Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
КЊИЖЕВНОСТИ Исидора Секулић Кроника паланачког гробља КОСТА ЗЕМЉОТРЕС 5 ГОСПА НОЛА 17 АМБИЦИЈЕ, ДИМ 73 ВЛАОВИЋИ 128 КЊИГА ДРУГА 140 ДЕЦА 141 ЉУДИ С КАШИКАРЕ 169 ПАЛАНКА И ЊЕНИ ПОСЛЕДЊИ ГРЦИ 181 Кроника паланачког
То је срамота за нас све, и срамота и за оно гробље тамо. ВЛАОВИЋИ Неколико гранатих и некада јаких и чувених породица набило је своје породичне раке до саме површине земље.
Треба, то јест, знати, да Влаовићи нису паланчани, и да тамо у свом селу имају још једну, већу, и истински своју гробницу.
се посвађао са сеоским попом, купио гробницу у оближњој паланци; и по наредби тог тада најстаријег Влаовића, сви се Влаовићи имали преносити на паланачко гробље „док поп-Тима не отпутује на онај свет” — Кад поп-Тима отперја — говорио је
Богами ће нам требати пола гробља сеоског! — Наравно да је поп-Тима отперјао; али су полако отперјали и сви Влаовићи, и нису стигли да превуку своје мртве у своје родно село. Има тако Влаовића на два гробља, али их нема више у животу.
Ја још знам, иако други не знају, ко су били и шта су вредели Влаовићи! Знам шта су имали и колико су народу давали и оставили... Ја им знам намештај, и коње, и сребро, и вино...
Ха! ха! ха! Знате ли, пацови и кепеци, ко су били Влаовићи? Донесе срески суд неку пресуду, а Марко поправи, и његова вреди!...
Свршено! Умро си и ти, Авраме, с њима! Спустише Влаовићи ленгер у гробље, и нема више како треба ни Србина, ни богатог човека, ни поноситог човека...
Аврам мисли у себи: „Борила се ту јака крв с јаким духом, и једно је друго појело... Упустили су Влаовићи Лексу... Нису никада ценили жене, и нису разумели да је у Лекси не само жена него и човек...
— виче Лекса. — Ја најмлађа треба то да вам кажем! Име Влаовића треба спасавати и за њега радити... Влаовићи, то је наш клавир и наша музика, зар још не знате, не знали, дабогда, никада ништа више, па да се мука сврши што пре!..
Уђоше дакле Влаовићи у последњи теснац мрака и јада. Напади гнева се враћали некако редовно, једаред у месец дана, и сваком таквом приликом
Али се није обесила. Уметници су били сви последњи Влаовићи. Пала је мртва низ грану, лака, сува, равна црној земљи. Ипак људи узму да брину о погребу.