Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Све поиспропада! Прошетај и прочитај шта је било с богатим и бесним Влаовићима, па Лукићима, па Крачунима, па са, не знам ти ја, грофовима или племићима фон Опрешама — и то само за време откад сам
Јосиф, несрећник, тукао је сестру сваког месеца једаред лудачки — тако да смрти њене нико није од ње слушао причања о Влаовићима, ни о њиховој слави и моћи, ни о њиховом сумраку и срамоти.
Све се међу Влаовићима свршило ипак витешки. Отац је обећао да село и паланачка улица никад неће сазнати куд се управо денуо Ластић.
Продајемо што се не продаје, капу људи више пред Влаовићима не скидају, а у кући банда! Јосиф удара по оном пустом клавиру као да је помахнитао, а тата жмури и будан спава.
Последњи цвет на уморним Влаовићима — уметност. Од чега живи уметност? из чега се рађа уметност?... Сељани, наравно, нису имали много смисла за уметност и
То бесрамници хоће да баце радознао поглед у кућу Влаовићâ! Не треба ништа, данас, ни икада! Кад је још Влаовићима што требало од села! — Та велика Лексина лаж, јуначка и мученичка, то је био последњи образ Влаовића.
Чика Аврам је у то доба некако још мало живео, али Лекса није дала ни њему до последње истине о Влаовићима, до страшног последњег документа о стварности једне гранате и добре породице.
Стари је препричавао о Влаовићима само бајке и приче из сећања свога и срца свога. Лекса је преживела брата за пуних пет година, пет гладних година.
Нема више гробница колика је сала за балове у Великој кафани!” — Из поштовања према Влаовићима ктиторима Лексу опојаше три попа.