Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Чија је то памет, питам те! — сева и грми Влаовић. И ако не пошљете дете на школе, кућу ћу вам запалити, теби и твојој Рози! Не шалим се!
Не шалим се! Знаш добро да сам своју палио, па ћу и твоју! — Не беснуј на мене — одговара Јова граничар доста мирно. Влаовић онда тек плану. — А, тако велиш!
Него је један Влаовић, од пизме, кад се посвађао са сеоским попом, купио гробницу у оближњој паланци; и по наредби тог тада најстаријег
преносити на паланачко гробље „док поп-Тима не отпутује на онај свет” — Кад поп-Тима отперја — говорио је инаџија Влаовић — пренећемо све наше опет на село, у наше гробље. Богами ће нам требати пола гробља сеоског!
Донесе срески суд неку пресуду, а Марко поправи, и његова вреди!... Поп проповеда, а господин Стефан Влаовић заповеда, иако не иде у цркву!...
Жандари с пушкама и перушкама на калпаку треба да уђу убици у собу и да га вежу, па не смеју; а Стефан Влаовић улази гологлав и голорук, и одузима убици револвер као што се сањивом детету узима лутка...
Могла је Лекса с поносом бити последњи Влаовић!... Боже Господе! како ли то бива, и кад се деси да се истањи и препукне у једној снажној породици оно главно...
Тако некада од Влаовића остаде само Лекса, а од праве Лексе само фитиљић....” Прадед Лексин и Јосифов, Корнел Влаовић, види се и по имену, већ се родио као дете родитеља који су бирали сину име господина.
Био је и остао Корнел Влаовић житељ села, али је напредовао по варошки у писмености и у идејама о својим дужностима на селу.
Уосталом, и ово последње би за она времена значило много. У кући својој владао је Корнел Влаовић некако по манастирски.
” — Кад се у „велику собу” десило једном нешто мало више „житејско”, Корнел Влаовић је дао до зидова срушити тај део куће, подигао нову „велику собу”, пределио је од куће ходником и прикућком у коме је
— Марко Влаовић је иначе и сам имао манију домазлука, лепе чисте куће и покућанства, блиставог посуђа, негованог одела и рубља.