Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Ја морам видети тога угурсуза што тако вешто уме подметнути крађу човеку ни криву ни дужну!... Ама да му влас с главе не полети!... Ногићу! Ти ми одговараш! — Не брини, харамбашо!... — Ако вам до зорова дође, хајте к Церу.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
И поставља боје с вечите палете На врх дојки и на усне насмешене; Тка мрежицу ока пуну зла и сете; Преде влас и гибље таласе и сене, И у душу сипа сујету; и смело Свом магијом спола озари врхунце.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ја сам веће путовао, Баш премалећа сијао је крас, Кроз лепи предјел пут се мени дао; Планине стрме, дрва лишћан влас И орао што је на облак стао: То мало туге тишало је глас; Ал' што је тавна била ближа ноћ, И њена са тим растила
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Преко његова космата лица просуло се смешење те изгледа да сваки живац и влас трепти. Око широких, развучених уста лепрша се поносан осмех, а проседу, чак до очију, браду сваког часа глади својом
Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и
Глади је и развлачи, одвајајући влас од влас... Бубањ бије, зурла јечи те се чује чак иза вароши. Насред кујне гори велика ватра, а око ње кркћу лонци и котлови
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
бедни,” збори сужањ див, „чуваре будни слепог јада мог, дај амо гусле, амо луцањ крив, надапесте л' им одрезан ми влас? Ал' донесе л' ми други какав глас? Је л' жив мој народ? Је л' му жив још бог?
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
1972-3. ТО СЛОВО 1. Док иде испред нас длан који нас води и гледа милује нашу влас излази из рамена светли на поласку у свет и одмах каже: стој човек мора да се сећа док удариш дланом о длан
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
— Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа. Хе, братићу, сила је влас’!... рече чича и некако лукаво засветли очима. Гојко се насмеши задовољно, победоносно.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— Славно си се сетио! — вели му Сретен. — А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг? И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’.
— вели му Сретен. — А ја па таг да му кажем: »Е, па, господинкапетан, како ћемо саг? И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’.
И ти влас’, и ја влас’, па погле какво безакоње чинимо ми што смо влас’. Ја се огрешио о једанаести и двадесет и други параграфос »Механске уредбе«, а ти ми надзорна влас’, па ме јоште
Ја се огрешио о једанаести и двадесет и други параграфос »Механске уредбе«, а ти ми надзорна влас’, па ме јоште помажеш?! Е, што ће чини онај други свет, сељаци на прилику, кад ми тако правимо!
— Ама није човек мислио... — умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно. — Ама јеси, како да ниси! — умирују га сви.
— умирују га сви. — Како, џанум, да неје ружно, када, пцето-ле, пцето, опорочава влас’. Е-ли сам ја саг влас? — пита ћир Ђорђе озбиљно. — Ама јеси, како да ниси! — умирују га сви. — Е, па лепо, здраво лепо...
? Петла, море, закоље, сал’ да му види мало крф; тол’ко што беше крвник! И ја сам та сорта! Ама како једна влас’, морам сас примери да претходим, па мука! А гости слушају и гуркају се.
А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите без адвоката како најбоље знате, вели«.
А они влас’ узеше себи, а мал му поделише међу сиротињу. — И он то потписа баш? — запита Жика Буки Шљивић, »дописник« онај.
Ево једног фрагмента из двадесет прве главе: — Што рече пцето ниједно?! Зар он па да опорочава влас’?! Ели сум ја влас’, ели несум влас’? — грми ћир Ђорђе.
Ево једног фрагмента из двадесет прве главе: — Што рече пцето ниједно?! Зар он па да опорочава влас’?! Ели сум ја влас’, ели несум влас’? — грми ћир Ђорђе.
! Зар он па да опорочава влас’?! Ели сум ја влас’, ели несум влас’? — грми ћир Ђорђе. — »Ако никој — цитира ћир Ђорђе — законе, и поступке власти ели од појединих чиновници усмено ели
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Не, то не мора да је на влас исто што и теорија „ослобођења”!) Једну даљу запреку мом писању видим у томе што сам страшно, баш страшно неук.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Зашто ће вам то!... Аман!... Доста! Бора пође. При ходу се клатио. — С’ушај... Немо’ да „оповрљаваш“ влас’... Знаш... Иначе — он показа палцем преко рамена на војнике. — Нишанска тачка...
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Силни поглед, сам магнет, памук руке, груди снег, образ — прилика; многоцена свила влас, слаткогласни твој је глас што је музика.
На част Немцу Немица И те плава влас. А Енглезу Британка И њен горди стас: Мени дајте Српкињу, За њу сејем, жњем за њу, — Вели српског оца син, Прави
„БЕЧКИХ ЕЛЕГИЈА” ИВ ГРИНЦИНГ Даше ми само два проводат девојчета млада: Ил’ је ту срећа већа, или је мука тежа! Влас се таласа једној к’о златне повесмо свиле, У друге гори око, сунца електарска зрак!
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
бршљан из траве се диже Ја страсно грлих њезин мили стас, А он јој благо до косице стиже, И венцем уви расплетену влас. 1883. ЖРТВА Окићено цвећем од мирисне траве, Јагњешце се бело у Делфију креће, Где жртвеник букти.
На трошни спомен она спушта главу, А поветарац лелуја седу влас... Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку...
Ветар је силно пољуљиво Ваш танки вео, вашу влас, А у зраку је одјекивô Безмерно сладак, звучан глас... Шта ли смо цвећа погазили, То бог једини само зна!
Никада можда нећу Твој мили више чути глас, Никада неће рука моја, Грлећи тебе у самоћи, Расплести твоју густу влас; Нити ће икад више моћи Чаробна сенка тавне ноћи У загрљају наћи нас... И све то зашто?
Сунце се у магли гаси. А ветар звижди и тоне, И мразним крилима својим лелуја седу влас, И тихо дотиче струне, и струне суморно звоне, Кô умирући глас. (О ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) О горди, развратни Риме!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Вјетар је мрсио лако По твоме њедру влас, А за тобом је стизô Грличин топли глас. И док је тонуло сунце За далек гребен плави, Ја видјех у златном класју
би вила У велу кô пена што је; И сва кô једна ружа је била, А с ње драгуљи сипљу боје, По њедру јој се златна влас вије, Око јој слатким поздравом грије. Ту загрле се њих двоје.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
“ — Што бре, ешеку? Зар татко ти чорбаџија први у чаршију и код влас’ и при официри и инџилири, па може да носи путине с потковице, а ти не можеш!?