Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Прве празне стазе кроз рогоз и влати. Ова чар чекања празних и без мéне! Некад беху у час месечевог сјања Само дух и очи тобом испуњене — А сад те је
Црњански, Милош - Сеобе 1
Тако ето, Подунавски полк, опет, утону у грају и дреку, међу шаторима, разносећи у својим разбарушеним косама влати сламе и сена, миришући на лој и барут, мажући своје ноге, ножеве, пушке, фишеке, каишеве, од јутра до мрака, вежбајући
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Фијук метка: мук - Гњилане. С роговима у плетиву оре ђаво Крвну њиву. Цепте стабла, горе влати. Гине крава у појати. Сред кућице, у пошасти, глоговина почне цвасти.
- То је, ипак, трење о празно класје сујетиних влати, а није рефлекс слике која слика, кроз речник зала, премилост босиљка уз нечуј-бронзу неблаго што прати.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— велики пост пред Ускрс котар — место где се садева сено криес — цврчак крт — кртица крупа — град кунина — влати са вршка трске кусало — део кашике што се ставља у уста куси — ђаво кускуни — део ама који пролази испод коњског
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Опрости сенци што те прати И ветру што те у круг води. Загледај се у танке влати И реци нечем малом: ходи Шумно као што птице слете Са плавог мира на сунцокрете.
Пренем се — и видим где сам — па се стидим. Кренимо, песмо, наш пут: од зла — горем! О могло је бити друкчије: сред влати Шуштиш житним класом, зрела, сунца пуна И ја мотрим твој стас што га ветар клати.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
година и млади Вук је дошао да чује остарелог Вишњића. Над Сремом је пролазило пролеће, мирисале су свеже влати, тамо преко, на другој обали Саве, харало је зло и припремала се нова буна а свако преподне, у залеђу манастира
Тај дан је био изванредан, пун меких осветљења под којима је, у пролећу, на свакој влати видна безазленост од буђења. У дому Обреновића, у Црнућу, припремао се излет на Рудник.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
О, крах, Кад крв своју бури подмећем, и плах Пењем се на врх пресахнулог млаза. Вратиће те време. Клечаће и влати Ко у Матјечи, на гори што пати, Док те у дубини преуређују звезде, Које не видиш, ал видиш звезданост Пресвислу у води
Јачи Постаје који своју слабост спозна, Цвет шупљом руком откинут. О грозна Свирало која пресађујеш влати Из питоме долине на литицу што пламти!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
А долина је мртва. Тло се сасушило, испуцало, и кроз пукотине се с муком пробијају жуте, увеле влати корова. Манастир изгледа жалосно. Зидови су напукли, малтер је опао на многим местима.