВЛАДИКА ДАНИЛО Не може се оно прочитати. Даје га владика кнезу Јанку да га попу поврати.
КНЕЗ РОГАН Има, кнеже, некијех рогошах, под облак ће устријелит орла! ВУК МИЋУНОВИЋ (владици) Ти, владико, знаш дубоке књиге; налазиш ли у њима вјештице? ВЛАДИКА ДАНИЛО Ђе вјештице, што говориш, Вуче!
Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати! КНЕЗ НИКОЛА Знај, владико, и сви Црногорци, ја знам дивно како ми је дома; ама имам триста Дупиљанах, нек ме изда свако, кâ и хоће, задајем ви
ВЛАДИКА ДАНИЛО Срећан ли си, игумне Стефане, како те је Бог весела дао! ИГУМАН СТЕФАН Млади синко, лијепи владико, само собом ноћас је весело, а душу сам натопио капљом, па се стара игра поврх вина кâ блиједи пламен по ракији.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Зима је, Владико свети!“ рече ђакон клечећи једнако и пошто је пламен распирио. „А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се.
Ђакон у својој простој побожности, слућаше Бог зна шта; можда да је баш ђаво у близини, па дрхтећи завапи: „Помози, Владико свети!“ „Бог ће помоћи!“ рече Владика на мах утољен, па мирно сједе. Ђакон једнако у страху, забобоњи: „Ја мњах е...
„Глава је ништа према души, пази се!...“ „Све на моју душу што слажем јали изврнем, Владико свети!“ рече младић и умиљато погледа старца. У толико и ђакон дође, носећи крст, јеванђеље и двоје свијеће.
“ рече старац искреним нагласом. „Бог с вама!“ поврну ђакон живо, „што би ми без тебе, наш предобри, свети Владико!... Е, богами, синоћ до касно, баш до касно, мишљах и премишљах о ономе несретњему послу, коме ја краја не виђех.
Човјек онај приступи и цјелива га у руку, па дотаче телом руку му, да поново пољуби, рекавши: „Благословите Владико.“ „Бог, синко, Бог те благословио... Оди, жено, оди!“ рече јој, видећи е се снебила и уставила.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
2, 4) не остави мене погинути! Јер знам да је милост твоја велика на мени и сада молим те, Владико, дај ми овај пут окончати! И ово рекавши, посла по богодароване му синове.
А ти, човече добродушни, владико мој, познаниче мој, који се заједно насладисмо у дому Божијем, чедо моје слатко, Спиридоне, моли Бога за нас, не бих
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Него, говори нам, свети владико, тако нам жив био, да барем у старости што добро почнем мислити. И то ми није мало утешенија, да ће младеж која те
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Бојим се, грешник, гледећи ми многе ране сваком грешнику; ама одстави од мене твоје бијање, за много благи владико Христе, те већ ме и неста од честога снажна боја твога!
Какво ли је то страшно чудо, несносно мојим очима за поглед о, владико, види се! Сваку мисао и саму сунчану зраку недознано тамни, сине мој! Не могу се доумити томе послу, слатки Исусе!
ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ Кад си изарад мене, владико, смрт поднести изволио, што знам ваљало принести таквом ти врлом добротворству?
Та што је то, о драги господине наш владико? Ти си само један прав и истинит и прав је твој суд, те свакоме по себи издајеш послове своје и у томе по урађењу и
Тако по бедену молећи сузно се мољаше говорећи: »Смилостиви се на нас грешних рабех твојих, владико господе Исусе Христе, Боже наш!
Исправи се како је био доле сагнуо главу и овако изговори: »Знам твоје штедроти, чловекољупче владико господи, с одолевајуштеје вину стуженију. Их же греси нашим подгњештајут.
Што изрекох, то одмах и зби се. А ти штарад упаде у двоструко размишљивање? Гаврил О, владико, што је то лечити болести телесне и замршене узлове одрешивати и слабе умртвљене зглавке проживљати снажно, и тело
А и што своје ти борављење владико велиш бити у девојки? С тога посла и чуда ми нестаје! Небесни и земљани кругови тебе не могу сместити, ја девојачко ли
Пак у чије ли име знам ја тебе крстити, Боже мој? Што то хоћеш са мном учинити, о владико? Зашто ли ме сад предајеш на смрт тим људма што сам изкрстио?
Што је то од тебе, помагај, чудо о, владико? Та вишњега Бога син си ти, и цар небу и земљи. Син и цар горе, а и доле то си.
створитеља свога клони се и бежи, не сми те прихватити у себе, а еда би мени пророку твоме рекао да те ја не познајем, владико!
Све ми тело стрепи и руке ми дркћу. Што је недосежно нит је за прихватање, за то се и не машам. Што чиниш то, о владико, од страха дркћем и кости ми се померају а срдце ми стрепи, дор сав се стресам бојећи се.