Употреба речи воде у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Хтеде још и даље јадну породицу кудити, али му подрумар јави да је у подруму пуно воде и да већ сва бурад по води плива. — Зар моје камените сводове, зар моје зидове вода да провали?

Сиромаха! Беше вечито болестан. Свако јутро и вече доносила му је моја тетка млаке воде, њоме је испирао ране које је добио четрдесетосме године; после их је облагао мелемом који му је добра моја тетка —

Затим захити једним лончетом из шафоља хладне воде, те ми попрска тетку по лицу. Тетка полако отвори своје мутне очи и звераше, упрепашћена, око себе, па онда уздахну:

деца посеку прст, а они поспу то место сољу, и крв престане; па је и он метуо једну малу прегршт соли у велику чашу воде, и додаде је болеснику.

Управо, ми не ручамо, него само загрејемо и осолимо стомак да после што више воде попијемо. Тако смо чиниле сваког дана...

Лутала сам по тој пустој, опрљеној равници, тражећи макар и капку воде да само поквасим осушене уснице, али нигде ни капке; и ја, малаксала, падох под једну еведру, где пастири зими од

„Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!... Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа.

„Грлице, шта ти је?“ питаше ме тужно осмејкујући се. „Воде!... Само једну кап воде!...“ Он се маши руком у недра, извади један мали судић чуднога изгледа.

Ноге су ме јако болеле, а са чела ми је цурио зној; био сам гладан, али од умора нисам могао ништа окусити до само воде, лепе, студене, планинске воде...

чела ми је цурио зној; био сам гладан, али од умора нисам могао ништа окусити до само воде, лепе, студене, планинске воде...

Смејаћете ми се ви који знате да радије пијем вина; али код онога умора и онаке воде, не бих се никад сетио малвасије.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Како га они спази, викне на њега: „Ту си ти дошло мутити ми воду, да од тебе не могy с миром ни бистре воде напити се, је ли?” „Та вода, господару, од тебе к мени тече, како ћу ти ју ја замутити?

Упази недалеко овцу, пак је почне молити да се смилује о њему видећи га у такој невољи, и да му донесе мало воде. „Ја бих то ласно и падо учинила”, — одговори овца — „но ако си и сав издрапат и осакаћен, и тако си курјак, пак се

Ради бијаху јести их, но не могући за дубину воде к њима приступити, договоре се да пре испију воду а потом да изеду коже, и тако пукну пијући пре него до кожа дођу.

кад се разумно управљају к свакој благородној, својственој и општеполезној добродјетељи нас возбуждавају, настављају и воде.

А кад и ово не би помогло, онда би друг друга с пуним тиквицама воде о главу, и тако би се растали свак задовољан са својом светом ревностију, благодарећи обојица богу што их је укрепио

Лежи они сиромах у љутој огњуштини, и једва изговори: „Воде, за| живога бога, изгорех и погибох!” Видећи га дервиш у тако жалосном состојанију, заборави своје аргументе,

има посла, зашто он кад пође од куће добро веже врећу, и такова средства за своје после избира какова к добром концу воде.

неподвижими јестества закон, који чини да чловек без жене не може бити, како год голуб без голубице, како риба без воде, и како све што живи и дише не може бити без воздуха.

којему се овим путем долази: гди се зли под страшном уздом и љутим бичем, а добри с мудрим совјетом и с чистом науком воде, настављају и управљају.

свом манастиру статуу Христову, у које главу метну сунђер, па кад би хотели да Христова статуа учини чудо и да плаче — воде у сунђер, пак суза колико хоћеш! Дође тужба папи да сав народ одустаје све цркве и иде к језуитом гди Христос плаче.

Како ти статуа почне плакати, а он чекићем у главу, пак имаш шта наћи: сунђер пун воде. У томе је папа свето дело учинио, зашто Христос, вечна божја истина, неће нипошто да се њему за атар лаже, и ко то

Тада дервиш заповеди да се донесе један велики чабар пун чисте воде, над којом он нешто очита, пак рекне султану да замочи сву главу у ту воду и да је ту за толико држи за колико може

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

његов језик, у нова времена, из сваке гране избија ко лист, у храстовој крошњи с вечери на ветру, никле из воде, из птица, из гробова и вукова, његове речи, златне и зелене, цветају, брује и расту.

И док се жена у њиховој сенци, гола као из воде, гола на обе плећке, пробуђена сунцем из неба месечевог мужу сеновитом до дна перунике отвара, из долина, и с

И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих круна, у смрт ће да га понесе мирис брезове шуме и сапуна.

Колики за њу изгибоше реко би човек царевина! БИТКА НА ЦЕРУ - Боље да звезде бројиш него њих - Излазе из воде из траве из грмља - Од чега ли их толике направише има их тушта и тма - Какви ли су им оно коњи - Штајерци - Ено

СОЛДАТУША Ошишану, воде је преко пијаце, боса међу чизмама гази снег, гола ко јаје бели се кажњена глава, и цела пијаца, кроз снег који

Зар се никада ниси запитао да те чизме можда нису од камена, а газде су те послале преко воде? Да ли си се икад запитао да ли ћеш успети да изујеш те чизме?

славних химни, каже свети Симеон Нови Теолог, тако и ја, спустивши руку у Дунав, држим у руци све поноре, све воде, али и све ведрине, и све олује, и све висине, мрачне од звезданог дима, које се огледају у њима! 9.

светлост у свице, врати иње и слану у јесен, дим у зиму, рибе у Ибар, ласте у ветрове, кључ у катанац, воде у воденице, волове у плугове врати, и поцрнело црвенило позлати!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Лако је теби: ви сте овде близу Саве пак ћете одма побећи преко воде, али ми смо далеко, могу нас Турци све исећи и поробити”.

Дође везир на конак на Беле Воде, у Жарково. Сутрадан спреми се Карађорђе и ми сви с њиме, око 2000 коњаника бољег од бољега, све са оружјем.

Катић толмачи. (Заборавио сам казати: ону ноћ, кад је везир на конак на Беле Воде дошао, све четири дахије седну у лађе и низ Дунав без фамилије побегну. Може бити да је и везир рекао да бегају).

” и одемо даље. — Кажу ми: кад је мала вода, онда скаче преко камења, које се млого из воде види, и брзак причињава, те се букови беле.

Дабић да удари на горњу капију да Турке замамљује, а ми сви други около шанцу да се прикучимо, премда је јендек пун воде, прећи се не може.

А што је толика стража ноћом око тебе, то је зато: породица и војска они̓ бегова који су доле искали су тебе да те воде њима преко Дрине, да те они чувају; а Кулин капетан и Али-паше ̓оће да те парама уцене, зато сам ја метуо више Турака,

— па ми је преповедао и смејући се вели: „Твој ме је отац двапут преко Колубаре у воду нагонио, те сам по пуне чакшире воде износио, где Црног Ђорђа длан пребише, једног момка убише, и више рањени̓.

— У Чачку такођер 78. — У Драгачеву то време посечени 60. И да су разумели да из Драгачева воде свезани̓ Серба у Београд, (и по путу секу где који сустане, и не зна се хоће ли кога жива и довести) — числом 100. 27.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Таман беше окренуо низ поток, кад ето ти Марице с Јаном Срећковом — иду с воде. Газда Рака узе већ да се смеши онако враголасто, па поче: — Нуто, нуто, пораниле цуре!

Он је узе у руку па пође мало брже. Кад на читав пушкомет зацрни се нешто малено као клупко... Учини се Петру да из воде излете и паде на насип. Затрча се право њему, а све веће расте, расте, расте...

Оно одмах, јечећи, скочи на кола. Радан седи на предњем јастуку и натера волове на воду. Кад беше насред воде, док дете поче да се церека; не смеје се као остала деца, него некако сасвим извраћено: »Наша глава! ха, ха!

Он дође изјутра трезан, чист, лепо очешљан, умивен; седне за свој сто, па заиште од пандура свога чашу хладне воде и парченце шећера, што му се одмах донесе на чистом служавнику.

Мојсило погледа неће ли је видети, а утом се склизну у једну рупчагу пуну воде, те заплива до појаса. У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке. »Јуф!

У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке. »Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!...« Пупавац с тешком муком изгамбуља из рупе.

Радош је дошао кући сав усплахирен, уморан, прегорео од жеђи. Заиска воде, напи се; једва исприча Смиља шта га је снашло, па одмах леже, онако знојав и уморан, на траву пред кућом.

Хукну на њих, прошапта нешто, па их метну на ватраљ и гурну у ватру. Затим узе зелен чанак пун воде, и кад се оно олово у ватри растопи, узе ватраљ и сручи га у воду.

на Живана: рече да се можда неће ни удавати кад јој није било суђено да за њега пође; опрости се с њим, захити воде, па оде плачући навише кући...

— вели чича Мирко. — Да се смиримо једном! — додаје Ћебо промукло. — Него где ћемо наћи врана, непочишћена коња и воде аџијазме? — упита Мирко. — Богами, јест! — рече Пурко. — То ће нам требати.

Ђилас одсекао колац од црног глога и заоштрио га не може боље бити. Ћебо понео у неком шишету воде аџијазме. Неки понели будаке и мотике.

суд за храну са заклопцем заувар — од користи захира — храна, зимница, збрана летина звонац — птица што живи поред воде збухаћ — видовит човек; бесан, немиран во земан — време земља потакша — земља слабијег квалитета зенђил — богат

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

која се не да ничим исплатити... Нити је шта јео ни пио. У само вече затражи воде те испра уста, која му беху, од силног дувана, огорчала... 3. ЈАРАНИ Алекса Алексић и Иван Миражџић били су суседи.

— Ја ти зато ситан мејдан пишем, Да ми дођеш пољу Петровића, Код бијеле Јабланаше цркве, Код студене воде Мукијеле, Да вранове месом напитамо, А земљицу крвцом обојимо И мејдане старе подновимо; Рок неђеља, мејдан

Све ми се чинило да га мрзи... Кад тако разговарам с њим, онај стрела очима, чини ми се да би га попио као кап воде... И кад се оно на Илијиндан порваше, ја сам видела да би га онај пре убио него оборио.

Студена Бара каткад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, много воде. Њене су дубине ужасне. Превари се човек гледећи шаш и локвањ на површини њеној; али кад су једном хтели

Студена Бара каткад и пресуши, али у Засавици свакад има воде, много воде. Њене су дубине ужасне. Превари се човек гледећи шаш и локвањ на површини њеној; али кад су једном хтели извући један

И имају право. Јер доста пута пресуши и извор и ушће њено, а она пуна воде као и обично. Чудновато је њено становништво. Има ту водених тица сваке сорте, а рибе као и у Сави.

Сва та места беху обрасла густом шумом, сем тога сва беху поред воде, те су од воденичара добијали храну и другу потребу.

како си... — Немој!... немој, Миражџићу! Ја хоћу да они сами увиде моје човјештво! — Море, остави! Много ће воде Дрином протећи док они увиде!... Остави ти то мени! Јер, ево, да ти баш кажем праву истину!...

И њему посташе наједанпут и поп и кмет као неки туђи људи, људи грабљиви, лакоми, који грабе само за себе, који не воде бриге ни о чему доли само о себи и својим ћефовима... И изидоше му оба из воље.

Осећала је, управо слутила је да јој је ту крај... И она се предала као јагње кад га на клање воде... Уђе у очеву собу. Осети мирис босиока за гредама. Отац је стајао крај кревета и гледао у авлију.

— Ти много имаш посла у Црној Бари — рече му Дева. — Док ти пречистиш рачуне са свима који ти дугују, много ће воде Дрином протећи!... Знаш ли шта ти код куће раде?... Па и не питаш?... Станко обори главу. — Не смем! — прошапута он.

Страшно!... Он се опет спусти на степенице... Осећао је зиму и жеђ. Грло му се осушило, а он не имаде ни воде. Стаде лупати у врата. — Шта ћеш? — запита га глас споља. — Дајте ми воде! Не доби никаква одговора...

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

24 ПОЕЗИЈА 26 ЗИМСКИ ПАСТЕЛ 27 ПОДНЕ 28 РИМСКИ СОНЕТ 30 САМОЋА 31 ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ 32 ПОРЕД ВОДЕ 33 КРАЈ МОРА 34 СЕЛО 35 ЛЕТО 36 СЛУШАЊЕ 37 ДУБРОВАЧКИ РЕQУІЕМ 38 ДАЛМАЦИЈА 39 НОЋНИ СТИХОВИ 40 ЈУТРЕЊИ

У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне у поље, далеко. Трава пуна росе. Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе. На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен.

ПОЗНАНСТВО Када је познах, небо беше мутно, Врти су мрели с болним нестрпљењем; Јесење воде шумиле злослутно, И све очајно журило за мрењем.

ТИШИНА Заборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом. Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне врбе шуме заборавом.

Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка.

Слуша песму гора када јутро руди, Агонију воде у вечери неме, Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

У мрак бела стада са хумова сходе; Голуби из поља беже испред сене; Апијом се врате легије што воде Краље од истока, и пљачку, и плене.

ЈАДРАНСКИ СОНЕТИ ПОРЕД ВОДЕ Са Бонинова Пут месечев сребрн низ море се види, Лежи бесконачан врх заспалих вала. Мир.

Све кипи у мени, кô плима кад стиже: Као сад да постах! Докле звезде броде Једне безимене ноћи, поред воде. КРАЈ МОРА Из Боке Лав камени један из млетачких дана Озбиљан и мрачан још на тргу седи, На обали мора.

На пучини магла провидна и лака, У врућоме житу препелица пева. Из воде и копна одисаше лето Мирисом и ватром. Тесне стазе беху Пуне косоваца.

Само још у мени ти си и сад така: У коси ти исти цветови од мака. СЛУШАЊЕ Из Дубровника Када падне вече поврх воде плаве, И засветле Млечни Пути из далека, Тада као птица из свог гнезда мека, Све од маховине и од морске траве,

Нем, на изгубљеном валу, насред воде, Прве сенке ноћи док расту и броде... А с острва тужно звони, звони, звони...

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ох, боже, ти који си свемогући; ти који си васкрснуо Лазара и који си чак од воде начинио вино! Ти! Ти ми одреши језик! Нећеш? Е, хвала ти бар што си ми послао помоћника!

— Ех, тамо где ја мислим баш је зеленило! А и воде су у бога дивота! Шума је, трава је, луфтови су! Ја и помоћник се прибрасмо.

Уђоше у механу с масним дугачким столовима, чађавим зидовима и од муха упљуваним сахатом. На вратима која воде у авлију стоји написано облигатно „Срећна нова година”, итд., и испод тога „Италија! Сремчевић 14 гро: од-раки”.

Дама с кучетом и зембилом тури му некаке капљице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло као да је се бојао да ће му побећи! Дуго га не пусти.

Друга стоји у шљивику, трећа је пред стајом четврта одбија псе, пета у кухини, шеста у соби куда те воде — читави сватови!

Ал' шта је знао радити? О колери му погибе толика чељадија, да је после Аноку држао као мало воде на длану. Не ваља то мазити дете и попуштати му, па да је једно у свету. Ама никако!

легну њени таласи по срцу, и уморну површину дотиче само још писмо од милога, као ластино крило мирно огледало воде. Дан за даном, недјеља за недјељом, па и мјесеци клизе неосјетно.

— Додајте ми добар котао пун воде! — дераше се Нинко. Додаше му. Он дохвати котао оберучке. Оприје се ногама о врбову грану, а леђима о другу, па га

— Воду на врата! Обарајте греде! — чује се дрека са свих страна. Читав облак од воде сасу се на зид гдје су врата. Поп таман да скочи још преко прага, а Бурмазовић, који је стајао са стране и не видећи

Он паде ничице и прсима ка земљу, а икону диже више главе. Сасусмо чабар воде на њега и греду и извадисмо га испод ње.

Попеску не хте јести. Он поче опет Wебер-ово Ауффордерунг зум Танзе.10 Ја устах и донех чашу воде. Попијем пола чаше. — Ах, опростите, ја нисам и за вас донео. Она ухвати моју до половине пуну чашу.

Тај дим ме је и пробудио. Ја, онако сањив, дохватим чашу воде и саспем је на свећник. Онда устанем те отворим и други прозор да дим изиђе.

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Но, међутим, није баш ни тако. Напротив. Испред сваке куће има јендек пун воде, који се никад не празни; јер таман да пресуши, а оно по бечкеречком Великом календару удари благослов из неба, и

Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па

Донесу пред госте сатљик вина и холбу воде, па онај меша вино с водом, фртаљ чаше вина а три фртаља воде, па мало пијуцне а мало чита новине, пијуцне опет па опет чита даље новине.

Док прочита новине и попије тако сатљик вина и холбу воде, прође по два сахата, а затим се дигне, плати и поклони се кафеџији и овај њему, и изиђе из кафане трезан к’о што је и

са сребрном пуцади, а на глави нови чисти шеширићи (у деце већих газда свилени и чупави), из којих још нису пили воде на Тиси, ни јели дуда, нити се њима играли »шоркапе«.

Пију оба попа, а пијуцка, богами, и гост; заборавио на старе философе па пије без воде вино. Послушао је поп-Спиру који рече: »Да је вода добра, не би у њој крекетале жабе, него људи.

Биће свега доста к’о воде. Није дакле ни Јула била »каменита стена«. Онако једра и здрава, и она је осећала, и њена крв је бујније струјала у

да је с травуљином почупала и сву мирођију, тако да су сутрадан из комшилука морали узајмити мирођију за краставце из воде, бедећи ону Ракилину дерлад која чини пустош по свима комшијским баштама.

А Јула јој каже да је снивала стрáшно. — »А ти узми, ’рâно мало воде па попи, то помаже; одма’ ће те проћи стра’«, вели јој мáма и каже јој нек’ се прекрсти и нек’ прекрсти јастук.

И Јула је послушала; попила је чашу воде, прекрстила јастук, али му одмах окрену другу страну, да би и Шаца снивао њу као она њега.

— Верујем, верујем... бо’ме поп Ћира вам и неће доћи да се пофали... Молим вас за једну чашу воде с бунара; сасвим сам промукла од узбуђења и потреса. — С драге воље! Извол’те унутра — рече Пела и пођоше обе. — Јуф!

— Баш вам фала! Лепа вода. Боже кад рекоше »воде«, паде ми на памет, што кажу, опију се људи па се потучеду; е ал’ кад је некима суђено, а они се потучеду и брез вина

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Очистио се, опрао и склоњен од осталих, једе само хлеба. Пред њим ништа друго до тестијица воде. Питате га: — Зашто само сува хлеба?... Шта друго не једеш?

Само ни ту не остаје. Опет одјури даље — по маалама, кућама да што послуша, исцепа дрва, донесе воде... А увек весео, с песмом, набијеном шајкачом до очију, бос, разголићених груди... Био је леп човек.

А једнако су га нудили пићем. Он је одбијао. — Хоћеш воде?... — почеше они силом. Он напослетку пристаде. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом.

Он је одбијао. — Хоћеш воде?... — почеше они силом. Он напослетку пристаде. Механџија му донесе у чашу воде али помешане с ракијом. Он је узе и поче с неповерењем да загледа. — Вода, вода...

Узалуд би му његови опет долазили, молили га да га воде кући, он би их некако страшно, крвнички све одбијао. — Богородица (а варошка црква била је по свећена Св. Богородици).

и јави по комшилуку осталим старим, виђенијим женама а слушкињи нареди да у кујни наложи ватру, у великом котлу угреје воде и све остало спреми што је потребно за купање мртваца, а она оста у великој, гостинској соби да је распрема, намешта.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Њен муж Јоца Парковић био је Љубин присан друг, заједно су били калфе. Него сад Љуба неће да га никуд воде док он сам себи не намени. Сутрадан је недеља. Љуба чека код црквених врата кад женске излазе.

Својим лицемерним начином у први мах сваког је задобити знала и не једног је жедног преко воде превела. Но, ко се често с њом састајао, тај је мало помало приметио лукавство из њених речи и из црта њенога лица.

Неописана мржња међ њима двема; једна Френегонда, друга Брунхилда. Никад се не састају, а ужасан рат међу собом воде И све то иде преко главе мужева, Марка Рогозића и Јефте Ћирковића. Дан св. Николе, први зимњи светац.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

се глава на једном високо изви и усред оног пенушавог и бурног вртлога, задржа, затресе и непомично учврсти на сред воде.

Африка

Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели. Где год падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата

Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом. Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати.

Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора. Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

Око десет часова почињемо пловити сасвим близу дугих благих острва, одвојених ваљда само тракама воде од главног копна.

Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и много блиставије од злата (кад стављам реч: злато,

С друге стране брода скупљају се пироге оштрих врхова високо изнад воде, управљане од атлетских младића, потпуно нагих, који скачу у воду за новцем баченим са брода.

Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна. Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта.

Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас. Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама.

Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама. Дивно прецизно просецање воде, као да су торпеди а не рибе. После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини.

Нигде пене, ни набора; рекло би се да је површина воде покривена непрегледним атласом. Обале и плаже Табуа појавише се жуте као злато између зеленила растиња и бледе

Милиони запаљених мушица пењу се пламеним стубом у висине. Кад се пробијемо до лагуна, широке воде осветљене месечином, велика барка која треба да нас превезе налази се на другој обали.

Црњански, Милош - Сеобе 2

“ За тренут, заиста, све се било умирило и стајало као укопано. Иза њега, варош, утврђења, бедеми, ровови пуни воде, и жаба, црквени торњеви, топови, све се било као скаменило.

Енгелсхофен је изгледао старији, него јутрос, десет година. При изласку из кола, први пут су морали да га воде и подупиру под пазухом. Био је гологлав и дисао је тешко.

Дерао се: „Темишвару, ни село, ни граде, већем један, украј воде, смраде.” ИИ НЕСРЕЋА ИХ ЈЕ ТОГ ПРОЛЕЋА, У ТЕМИШВАРУ, СТИГЛА НЕОЧЕКИВАНО...

Уистину, Петар никад није посумњао у своју жену. Када је Варвара сазнала да ће Павла да воде у Осек, да му суде, а сазнала и на коју капију ће изићи, и у који сат, Петар је одмах пристао да изиђу до првог

„Петре! Ајде! Ајде! Вриме је! Триба устати. Знаш да ће Павла да воде!“ Она је говорила, као што размажена деца говоре.

Његова жена, на то, изиђе из воде, а њен муж поче, у истој води, да чучи и да пере ноге. Соба у којој је прве класе лајтнант Петар Исакович, са женом,

Гарсули је наредио да се Павле затвори ту. У мемли, у страшном смраду, добио је свега неке ногаре и сламарицу, и ћуп воде, и хлеб који је мирисао на буђавину. Имао је троножац тек да може сести, али ни стола, ни свеће.

Тај форпост, на рушевинама једне турске карауле, био је опкољен рововима, пуним воде, а у њему је било места само за један топ, једног официра и двадесет бомбардера, који су били лотариншки насељеници.

Жене су биле стале као скамењене, кад видеше, како човека лепог, снажног, воде, као да су му ноге и руке поломљене. Мислиле су да је мучен у затвору.

Иза те куће била је преостала једна, каменита, чатрња, у којој више није било воде, а која је била зазидана сад и служила Трифуну за тефериџ у башти.

коње, који скачу као неки огромни скакавци, а под ђермом, жене, како се љуљају испод обрамица, носећи котлове пуне воде. Трифун је имао око за жене из свог народа и био је чувен по томе у младости.

Изишао је из воде на сто‑двеста корака, код коња, и одвео на обалу, не једног, него два. Мумлао им је, и шапутао, и миловао их је, као

Теодосије - ЖИТИЈА

Ко да искаже метанија и многе поклоне којима је умртвљавао тело? Хлеба и воде оскудно кушајући, младосни изнураваше цвет. Уз то је мрзнуо од зиме и задовољавао се само худом власеницом.

А свети освети и просветли просвећењем крштења Христова и кропљењем свете воде цара и све који су ту били. И тако за истом трпезом заједно обедовавши са царем и патријархом, одморише се.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Има духова у води, у земљи, у дрвећу. По пространим и недирнутим шумама и планинама су разне виле, које воде интересантан живот и често одређују људску судбину. У облацима су ветрогоње и здухачи.

У задругама живи у заједници више потомака који воде порекло од истог претка. Удружују се и сагласно бирају за старешину једног члана из задруге, који се одликује моралним

травни и зелени појас са спорадичним карстом и за голи, кршни, потпуно карсни јужни појас; осим тога у првом богатство воде, а у другом оскудица и пијаће и текуће воде.

и за голи, кршни, потпуно карсни јужни појас; осим тога у првом богатство воде, а у другом оскудица и пијаће и текуће воде. Северни појас се одликује углавноме средњоевропском климом, а у јужном се осећају утицаји медитеранске климе.

Ово мишљење је изражај народног предања, по коме сви чланови племена Васојевића воде порекло од претка Васе који је, после боја на Косову, залутао у Лијеву Ријеку, у Црној Гори; Пипери би водили порекло

Три главна пута који из Лике воде према Јадранском мору, пењу се на висину од неколико стотина метара и пролазе кроз пределе у којима дува сењска бура,

седе, да ништа не раде и не мисле, пушећи на дугачком чибуку или наргилама, сањарећи и слушајући жуборење текуће воде.

разумних људи који су се одликовали окретношћу и вештином и умели да штите интересе свога племена и да га паметно воде. Али су имали и силних типова, од своје ћуди, који опомињу на неке Динарце.

По дворовима („авлијама“) никад нема дрвета. Ретке су и баште са поврћем. Многобројне су ваде и све је у жубору од воде (особито подгорска села). Ограде су од облутака. Скоро су сви одрасли по селима били у печалби, или су сада у печалби.

Илију и за Пљачкавицу код Врања. На истоку је ниска кристаласта и гола планина Рујан, благих страна, преко које воде многи путеви у планинску и шумовиту област Козјачију и у Горњу Пчињу, која се простире на истоку до Чупина брда и до

Њене су последице завист и мржња, који су често повод акцији у њихову индивидуалном и колективном животу. Бугари не воде нимало рачуна о неправди коју могу нанети суседима; једино их може држати страх да њихови интереси не буду оштећени.

Захваљујући путевима и железничкој мрежи који од Загреба воде у словеначке крајеве, а нарочито према Јадранском мору, ова је варош дошла у везу са приморским српско-хрватским

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом.

— Останемо ли у планини, може нас појести вук. — Ми ћемо даље низ брдо, према ријеци. Већ сам се зажелио жубора воде и клепета каквог млина — рече мачак Тошо и уздахну јер се сјетио свог чича-Трише.

Одлазе у госте у велико војводство Миша пророка и тамо под старом крушком воде дуге разговоре. Једном годишње на дан мачкова повратка, чича Тришо и крчмар Винко Шљивић састају се код воденице,

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

и круну И све у животу Жедне ти слике у мозгу И жар окца на врховима прстију И сваку сваку стопу У три котла намћор воде У три пећи знамен ватре У три јаме без имена и без млека Хладан ти дах до грла До камена под левом сисом До птице

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Он упада усплахирен, осврћући се за собом као да га неко гони. Седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу воде! АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.) АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа?

Седа на столицу и непонуђен): Ана, чашу воде! АНА: Молим! (Оде и мало затим се врати са ча шом воде.) АНТА (испија наискап): Хвала! Где је госпођа? АНА: Она се облачи. АНТА: Облачи?

АНТА (Ани, која је допратила Рину): Ана, још једну чашу воде! АНА (изиђе). АНТА: Није, није ништа! РИНА: Али ви сте тако узбуђени?

РИНА: Дакле, ипак се десило нешто, говорите забога! АНА (доноси чашу воде). РИНА (Ани): Удаљите се! АНА (оде). РИНА: Говорите, говорите, да није ко тешко болестан?

АНТА: Хоћу, али кажем вам, само пажљиво. Седите, молим вас. РИНА (седне). АНТА (кад она седне): Чаша воде ево је овде! РИНА (нестрпљиво, узнемирено): Говорите, говорите!

И она је морала да се врати првом мужу. РИНА (узбуђена, бледа): Господине, да ли вас ја разумем? АНТА: Узмите мало воде, узмите, узмите! РИНА (покоравајући се, несвесно сркне воду). АНТА: Седите!

XИИ АНА, АНТА АНА (долази): Молим! АНТА: Ана, донесите чашу свеже воде. АНА: Молим! (Оде.) XИИИ РИНА, СПАСОЈЕ, ПРЕЂАШЊИ АНТА (Спасоју): Седи, молим те, јер ствар морам да ти саопштим

) Шта је ово? РИНА: Вама је рђаво? АНТА (звони): Патите ли од срца? АНА (улази). АНТА (Ани): Чашу воде! АНА (одлази). ЉУБОМИР (уморан и клонуо седа у фотељу): Ништа, ништа, боље ми је, ништа.

ЉУБОМИР (чита): „Мртви устају, мртви говоре”. АНА (донела је чашу воде). ЉУБОМИР (испио је воду). СПАСОЈЕ: Не налазим да је ствар тако интересантна да би јој новине морале толику пажњу

Госпође, господо, важно саопштење. Пати ли ко од вас од срца? (Одлети задњим вратима, Софији.) Пет чаша воде! Ствар је, господо, пријатна, пријатна, али морам из обазривости почети издалека...

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

У млаком мајском ваздуху чинило се да њихови гласови долазе из воде. На самој обали реке дечаци су пуцали топовима од блата, а дечја излетничка група пентрала се по дрвећу тражећи јаја

Објаснио је да је то сигнал Ескима. - Сада ће из воде почети да искачу фоке! Подигао је руке увис и фркнуо још једном. - Пазите шта вам кажем!

Атаманови облуци би пет-шест пута додирнули површину воде пре него што би потонули и то је изазивало пенушаво потцикивање у Рашиди.

све пре него на професора математике, тако да се за њим редовно вукао читав облак цуретака и мириса јефтине колоњске воде. Нисам могао да га смислим, иако ниједна из разреда није била моја интересна сфера, нити било чија од нас, уосталом.

Могао бих слободно да скачем у воду, пливам или се печем на сунцу крај лене, смеђозеленкасте воде из које ми се чинило да избија мирис риба и муља.

Појма немаш како извесни гадови воде рачуна о свакој цркавици! - опет сам видео како у мени расте мамин лик, како јој се преко зеница, па преко читавог

Нисам хтео да мисле даје Рашида то, иако је у крајњој линији свеједно! Рашида је косимице секла Тису, а из воде су јој вирили само чуперци косе. Плажа је била умотана у слојеве топлоте.

Па ипак, свет испод коже реке био је нешто изванредно: слојеви смеђозелене воде кроз коју пролази сунце, нека рибица, неки лист а преко свега тога тишина густа и чулна, скоро опипљива.

Моје усне биле су на њеном врату, на образима и свуда. Били су то пољупци у којима је било више воде, светлости и сунца него било чега другог. Сада сам сигуран да ћу их памтити увек!

Неколицина њих је урадила то исто, али је Меланија још била под водом. - Тамо, лево! - рече неко кад се на површини воде појави чуперак косе, а затим ју је неколико руку ухватило и извукло на скелу.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

Забележио све станице које на тај друм воде у Галицију. Путују врло лагано и врло дуго. Једаред већ наиђу и на тај пут, и по том познатом путу упуте се Кошици.

Али не зна како ће, више воде него земље, па све се мора на чамцу возити. У почетку за сувоземног човека не баш најпријатнија забава.

Узрујани пургери то не примећују. — Видите, тако ја и с кафом; могу воде насути, могу и мастилом помешати после поноћи, па неће нико приметити. Зато ја више волем ово нег’ „ноблбал”.

И ту је у тој молби било неког формалитета. Три од фрајла испод руке воде се, и дођу, као три грације, у депутацију. Томе Шамика више противстати не може. Онда Шамика управља котиљоном.

алхохола (рума или коњака) киселог сока (лимуна, поморанџе), ароматичног зачина (чај, цимет), шећера и топлог вина или воде пургербал — бал за грађане, занатлије, ћифте пургерија — грађани, варошани (најчешће: трговци и занатлије) пурђер,

Црњански, Милош - Сеобе 1

Овде, над њим, грактале су вране, доле, под њим, светлуцале су широке таме и светлости воде. Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнели издалека, крај ватре.

и изгладнели, тако журним кораком да су се, опкољени сребром окићеним официрима, чинили као хајка гладних паса, које воде, притегнуте на ланцу, у лов.

у братовљевом дому, великом здању од дрвених греда, испуњених набијеном земљом, на обали Земуна, пред којом су из воде стршиле лађе, шарене, офарбане, као неки дрвени лабудови, са превијеним гушама и широким трбухом.

Ослободио је оне што беху оковани; наредио је да пијане гурају, главачке, у бурад воде, ма се задавили; проценио је, заценио, преполовио и закинуо одштете које су имале да се плате, а са женама и старцима

Са једне стране видик је био пун воде и мокрих острва, над којима су белели се минарети и бедеми Београда, у бледоплавом небу.

И господарила је у кући и на пољима која су те године, већ и у дољи, крај воде, почели орати, па и код стада, над слугама и пастирима, над целим насељем. Мрзели су је и страшили је се. Њеног осмеха.

у светлости над водом, међу коњима побеснелим од страха, није могао да виче, јер су му гркљан и уста били пуни песка и воде.

Сам самцит, он је имао да добије ту жену без икакве везе ма са ким. Истрљан ракијом, спасен од воде и муља, чињаше му се да лебди над пожаром у тој широкој, земљаној пећи.

тишини и полумраку, госпожа Дафина била се приближила уз решетку прозора, под којим је непрекидно пролазио шум воде, што је отицала.

Она је била ту, близу. У кући све легло. Заспало. Ништа се није више чуло, сем ветра и лавежа паса. И непрекидан шум воде што је отицала. Подиже руку и велика се црна сенка начини на зиду. Хтео је тихо да је позове, да је намами, у постељу.

у потпуној тами, белину пећи и застртог прозора, затим црни облик великог сандука њених хаљина и чу непрекидни шум воде, под кућом. Схвати оно што се десило, стиснувши своја колена и заривши руке у замршену косу.

Но и то послеподне прође, у великој жутој кући, пуној брашна као каква воденица, тако равномерно, праћено шумом воде што је протицала, да је госпожи Дафини дошло да виче, само да би прекинула својим гласом тишину, која је, у мирису и

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

када се копањем бунара дође до воде, тада „треба викнути жену која још нема деце, а жели их, да пије прву воду“.¹³ У неким рецептима за плодност наглашава

²² За плодност се користи И ритуално купање. У Хомољу се нероткињама саветује: „Нека рано ујутру заите воде с баре или реке, где се напио жути бик, метну у њу копитњак, по три зрна од глога и од шипка, па је загреју и окупају

Када сватови прелазе преко воде, онда понека млада из Левча и Темнића „метне под појас, крадом да је неко не види, онолико прста за колико година жели

У магијским поступцима којима се олакшава порођај важну улогу игра елемент воде и његова симболика. То није необично с обзиром да је вода праизвор живота, симбол плодности, али и лакоће.

(Не сме се заборавити да се при ритуалном просипању воде каже: „Нека иде чисто и бистро као вода.“) Распрострањено је веровање да жена, чим осети да ће ускоро родити, треба да

Жена која донесе бабине сипа мало воде породиљи у недра и у десни опанак, да јој не би пресушило млеко. Смисао бабина јесте у томе да се на магијски начин

Кад жена роди слабо, болешљиво дете, па се уплаши да ће умрети, она му онда прелије преко главе унакрст неколико капи воде освећене на Богојављење.¹⁰⁵ Чим се дете роди, обичај је да прво падне на голу земљу.

Са српом ћу да те исечем, са огањ ћу да те изгорим, са воду ћу да те удавим, па ћу те распратим по бистре воде и зелене траве!“ Ово се понови три пута.

од јаја, те неки из предострожности, вели Вук, „мрве јајине љуске да се не би вјештице у њима могле возити преко воде“.

⁷ У Црној Гори, жена која нема млека, ваља да „узајми воде у девет Стана и у девет Марија, па нека за девет јутара наште срце пије воде пријед исхода сунчанога“.

жена која нема млека, ваља да „узајми воде у девет Стана и у девет Марија, па нека за девет јутара наште срце пије воде пријед исхода сунчанога“.⁸ Породиље које би хтеле да имају више млека пију воду у којој се налазе разне траве.

Тешић о томе пише: „Три жене које прве дођу у бабине новорођенчету треба да ставе своје прилоге на буцу (џбан) пуну воде, одакле пошто све ту мало постоји, породиља треба да поједе и попије од свега по мало — да би њене дојке имале у

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

његовим кровом нађе спаса; и највећи од царске господе да благо прими роба, да му сама госпођа царица уморном дода воде; да, докле хајка за њим напољу хара, роб мирно проспава ноћи на двору цара.

Ако огањ плаха киша омете, значи, небо га гледа без љутње, јер је некада спасао дете из набујале воде мутне. О ОЛТАРУ У олтар да не улазе жене Ни трудне, ни нероткиње, ни удове, ни неудате.

поломљене, нису никада за сапутника имали једино мрава, који никада нису били насамо ни са једним морем огромним ни воде, ни наде, ни очајања, који не познају васиону ни на њеном приземном спрату, који нису ниједног целог дана живели од

ПРАГА Тражим помиловање за безазлене, за њине зачуђености недогледне, за људе вечно малолетне, за утописте, за преко воде преведене жедне, за преко блага преведене чисте, за онога што снове ваздан дене, за тихе, за сетне, за оне сасвим

царици не усхита да се каменом на грешницу баци, нека зажмуре страже и џелати, нека пусте да осуђена бежи куда је воде кораци, нека нико не трчи да је врати.

пред собом носе транспаренте снова и маште, у чијем крвотоку само песме шуме, за оне чија срца плоде мириси и жубори воде, чија су наручја пуна само облака, које као птице над земљом праве гнезда и водено цвеће лепоте роде.

властелом да лови, да се крене још за росе и хлада докле нису утве златокриле на језеру скривеном у арише месечину са воде разагнале, док се сове нису од дана скриле, а на сунце изашле камењарке, док земља ко дете окупано дише, док не

О БОЖЈЕМ СУДУ Да окривљеном који рекне како је невин, а нема за то сведока, буде по обичају отаца дано из кључале воде, испред храма, да железо вади усијано, па да с њиме у рукама оде до олтара.

невин, бог ће му бити на помоћи, те ће комад железа усијана, љућег од жара, осим свих људи, моћи извадити из кључале воде и однети до часних двери, а да му руке остану без рана и на лицу се ниједна црта не помери. О ПРАШТАЊУ Ја нисам бог.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

казаљки проживљаване су највеће трагедије седамнаестогодишњака, према којима је бродолом неке крстарице — бура у чаши воде. Чекање без икакве наде. Испод њих су коцкари уговарали партију покера у све што поседују.

Али четрнаестогодишњаци расту као из воде и сви штеде на њиховој елеганцији. Важно је да су чисти и да им није хладно.

И могу вам рећи да нема страшније и очајније битке од оне коју деценијама воде мали сиви провинцијалци, излизаних рукава, са својим супарницама са филма.

) превести моју причу жедну преко воде, можда ћу се прославити тамо, иза црте, можда ће и мени једнога дана красти брисаче с аута који има регистрацију 75,

<< Ко би се то данас тркао са једним возом само због вас? И ко би вам то, сем келнера, донео чашу воде? И ко би то, сем мене, само за вас писао ову причу о ђубрету и мору?

— начин на који је скакала у море сличан лету пљоснатог камена када се одбија од површине воде; њен први излазак на Терасу у пратњи мајке, и оно лето када је први пут дошла у башту »Јадрана«...

— рече млада жена са досадом и оде на својим дугим бакарним ногама у сенку зида ка густијерни. Напила се воде из лимене шоње везане зарђалим ланцем. Вода је била млака и сланкаста. Није гасила жеђ. – Какве су фреске?

Лавиринт калдрмисаних сокака плео се међу белим минаретима сасвим налик окамењеним млазевима воде. Негде су, грмећи, одлазили експресни возови, а њихови звиждуци допираху чак до Синановог зида попут далеке јеке.

Жирафа, жути медвед, мачка, Пинокио: из купатила се чује шум воде из туша како добује по младој затегнутој кожи. Док чека, Бел Ами преврће књиге расуте по белим плахтама.

и учтив — сасвим другачији од оног који се сваког јутра пењао уз клизаве степенице гимназије, корачајући као коњ кога воде на кланицу.

– После... — рече жена и повуче руку. – Имате леп стан! — казао је разгледајући слике на зиду Слушао је добовање воде кроз полуодшкринута врата купатила. Прегледао је плоче и ставио на грамофон »Црyинг тиме» Реја Чарлса.

Најлепше је возити ролшуе кроз плитке локве воде по којој се разлила нафта. На сунцу, у таквим локвама се понекад појављује бензинска дуга.

Матавуљ, Симо - УСКОК

Ја сам им ове године полажајник. Сутра иду женске. Хајд сад умиј се. Ја ћу ти посути! Ено воде пред вратима. Јанко обучен и у димлијама изађе и опра се.

“ одазва се дјетињи глас: — Ја сам, твој ђак Милун! Јанко се насмија и отвори. Дијете унесе рукомију и врч воде, па, пошто то положи на сто, унесе чизме. — А како си знао да сам ја већ устао? — пита га Јанко.

Иза језера назријеше Скадар. Над њим се наслагала, једно за другим, голема брда, као какве исполинске љестве које воде у вјечито плаветнило! Равница је испресијецана притоцима језерским. Тврди Жабљак намрштио се на главици.

Свакоме иза главе бјеше торба с брашњеницом и мјешчић воде. Ниједан не извади иза појаса кубуру и јатаган, те ако се коме хтјело да се окрене на бок, није могао.

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

МЛАДОЖЕЊА: Па изволте. ПРОВОДАЏИЈА: Ајде де! Само преправи добра вина и доста киселе воде. МЛАДОЖЕЊА: Немајте бриге. (Одлази.) ПРОВОДАЏИЈА (сам): И ти ћеш се усрећити!

Људи у браку не воде обично књиге и протоколе, а трговац, који не држи точне књиге сврх примања и издавања, најлакше банкротира.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Пражића, Миларића, Црнковића, Чаленића, Боре Ћосића, Цвитана; међутим, главну реч у тумачењу овог књижевног рода воде васпитачи; на овом подручју они су се од почетка осећали најслободније, полажући на дечју књижевност неку врсту

Историја човечанства је историја ратова што их воде одрасли. У Илијади се дете појављује да би крикнуло пред страшним изгледом свога оца, ратника Хектора. Тзв.

можда збијен муслимански заселак ушушурен у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га, пак, домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу:

грип-џип, дугачак — Мачак, штипну—пипну, зуцну -куцну, каза - смаза, краљу — праљу, доба - гроба, принцеза — реза, воде — оде, збрци — брци, дремао— спремао, ђипио —згипио, страже — каже, телефонира — слонира, створила — горила, слутили —

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

На Ракошу, ако бог да, поделићемо с Маџарима колаче. ШЕРБУЛИЋ: Живио! ЛЕПРШИЋ: Сваки Србин нека се напије воде из чесме ’ајдучке, нека узме сабљу Милоша Обилића и топуз Краљевића Марка, пак ће опет настати царство душаново.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Место њих на челу народа стоје и прву реч воде грађани, трговци и занатлије, који су дошли са Балкана са извесним знањима, организацијама и капиталом, и који су брзо

Они су представници модернијих и напреднијих схватања и рефорама. За световну културу и модерну просвету они воде борбе са црквеном јерархијом, која није могла да изиђе из средњовековних традиција и балканских калуђерских

Он прича живо, живописно и занимљиво, и његово живописно писање подсећа на интимне разговоре које воде стари и добри пријатељи.

рећи од популарисања природних наука, остао је од њега један мањи спис: Физическое сочиненіе о изсишению и раздѣленію воде у воздухъ и изясненіе разливанія воде изъ воздуха на землю (Лајпциг, 1787).

остао је од њега један мањи спис: Физическое сочиненіе о изсишению и раздѣленію воде у воздухъ и изясненіе разливанія воде изъ воздуха на землю (Лајпциг, 1787).

Он је за оба језика: Славенски, сербски језик — два су пута! К једној цели воде нас. Он разликује »внешње« и »внутрење« богатство језика.

Навикао је да гладује кад пише; своју драму Обилић писао је за осам дана на Ловћену, и дневно пије по десет ока воде. Његове идеје мутне су, замршене, чудњачке.

Нарочито у Угарској, у оквиру српске црквено-школске аутономије, омладинци воде живу борбу против црквене јерархије.

број прерађених, махом шаљивих игара: Мило за драго, 1870; Мила, Ни бригеша, 1872; Тера опозицију и Пола вина пола воде. И те прераде, махом са немачког, сем Мило за драго и Ни бригеша, изишле су у Зборнику позоришних дела.

Милићевић, Вук - Беспуће

врата која се отварају и затварају са треском; момци што журно пролазе, њишући на послужавницима шоље и чаше воде; у вику наручивања и празно ударање кугла на билијару, мијеша се ватрено и гласно расправљање пензионараца о народним

Улице су биле блатне и каљаве. Свијет је пажљиво прелазио с једне стране на другу, обилазећи локве воде и гомиле блата које се згртало; жене показивале доње сукње, упрскане блатом.

Облаци се размицали и цијепали. Помаљало се опрано, чисто плаветнило неба; сунце одсијевало у локвицама воде; осјећало се нешто безазлено, с много доброг, дјетињег осмјеха.

Видио се комад сивкастог неба. Грање је грозничаво дрхтало. Кроз оквир од прозора цурио је мали млаз воде у собу. — Да 'оће скоро да престане, — каза она тихо о пљуску, мислећи на нешто десето.

са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју

небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри гласови жетелаца, пјесме грубе и

потичући рад све живље својим оштрим, реским гласом, не дајући људима да дахну, да се одморе, да се напију угријане воде, не видећи у њима људе него раднике који морају да га слушају и да му се покоравају, ако хоће да заслуже коју крваву

у тој киши нешто прљаво и јадно, у тим танким и уским млазовима који се квасе и губе у немирним локвама жуте, блатњаве воде која залијева каљаве друмове; било је у томе свему много једне биједне немоћи, нечега без снаге и без воље; киша је

му да не гледа и види, да нема ничега за чим треба да се тежи, ни циљева који треба да се траже, ни путева који њиме воде.

Он слушаше непомично њезине ријечи које је гутао и са собом носио мирни шум воде, механично се хватао за џеп, пушио и бацао у воду остатке цигарета за које се отимаху рибе, остављајући кругове на

Па кад кише стадоше, испод сивог неба остаде сам оштар и сух вјетар, који замрзну воде и оцрвени уши и носеве дечурлији која дераше бруквицама потковане опанке на смрзнутим барама, веселећи се близој зими

погледом калуђерица; кад је смјела да осјети природу, слободу и младост да лута сама обалом Уне и да удише шум воде и да се одмара у сјени лиснатог грмља.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост.

Још је рано. Деца се по школском дворишту јуре. Неки сели па доручкују проју с белим смоком, други се туку, трећи воде сина Мицка бакалина на бунар да опере нос: тукао се, па је у боју био слабија страна и носом платио ратне трошкове.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!

1843, 6. дек. СРЕТАН ПАСТИР Благо ми на виру Сретноме пастиру, Амо стазе воде, Моме амо оде, Па ту беле платно — Остало им златно!

“ Нека пљуска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скријем, Па олуји да се

Ту отрти тешки зној са чела, Латити се беле погачице, Присмочити каке печенице, Повратити срце гладно, трудно, Воде ладне напојити жудно; Воду пијеш, а врело жубори, А над тобом липа мирисава, А славуји свуд поју по гори, А крај

жедан, те пођем пешице Да потражим у гори водице, Нађем једно вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро, Ал' стајау стене поносите, Липе гране рашириле вите, Нигде никог,

ето тице друге, Једна — друга — баш читаво јато, Али јато, брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и Мораве, И са Крке, Лима и Цетиње, И са мора, оне воде сиње, Долетеше, одма попадаше, На јаворе дрва поседаше,

брате, умиљато, Све славуји са Дрине и Саве, Са Неретве воде и Мораве, И са Крке, Лима и Цетиње, И са мора, оне воде сиње, Долетеше, одма попадаше, На јаворе дрва поседаше, Запеваше српску царевину, Српску славу, српску

замирише, Да вам срце за кућом уздише, Напред, браћо, ето вам шенице, На пут вама дивне брашненице, Ето врела, ето воде дивне, Да уморно срдашце вам живне, Чујте славље, чујте песме оне, Кад ви срце у недрима тоне, Да вам срце сместа

Београде, мој бели лабуде, Ал' се јадан мене видиш туде, А крај тебе до две воде ладне Чине ми се кô да плачу јадне, Не прскају т' поносне зидине Као отпре од веље милине, Већ се ето мимо тебе

— Друге сада вас чекају муке, Друге руке други отров праве За вас, браћо, тамо преко Саве, — Па се отров преко воде краде Да отрује вас ев'овде младе, А мој Српчић ко без главе трче, Па се слади и његака срче, Он га срче, а вата

“ Ово рече, ка извору оде, Лице уми, И наточи воде: „Сада идем, мајка мене чека, Но, јуначе, ти си из далека, Јера мислиш, кâ што рече амо, Да овдена живе зверке

Гласник оде: „Бог то један знаде, А ја само да њега нестаде. Синоћ јунак кâ и увек оде Да уходи Турке украј воде, Одмах затим Турци ударише, И зачас нас љуто нагрдише.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Тај добродушни сиједи старчић — чаробњак који живује у врбику понад воде, увијек будан — спреман је у свако доба да саслуша свачију муку.

докрајченим даном погасио се и отпловио у таму и тај посљедњи кутак негдашњег дједовог свијета, однијеле га сутонске воде, као да је плутајућа млин-лаћа са ријеке Уне који никад и није стајао на чврстој земљи.

можда збијен муслимански заселак ушушкан у зеленило, можда тијесан, сјеновит кланац, пун промаје и хучања невидљиве воде, или ће га, пак, домаћински поздравити обична гола ледина с пар доконе коњчади која изненађено буље у придошлицу:

Заиста, те исте вечери, на појилу, стриц Ниџо, опсједнут свечаном тишином и сјетним бљеском вечерње воде, заусти да запјева, али тек што испотиха отегну „Ма-ри-ја . . .“ — кад се напречац пресијече и заћута.

— Ти се, Ниџо, притрпи, сједи гдје си ту си, а овамо штокакви: ноге пода се, штап у драге шаке па распали куда га очи воде. Ехеј, с главе скинуто, испод репа извађено, нит му старо кашље, нит нејако плаче. И ја бих тако знао.

Што су ме прескакали с ракијском чашом, то ме нимало није жалостило. Поред мене је била букара пуна воде, па сам ја сам себе обилато частио, залијевајући се по њедрима, све док се нисам надуо као жабац.

Нијесам, боме, него си ти и мене навукао у овај пекмез, па чучим уза зид од раног јутра, нијесам се ни ладне воде напио. — Удри, Јовашу, божију ти куварицу!

Грмечлије се више боје воде него бункера. У вјетровитој ноћи, трећег дана пута, побјеже из Перајичине чете скоро читава једна десетина с

и ровова, ту се тек размахује битка, гора и страшнија, чини се, него дојучерашњи сријемскн фронт с друге стране воде.

Она је узмицала стопу по стопу, забринуто сједила на ивице воде, повлачила се и опет се враћала, али је језеро немилосрдно напредовало.

Па ти ту, крај мора, моју кукавну бакицу спапоњају другови, с њом у лађу, па љуљ-тамо, љуљ-вамо, превезу преко воде и сјаве у један тор у некаквој фабрици. — Каквој фабрици? Да то неће бити у Африци, бако, у Ел Шату?

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Понадај се у оно што се зна када се седи под чемпресом, три корака од воде. Хајде, смири се. Некад и чиста кошуља може да утеши. ХАСАНАГИНИЦА: Не треба мени утеха; мени треба да разумем!

(Јусуф излази) Видиш да не вреди, па не вреди. Виде само оно што плива на врху воде. (Враћа се Јусуф са колевком) ХАСАНАГИНИЦА: Ево моје молитве, сија у колевци...

Телећа чорба! Греје трбух, смирује живце, припитомљава! Приставити два литра ладне воде, ставити везу зелени, парадајз, једну бабуру, главицу црног лука, мало соли и бибера.

БЕГ ПИНТОРОВИЋ: Ако почнемо тако да разговарамо, не видим на чему ћемо завршити. За седам година прође много воде. Хасанаги не мош да се вратиш, то ти је ваљда познато. И шта сад? Узима те човек кога си сама желела!

То треба да цениш! ХАСАНАГИНИЦА: Како баш ништа, ама баш ништа не разумеш? Па сам кажеш да прође много воде за седам година... Ја сада имам дете... У Имотски... Шта ја да радим у Имотском? Кога ја имам у Имотском?

За свилу знаш да је из Млетака? Много леп рад. А и материјал је првокласан. ХАСАНАГИНИЦА: Па ме чека крај неке воде у џенету. у бради му се цвет замрсио. Око главе обвио белу чалму, а огртачем се плаветним огрнуо...

само дрвеће, осећам у себи други разум, друге моћи, ништа ме не стеже, дишем пуним плућима, слободно летим преко воде, сијам, ко да сам с месечином у браку! Све се ослободило, све се преобразило, у мраку!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Чаршијом се чује жуборење воде што тече олуком, а на ћепенцима дремају момци и други беспосличари. И усред ове благоте, тишине и неког полудремежа

Онда би набрао цвећа за Тоду, донео јој воде и сео би на праг од њене собе, чекајући да га она позове, те да је полије, помогне при облачењу и чешљању.

И да би све то изгледало као озбиљан ручак, ти ми у чашицу дајеш воде место ракије. И тек онда доносиш јела, али највише пшенице с орасима и шећером.

Шта више, прво би наше двориште почистила, па онда ваше; прво би нама извадила из бунара воде и донела, па онда вама. За Божић, Ускрс по читаве дане остајала би ти код нас помажући матери. А твоја мати као и пре.

Страх од ове глуве самоће, мртве тишине и овог тихог жуборења и беласкања воде спрам месечине. Седох. Дрхтао сам као прут. Одједном чух лаки шушањ. Знао сам да си то ти.

А петли певаху, хладовина биваше јача и жубор, беласкање воде спрам месеца одмицаше и губљаше се полако. Испратих те.

мајку, како погурена иде по башти и бере разне траве, па све то са ускршњим јајем и сребрном парицом меће у чанак воде под бокор ружâ. Сутра је Ђурђев-дан! Вече.

Како која дође, извади воде из бунара, умије се, полије босе ноге, затим бришући лице „бошчом“ седа у хлад и ћерета са осталима.

Кад се све искупише, дођоше њих неколико у собу, код мене, те пробудише матер. Једна донесе воде, друга јој намести шамију, трећа је поли и убриса пешкиром. Затим је изведоше тамо међу њих и посадише у среду.

Са зајапуреним лицем и кô крв рујним устима дође она и до мене, заста — па онда голом до лаката, белом ручицом зграби воде и попрска ме. — На! Ево и тебе! У том њеном раздраганом усклику беше толико пркоса и љубави, да ми душа полете.

— Ето, на! — говораше он некоме. — Погле, брате мој: целе године суша, ни капке воде да падне... Гле, како је увело, грехота човека и да погледа... Ето, од десет корена ако један прихвати.

отпоче да му се тужи на зле године, рђава времена, општину, воденичаре и на све што му сметаше, те не могаше да добије воде. Стојан га слушаше, климаше главом у повлад, пушаше одговарајући му оретко и кратко.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Послани се враћа слуга, за њим воде једног слепца, стаде дрека Филишћана: „Убијте га, једног штенца!” Један оца, други сина, сваки друга жали свесна, што

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

ПРЕД МАРКА 251 КЛИНЧОРБА 252 НИЈЕСАМ БАШ ИЗ САРАЈЕВА 253 ГЛАВОМ О КАМЕН ДА МУ СЕ ОСВЕТИ 254 ГРАДИЛИ ВОДЕНИЦУ, А ВОДЕ НИЈЕ 255 ПРИПРАВЉАЛИ РАЖАЊ ЗА ЗЕЦА 256 ДЈЕВОЈКА И КНЕЗ ЈОВО 257 И ВРИЈЕДИ! 258 КАД СЕ ХАРЧИ НЕК СЕ ХАРЧИ!

Кад се мрак почне приближивати, стану они једнако говорити да треба ђегод близу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине; дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе

језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер, — веле, — може бити ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити“, — па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати.

Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек

Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече: — Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.

Царевић се промисли: „Шта има боље него да добијем два живота“, па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син пита: — Како се ти зовеш, бога ти, по имену?

Овај одговори: — Ја се зовем Баш-Челик. Царевић пође ка вратима а овај га стане молити: — Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.

Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе му на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика

свога мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети. Један вели: — Ја могу за по сахата! Други вели: — Ја могу за један четврт сахата!

Овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама, куд је царевић расјечен био, кад поспу, ране се саставе, и

старости живећи, усни једну ноћ, да има негде у свету некакав град, и у томе граду да има један студенац, па да му је воде из онога студенца да се окупа и умије, да би се помладио и да би опет чуо и видео.

како му је отац уснио да има негде у некаквом граду студенац, и да би се помладио, и да би опет чуо н видео, да му је воде из њега да се окупа и умије; и како је имао два брата, и како су обадвојица један за другим отишли морем да траже онај

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ЉУБА (смеје се): Што девојке воде Мушкарце под руку? СТАНИЈА: Јест, зато. Бог се мора расрдити на тај свет. ЉУБА: А кад се момак и девојка загрли?

ЉУБА (смеје се) А како је Бог уредио? СТАНИЈА: Да девојки метну код куће привез на главу. ЉУБА: Па да је воде као слепицу. СТАНИЈА: Ако је воде, не води је туђин, него девер. ЉУБА: И да се свакоме поклања до земље.

СТАНИЈА: Да девојки метну код куће привез на главу. ЉУБА: Па да је воде као слепицу. СТАНИЈА: Ако је воде, не води је туђин, него девер. ЉУБА: И да се свакоме поклања до земље. СТАНИЈА: Ка млада невеста.

Али сад да видим гди су они и шта се с магарцем учинило. (Отиде.) ПОЗОРИЈЕ 4. МАРКО И МИЛОШ (воде магарца) МАРКО: Купите магарца, купите магарца! Кукавац Јаша, сад ваљада чувствује шта је магарећи зној.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

размрежава очи И корен вида шири се и мења да новим путем нова слика крочи — На некој звезди море се расцвета, у чаши воде заискри тишина, Свака је прошлост стално започета, А море, то је најлепша горчина.

умањен у модел, Ко инсект крхак, у размери тачној, О метаморфози збори многозначној: Брод се боји мачке, прашине и воде. (12. ВИИ 1989) МЛАДА ЖЕНА СА ВИОЛОМ Дідн'т И данце wітх yоу онце ін Брабант?

Само да унуци у њиховој сенци Крваре због истог, недохватног плода. Зато ту се Сизиф са Танталом грли Испод воде, мени свете, којом плута Пена од трајекта који копну хрли, Наранчина кора, мрла од мазута...

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Тако могу да се без разлога дерњам и слушам како ми се глас клиза преко воде. Буде ми некако лакше, схватате? — И где то уопште данас човек има прилике да се извиче? Нигде.

У међувремену Сава је надошла, па се опет, као, повукла тако да ми је у „Чамцу“ остало најмање пола метра воде. Кад сам отишла да избацим воду, имам шта и да видим — унутра једна цаканица, змијица, белоушкица! Плива женска!

Пазите сад — соба: страва и ужас! Напукло огледало и стари умиваоник, бокал воде, чаша за остављање вештачких зуба, излизан тепих и кревет са жутим месинганим куглама! Апартман!

Да ствар буде што максималнија, граничари му још додају у трку и флашијановић минералне воде за освежење, а командир, као фол, аплаудира, а у ствари пребројава екипу: зна човек, пријављено двадесет и седам

Затим објасните људима колико пута треба да се мазе недељно — и све образованије породице почињу да воде дупло сексуално књиговодство.

Петог дана упловисмо у филозофске воде. Матори распреда ненаписани трактат о вредностима живота: — У реду, лепо је бити витак и, онако, као мало погурен —

окретом кроз купатило у којем нека бештија управо пребојава пажљиво ону моју беду од шминке и празних флашица колоњске воде.

Уплаши се Човек да ће бити пронађен, па долије мало воде. То исто учини и Суле са Аде тако да ТАЏИКСАДВИНСОВХОЗТРЕСТ поче стварно брзо да губи на квалитету.

шта се тркељише, а онда је, после краћег књавања у клупи, изашао за катедру, пославши пре тога моју разредну по бокал воде. И још је казао: — Ово ће дуже потрајати, да знате: немој неко да ми збрише!

Ви врло добро знате, даме и господо, да деца америчких милионера продају новине у осмој години, а воде самосталне послове у петнаестој! Па, ваљда милионери имају више лове од вас, мамлази једни чиновнички под платом!

плаже: остали су без њих јер нису могли да их понесу тамо са собом; сада се неко други тражи по плажи, и боде испод воде, и гања око пања и све, јер шта им сада вреде све пратње и све телохранитељи, мотоциклисти испред аутомобила,

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Облацима двама-трима бацају се брда, венци. Чокешина чохом вије и варничи вечерима изнад воде Жеравије. ТРОНОША У камену крило птице, крње Слово, рељеф руке и вретено без преслице.

Шарен чардак - блага сенка. Зашто Пава, а не Ленка? Сија ли то - о Господе! златан чадор иза воде или лебди, у чудима, стара кућа крај Будима?

“ Изнад црквишта пламте облаци: тако као да жале иконе. Умиру пчеле - туже просјаци. Не чују воде своје изворе.

О стакло срца груни, Света харфо, уз блесак Духа, с воде и висине, у облик склопи бèзобличја царство! По хаос-пољу квасац гони тесто, што букће, кипи, кула урнебесно.

УТОРАК І Из воде блесне небеско острвце, резерват жара, дирљив уздах ватре. Кад једном плане моћно палидрвце, тајанствен дах ће

Из воде блесне небеско острвце, но слика твари нечитко је писмо, инвентар збрке, раскола јединство. дрхтуриш, зрако, те ми

дрхтуриш, зрако, те ми грејеш трнце у прашки зрења, кад се питам: Шта ли толико тежи да се горко жали? Из воде блесне небеско острвце.

У жарком склопу суши му се павит, те жедан куд би: гвоздом ли, кроз пажит? Под сунцем слеђен, усред воде жедник, у гвозден-љусци нестрпљењем жути а мртви светле брежјем разасути. Ни Петков цyцед нити Средин женик.

а ми смо Цвети, Јерусалим град! Тек мерно тројство - микрон, инч и јард у блеску сажме пакао у хад. Врх суве воде зрак је жедан смук. Бомбардер, ловац, свиреп летач - скот! Аждахин пламен склупча се у звук што нафту лоче.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Најпре постанем хомеопат; то је лако: у једној оки воде размутим пô драма нишадора. На, сад пиј, притом чувај се сваког јела; пости, пости, докле болесник од глади не отегне

увијем га у ћебе, докле зној скроз не протече, па онда пуф с њиме у воду; притом мора болесник најмање педесет чаша воде на дан да спусти. МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде...

МИТА: Ао, куку! Толико чаша вина могло би и поднети, али воде... АЛЕКСА: Кад ме и одатле протерају, постанем учитељ славенске граматике. МИТА: Ето ти га сад опет.

АЛЕКСА: А да одете јошт у Мадрид, да видите галије, да видите море, шта би онда рекли! ЈЕЛИЦА: Мора сила воде бити? АЛЕКСА: Всјачески. Баш кад сам ја тамо био, запали се случајно; те ватре, и тог пожара! То је за удивленије.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Удари Мјесец у громки смијех. „Погледај вука шта луда ради, хоће из воде мјесец да вади, ја се огледах у модар вир, а Вујо мисли: Оно је сир!

“ Окрену Мјесец лице од воде, а глупи вујо избуљи очи и арлаукну: „Сирац ми оде“ па брже-боље у воду скочи. Грабљивца тако окупа вир, не стиже

Чета дјечака, брзих ко чигра, ту се на пијеску крај воде игра, проводе живот лијеп. Под врбом старом, за дана врућа, са псећом браћом пландује Жућа и врти чупав реп.

воли да броди морима свијета по модрој води, врти се, јури, немирна чигра, на гриви вала у пјени игра, уз пљусак воде скаче високо, весели бистро морнарско око. Кад падне вече, крену се браћа, Сваки се дому — печурки враћа.

До зоре бар на нашем столу да буде дар.“ Кренуше браћа, све брда јече; „О, хоја-хоја, весели зече!“ Под земљом воде Рудара пути гдје алем-камен у тами ћути, милион љета он тамо сније, милион љета вода га мије.

“ Иду преко свијета бијела, дођоше до једног врела, кад крај воде чудан гост неку стару глође кост. „Побратиме зубати, одакле нам идеш ти?

Умаче Тоша, задихан, љут, сакри се деди под широк скут. У исто време ево и Жуће, шуља се као зверка, крај воде вреба, упорно кеба јазавца, кума Ждерка. Ваздан га тражи весели друг, иште му неки прастари дуг.

Старом се млину темељи тресу, напољу воде дивови бој, чупају букве, њима се јуре. Има их, богме, невиђен број. Заспао деда, малко и хрче, док пламен шару

“ А Тоша каже: „Злослутан знамен, постала вода студени камен!“ дедица вели: „Зима је, роде, већ ковач Север окива воде!

Успут на свадби, због чудна госта, друштво од смеха попада с моста; једва из воде изишли живи. — Томе су крчмар и крава криви! — Пребише зато, од гнева злог, крчмару леђа, а крави рог.

Пише ти Шаров, познаник Жућин, са Јапре, хладне воде. Док ово нижем, веруј ми, друже, проливам сузе вруће, хоћу да причам потанко, редом, како нам неста Жуће.

А Тоша ипак: „Осећам опет, мирише риба! Хајдмо на поток, друге нам нема, рибица можда на песку дрема.“ До воде сишли другари верни, кад ли на песку бојиште красно, репова рибљих лепезе сјајне. „Рођени Жућо, стигосмо касно!

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Очи уживају у све тамнијој боји шуме прекопута, груди у дисању ваздуха освеженог мирисом биља и воде. Ваљда бих једино волео да птице ћуте: али ни тога нисам свестан. Враћам се истим путем скоро кроз мрак.

“ — Доћи ћу, сигурно ћу доћи. Мислите ли да ће ме дечко пробудити пре пет? — Хоће. Он ће вам сад однети и свеже воде. — Онда бих ја сад пошао на једну кратку шетњу кроз ноћ. Довиђења. — Довиђења. Пријатна шетња.

Гледам у апсолутну тамнину воде. Остајем тако десет или петнаест минута, када чујем јасан шум весала по језеру; затим чујем и гласове, неколико мушких

— Ево ме, господине! — Немам воде. — О извините, господине, ја сам сасвим заборавио. Ево, трчим. Пет минута доцније ломњава по степеницама и деран

Затим остаде само плавило воде, неба, и иреалност обала. Онај што тера лађицу није се још ниједанпут окренуо, тако да могу замислити, ако ми је мило,

Одједном се сјајно растопљено сребро просу по далекој води; и то тамо где сам мислио да воде и нема већ да је обала, дубоко.

је некада за мене значило: пријатно жуборење кратких таласа око чамца; сада је и за моје уво, и за цело биће: одговор воде ваздушним струјама између неба и воде. Између неба и воде постоји ваздух и он тежи по води, набира је.

кратких таласа око чамца; сада је и за моје уво, и за цело биће: одговор воде ваздушним струјама између неба и воде. Између неба и воде постоји ваздух и он тежи по води, набира је.

Између неба и воде постоји ваздух и он тежи по води, набира је. Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен.

Између неба и воде постоји ваздух и он тежи по води, набира је. Он сиса влагу из воде, кроз влагу пројектује месец, дугуљасто издужен.

Од тог планетског сурвавања вода игра; разливено сребро. У непосредној мојој близини акватично биље диже се из воде. Својим дугим лишћем оно дише ваздух над водом и својим стабљикама воду. Рибе пропливавају кроз стабљике.

Слушам лагани шумор овога биља и гласна довикивања птица у висинама. Чује се шум ваздуха и воде, а из даљине допире лавеж. Поред свега тога, називам опет, по навици, то ноћним ћутањем и тишином.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

„Прихватите луч слободе Усред ове ропске таме; А старији нек вас воде Где гинути вала за ме: Књига, то је луча твоја, Србадијо, надо моја!

РОДОЉУБ Ја сам путник са Вардара, Где је Српство без слободе; Ал' сам чуо тужан жубор И Миљацке, бистре воде. Видео сам реке обе, Мој Србине, сужњи робе!

лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и љубав, Који општој срећи воде. Срећан празник свима вама, Мученици са свих страна, Срећан празник, тужна браћо, Од Адрије до Балкана.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Могу ли скупити реке рајске да опточим народ свој оклопом воде вечне? Залуд ме царем зову кад ми велике моћи нису дате!

по корак уз степене дима: лебде ту главе и црквице ко цвеће без струка, а доле само снег, снег, снег и преко воде, те осим мог трага с брда на брег други се трагови не виде.

Једно поподне видесмо свог бога како силази да се купа с нама, ми излазимо из воде на спруде да се не чешемо о њега који је некад био страшан сада тром пружа нам руке и пита гласом смерним да ли

Најзад, и он зажели да види Мурата неверног и сјајног, пушта да га пред његов чадор воде и задивљено гледа тог азијског пастира мишица двоструких и коже ко печена земља: ту се препознају два јунака и

И на том месту у полутами жбуна, по звуку звонком, нађох извор воде која се разлива по земљи, и тек пошто се укрстила са људским путем, постаје поток.

прозирни, као што је речено, да би се видео Онај иза нас, који ходи док ходимо и седи док лежимо, и нуди нас обиљем воде са свог длана. Јеси ли невидљивом сличан? Сродан бићима што се виде само у духу?

Боља је од нас молитва сама зато се види подизање земље и ваздуха и воде и свих метала. Видим вазнесење: оно почиње сваког јутра и не боји се пада.

овом часу кад је племену потребно вишње знање силази орао с горског двора болестан и мрк очи не одваја од звезда воде га два младића о чија се рамена ослања неки виде у њему божанску рибу која излази на суво другима се привиђа у

тамо се пуши косовска рана и ту смо зачели ново племе које рече ономе одозго доста тих идеала који ван овога света воде дај нам земаљске хране путовања Ренесансу ех да ме није прозро!

ни грех ни похлепа ни другарске везе Орловићу причај где ми војно паде где су двери Самодреже цркве устај узми воде вечне и тражи оне костурнице теби ће се одазвати у вину нека дођу с прстењем и аздијом и нек се пењу до дванаест

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

ПРВИ ЧИН Пространи хол, из којега степенице воде на горњи спрат. Тежак кожни намештај. Упадљива је велика, у златном раму, слика покојног Мате Тодоровића, која виси о

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

При сваком овом пуцњу, од којег земља трепти, падају мртви и рањени... И целу ову масу здравих и снажних људи воде на губилиште. Ево, баш онај мали пешак са забаченом шајкачом, погнуо се грешник и иде можда да погине.

Гранате падоше испред рова, непосредно позади, негде у реку, и млаз воде изби као водоскок, а четврта удари посред рова, одакле полете неки крупан предмет, као рука или нога.

Гледајући са ове висине, ћувици штрче према хоризонту као врхови таласа узбуркане воде. Планине су биле неме... Понегде се само види наш пешак како избија на чистину, и креће се слободно као да корача по

И тако, сви смо тога дана били љути. Сретамо рањенике који причају да се код Шапца воде очајне борбе, да има много мртвих и рањених...

Сунце припекло, зној кипти са људи и стоке. Кад пролазимо кроза село, људи не могу да се напију воде. Било је то некад кад су сељаци износили вино и воду. Али много је војске прошло, па је и понестало.

Неки се већ дижу и неодлучно прилазе топовима. Онда се одмичу, као да некога траже. Ево... једнога воде, нешто разговарају... Двојица дохватише лафет!... Окрећу топ! Да ли је могуће... Коса нам се диже на глави.

— Али ја, поднаредниче, реко тек онако... — Ајд марш!... Што ти не дође на памет да падне међу нас чабар воде. Када Траило помену воду, сви осетисмо жеђ, али страховиту жеђ.

Топлота осваја, у земуницама успарина, и Траило прича како са једног извора до његове куће шикља млаз воде из луле, дебео као рука.

Војници отворили уста и слушају, па ужагреним очима гледају мишицу Траилову, као да ће из ње сад потећи млаз воде... Нашу жељу прекиде нова команда, те војници искочише код топова.

А уста нам се залепила од жеђи. Повремено смо гађали цело послеподне. Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде.“ Ми смо ћутали.

Траило вели, ако се врати жив кући, нигде неће кренути без чутурице пуне воде. Сунце једва зађе за нека дрвета и нишанџија Милован одмерава реглетом колико је још далеко од хоризонта.

— Да смо у нашим крајевима, оно би већ давно зашло за планине и већ би се напили воде. А ово нека проклета земља! — вели Милован.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

са Стојаном у својој собици и после краћег времена јави се, као резултат преговора, велика чаша, пуна бистре хладне воде на рапавој, прљавој и сувој руци фамулусовој; у другој држаше међу прстима парче шећера, и то све с великом пажњом

Но Љубица не сања пријатне снове. Тужно је оборила главу над реком, па слушајући жубор и шапат бистре воде, чини јој се да са тим злослутим жубором отичу и њени мајмилији снови младости, њени најдражи идеали ...

Родитељи им, пука сиротиња, журе се на рад, надничење, а они по цео дан око воде, око Мораве хранитељке, јер она их је и хранила и појила, другог чега нису имали; она их је и неговала, као добра

— Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору? — Не сме... одговара она механички, више понављајући детиње речи, не

Саве... Љубица се стресе, пребледе и дохвати се руком за врата. Опа је и заборавила да старешине воде оштра рачуна о владању државних службеника... »Гле, па шта ће сад бити ?... да отпусте, на свагда...

Лице све крваво, косе разбарушене, почупане, висе читави бичеви ишчупани из корена. — Стојане, дај ми воде да се оперем, прошапта она, видевши Стојана како је гледа немарно.

»Шта имам да се плашим или веселим, мислио је раније. Ја морам да радим, а они горе морају да воде надзор над нама. Кад не радим, зна се шта ме чека, па ма ко био горе. Та млађи смо, па се мора слушати !«...

погледа и зачуди се откуд он сад у својој соби, седи на столици испод кревета, сав мокар, као да је тек из воде изишао, а Љубица седи према њему за столом, где је одмах по ручку прешла са Влајком, седи сама, гледа некуд у даљину

Стојан се зачуди кад га угледа оваква. — Што си таки, јадниче ојађени ?!... Гле, кâ да је сад из воде извађен. Па ти си слаб, братићу!... Чекај, сад ћу ја тебе намирити.

чисту собу, где на средини стајаше сто, покривен белим као снег застирачем ; на њему послужавник са слатким и чаша воде, бистре као кристал. — Хо, брате, како се човек одучи од свега! Ето, ово сам ти волео свако јутро овако...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 39. Ој вишњо, вишњице, Дигни горе гране! Испод тебе виле Дивно коло воде. Пред њима Радиша Бичем росу тресе; До две виле води, А трећој беседи: “Пођ’ за мене, вило!

плакати, Већма плакати, тебе жалити, Кад твоје друге на воду пођу, А лепе Руже на води нема, Ни лепе Руже, ни воде ладне. 64. Текла вода, војно ле! текелија. — Кад је текла, војно ле! куд се дела? — Попили је, војно ле!

Ђе Јовану љуби воде у часе добре. Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била! У њу су ти свака добра, која с’ могу наћ’: У њу ти је

“ — “Лако ћеш ми мајци уговети: Доцне легни, а рано устани; Двор помети, и воде донеси, И очешљај своју русу косу.“ 83.

Мајка Мару кроз три горе звала, Мара јој се кроз девет одзива. “Јеси л’, Маро, платно “Нисам, мајко, ни до воде дошла. Јово ми је воду замутио, Кун’ га, мајко, и ја ћу га клети.“ Мајка куне: “Вода га однела!

“ 113. Смиљ Смиљана покрај воде брала, Набрала је недра и рукаве, Извила је три зелена венца: Једнога је себи оставила, Други својој другарици

115. Тужна јадна, да сам вода ладна! Ја би знала, гди би извирала: Украј Саве, украј воде ладне, Куд пролазе житарице лађе; Да ја видим моје мило драго, Цвати ли му ружа на корману, Вене ли му каранфил у

Ако б’ те драгом тргала, Драги је од мен’ далеко: Преко три горе зелене, Преко три воде студене. 123. Саво водо, поздрави ми драгог, Нек’ не коси траве покрај Саве — Покосит ће моје косе плаве!

Саво водо, поздрави ми драгог, Да не пије воде из те Саве — Попит ће ми моје очи плаве! 124. Караван иде преко Романије, За караваном Симо Сарајлија, А за њиме

“ Туђин јунак на Бога погледа, Преведе је преко црне горе Без говора, без насмјејања. Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати.

Друмом иду три делије, И међу се воде зборе Који б’ чему најволио; Најстарији говорио: “Ја б, паун’ма најволио“.

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

Сигурно живите ко да сте стално на излету! ГИНА: Није баш увек! СОФИЈА: Ја целог лета не бих излазила из воде! Молим вас, хоћете ли да ми обришете леђа, не могу да дохватим! Стално бих пливала!

(Отрчи према реци. Јелисавета се љутито враћа унутра.) ГИНА (Благоју): Док стојиш докон, мого би да ми напумпаш воде за испирање... Благоје, чујеш ти мене? СИМКА: Стоји ко одузет! ГИНА: Благоје!

Из машинке! СИМКА: Кога? БЛАГОЈЕ: Ко? ГИНА: Ја немам снаге ни да питам! ДАРА: Има ли у овој кући чаша воде? СИМКА: Ко је у кога пуцао? ТОМАНИЈА: Убили су окружног начелника! БЛАГОЈЕ: Домазета? СИМКА: Ону рђу?

Не разумијеш. Столица се не прави сàдвије ноге! СИМКА: Гино! Дајте воде! Раскопчајте жену! ТОМАНИЈА: Прскај по образима! СИМКА: Гино! Гино! ТОМАНИЈА: Не вреди да зовеш, обезнанила се!

ВАСИЛИЈЕ: Где да се изгубим? МИЛУН: Не занима ме! Слободан си да идеш куда оћеш! Иди куд те очи воде и ноге носе! Док још имадеш ногу и очију! И немо да те сутра овде затекнем!

ЈЕЛИСАВЕТА: Ја сам у Три сестре играла Кулигина, Машиног мужа. ВАСИЛИЈЕ: Код Шекспира дувају буре и воде се борбе, крв се слива с точка на точак, брекћу машинерије које раде на крв, шкрипе и окрећу се сви зупчаници и

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Дрвеће пуно пупова и звезда место мене живи. Све што сам ја реко шапутаће вам меко даље ноћи. Оне вас воде у моје осмехе и грехе, за мном далеко. НОВА СЕРЕНАТА Драга, тенориста више нема. На месецу не дрема Дон Хуан више.

Море, и ја остајем тужан ипак сваке зоре. И оставља ме загледаног у бездане воде. НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја. На свему што прође мој осмех засија.

Само у сну, ко Месец бледа и тако ко он невесела, по свету блуди. Гондола једна ћутке је скрије у бездане воде Венеције, саму, уморну, разочарану, на карневалу.

Путници, породица моје бабе Јуле, кажу, према својим читуљама, да воде порекло од Јелице, сестре Тодора од Сталаћа. Она је била удата за Јована Путника, чији је син, Гаврило, био генерал у

пратио у бању, Мехадију, трчкао би из вагона, по воду, пред планинским тунелима, само да би нам донео чашу хладне воде, са извора. Било је нечег шпанског у претераној учтивости тог човека. Мој отац је, док је био, на школама, много читао.

Велике мердевине, као огромни комарци крај воде, чекају над морем. У њима по један рибар недељама гледа у воду да јави долазак тунине.

Лусиа Рајцес (из Лемберга) толика је лепотица, да се свет скупља да је гледа кад из воде излази, као Анадиомену. Мужа су јој били убили у Сибиру.

Оног што је имао обичај да пита за медаље. Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације. Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла.

Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла. У сваком случају, кад сам стигао у Загреб, и изнео са станице своје коферче, моје су мисли биле,

Сав шуми. Киша, бескрајна киша дрхти над њиме, као да је сав увезан у танане, мокре нити воде што обавија цео свет. Дрхти, љуља се, одблескује. Губи своју тврдоћу и сав се претвара у сенке, што се љуљају у киши.

Мања позоришта „дес Артс“, чудна су и смешна. Много је воде протекло Сеном и Парижани су много штошта видели, па им је тешко дати сензације.

Могу још коју реч – о скулптури. Опет да поделим. О онима који праве: Правду, генерале, Клио итд., да не пишем. Засад воде два Руса, руска Јевреја: Заткин и Липшиц. Они су једини који избијају из баналности Париза. Заткин има своју теорију.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Хранио се зељем и шумским корењем. Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би

На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао. — Која је ово земља преко воде тамо што се види? — упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.

за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и дале свој слатки дремеж.

Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу! Нигде ветрића...

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Приближисмо се реци и чусмо жуборење воде, али те тај ноћни жубор ни мало не весели, он ти улева у душу страх и сету...

зачу се из помрчине. На другом слогу реч се прекиде, к'о кад би на неког, изненада, сручио пуну видрицу хладне воде... Једна је рука већ залутала... — Куку — куку — ку!.... не дирај се, ђаво те одн'о!... шапуће друга. — Цмок!...

на кола са белим коњима и возе се у велику шуму коју зову Топчидер; ту Бора трчи по парку и вуче своја ручна колица... воде га к рибњаку где баца рибама кифле ... И одједном нестаде свега тога...

Прође цела зима и наступи пролеће. Воде се разлише, и пред полуокруглим окном високе звонаре отвори се читаво море. Требало је само бацити поглед кроз окно,

Станков је поглед чисто блудео по глаткој површини разливене воде. Бог зна да ли је он тада што мислио, или је само одмарао очи на тој сјајној, глаткој као огледало површини.

Уђем у другу собу и наместим ухо на врата што воде у кујну... Моја жена прича и хвали се нашим пријатељима како нас обилазе и воле...

Гости пођоше преко дворишта и затим залупаше многе чизме уз степенице, које воде соби болесничкој. На вратима се појави једно црвено, младо, зајапурено лице, на коме ни неочекивана вест није могла

Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК

) ИВ ЈЕВРЕМ, СЕКУЛИЋ ЈЕВРЕМ (за њим Секулић): Ево, из ове собе. Ето, тај орман затвара врата која воде у његов стан. СЕКУЛИЋ: Баш у његову собу? ЈЕВРЕМ: Јест', ту му је канцеларија. СЕКУЛИЋ: Врло добро, врло добро!

СЕКУЛИЋ: Треба ослухнути. Код њега се скупљају сумњиви типови, тице. Треба ослухнути... Ту се свакојако воде разговори против постојећег стања, против владе, против начелника, против мене; против владе, против свега у овој

А знаш ли ти: како се меси јавно мнење? Још ујутру рано, чим се пробудим, па док се опасујем, а жена ми донесе чашу воде са парчетом шећера, и каже ми шта је чула од прија-Маце кад је на бунару захитала воду.

Тако се ту на сто скупи пуно новости и ми почињемо да их месимо. Један дода соли, други бибер, трећи долије мало воде, четврти поспе још мало брашна да буде гушће, па кад се растанемо, а оно видиш: распршти се јавно мнење у све сокаке,

На обема собама прозори на задњим зидовима. Врата која воде из једне собе у другу широм су отворена и више су напред.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

— Дад’ ми једну ракију — рече Срета седајући, — чашу свеже воде и све новине од последњих дана. — Саг, саг! Одма’. Побрзо, Ташула, за господина једна тазе вода!

— Ужурбаше се обојица, и Ташула и ћир Ђорђе. Овај сам узе послужавник с чашицом ракије и чашом воде и принесе Сретену. — Извол’те. Ама вода што је, господине!

— Море — прекиде га Срета — ни чашу воде није дужан геџо да му да! — Ах, господин-учитељ, теб’ ти можем овој да кажем.

на прилику, после даће, где би напослетку могао човек да окриви вино, него и на самој чесми, поред чисте и бистре воде, па се дохвате за кике и држе се као, ако сте кадгод, љубазни читатељи, видели кад се ћурке споречкају, па кад једна

Морају људи да притрче и да интервенирају; изруче на њих по неколико тестија воде док их разваде. Тако је страховита мржња кад се у начелне ствари још и личне умешају.

— Е-да ли штогод, кумим те богом, господине? А овако се више не море! — вели му Максим. — Доста, к’и воде! — вели задовољно Срета, — упис једнако траје! Пропашће ка’ Жиронда! И заиста!

Зато га сад гледају као мало воде на длану и ћир Ђорђе и Љубица којој је он и казао ради кога он ту жртву чини. Тече весеље, што рек’о наш песник, к’о

— Шта ти је, учо! Умири се! — вичу сви. — Учитељу, што правиш! — вели му охрабрени ћир Ђорђе држећи чашу пуну воде и нудећи Срети да је попије и да умири крв. — Шта је, шта пише у новинама!

Нек дође који год може, и нек понесе чкарт катранице дрвене! А биће меса к’и дрва и вина к’и воде; а све џабе и без једног парића заиста! Иде све као намазано.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

У Ђушиној неко није заврнуо чесму Па мали млаз воде беспомоћно цури. Спавачи, одасвуд, хрчу кроз отворене прозоре, А кухиње су празне, млаке, неме.

Григоренко, мирнодопски генерал, Усамљен и висок као пристанишни ферал, Рече, 1965: „ Више од хлеба и воде, „Мени, у Русији, недостаје слободе!

Одлично, Шврћо! Одлично, роде! Живот је пролеће са пчелом на цвету. Док има сунца, костију и воде, Може се живети на овом свету. ФЕНЕК Фенек је мала лисица.

голаћа, На далек пут је кренуо, али Врежа, припета на обали, Не даде му у свет да оде: Оста, заувек крај хладне воде Беличаст дебео, на росној врежи Ка даљинама залуд да тежи.

ЛУБЕНИЦЕ Сазреле су лубенице Покрај воде Студенице. Споља плаве, изнутра зреле, Свака ко буренце, — слатке, медене; Са доње стране жућкасто-беле,

— Ко човек кад га изда снага, Ко човек који ћутке страда — Чами, згрбљена — путник с ранцем Који је застао да пије воде... Увезаше је тешким ланцем, Приковаше црним катанцем: Да је не украду, ил да не оде...

СВАНУЋЕ Свањива, свањива, свањива Из дубодолина, са њива, Тај час светлосног клијања Испод воде, однекуд, израња, Или га, кроз откосе, Свици на прстима проносе. Из вечности свањива, А садашњост је хладна, сањива.

С главом у магли. Још негде капље, иза куће. Влажно и тамно од искони, Воде се скупљају у бездану. Уз Немањину трамвај скакуће. Из шипке трола звезде изгони Које, како плану, тако нестану.

ЖИВЕТИ КРАЈ ДОБРЕ ПИЈАЦЕ Живети крај добре пијаце, И изворске воде пијаће, Имати бар једног пријатеља — То ми је жеља.

КАКО УМИРЕ СТОЛЕЋЕ У смирај дана, код Окучана, Видех како зрака осунчана Блесну у барици воде стојеће: У блеску том згасну цело столеће.

Сваки пут кад из искони древне У капљици воде зрака севне Знај, то у срцу пролазности сласне По један век букне и згасне.

— Мало их се живих пробило до мора. А они који дођоше до воде што се плави Личили су на изгорели град који се још понегде пуши.

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Колевка јегуље, њено рађање и прва миграција 17 ВИИ. Метаморфоза ларве у стакласту јегуљицу и улазак у слатке воде 20 ВИИИ. Метаморфоза стакласте јегуљице у жуту јегуљу 22 ИX. Метаморфоза жуте јегуље у сребрнасту 25 Х.

јегуље силазе из слатких вода у море, да се само у мору расплођавају и да младе јегуљице улазе из морске у слатке воде у којима остају док довољно не порасту.

До свога путовања у воде Фероерских Острва 1904 г. Шмит није нарочито мислио о јегуљи, која за данске рибаре има много мању важност од харинге

Оно је било тако провидно, да се у чашици воде, у коју је стављено неколико десетина таквих животињица, није ни једна могла видети.

Морем, плоди ту, на томе месту у Месинском Заливу, па се одатле растура и, дошавши до морских обала, улази у слатке воде где продужује свој живот.

остане и по облику и по величини неизмењена, онаква каква је пошла из поменутог залива, па да тако неизмењена стигне у воде Фероерских Острва.

Такво је једно плодиште нађено код Суматре, где је Шмит запазио ово: све слатке воде што утичу у Индиски Океан са једне стране острва пуне су јегуља; напротив, у водама што утичу у океан са друге стране

са друге стране острва, ма да је ту много већи океански простор, море не достиже дубину већу од 200 метара, па слатке воде на тој страни не садрже јегуља.

ларви са плодишта ка морским обалама; 3˚ успутна метаморфоза ларви у стакласте јегуљице; 4˚ доспевање у слатке воде континената и острва и живот у овима; 5˚ метаморфоза стакластих јегуљица у жуте јегуље; 6˚ метаморфоза жуте јегуље у

Зна се само то да се мрестење врши на дубини која износи најмање 1000 метара, а вероватно и знатно више. Температура воде на тим местима је 20˚ С.

Мајушне ларвице, одмах чим су изашле из икре, поступно и лагано се пењу ка површини воде, растући при томе лагано. Оне, на пример, које су дуге 5—15 милиметара, хватају се на дубини од 100—300 метара; веће

Из њега се излеже мала, као стакло провидна ларва, нешто мало лакша од воде, што чини да се она одмах почиње лагано дизати ка површини воде.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне... Напред, немој стати, Док не падне најзад

природа и њезина блага, И све вештине што човеку годе, Кроз душу нашу пролазе, без трага, Ко тамне сенке преко мутне воде.

И ја видим друге пределе, и боје Друге, с пуно сунца, с две големе воде, Где шлепови ниски укотвљени стоје И бродови пуни у даљину броде, Где над мирном водом, у вечери вреле, Бде старинске

Ништа ме више сад не боде, Све гледам туђим, мртвим оком, И спавам, као тихе воде У миру тамном и дубоком... ИИИ И данас, да мени Господ рече: ''Ево, Ја ти сада дајем силу и моћ, створи Свет нови и

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

мишце и брзину ногах; стријељањем да се надмашају и сјечењем у опкладу плећах; да слушају божју летурђију и да воде коло око цркве — да витештвом прса набрецају. То је тамјан свети јунацима, то гвоздени срца у момцима!

Светац прави махне ли топузом, од удара заигра му земља како празна поврх воде тиква. Мало људство, што си засл'јепило?

очима које стријељају, које камен могу растопити, а камоли слабога човјека, рођенога да се од њих топи; пред очима воде пребистрене, ђе у двије свештене капљице предјел шири видиш божје силе но с планине у прољетње јутро што га видиш над

“ У то рикни низ пазар ријека; или било мушко или женско, свак, да гази, уздигни хаљине. Кад ни воде ни од воде трага, но свак дигâ у пазар хаљине и кренуо кâ да воду гази!

“ У то рикни низ пазар ријека; или било мушко или женско, свак, да гази, уздигни хаљине. Кад ни воде ни од воде трага, но свак дигâ у пазар хаљине и кренуо кâ да воду гази!

ВУК ТОМАНОВИЋ Не, сердаре; али што за фајду? Остало је двоје ђеце мушко, једно другом воде дат не може; и згодна су кâ двије јабуке. Него ко ће ђецу дочекати? КНЕЗ ЈАНКО Колика му брата остадоше?

У помоћ нам ко год чу притече, сакупи се војске као воде. И што ћу ти дуљити причање? Колико је равнога Цетиња, не утече ока ни свједока, ни да каже како им је било, те под

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

И заиста, није се преварио. Као из воде, после годину дана удадбе, Тодора се развила и пролепшала у прву лепоту. Али њега то брзо заситило, те опет наставио

оставио, ипак га они још толико поштују да ето сада његово јединче и љубимче готово што на рукама не носе, и као кап воде на длану не чувају.

Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

они њихови велики, тешки послужавници, оне жуте широке тепсије; па онда испред њега, где он седи, сухе степенице, које воде на горњи бој, а тамо до капије стари шамдуд са рачвастим кожастим стаблом, а до саме капије бињекташ који је био

Симиџије већ почеше да се виђају како силазе из чаршије, размилели се по сокацима што воде на друмове. Трче бесомучно, да достигну муштерије. Завалили се од корпе симита.

слатка и пријатна због загорелости од пића, већ што није хтела за све време, док је била тамо по гробљу, да пије друге воде, из других бунара, јер све оне не ваљају, не могу ни да се принесу овој води њиховој, из њиховог бунара, те

Магда, пошто разастре, намести, донесе и метну више главе тестију свеже воде, чији је грлић био запушен зеленим лишћем, изнесе собом свећу у кујну, да би се Софка и мати у помрчини сасвим свукле

из којих су изнете спаваће хаљине, а они остали случајно незатворени, бије нека студен; из кујне влага од поливене воде и развејан пепео услед затрпавања и гашења огњишта.

прашине, изгорелих палидрваца, светњак са догорелом и покапаном свећом и тестијица устајале, још од синоћ усуте воде. Било је загушљиво. Завесе и прозори никако не отварани.

Из њива и башта допирао мирис труле траве и корења. Тамо негде далеко, око реке, чуло се шуштање воде и по који цвркут пробуђених тица.

На старом, малом и доста изабаном послужавнику велика чаша воде и у таслици неколико парчета шећера, | доста сумњиве боје.

Ни мрак, ни самоћа, ни мртво падање воде са чесме не узнемири је. Сада је већ она своја, није Софка девојка, Софкица, ефенди-Митина, већ права жена, своја,

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Данас ми људске речи што хоће да убеде, Да воде, — звуче тоном досадних перифраза; Ја не верујем више у радост ни у беде; Верујем у нâг живот што звук напуклих ваза

И у болести тела и духа чудне слике Искрсну, па се смраче — савести игру воде, Да изобличе целу лепоту и толике Напоре и прегнућа живаца, сна, слободе, И наговесте свему жалосних врâна клике.

Доста нас је црна разједала влага! Пролеће гледам преко поља, воде, Где пролази, носи покрај мога прага, Нов живот, к’о војске заставу слободе.

У тој борби што се комеша и мења, уз крваве зубље што нас зори воде, Поделићу судбу свога поколења, Прокрчити пута победи Слободе; Ил’ с отровном мржњом, крај сломљена мача, Срушити

СИМБОЛИ Новембарски дани кад се наоблаче, А с црних се грана роне капи воде, Облаци и магле небесима броде К’о симболи који пашу пропаст значе.

А изгубљени добри трагови; Кобни плес смрти воде врагови Пред лицем нове, голе Истине. РАВНОДУШНА ПЕСМА Човек се, каткад, повуче у самоћу, Због старости, умора,

Он је у ћелији манастирској снив’о. ИИ Живот Али га је живот путевима пов’о Што здрављу душе и светлости воде; Нашао је себе и уздање ново; И он се развио на ветру слободе.

Пролећа ваша тешки немир беху. Пустите, дакле, све драге и миле; Пожел’те да их воде среће пути. Ви, испред кобне неумитне силе, Повуците се тамо где се ћути; Пустите, дакле, све драге и миле.

У самоћи Мир за нас пријања; И тишине, Кад се звезде чине Још једини пријатељи верни; И слободе, Кад нас мисли воде, Кроз зачаран простор неизмерни; И кад стега, Јарам што нам оте Белу радост у дане срамоте Падне једном с наше

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Сад се опет нађе у мрачној приземној тамници; обје му ноге у гвожђу; крај њега крчаг воде и кора црна хљеба; свјетлост једва допираше кроз његов прозор. Трнци би га подилазили кад закврче гвоздени крачуни.

У кући опет гораше други огањ, а крај њега настављено неколико лонаца. Кад поп дође, Милица и Стане, таман дошле с воде; упртила свака по вучију, а у рукама по дижву, па онако прегнуте и задихане, распрћују.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

ИЗРАЗИ Под говорним изразом треба разумети у првоме реду синтагму1 или читаву реченицу (Жедна би те превео преко воде, Кицош је на ушима, Што је руха на њему је, што је круха у њему је, итд.

сценске имитативне приказе имамо највише за време поклада („Беле недеље“), када се јављају „машкаре“ („маске“), кад се воде сватови са невестом (мушко обучено у женско), „баба и ђедова“ и кад се на вечерњим поселима, у домаћој атмосфери, крај

Говори као из бадња. Добар као добар дан у години. Дочекао га као озебао сунце. Држи га као мало воде на длану. Жесток као жеравица. Жут као воштаница. Задувô се као да је лађу вукô. Замршено као арапска коса.

Да змија окуси од њега, отровала би се. Да имаш двије главе не би га преварио. Да може попио би га у капљици воде. Да му даш очерупане гуске да чува, и оне би му одлетеле. Да му ко длаку од бркова попије, би се отровао.

До подне мрзи на себе, по подне на цео свет. Дохватио би с неба таране. Жедна би те преко воде превео. Завадио би два ока у глави. Завезана врећа. Зна ђавола на леду поткопати. Зна шта је цар вечерао.

Сермија јој памет, а друг зрцало. Скинуо би с матере божје покров. Тај уме и из воде сув изићи. Ударен мокром чарапом Ударила га шљивова грана у главу. Узјахао на вељега ата.

Зидати куле по облаку. Змију у њедрима носити. Извлачити за другог кола из блата. Изувати се пре воде. Ићи с грлом у јагоде. Ићи с решетом на воду. Кратким штапом у дубоку воду подупирати се. Кукати на туђем гробљу.

Јунак испод Јорган-планине — (тј. нејунак). Кад се његов враг родио, мој је кашу хладио. Кад се утопим у ваган воде, мора се не бојим. Кад те опанке подереш, ја ћу ти купити друге (рече се у шали босу чељадету).

Сит весео, гладан плакао. — Одговори онај кога запитају: како му је име, а он неће да каже. Тешко томе кога воде, а још горе кога носе. — Одговори у шали онај који се водом понуди. Штакара на двије ноге.

— У честита све је честито. — Требају четворе очи за два прста образа. — Чисту образу мало воде треба. — Док се човек сам не осрамоти, не може га нико осрамотити. — Страх образ каља.

Тешко овци с вуком путујући И паметну луда слушајући. Тешко оном кога воде жива, И још горе кога носе мртва! Тешко оном кога снага храни И ономе кога други брани.

Пустио бих ја њега, али неће он мене. — Некакав Турчин сврне с пута у поток да се напије воде, па га ухвати хајдук, а он онда, дозвавши свога друга који је био остао на путу, каже му: „Ходи, ухватио сам хајдука“,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

Кад тамо, а то се вода смрзла; онда ја скинем моју главу, те њом пробијем лед, и заватим воде. Кад донесем воду жетеоцима, а они повичу: Камо ти глава? Ја се машим руком, а то нема главе; заборавио је на води.

Шта је тврђе од челика. 158. Шта је у кући ново нетесано. 159. Шта капу на глави држи. 160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163.

159. Шта капу на глави држи. 160. Шта кроз воду иде, а воде се не довата. 161. Шта на воду иде, а воде не пије. 162. Шта на себе живо месо једе. 163. Шта на тавану бити не може. 164. Шта о клину висити не може. 165.

ОДГОНЕТЉАЈИ. 1. Преко леда. 2. Љеб у пећ. 3. Зуби. 4. Писмо. 5. Ротква. 6. Овца и јагње. 7. Мост преко воде. 8. Жито. 9. Брашно кад пада испод камена. 10. Звоно црквено. 11. Пијевац и реп му. 12. Казан. 13. Игла. 14.

ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? како ћу пријећи пре- | ко ове воде?” А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: „Сједи на лопату да те пребацим.

” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.” Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем.

Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи.” Онда се Брко залети, па хоп! преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем.

молим те! умрех од жеђи; дај ми чашу воде.” Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету.

молим те! умрех од жеђи; дај ми чашу воде.” Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету.

За тим опет изађе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.” Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате!

умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.” Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате!

По трећи пут изиђе глас из бурета: „За Бога, брате! умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде.” Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“, и изрекавши тропар и кондак Успењу Свете Богородице, дају светитељ и сви игумани постављеноме Свето Јеванђеље и воде га пред двери.

“ А блажени старац од седмог дана па све до покоја свог не окуси хлеба ни воде, само се сваког дана причешћиваше светим и пречасним тајнама, телом и крвљу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа.

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

Сунце јој греје сваку пегу на леђима... Река... паучина... тегла са медом... свитац... риба... чаша воде... њена нога... у свему ко да сија делић... СТАВРА: Бога? СКИТНИЦА: Извините, ја то... Све то наравно утиче...

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

И У дну двоспратна кућа, с тремом и од пола с доксатом на стубовима, под широком стрејом. Лево, од трема на доксат воде дрвене степенице.

Сви су тамо само се ти извлачиш. (Враћа се посрћући): Ох, ово се не може више! Ја, не више. ... »Донеси воде, Младене! Поливај ме! Облачи ме, Младене!« ... И скида се, облачи, дотерује, а пуста јој снага врела, бела.

открије се, да је покријем; да, када почне бунцати, у сну љубити и грлити јастуке, ја јој квасим чело и додајем свеже воде... Као да ја нисам жив, као да нисам мушко. Ако сам јој чувар, слуга, одрастао поред ње, ипак...

ПРИЈАТЕЉИ (скидају се сами с коња, предају их својим момцима с фењерима, који прихвате и Јовчиног коња, и воде их лево, кроз воће). ПРВИ ПРИЈАТЕЉ (свирачима, сеоским са гочем и зурлама): Ви ту доле, пред кујном. Одморите се.

Пауза. Чује се све ближе ларма, вика: О деда Јовчо! Деда Јовчо! Улази Јовча. Деца га воде. Играју се с њим. Витлају испред њега. Једни га спотичу, други му прикачињу остраг разне ствари што на путу нађу.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Јок, вала! У том има врло криво. Од бога не могући утећи, не ваља ни да бежимо; а од пожара, велике воде, куге и други[х] многи[х] зала, могући се сачувати и не хотећи, врло лудо послујемо.

ученику била и као да је знала једанпут златни и слатки Сократов и Омиров језик, пак као да га је била, по напитку воде заборављења, заборавила, пак истом уједанпут опет као да се је с медоточном сладошћом његовом састала и с горећим

Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани.

Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије. Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена.

Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена. Виче старца: „Старче, нестаде воде; сад леђен пун бијаше, пак у један ма[х] остаде празан и сув као длан.

Оде, гледа у леђен. [Х]оћеш! Нестало воде из леђена. Виче старца: „Старче, нестаде воде; сад леђен пун бијаше, пак у један ма[х] остаде празан и сув као длан.

После мало времена мој старац осети да ја без шале намеравам посветити се, не окушајући другда хлеба ни воде по дан и по два.

„Знаш ли што је”, рече ми Атанасије, „и тако сам жедан; уђимо у авлију за искати воде и видити шта се ту чини”. Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље.

Уљеземо. Кад — али ту свадба и весеље. На наше искање воде мати женихова рече нам: „Драги путници, овде се данас не пије вода него вино; и ако [х]оћете, ’одите унутра.” Уљеземо.

Меца пође с нами у друштво једна госпођа адвокаткиња, која у целом свом животу ништа не пије, то јест што се пије, ни воде, а совершено здрава и прекрасне крви и вида.

само зрно памети, сасвим другојаче ваља да мисли; а ко и[х] год с онима првима почне мешати, нек нимало не чека да га воде у [х]оспитал луди[х], него нека сам иде, јер му је онде право место. „Јест начин у вешт ’ма!

кад се сврши година и мени се изненада намери пут, а они ми онда за сву годину плате, колико да им се нисам у кући ни воде напио.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

“ „Фра-Мартин (1545, † 1565, ††1630). Жупникова је у... Бижа је од Турака прико воде два пута... Бија је рањен из пушке од ришћанах...

Аја, брате, аја, аја, аја! Овако слаб и бедуаст нити би умија стрицу чизме очистити, нити би могâ воде донити, ни камару помести, а камоли да се диже у зору да звони Здраву Марију, а камоли да прати пишице стрица кад

и потом, наш драги и благословени, славни, вирни и мирни, кâ што си носија, посија, просија, разносија, долика до воде, горика до брда, дакле, у глави чујеш, а у ушима видиш, а под петама је лако ономе ко је обувен, а у души ко је крижом

Још рекоше да би се у наше могло усути трећи дија воде!“ — Та-а-ко, тако! А-ну, амо, оди амо, од’, од’, од’! — рече фратар. Бакоња пољуби стрица у руку.

Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца. Преко воде пружила се равница, а иза ње наслагала се брда, загајена виновом лозом и маслиницима.

— рече најзад Брне зијехајући. — Изуј се прид камаром, па ћеш онда ту лећи, а сутра зором узми онај суд и донеси воде са чесме. То јест, најприје ћеш одзвонити будионицу, па ћеш на воду. А казаће ти Грго ди је чесма. А сад лаку ноћ!

Али, ако су чини, онда... — заврти главом. Осињача јој донесе одмах живога угљевља и здјелу воде. Цонтрона баци први жеравак у воду и запита: — Је ли овоме крива Пешњетина? Угљен зацврча, али не потону.

Кад стриц и Стипан одоше прико воде, ја сам се пуно мучија, па најпосли кажем кувару Балегану своју сујму. добри Балеган липо ме свитова шта ћу чинити...

Пошто би одзвонио будионицу, обућу стрицу и донео му воде, одастајао јутрењу поспремио стричеве ћелије, онда би чекао свога „вра“ (тако укратко зваше фра-Брну) да се врати са

Кад приспје вријеме берби, сви се из манастира разиђоше преко воде, осим гвардијана, Шкоранце и Балегана. Бакоња оста четири недјеље са стрицем у виноградима, и свијем сељацима омиље и

А боље по нас ако се приковођани припану, особито ове године, како је слабо родило! Заиста се преко воде разгласи како се ђакон потенчио, те се не ћаше нико ослободити да се ноћу дошуња, па да би знао е ће благо „приватити“.

Кад бијаше помљелацâ и поковалацâ испреко воде, Букар се њешто помагао; дали би људи, ко лулу дувана, ко мало мрса, или по који новчић — иако су се на сав мах ругали

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

трави, ви уста у сени, Ви закрвављени и ви заљубљени, Зарастите у плав сан камени Ви живи, ви сутра убијени, Ви црне воде у беличастој пени И мостови над празно извијени, Заустави се биљко и не вени: Успавајте се, ко камен,

Сунце је опет ту. Однекуд мислимо: лето. То значи: живот! Опет смо наги крај воде. Али стојимо дуго, а нико да каже — доста И уђе у воду. (Гледали смо је, у мантилу, са моста!

Чуј: мехур у води напет облом опном Прсну од мог ока дирнут сјајним шиљком. Где се то обретох: сред воде ил копном Ходам као увек с нејасним ожиљком? Камен ми под главом: јаој два камена.

Ко ми спржи траву: њен зелени смисо? Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево

Гле: опет чисти ваздух струји с воде И музика ми по кожи прелази као крило. Потомке давних птица уз ниски облак броде.

Ја никад са душом овако блажом Не стајах под небом горд, а мали. Гле: златно кубе сред ноћне воде. (То моје срце блешти у мраку.) Ја као да видим: по житу и маку Словенског себе који оде.

Због њега ћутим данима ко мутав И носим суву стену изнад воде (А сам се правим — празан, лак и плутав). Кад реч заустим — ја уместо еха Најежен чекам да ме свег избоде Сломљено

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Никад с таквом намером није дошао ни у ову, НИ у једну кафану. Треба да пређе преко буњишта и снега црног од воде којом су прали џезве за каву, гледао је: „Орач“ је пресито, нагојено и лено бацао измет до самог прага широких и

Гледала је у своје снажне, пуне ноге, руменкасте од вреле воде. Чиста и свежа отићи ће у манастир и преноћити под свечевом каменом гробницом. „Боже, шта ми би одједном?

се, вода јој дошла до браде: тешко и гласно је дисала загледана у ниску пепељастих мехурића поређаних на површини воде уз ивицу корита. Ниска се проређивала, мехурићи су нечујно гинули у њеном сањарењу.

Деда нема никакве везе са псима, мислио је Вукашин и видео воденицу на месечини и блистав жбун воде на витлу. Морава је била жила у мраку тополових шума. Неће је видети неколико година. Деду не памти, а види га.

лице, и осећа страх што сутра путује на даљину од неколико година и што баш ове, последње ноћи такве разговоре воде, кад он ноћас жели само савете да даје сину, мучећи се да замисли ту варош где се уче највеће науке на свету, па да

Ништа. Ни за мене. Чак и ако умрем, па се некад, после, сретнеш с неким од њих, збива се и то, јер се и воде из свих праваца срећу. Треба то да запамтиш, па да пазиш да вам се крв не помеша. Од тога се богаљи рађају.

Сваког јутра и сваке вечери доносио му је са чесме по две тестије воде. доносио и односио писанке. Увек неколико корачаја иза њега ишао. То му је једанпут рекао и он је запамтио.

Застаде код Велике чесме, за целу човечју висину укопане у земљу. Одатле је вукао по две тестије воде. Најпре Андри, па после Бошку опанчару, код кога је становао. Сваког јутра и сваке вечери.

Кроз јутарњу маглу види камени кров чесме с крстом, потонуле цркве, гробнице, чује шестогласно певање воде, звонко отицање из шесточесмених уста, најежи се, све је хладније, дрхти, у другој кући од чесме кукају жене, и ја сам

Ја само себе жалим. Ти и твој отац бисте ме у капи воде попили. Али, знајте, више ми ништа не можете! — Нож лако и дубоко засече кромпир. Зато јој не можемо... што је истина!

Помрчине ми ове најмрачније, да само њу распуклу Видим, сви су луди реке с много воде измешане и шарени као ливаде. А мене нешто што много личи на жалост салеће.

Усправна, као слап воде. Поред ње што је отицала у ледину, јабука је гранама била обешена о лук неба, са кога ретко падају црвљиве јабуке.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Ко је још то радио? Ко толико зурио у воду и облаке? Најстарији рибар с чуђењем опази како рибе излазе из воде да поздраве малог чистача, а цветови отварају очи да га виде. — Дечак је чудотворац! — пође прича низ реку, па и даље.

Никада задобити Сребрну ружу! — Па, и нећеш! будеш ли седео и плакао, заиста нећеш! — Из воде је искакало малено јато риба, и смејало му се.

»Гле како сам жедан!« — помисли, али тешко му је било да устане. »Ни живе душе нема да ми донесе чашу воде!« Низ образ му склизну суза, он подиже руку да је обрише, кад крај самог узглавља чу нечији танушни глас: — Ко каже

Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама. Од чуда старац занеме

Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама. Од чуда старац занеме, придиже се и из руку малишана узе чашу. У њој је, заиста, била вода.

Али стена се и не осврте на његов поздрав. Самотна сред песка на рубу велике воде, налик на залуталу звезду, она само гордо подиже главу и настави да зури у водени бескрај пред собом.

— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!

Није могла да заборави ни њих, ни прохладни дах планинског цвећа, ни своје крилате воде. Њене пешчане обале биле су равне. На њима није било сребрног одсјаја планине, нити цвећа, и река поче да тугује.

— прихвати хор околних галебиха, а мајка од стида саже главу. Зато су два старија сина била лепа и расла као из воде. Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим?

Опет их је било троје, а расли су као из воде. Кад су почели ширити крила, једне ноћи пуне месечевог сјаја, Сребрни галеб је полетео, и није се више никада вратио.

— То галебови криче, спавај! — дечак додаде старцу воде и истрча из куће. Изнад потамнелога мора расла је беличаста светлост праскозорја. Крици се више нису чули.

Издалека, изгледало је као да џиновски лептири клизе по глаткој површини воде. Дечаци с острва с дивљењем су посматрали јахаче на ветру, помагали им да рашире или смотају једра, извуку блиставе

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Симу и, такође, изрешетаног Нишлију, плач и појање су се стапали са густом топлином преподнева, заударале су воде из јарка код Стамболкапије, нико вије нарицао, чиновницима се, испод цилиндара, цедио зној, јата крупних рода и дивљих

Одолевали су седамнаест дана а борба је била безизгледна. Било их је све мање, а Турци су надирали одасвуд, и воде су надирале одасвуд, из земље и са неба, растапале одлучност а натапале барут, небеса су се истицала, сва блатњава,

Онда га је неко шчепао и вукли су га, преко пустог муља, кроз пусте воде, да га спасу а он је хтео да остане на Равњу, са мртвима. Али, спасли су га.

дахови свих простора и слушао је како се мрве, из њега, оне унутарње тежине а он, помало, нестаје, и већ је само прах воде и ветра, у трајном измицању. У њега је улазио мир.

Из лађе у којој је и она полазила, преко воде, у изгнанство, Љубица је гледала, међу новим кућама на Савској падини, свој Конак.

слеже међу високе зграде новог насеља на старом Дорћолу, зграде што заклањају, први пут после многих векова, поглед на воде Дунава. Кнегиња се, узбрдицом, враћа у свој Конак а песник се, низбрдицом, спушта ка Дунаву.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Ј. Дучић ЛXИX ПОЗНАНСТВО Кад сам је позн'о, небо беше мутно, Задње су руже умирале ти'о. Јесење воде шумљаху злослутно; И ја сам снив'о и тужан сам био.

Ј. Дучић ЛXXXВ У СУМРАКУ Одвела ме туга и мисли злослутне Далеко у поље. Трава пуна росе... Тужно стоје врбе изнад воде мутне, Хладни ветри мрсе зелене им косе. На западу негде полумртав блеска Угашеног дана задњи бледи пламен.

Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дркћу у своду. ...Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка.

Ј. Дучић ЛXXXИX ТИШИНА Заборављен предео у пропланку дугом, Обале под тешком тишином и травом. Ту вечерње воде хује тихом тугом, А жалосне врбе шуме заборавом.

Слуша песму горâ када јутро руди, Агонију воде у вечери неме; Непомично стоји тамо где све блуди: Облаци и ветри, таласи и време.

- Сама врба стоји... Ј. Дучић XЦИ ИЗ „ЈАДРАНСКИХ СОНЕТА“ (1—10) 1 Само ја и једро изнад мртве воде, Неспокојни, мрачни, неми подједнако! Ноћ... Мирисни ветар провејава лако, И облаци тихо и нечујно ходе.

Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина; Но у сребрн ибрик захитила воде, Па по башти ђуле заливати оде.

Тебе, браћу луде, и све живе душе, Једнаке пред општом, неминовном бедом... Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати? Ту крај твојих ногу жуборећи тече. Али бич фијукне... Напред!

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина Упијају у се звукове што жедне, Дршћући к'о круне воденога крина, Под дојмом блаженства мистерије

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

По средини пољах опширнијех тече р'јека воде бесмртија; њој су струје ка прозрачне луче, ток је њезин бесмртна идеја, ње брегови од чиста рубина.

“ Уста ангел на зефирна крила, поведе ме унапријед мало код једнога источника малоп „Ту ти сједи и воде се напиј са бистрога тога источника; она ће ти управо открити страшну судбу твога паденија!

По дугоме мрачном туговању напијем се воде с источника: откри мени несретњу судбину, ка предмете што за собом видиш у свијетлом лицу огледала.

бој једнаки траја; с обје стране бесмртне војнике на гомиле видиш поваљене, сви у љуте ране огрезнули; ма се напиј воде бесмртија, мало тугуј, па издрави одмах.

врага неба царство нискијем је сводом наднесено крута туча необдјеланога; по њега је океан велики смолне смрадне воде заузео, која кипи с ужасном љутошћу, пружајући блиједе пламове, смртне страве и вида пунане, с пламовима кола дима

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Он га затече баш у његовом завршном стадиуму. Горњи руб алова, ношен дрвеним пловцима, оцртавао се јасно на површини воде; он је имао облик издуженог полукруга.

Затим донесе бистре, хладне воде из потока који је текао баш на граници његовог имања. После ручка седоше обојица не камену клупу у врту, одакле се,

Тај ваздух пун је таквих ситних, невидљивих делића воде. Зором се они скупљају опет у капљице, и ми их видимо у облику росе. А виђамо их и у облику кише, слане и снега.

Један од њих зове се врело опажања, а други врело размишљања. Два разна пута воде тим изворима, пут емпиризма и пут рационализма.

Одмах му би јасно: запремина истиснуте воде једнака је запремини уроњеног дела тела. Да би, дакле, одредио запремину круне, потребно је заронити је у суд, напуњен

Да би, дакле, одредио запремину круне, потребно је заронити је у суд, напуњен до обода водом, па измерити онај део воде који прецури преко обода. Да, у то не беше више сумње.

и доказа да свако чврсто и нешупљикаво тело, уроњено у воду, изгуби од своје тежине онолико колико је тешка количина воде што ју је при зароњавању потиснуло у вис.

Разлика између те тежине и њене тежине у незароњеном стању даде му тачну тежину истиснуте воде, а тим и запремину круне.

Торичели се запитао колико високо се може жива таквим шмрком подићи. Како је жива четрнаест пута тежа од воде, Торичели је замишљао да се она не може попети више од рифа и по.

Иако су три човека покретала шмрк, исцрпеше из бурета само малу количину воде. Док су они тако радили, поче буре да пишти.

Спустих од тога места конац, оптерећен оловном куглицом, до површине воде у чабру, премерих га и нађох да је дуг 19 магдебуршких рифова“.

Тек после неколико дана приметих да се положај воде у цеви ипак мења. Који пут је површина воденог стуба у цеви стајала за шаку и две више но обично, а кадгод за толико

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Сву да пиштољина, трагови стопа пуни воде, зидови мокри и стабла великог дрвећа покисла до сржи, пасу се разлили црвени крстови и обојили бело мокро платно на

У име онога који нас позива на мир, они нас воде у ратове. Ми сви ратујемо у име његово, једни противу других. И Немци за везу с Багдадом, и Руси за Цариград или ни

неком оџаку где се не може сести и где се у шешир морао поганити и трпети страшне болове у цеваницама и после, како му воде никад нису давали и тако у оној тескоби скапавао од жеђи, несанице и смрада.

се смешио, трљао мале руке и раздрагано и брзо нешто писао, па га тапшао по рамену и пустио га да седне и пије воде,; а он одобравао, све одобравао и говорио за њим и казао да познаје, него шта, све оне бестидне учеснике, а да је оног

Онда су га вратили, дали му да једе и пије опет воде из трбушасте неке земљане тестије, па га преместили у заједнички бетонирани подрум, где је пуно голих, ошишаних до

А шта си ти мислио, за другог? Не, него за себе самог! И велики сунцокрети окренути су овамо, биће тако фино; пуно је воде и змија и скорпија и црви, и три распала леша твоје деце коју си мучио.

И то с подсмехом јер су ми се усне још црниле од фарбане воде. А ја сам се љутио, био сам бесан, јер, части ми, нисам био пијан.

у коју се и кроз прозор са улице могло укорачити, испод широко разгранате липе, изнела би она слатко и хладне бунарске воде, а он би јој, пушећи, причао разне канцеларијске новости.

јер је Иван Илић, користећи празник, као што сам рекао, ишао само на излет и да би попио неколико чаша фришке киселе воде у познатој нашој бањи у близини престонице.

што ја наваљујем, и што се умиљавам: „Ено“, кажем, „тамо је Курсалон, можемо мало тамо да прошетамо, коју чашу киселе воде да попијемо и да се мало освежимо, стомаке наше да калаишемо.“ Али он ни да мрдне с места.

Ко не познаје Љуму, тај не зна шта је гадан терен. Ох... Оне реке и воде, чији задах, чини ми се, још осећам, оне планине суре и натмурене од којих ме још страх обузима! Јесте ли видели Галич?

10. септембар 1916. ЧУЈУ СЕ ТОПОВИ... На столу, у четвртастој, сеченој чашици зејтињаве воде брзо је треперио и пуцкарао зеленожути пламичак као да ће се сваког часа угасити и осветљавао, на махове, урамљене

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Презаво запосједам стварност. И сухи факти, које оштро уочавам: да је на мом ноћном столу за трећину испијена чаша воде, да на зеленом картонском рубу седмичног календара на ормару пише испупченим златним словима „Сретна нова 1936. година!

Чинило ми се да и у самом укусу воде с мастиком осјећам неки одбљесак нереалних, шимеричних простора, па сам је пио и онда кад нисам био жедан, као из

Готово ме подилази напаст те бих прстом мало-помало гурао послужавник с карафом воде и с чашом, или бар књигу, по стакленој плочи мог ноћног ормарића.

То је био знак да престаје поподневна сијеста. Дјевојци у кухињи он је био упозорење да за дједа припреми каву и чашу воде с мастиком, мени опомена да хитро спремим на мјесто забрањену књигу коју сам дотле кришом листао у библиотеци.

У њену се почаст воде игре под жутим уштапом и до мртве изнемоглости прескаче преко ватара; славећи њу дочекују се нова рођења и испраћају

Био је то велик лимени пладањ у чији су се обод утицале три мотке, које су на свом врху подржавале посуду воде са шупљикавим ситом на дну.

опет као нека плитица или здјела, од навоштена платна, која се дала превити и сложити, и посуда за неколико литара воде: посуда се окачила о зид, а из ње је гумена цијев доводила воду у ручку четке, и купач се прао, више симболички него

и купач се прао, више симболички него стварно, трљајући се опрезно четком између чијих је чекиња наилазио скроман млаз воде. Може се замислити колико је умјешности и искуства требало па да се човјек тиме окупа.

Бака се хвалила да она не прелије ни кап воде преко руба здјеле од воштана платна. Ја сам био просто луд за тим тушем-нéцессаире-ом, и небројено сам пута, у

— упита вадећи из дубоког фратарског џепа сноп кључа да ми отвори враташца која из тријема воде на гробље. — Да, молио бих вас. Старац ме испрати до врата и откључа их. — ... Отиђи и на онај други гроб.

професионални спасилац бућне у воду не питајући колико је студена и вировита; он је изгубио осјетљивост и за хладноћу воде и за племенитост свог позива. Све у свему, прилично јефтина ствар. Могло би се чак рећи: добар посао.

ослањала се гојазним лактовима о наслон столице и слушала, све док је опет не би призвао у кухињу шум прекипјеле воде. А њен одлазак поново је попраћао цилик високих чашица. Мају је савладао сан. Наслонила образе на сложене руке.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

»Да ли ће ми донети хлеба и воде ?« — запита се, рачунајући да му данас неће ништа дати. »Да сам се бар сетио да понесем што од куће; но све једно,

— О, ала ово смрди ужасно! — рече полугласно, пошто се напи воде из крчага. Погледавши на ону страну, где је био прозор, Ђурица опази да нема више оних зракова од сунца.

Погледавши младића, баба се наже над ведрицу, захвати воде у врг и понуди га: — На, сркни мало да дођеш себи; биће ти лакше одма’... Еј, јадниче, како си се намучио!

Није могао да се прибере задуго... Али, пролежавши подуже време, поче се опорављати. Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ. Да му је само неколико капи хладне бистре воде!...

Сети се воде, јер осећаше страшну жеђ. Да му је само неколико капи хладне бистре воде!... Наједаред, севну му као муња, једна мисао кроз главу, која беше гора од отрова.

« Неколико пута је седао и одмах скакао, не могући умирити своја узбуђена осећања. Али се опет сети воде, и та га мисао покрете напред...

Напи се бистре воде, уми се, и то га поврати. Стаде да мисли хладније и одмереније. Куд ће сад ? — Рекли су му да удари на Јеловичке

Ђурица, пошто руча и напи се воде са извора, леже у оно шибље и коров и задрема... Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде.

Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде. Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку. И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му

Не говорећи ни речи, не размишљајући ни тренутка, Станка прескакута с камена на камен преко воде, приђе му и узе пушку, коју он држаше уза се, па са неким злурадим осмехом проговори: — Измакни се малко натраг.

Ђурици се стеже срце од љутине, али он виде да нема куд, па обори главу и наслони се на постељу. Вујо му пружи воде у вргу, те се напи, па онда седе да слуша дугу и страшну причу...

— А ти, кићо, да је какав суд да донесеш мало воде, па нам не треба боља част. — Море лако ћемо за воду; ено реке па ћемо после пити, само дај да ово лепо испуримо.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

прекрстиш, свашта се мора пред тобом окаменити, или, ако хоћеш, оживети; папучу кад обујеш, можеш прећи преко сваке воде. Кад је Петар ово чуо, мало се промисли па им онда рече: — Децо, ја ћy вам те ствари поделити.

Петар, чувши ове речи, одмах се са старцем опрости и оде брже-боље да потражи ту земљу. Идући тако, дође до неке воде. Сад извади папучу па је обује и пређе на другу страну.

је Петар већ дошао био близу оне земље, опази га она девојка и изиђе пред њега, да га одбрани од смрти и пребаци преко воде у своју земљу.

буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: — Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде. Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету.

Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога,

Затим опет изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од, жеђи; дај ми још једну чашу воде. Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.

Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још

По трећи пут изиђе глас из бурета: — Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде. Царев син успе још једину чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре расападне, а змај излети из њега, па на путу

Царев син успе још једину чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре расападне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је.

И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде, опази у једној локви малу рибицу где се праћака.

их стигне, царицу отме од царевог сина, па му рече: — Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.

у воду бацио, па извади из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: — Шта је, побратиме? А он јој одговори: — Утекла ми бабина кобила, па не знам где је.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

” И занех се потом. Мисао ми оде До прошлости моје, у крајеве знане; Да посети љубав, коју боли воде, Док сећања брижно од смрти је бране.

Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам.

Пет векова, црни' као пет гаврана, Пали су по земљи, у крваве воде, Уз музику смрти и химну слободе, Уз кораке моћне историјских дана, Уз тутњаву гнева и говор вулкана.

Ја сам био сведок при судару раса И видео снагу која рађа дела: Планине и воде, вароши и села Привуче загрљај огромих таласа, Проносећи цвеће славе и ужаса.

немам сузе за хумке синова, Из којих ведро буде се слободе, И нови дани, и приче џинова, И старе земље, планине и воде.

Све се то десило к'о у наглом хуку Пролетњих потока и надошле воде: Пет векова дугих, у црном јауку, Изгубили су се у химни слободе.

И кад гледам воде, вароши и села, Земљу што изниче из крви синова, Чини ми се људска да то нису дела, Већ споменик давни минулих џинова.

Кроз моју душу прошле су све воде, Крвава поља и умрли крици, Брегови, кланци, стегови слободе, Бели крстови, светли рањеници.

Вароши и воде, престонице давне, И знаке предака донели сте данас, За нове редове историје славне, За покрете нове што чекају на нас.

ПРВИ ПОЉУБАЦ Тако у доба кад се мртви дижу И кад часовник, по фабули, живим Обзнану даје да авети стижу, Да коло воде по плочама сивим, Кад поноћ дође, и он нагло скочи, Под дивљом страшћу што га намах сколи Тражаше љубав и незнане

Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога

Ил то прошлост моја — моје душе зраци — Без покрова свога парадно пролази, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци? Можда ме то зову моје наде драге, И мој дух оставља овај плач долина?

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Прерана смрт милиона људи првенствено се везује за овај узрок. Чак и они који о томе воде рачуна, праве заједничку грешку да избегавају привидне и игноришу праве опасности.

Или сам назрео или погодио да постоји мали простор између површине воде и дасака које су стајале на деблима и готово без свести сам испливао на површину, чврсто притиснуо уста на даске и

на површину, чврсто притиснуо уста на даске и успео сам да удахнем мало ваздуха, на несрећу помешаног са капљицама воде које су ме скоро угушиле.

У близини града у коме сам у то време учио налазио се млин за брашно са браном преко реке. По правилу ниво воде у реци је био само два до три инча изнад бране и пливање до ње није било тако опасно, у шта сам се често упуштао.

Притисак на моје груди је био веома велики и једва сам успевао да одржим главу изнад воде. Живе душе није било на видику и мој глас се губио у хучању водопада.

Сунце је било на заласку, а пастрмке су биле разигране и с времена на време понека би искочила из воде, а њено светлуцаво тело би се оштро оцртавало на истуреној стени на другој обали реке.

Претпоставио сам произвољну брзину воде, и то велику, и на своје задовољство дошао до запањујуће успешне направе доказане непогрешивим прорачунима.

Даља размишљања о отпору протицању воде кроз цев ипак су ме навела да овај изум обелоданим. Мој други пројекат је био да конструишем прстен око екватора,

После мало размишљања, закључио сам да је електрична енергија која је изазвала толико проливање воде, била незнатна, док је муња одиграла улогу неке врсте осетљивог окидача. То је била дивна могућност за подвиг.

Могли бисмо да наводњавамо пустиње, да стварамо језера и реке и да добијамо покретачку снагу воде у неограниченим количинама. Ово би био најделотворнији начин да се Сунце искористи за потребе човека.

Ми смо аутомати које потпуно контролишу силе средине, разбацавши нас унаоколо као пампуре од плуте по површини воде, аутомати који су погрешно схватили резултујућу силу спољњих импулса као слободну вољу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

одело окачим у ложионици и принесем га на жртву Џиму, оном божанству које ме је спасло подмуклих таласа Минехахе, воде која се грохотом смеје. - Дете моје, ти си најсрећнији међу смртницима - рече ми Билхарц.

Расна мржња је један од најжалоснијих психичких поремећаја, о чему људи не воде много рачуна, а још мање се труде да се ослободе свих њених последица. Она је одвратан изданак савременог национализма.

Иако су кофе биле напуњене до врха, ниједна кап воде није се из њих проливала. Усклађено кретање тела са осциловањем обрамице, пружало је леп призор.

била је боса, немарно одевена девојка, која није гледала куда ће стати ногом, а иза ње је остајао траг просуте воде из бакарних кофа. - Тоје дивља Румунка – ускликнула је моја мајка - она игра као вила, али мрзи свој посао водоноше.

Становници Норфолка су типични Јенки из Конектиката. Ти људи не воде рачуна о богатству или социјалном положају својих летњих гостију.

У току лета Ви сте у Норфолку гост, странац, о чијем гласу и угледу становници не воде ни мало рачуна. Такво њихово схватање једном ме је тако погодило да то никада не могу заборавити.

Помиловао сам га, дао му свеже воде и нешто хране и док је јео говорио сам му и хвалио га због привржености свом господару.

Лабораторије на универзитетима и у индустрији добро воде рачуна о Роулендовој опомени да: ”при избору проблема за проучавање, нека се, по могућности, ради на таквим проблемима

Ћипико, Иво - Приповетке

Послије, преко града воде их у суд. Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни

Послије, преко града воде их у суд. Путем бесвјесно гледају у чељад и нажгане фењере; нијесу знали куд их воде, нијесу ништа тај час ни осјећали, нити су могли да приберу пусте мисли, али црна слутња так се јављала.

Мирно слуша отицај живе воде што из голога камења отиче у море; вечерас не јагми се као прво да прва зграби, па да одмах пође; мило јој гледати у

Цвијета слуша гласове страсне омладине што се мијешају са шумом борова изнад врела и лаким отицајем воде, над којом стрши мрки град и пуста голет. Заграби сићем и у узбуђењу због данашње вијести враћа се кући.

Све своје собом носи: и осјећаје, и мисли, и жеље! А увече, гоњена навиком, пошљедњи пут пође да заграби воде на врелу пред градским вратима.

Увијек, кад би брод у заклоницу сврнуо, она би се с њим састала. Искрцао би се на крај да узме врч воде, и с врчем у руци ходао би по шкољу цијели дан, — и враћао би се на брод.

Колико људи она познаваше што на шкољ свраћаxy забринути, у најжешћему кријесу, да воде потраже; уоколо све гори, воњ просушене смоле из борова јако одјелито се осјећа, а жало и стијење пеку, из њих врућина

јако одјелито се осјећа, а жало и стијење пеку, из њих врућина удара и заслепљује очи, жеже, а она им пружа врч хладне воде да жеђу загасе. Пију, а она чисто ужива слушајући како лакомо срчу... „Хвала!” веле јој, кад би се сити напили.

Направила сам лијепо од чврста конопа лац и ставила га пред велику каменицу бистре воде, а одасвуд с других страна до ње запријечила приступ.

ни маестрал не пири, за два—три дана узастопце ни роса не пада, а сигурно по цијеломе шкољу нигдје ни капи воде... Еле, баш једнога од тих дана, у пукло подне, сакривена чекам и држим крај од конопа...

Мени је мало млаке, осољене воде храна за цио дан. — Долијаћеш и ти! — озуби се на њ нека грбуља, пролазећи мимо њ. — Долијао сам ја!

Језуита, нарочити мисионар, дијели ријеч божју сакупљеноме народу. До њега, на проповједаоници, стоји скленица воде, да погдјекад покваси осушена уста, и сребрно распеће које на махове дохвата и, прегибљујући се живо преко ограде;

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

СКЕНДЕРА КУЛЕНОВИЋА 98 СЛИКОВНА ПОДЛОГА ПОПИНОГА СТИХА 105 МИШИЋЕВ ПРИЛОГ РАЗВИТКУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ 122 НА ИЗВОРУ ЖИВЕ ВОДЕ 139 ИИИ ДВА ИНТЕРВЈУА (разговоре водио Александар Јовановић) 143 ПРВИ ИНТЕРВЈУ 144 ДРУГИ ИНТЕРВЈУ 158 УЗ ОВАЈ ИЗБОР

Разумљиво је онда што је и у претпоследњој строфи замисливи исказ „осећам себе кад гледам у траве и ноћи, и воде“ добио преокренут изглед „осећам себе у погледу трава и ноћи, и вода“.

Говор који нас не познаје, па траве, ноћи и воде које гледају уместо нас, и на крају оне чудновате очи у последњој квинти, то очигледно није више само језичка пукотина

И та нас одражавања воде низ време у средњи век, да би нас онда вратила назад. Растко Петровић је у овакву песму, пуну покрета, понављања и

је и у основицу „Бодинове баладе“: одражавања у огледалу, реци и језеру смењују се као паралелна, али од почетка песме воде све дубље, према временски све удаљенијој тачки у њеној средини, да би нас онда – на њеноме крају – у обрнутоме

Види се то и на примеру оца громовника и мајке земље, који, кад се повежу, по логици мита воде ка светом браку. И заиста се у „Вуку ИИ“ појављује свети брак.

Довољно је сада сетити се да поређења и тропи код Милоша Црњанског воде из културе у природу. Код Драинца је супротно.

Свакодневно се њима служимо, рецимо кад затражимо чашу воде. Зато она друга нису тако јасна, па смо дужни да о њима нешто кажемо, и то на примеру речи лепо.

Оне очи које у њој са брега смрти на оба света гледају доста лако и сигурно нас воде према једној од најдубљих и најзначајнијих преокупација Дучићевог песништва уопште: према међи „што дели покрет од

треба у активирању тако схваћене унутарње структуре која је у природноме језику похрањена видети један од путева који воде ка премошћивању оне оштре разлике између „певања и мишљења“ која је, према тумачењу овога критичара, била кобна за

саобразности и људске узајамности без којих би наш живот остао само слепо тумарање по друмовима који никуд не воде“84.

(1978) НА ИЗВОРУ ЖИВЕ ВОДЕ Српска књижевност у ХХ веку Једна група младих филолога побунила се на почетку ХХ века против писања историје

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

Анка је лупа по леђима, а Рака јој силом налива чашу воде у уста. Чеда, држећи њену леву руку, у којој је писмо, прилази и чита писмо не водећи рачуна о невољи Живкиној.

ЖИВКА: Шта кажеш?!...Ју, ју, ју, шлаг ће ме стрефити. Анка, Анка, брзо чашу воде. АНКА (отрчи). ЖИВКА: Разбио му нос, псовао му оца... сину енглеског конзула. Господ те убио да те не убије!

Господ те убио да те не убије! Разбојниче, ти ћеш ме убити, ти ћеш ме живу сахранити! АНКА (доноси јој чашу воде). ЖИВКА (пошто испије воду): Да доживим да ми полиција доводи разбојника у кућу. Ју, ју, ју, ју...

НАТА: У Ивањицу? ЖИВКА: Јесте! Знате, код саме Ивањице пронађен је један извор лековите воде против реуматизма. НАТА: Тако! То нисам знала. (Спази новине по столицама.) Ју, шта је новина, читава редакција!

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

12 Овакви сабласни пејзажи, са „мртвом ноћи”, „мртвим падањем воде са чесме”, са хладном и „мрко-гвозденом светлошћу” месечевом - који су чудесно слични пејзажима Владислава Петковића

При томе пролази кроз „мрак”, „самоћу”, поред „мртвог падања воде са чесме”, да би онда застала пред својом кућом као покојничком: „И горе, и доле, и свуда су гореле свеће.

је мајсторски развио, јер су заплет и расплет спољних догађаја саображени са психичким променама у лику које постепено воде ка губљењу свесне контроле и препуштању типичним патогеним, присилним радњама.

Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка.

Као треперење голуба. Као да се брани, отима од воде која га к себи вуче и хоће собом да свали у тај понор”. 181 И ту где голуб (то је симбол љубави) крилима трепери,

181 И ту где голуб (то је симбол љубави) крилима трепери, очајно се отимљући од мрачне воде (то је чиста архетипска слика умирања, смрти), искрсава безимена „она” - лик везан за дубоко покопану љубав из далеког

„Мртва ноћ”, „мртво падање воде са чесме”, кад је око јунакиње све „мирно и мраком притиснуто” (као у гробу), или кад она запажа застрашујуће слике

у виду чудновате инверзије, када песнички субјект себе сама може видети помоћу погледа који имају траве, ноћи и воде (што је метафоричка слика о узајамном и присном огледању), то је код другога већ целовит програм с почетка назван

Касније ће данима и недељама тело госпоже Дафине умирати поред прозора изнад воде, и из њега ће нестајати, отицати живот (из њега је „отицала крв и никакве јој бабице не помогоше”) паралелно са

тај се опис понавља, али уз обртање поретка: Вук Исакович тоне у сан, остаје пејзаж у коме се баруштине и разливене воде испаравају.

Овде, над њим, грактале су вране, доле, под њим, светлуцале су широке таме и светлости воде. Везани за старе врбе и стубове у блату, чамци су се црнили издалека, крај ватре.

345 Они се заиста често налазе у близини неке воде или изнад воде (госпожа Дафина готово непрекидно) и на води; односно често прелазе преко воде.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Поређаће се око извора насред села гледаници — момци за женидбу. Доћи ће да захите студене воде накићене гледанице и бациће киту тек ишчупана босиљка на своје срећне изабранике.

Пију и о женама не воде бригу: тешко тима ако их на сабору не часте мајке или тетке!... Горе у новим конацима чета низама са заповедником,

Зато му није нимало сметало што турски није знао ни воде потражити, а арнаутски — само колико да му се на говору подсмехну Дреничани и Острозубљани.

А цео свет је мислио да је злица и опак и да је у стању лакше огрешити душу, но се напити воде после тешко преваљена откоса у петровске врућине. Зато се околина и бојала од њега.

све док ме старији син не трже и не назва будалом и човеком који није више за пушку но за манастир Девич, камо се воде сви шенути од памети... — Па после, прото? — Ех, после!.. Ето видиш. Мало сам ти већ казао...

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

су гризли земљу видех грешнике како их витла зли ветар небо што лаје и кишу проклетства тешку и вечиту видех слепе воде стикса и блато мржње видех град у пламену и жене чије су руке змије видех зид плача без звезда и чух речи бола у

сунчано порекло та потонула крв Нека се заборави пријатељство дрвећа и птица Нека се земља развенча са сунцем Жица од воде проденута кроз уши боља је него црв Отишао Изашао на врата којих нема у свим водама зелени пси ме траже Овде нико не

Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме

Кад ослепим све појаве воде куда воде? Деца дужна да порасту нека се роде За смисао тајне која у Привиду спије. Фруло неспокојна у своме ваздуху Кад сунце

лелек и ненађено благо стоји О звонка росо ту где смо ми пали У чаролије касне које нисмо знали Кад воде не теку, јер ништа не постоји Ако престало није. Пределе раздвоји Одјек те речи.

Пала је лобања низ црне гребене. У мрачне дубине носи ли то што сам чуо. Ледене обале сенком роси ли језиве воде за заклетве од жеље страшне смрзнуте. На путу остале су клетве и звезде споре омрзнуте.

ПРОТИВ СМРТИ ХРОНИКА Првога дана помреше птице и змије настанише гнезда и ветрове Другога дана рибе изађоше из воде и вода отече празна Трећега дана шума је пошла према граду а града нигде Четвртога дана сазидаше ћеле-кулу од лобања и

ИИ То могу да објасне само воде које не теку, тај мирни лик када престаје ватра и збивање и почиње кристализација. И мада је супстанција тих звезда

испражњеним гробом, Анђеле пред неумољивом лепотом краја Где је мир и зрелост песму заменила, И мрамор где мрмор вечне воде спаја Са каменом коме израстају крила.

Биљко, помешаност смешну земље и воде Кажњену блатом, благо презри цветом. Ал пристани на свет који звезде воде Изласку мутном с безбожним полетом.

Биљко, помешаност смешну земље и воде Кажњену блатом, благо презри цветом. Ал пристани на свет који звезде воде Изласку мутном с безбожним полетом. Срце роди поноћ главе, ал избави Себе анђелом када време стаде.

Оговарају воде одражено И дан пропаћен пре него што сине; Почетак света виде поражено Име светлости која светом мине.

Краков, Станислав - КРИЛА

Она је климала чупавом брадицом, и ругала се. У шатору се чуло пљускање воде. То је посилни поливао команданта. Крај свога жутог сандучета поручник Лука је пробао појас за спасавање, који је при

Доле је био вртлог планина, зидова, минара, воде и пространих вардарских ритова. Црни бодљикави пауци се купали у мору, које је можда било и плаво као неч ије

Гледа у врхове бајонета, и као да чита у њима страшне приче клања. Из других кућа воде нове заробљенике. Дрхте преплашени. Један плаче и грли колена. Из срушене куће извлаче затрпане.

— Паф, паф, паф... Мија је скакао по реци. Танки млазеви воде бризгали су увис. Кланац се указао као вратнице спасења.

Увек је тада не кога тражио. И увек је чуо јаук у ноћи. Пио је жедно млаке воде са стола. Било му је бљутаво по устима. Рус је упола отварао већ самртничке очи. Поново ј е уврнуо дугме.

шум њиних поломљених крила као бекства јата преплашених тица, и док су доле каналима уморно текле црвене раскаљане воде. Преплашено су клепетали митраљези.

Смењени војници спуштали се узаним каменим стазама, прегазили су Беле Воде, скачући са камена на камен, пели се тешко уз шумовиту Милетину Косу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Тада се седа Вуијевљева коса накостреши од срџбе и он ларма к'о наљућена деца. Читави потопи воде сливају се из пумпи. Пред нама су непрестано морнари, који раде ћутљиво и приљежно Бретонци, Корзиканци и Црнци.

Око нас народи и народи делфина, који се избацују из воде, кратки, скоро бели. Где год падне поглед види се по двадесет, по тридесет њих у исти мах, а наслућују се хиљаде, Јата

Преко кеја се види друго широко платно воде обасјано једва младим месецом. Велике приче око питања кад ће се шалупа враћати.

Од Дакара сам сасвим сâм у кабини, пространој, пуној вентилатора. Имам туш морске воде преко пута и да није покрета који остаје слободан и лак, дан би пролазио као у парном купатилу. Вуије ми се смеје.

Око десет часова почињемо пловити сасвим близу дугих благих острва, одвојених ваљда само тракама воде од главног копна.

Мали плави пропланци су до саме воде, густо зелени жбунови, и у затишју уске кратке плаже, много жуће и много блиставије од злата (кад стављам реч: злато,

С друге стране брода скупљају се пироге оштрих врхова високо изнад воде, управљане од атлетских младића, потпуно нагих, који скачу у воду за новцем баченим са брода.

Кажу ми да је пристаниште као и цело афричко море пуно ајкула, о чему црнци ни не воде рачуна. Увече сумрак лагано и чаробно пада на обале Сијера Леоне док их брод напушта.

Заморени остају за нама. Само један пар, под првим огледалом воде, упорно, чини се „задихано“ прати нас. Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама.

Час заостаје, малаксао, да се опет упрегне, и буде у једној линији са нама. Дивно прецизно просецање воде, као да су торпеди а не рибе. После пола сата, одједном скрећу у страну и нестају на ширини.

Нигде пене, ни набора; рекло би се да је површина воде покривена непрегледним атласом. Обале и плаже Табуа појавише се жуте као злато између зеленила растиња и бледе

Милиони запаљених мушица пењу се пламеним стубом у висине. Кад се пробијемо до лагуна, широке воде осветљене месечином, велика барка која треба да нас превезе налази се на другој обали.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

А где ћеш зором лица умити, Ту те купине мирис задише; Капљицу бистру воде студене, Што ти са чела капље жубором, Пратећи шумор ове планине... Погледај, душо!... Само погледај!...

) Де, што да чиним? У вароши се скела оправља, Један је чамац сасвим потопљен, Ено, Радаче, сам се увери: Из воде кљун му једва назиреш; А други пукнут до половине Три дана чека да се оправи. Бар да сам знао.

Или обоје! ЈАЊА: Ал’ је утопљен!... Други је пукнут, Оправку чека већ трећи дан. РАДАК: Онај из воде лепо извади, Те га исполцем чисто испљускај! ЈАЊА: Ал’ је утопљен! Сасвим утопљен!... На дну Дунава!

Ено и момка! Сад, Раде, сад! (Порфирије долази.) ПОРФИРИЈЕ: А што се дереш толико, хе? ЈАЊА: Вуци из воде чамац напоље! Исполци где су, да га очистиш? На посô брже!... Сад, Раде, сад!

ХАЏИЈА: Грозно, Станоје!... Па још кад чујеш увом сопственим Мудраца наших тајне зборове Што кришом воде по манастири, Метанишући пред иконама Унакаженом руком невештом: „Јест, бунтовник је!...

СУЛЕЈМАН: Дакле, моћан сам, Кад сам од воде пеп’о створио?... СТАНА: Сина ми дај, А вероваћу да си створитељ! СУЛЕЈМАН: Доведи кћер!

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Но да ли ће Турци хтети да продиру од тимочке стране у Србију, где би имали да воде у неку руку брдски рат, где би им базис операција — Видин — био врло далеко и где је предео уопште врло незгодан за

Ја уђем у један низак пољски шаторић у шанцу да утолим жеђ, јер ту угледах једног познаника с тиквом воде. Таман ја жудно нагох грдну тикву, а оно бљуну вода на ме, шатор ми паде на главу, ја упустих тикву; био сам сав

силницима, рад чије славе и моћи тече драгоцена људска крв по бојним пољанама; проклетство убилачким ратовима који се воде да се покоре или одрже у покорности народи. Проклетство, проклетство...

Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта нас сутра чека... Ето под каквим се околностима воде ратне белешке. Прошлу ноћ пповео је цео ђенерални штаб у шуматовачком шанцу.

« А овде ево хиљаде људи предају се на милост и немилост једном Караџићу, једном Комарову, и они их воде и лупају без одговорности; уведу у бој хиљаде, изведу стотине; што је погинуло — погинуло, што је остало — остало,

Ратови се воде или из побуда освајачких, да се нешто туђе отме и заплени, или из простих задевица и сујета владарских.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

“ В Нит хоће воде, нит хоће лека. — Ипак бих рекô, да нешто чека. Понуде носе мајка и сеја, — Она с’ насмеја. Били да видиш пролетно

Наводи се још окренô, Кô да вели: С богом, роде! П’онда оде, п’онда оде Путем вала, струјом воде, Изгуби се тако брзо, Однесе га вода мутна; Из твог ока суза кану, Као нека тужна слутња.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

— Шатори се забелели као печурке. Војници су заложили ватру. Али белај!... Нигде воде, што рече друг Влајко. А језик се залепио за непце. Наиђоше неки војници, те их запитасмо за извор.

Освануо је осамнаести септембар. Из магле поче да лије хладна киша. Танки млазеви воде цеде се са камења и сливају у ровове. Покушавао сам бајонетом да каналишем и одводим воду.

Вода је кључала, а земља је прштала. Војници падали. Граната избаци нечији труп из воде. Угледао сам командира друге чете... Он наједном паде ничице... Војници су застали неодлучни. Други легли...

— Онда му приђе и саветује да поједе главицу пресног купуса и попије литар воде. — Уверавам те, добићеш температуру као да си седео на роштиљу.

— Опет ти! Па ако тога не би било, онда никакве разлике не би постојале између људи и оних волова које воде на кланицу... Иза једнога угла сачекао нас је капетан „Фикус“. Срећан је и озарен.

Али у болницу није хтео да иде. Притисне руком срце, обори главу и ућути. Његов посилни приносио му је чашу воде и парче шећера. Тада га обично ухватимо испод руке и готово унесемо у земуницу.

Али за време неких метежа, они су на челу. Они су ти који воде, али им у последњем моменту преузимају вођство други.

Они тада спавају у рупчагама као кртице. Зато ме пазе као мало воде на длану. Слушај — обрати се своме посилном. — Иди реци некоме да позове поручника Рајка. Видећеш га сада. Није далеко.

Свуда около нас била је плавкаста, бескрајна морска пучина. Таласи су поигравали на површини као да нас маме, а шум воде око лађе подсећао ме на неко пакосно церекање.

А у садашњем времену парадокси су могућни: блудници воде рачуна о јавном моралу, лопови о поштењу, а забушанти говоре о рату.

А триста хиљада Италијана похватали су Аустријанци као зечеве. — Овај рат воде Французи и ми, а Енглези и Американци подупиру парама и материјалом — размишља Војин.

Духоњин, главни командант руске војске, убијен... Максималисте узели власт у своје руке... Воде се преговори о миру... Примирје закључено... На западном фронту бомбардовање. На македонском затишје...

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

ми и р'јечи, Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи; Нећу да зна уречене ни часе ни дане, — Овако се мисли лове, воде нас незване. Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи.

Внезапу јој друг предстане у одличној ризи, Кога истом стазом воде подобни подвизи. Двоумије све ишчезне, истини су трази: С овом зором тма нестане, људи нису врази.

Пиво је скупо, Вино јошт скупље, За ракију много ишту, Воде не могу. Тур ми се пара, Чизма ми пукла, Свила ми се по рукаву Цепа на фраку.

Шта за јело носиш у торби, је л’ пшенични хлебац? О чуда, проја! И јошт с’ усиљаваш при сувом комаду Проје и шаки воде на таквој препеки сунца Земљу, неорану кадгод, преврћати, — баш си без мозга!

Залуд вешт Полодорија труд на пропасти воде И себи и њему вечити дићи спомен: Време је потрло све, и дело и мајстора самог; За величином својом растурен тужи

изнад Кубршнице умором свладан, Хладом и дебелим гранатих дрва покривен ја онде Према жубору сладосном, знате ви, воде текуће, Тврдо сам засп’о, а свиње су ањале долом и гором.

) И толико свиле, знам, биће ми доста; Ципела, шешира, цвећа сваке феле, И за тоалету неке багателе, Воде од колоње, само да је фина, Париске помаде, плајвајса, кармина, Шпиода, игала и чешљића криви’, Да се сваки кицош

Прем ме неки ђаво боде Да већ једва дисат могу, Дајте кацу хладне воде, Да од главе све до ногу Употребим бадекур, — То је а ла трубадур!

Мисли бујне и големе Зелен мозак у вам’ роји, Вас штапићи воде слепи У спасења стан тај лепи, Путем пуним црне јаме, Пуним вечне шумске таме, Путем глатким и клизавим, Пуним

Пиво је скупо, Вино још скупље, За ракију много ишту, Воде не могу. Таљиге су скупе, Кола су још скупља, За каруце много ишту, Пешке не могу.

без ознаке аутора и у следећем скраћеном облику: Пиво је скупо, Вино је још скупље, За ракију новац немам, Воде не могу. Кола су скупа, Каруце су још скупље, А за хинтов много ишту, Рјешке не могу.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

бола, очаје, Исплакан поглед тавне зенице Дршћућим гласом горе дижући Молио љубу моје младости За капљу воде... или отрова, ...Или?... О!... Опрости, душо светог пепела, Занетог ума мисô паклену! Верна си била ти!...

Јаох, воде!... е, умори ме жеђ!... Вујо, воде!... ЈЕЛИСАВЕТА: О! о! о!.... ВУЈО (за себе): Е жље, пакоснице, ако ко бога вјерује

Јаох, воде!... е, умори ме жеђ!... Вујо, воде!... ЈЕЛИСАВЕТА: О! о! о!.... ВУЈО (за себе): Е жље, пакоснице, ако ко бога вјерује! Од крви се стреса?...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

“ Џибо, Џибовина, тако зове оца, а дједа зове Џибукардом. У парохији нити ће гдје ноћити нити шта окусити. Ни воде неће да се напије из туђе руке. „Не вјеруј 'ришћанину! Превариће, слагаће, облагаће, у крашће, небо га убило!

Један, сирома, ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија — вјечна му памјат — затеже из острагуше, па у пô поле чела прас!

Препô се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети: — Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране? — Тешко оном кога други брани! — дочека' га ја кô из свог штуца; састави' ватру у ватру.

Какав то војвода: кô каква швапска гереналина... капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде? — Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, 'оћу рећи шиљак џамијски! — завитла Белемез 'анџарином!

Давид: Млого сам ја, господини моји, свијета прошô, из млого вуруна крува ио, са млого врела воде се напио. 'Одајући по свијету и народу, на свашто сам пазио и ово сам уверчио: Пођеш ли доље кроз Лијевче, испод Бање

пасуљ грахораст — зеленкастосив граша — старински револвер грунтовник — чиновник у грунтовници, надлештву у коме се воде земљишне књиге деверати — тешко живети, мучити се делија — турски војник; јунак дерт — јад, туга, брига диванана

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско. У вечну ноћ нас наше воде зубље, А чини нам се сунце нам је блиско. Мремо без свести, тонемо све дубље.

Плећа му дршћу, а из магле тутње Азијски хати, и блешти врх воде Сребрн реп шајки што по мору броде; И хуји поноћ пуна смртне слутње. Чује се рзај коња који стижу.

властиту грижу, У звездама их видим кад се роде; Челичне, оне до кости ми стижу И сижу Разорне, мутне кô пролетње воде.

И још се редом наше кости сеју По острвима и у воде стране, У пустињама, где самуми веју, И хладној степи. И, кад сунце стане, С лешина наших сите беже вране.

Срце звук песме што пожудно бије, Реч час заповест, час понизност слуге, Циљ си ком воде сви пути, све пруге, Пред ким се ништи гордост људског ума.

Али од свега што се оцртава У огледалу неслеђене воде Ја видим само твоје топле очи. XИИ Чуј како је ноћас шум цветова речит, Збори нам о Новом с пуно сласти мамне,

Само твој да сам, и сав да се свијем И да ме очи твоје воде рају, У кут где боли и уздаси стају: Из твога ока да утеху пијем.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан

Завеса ЧИН ДРУГИ Писарска соба у срезу. У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

У дну врата која воде споља, слева (напред) врата која воде у практикантску собу, а здесна (у дубини) врата која воде у капетанов приватан стан.

И МИЛИСАВ, ЖИКА, ЈОСА ЖИКА (испија крчаг воде, па кад га је испио, додаје га Јоси, који стоји крај стола): На! Има ли који да чека? ЈОСА: Има. ЖИКА: Колицина су?

Мора да је било овогодишње вино? ЖИКА: Зашто овогодишње? МИЛИСАВ: Па ето, већ другу си тестију воде испио од јутрос. ЖИКА: Није, добро је вино било, него много, много, брате.

ЖИКА: Бре, баш си ти нека стока, газда-Миладине. Па ти ово ниси исцедио. Донео си толико воде као да ћу да се купам. Изађи, молим те, напоље, па исцеди тамо у авлији...

(Вићи.) Дедер да га чујемо, шта каже противу затвора? ВИЋА (чита): „У једну чашу вруће воде метни кашику горке соли, раствори то, испиј и шетај мало затим”. КАПЕТАН (разочаран): Па ово је оно... због стомака...

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Духовита вербална надигравања, подвале, мудри одговори на постављена питања, који у новели често воде радњу, у шаљивој причи су основно мотивско ткиво.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Зри љубав. Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод. И твоје тело, драгано, љубављу презри, напукне.

5 И неспокоји у покој сви оживе. Са бездан са извора потеку воде свете. Благе од срца срцу вести полете. 6 Мрежи то, и пауку, злослуто што је плете, приснива се свила.

2 У завичају мом згурени кровови ћуте и миле воде и дим по земљи се краде. 3 Зебња је овде, ослушкују се створ и твар: у камен заспати јавом, ил’ будно сном

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Мати, већ уплашена, ужурбано би поставила софру, ређала хлеб, кашике, виљушке, уносила леген, пешкир, ибрик воде, поливала га, те он умио руке. Али бабе, која га је сигурно чула кад је дошао и чула како виче, још не би било.

Као неки од такође чувених, богатих породица, па исто тако као Младен, после смрти оцева, почели да воде радње, трговине, па или на карте, или на женске и пиће одали се, и почели да расипају.

За њим онда мајка доноси јело: — Хајд̓ да се вечера! — вели, и као некад, тако исто и сад, узима леген, ибрик воде, пешкир и пред бабу носи и посипа је. Почињу да вечерају.

Хладе се. Младен, као увек, у дућану је. И тек око захлађа опет би се појавила баба. Носи му тестију свеже, хладне воде са чесме. И како Младену слатко пада та мала тестијица, покривена мокрим пешкиром, коју му баба донесе да се расхлади.

Зна да би му лакнуло кад би изишао, прошетао се улицом, чаршијом. Чуо жубор воде што тече олуком чаршије. Видео поље, ноћ на њему, рубове планина што се спојили са небом и иза којих је увек светло,

се свежег ноћног зеленила помешаног са влагом бунарском и поливене баште око њега од данашњег многог вађења и расипања воде, да ће баба, тобож послом, као да је заборавила да штогод затвори или чула какву лупу, па зато се дигла да види, са

! Гледарица је једнако, мучаљиво нагнута над зделом воде у којој се црнио тај »обајани« камен, одговарала: — Не знам. — Него... Истина је. Рано је.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ). У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

Кад у источној Србији врачаре »изводе ђаволе« ‹који су и демони воде› онда је стање врло опасно, и многи не смеју да се макну од куће без б. л. и босиљка (БВ, 7, 1892, 399).

»Кому свет мрца пред очима, да пије семе божурово пређе сунчева истока и да га носи код себе и у воде и на свако место добро је« (народни лек, в. Софрић, 17). Б.

Кад се јави куга, онда се у Жупи, поред других апотропајских предмета (чанак воде, чешаљ), оставља увече на софри и струк б. (СЕЗ, 17, 35).

Као јак апотропајон, б. је неизоставан при различитим лустрацијама, које се изводе преко кађења б., или преко пијења воде у којој је б. потопљен, или купањем у таквој води, или прскањем њоме. Место у које је ударио гром вала окадити б.

(СЕЗ, 16, 258). Шкропљење б. прихватила је и црква, и освећене воде без б. не може се ни извршити. Као апотропајон б. има значајну улогу у теургичним радњама при жртви и молитиви.

Њиме се кити софра о задушној суботи (СЕЗ, 19, 29); кади се мртвачка жртва приликом »пуштања воде« о Великом четвртку (іб.

О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи.

У једној народној песми спомиње се да испод в. виле воде коло (Софрић, 69). Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада

Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с

Уочи младог уторника врачара однесе под какав г. у пољу малу погачицу, вина, воде, соли, цвећа, коњску потковицу и клинац, и заклиње демоне на г.

треба да донесе јунак као понуду неверној жени, или мајци, или сестри, или лажном царевићу (»са букве ј. из велике воде Калаџијнске«, Вук, Пјесме, 1, 7, 154; »јовове ј.« Красић, Прип., 2, 20; »јошеве ј.«, СЕЗ, 41, 1927, 213; »са врбе ј.

Ћипико, Иво - Пауци

Упути се планином равно к јами, гдје још снијег лежи, да се напије воде сњежанице. Уђе у јаму и извади комад снијега, постави га на нагнуту плочу, као што је и досада радио.

по планини, а тако је лијела и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета што је без воде. Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије.

помисли, „човјек је!” и примаче се к њему. —Што ће ти кобилетина? — пита га. —Напојићу је. —Другдје има воде за њу. —Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три пута сам је водио...

Зађоше у тјеснац, па се веру између стијена. — Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај! — И, пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут. Посвијетли.

Затим извади из торбе и неколико груда сира и скленицу ракије. Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се.

— уздисаху жене. — Друкчије за неколико дан' ни струка зелени! По бунарима и локвама нестаде убрзо воде, пошто су се баш обилно шкропили виногради. На савјет главара, Ивина оца, нареди опћина стражу над опћинским локвама.

Рондари, с пушком на рамену стражили су пак без цедуље с главаровим печатом не даваху никоме воде ни за лијек. Ну и тако сеоске локве брзо, се исцрпише: при дну засјела вода не само што бијаше каљава и скроз од траве

А чисте воде није се надалеко могло наћи. Није био друге, већ да идеш по њу у варош. Ко је имао на што да напрти, не бијаше му

И живина бијаше спала, отанчала, к'о нема шта под зубе, — нема воде, а ненавикла да се на оброке поји. Свијет се молио богу, да се смилује.

— Ча би им било — говораше он, — да свако јутро накрцају брод воде, па га пред село на жало искрцају? ... А и како се дили та вода?!

— Баш као и тамо! — прихвати живо Иво. — А путова — гдје се макнеш да врат скрхаш, а у по — љета воде ни капи ... — Ма, човјече, —прекине га дон Фране, ковни су новци; нијесу ни опћински, ни владини... — А ко их је дао?

једнога језика, новинарски чланци све о „нашем милом народу” и друге бесмислице људи који мисле да су позвани да воде народ и да буду његови претставници, а при оваковој невољи не знаду што да раде, већ се препиру о нашој некадашњој

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Тада сам угледао Доротеја. Изронио је из воде. Дуга жута коса прекрива му очи, па мора да је склони да би ме видео. Био је наг, опаљен сунцем.

у долини, људи се иселише из кућа у пољу и на брзину склепаше од прућа и блата колибе на падинама изван домашаја воде.

Лелуја слабашни пламсај, бори се са капима кречне воде које се откидају од таванице и падају тик уз фитиљ свеће. Камен са лишајима. Угинуле стенице.

Нигде ништа од живих бића. Осим њих. Ни паса, ни мачака, ни кокошки, ни најситније животиње, само они воде некакав живот, не знам ни сам како и од чега. Нисмо затекли ни прегршт живота.

“ Ништа више, само то. Видео сам да је неспокојан. Подсећао је на некога ко је тек изронио из воде и халапљиво хвата устима ваздух.

Питање ме је толико изненадило да нисам имао времена да се приберем, а она је наставила: колико на Кули има жита, воде, сена, сувога меса. Па онда: колико има оваца, говеда, коња, живине. Гледала ме је хладно, гордо, господствено.

Те нема довољно воде (што је било сасвим тачно јер половина бачви и каца за воду беше празно), те сено је на измаку („И шта кад Брзан падне

Лауш се измакао од гомиле, заклонио се за стену, умочио је своје млохаво тело у воду, трља дланом испод воде убоје и отеклине на задњици, што су ту избили као успомена на овај дуги пут проведен у тврдом седлу.

Група ће ударити преко поља, кроз топољак, на Синђин газ, и ту ће је с друге стране воде, баш кад буде из ње излазила, дочекати његови стрелци, скривени у врбовом густишу. Нико се од мојих неће извући.

После су изнели неколико ведрица воде и пљуснули по искомаданим лешевима, не баш нарочито вешто састављеним. Дадара Изблиза сам осмотрио своје противнике.

Зверали су разрогачених очију по тмини и то је за све нас било спасоносно. Богдан Наше залихе воде и хране полако се топе. Пшенице, јечма, ражи и овса има још најдаље за две недеље.

Не сећам се тачно како је све то почело. Вероватно неком његовом осорном псовком због воде. Наравно, ја сам био тај кривац због кога су каце биле празне с мало устајале водурине на дну, уместо да буду до врха

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Чудни су пути којим страсти воде, Ал' све што живи ове путе зна: Садашњост њина непобедљив град је, Прошлост је њина пепео и пра'.

Пастири дањују лети и састају се оде: Седну, подвију ноге и онда разговор воде О стоци, времену, храни, ил' говорљив какав чича По вас дан шарене бајке о даљним земљама прича.

Дигнувши напитог кмета, под орах гранати оде, Скиде му одећу горњу и онда донесе воде И хладном водом га поли. Кмет само издиже веђе, Па онда истија тако у страшно хркање пређе, Да заспа кô мртвац прави.

А ћата, међутим, збуњен, још кроз ноћ пољаном оде, Ишô је где ноге хоће и куда очи га воде, Бежô је од самог себе. У души гризô се тиме: Откуда кмет да дозна, а још се тукао с њиме!

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Оно је сазидано од печене цигле и тесаног камена, а прекривено многим степеницама. Главне, најшире, воде, одмах од улаза, стрмо у висину, а више споредних степеница преплићу се у свима правцима.

Дозволите да је премерим; њена квадратна основа има у опсегу 500 корака. Са једнога њенога ћошка воде у вис удобне степенице, боље рећи коса раван или рампа, ограђена масивном балустрадом. Пођимо њоме горе.

“ - „То ми је врло јасно и убедљиво, само једно не могу да увидим: зашто воде и мора не оцуре са округле 3емље?“ - „И то је врло једноставно.

Пролазимо кроз остале делове библиотеке и, прешавши двориште, улазимо у простран вестибил. Из овога воде широко разјапљена врата у огромну салу са отвореном терасом и дугим застртим столом.

лађа, кад за њом зуји и дува ветар; Има и згодна лука, из које потискују пловци Широких бокова лађе, кад свеже зграбе воде.“ определили Александра да своју славну варош подигне баш код острва о којем је певао његов најмилији песник.

- липе, дивљи кестенови, борови и јеле, - сада су још већа и лепша него што су некад била, али у њихову дебелом хладу воде борбу коров и подивљало џбуње са последњим остатцима некадање културе.

Јер, знате, на кршном нашем приморју нема добре воде, али има одлична вина до којег се лакше долази него до пијаће воде. Зато њиме гасимо увек своју жеђ.

Јер, знате, на кршном нашем приморју нема добре воде, али има одлична вина до којег се лакше долази него до пијаће воде. Зато њиме гасимо увек своју жеђ.“ Он се слатко насмеја и зовну једног од својих послужитеља: „Слушај!

Поред тањира племените господе дубровачке ставићеш наше највеће чаше за воду. Али воде - ни за живу главу.“ Са галерије одјекну музика оркестра.

Ту, одмах, поред масивне храстове балустраде степеништа, стоје врата која воде у једну дугуљасту собу, звану библиотека.

На послетку је и то питање срећно решено: свакодневно је довожено буре изворске воде из даљског атара. За хлађење воде и вина постарало се зими, смештајући тридесетак кола дунавског леда у ледењак,

На послетку је и то питање срећно решено: свакодневно је довожено буре изворске воде из даљског атара. За хлађење воде и вина постарало се зими, смештајући тридесетак кола дунавског леда у ледењак, дубоку јаму прекривену колибом, а

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

– Кад мало касније бјеше ми потреба, Од капи воде, од мрве хљеба, Или од које забаве ине, Да мене жеља или плач мине; Ко ће ми слађе, ко л' брже дати, Нег' опет Мати, –

Станковић, Борисав - ТАШАНА

На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије.

И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се. Али ноћу! Ноћу кад треба да изиђем, да деци воде донесем, а мене обузме страх да онако, у мраку, на његове, покојникове ствари не натрапам, не додирнем их.

(Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак! (Ташани): Не бој ми се. Све то није ништа, и не сме ништа бити.

и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави). (Услед свежине воде, Ташана се сасвим умирује. За време читања, Ташана, ослоњена на његову руку, готово заспи.

Хвала ти! Да идем. (Таре чело, косу, да се смири.) ТАШАНА Да донесем воде да се умијеш и освежиш? МИРОН (прибравши се): Не треба, ништа не треба! Идем. Збогом, Ташана! (Одлази.

И не научивши занат, због мог певања, почеше сви наши бегови да ме воде на весеља, бекријања, као и ваши богаташи. Нисам имао за шта да се бринем.

помешали се са неверијом, па толико строго не водимо рачуна о вери и обичајима; али ови моји, тамо у брду, боље воде рачуна. Сишли и дошли, па ми кажу да ових дана треба трогодишњи помен зету — покојнику дати.

Прво њему хлеб да дâ, па онда она да узме. Прво њему воде да дâ, па онда она да пије. Прво њега да покрије, утутка, утопли и успава, па онда себе. И тако целог живота.

ПАРАПУТА (смирује се, клеца, хоће да падне). ТАШАНА (придржава га да не падне, Јовану): Дај воде! ЈОВАН (одлази у трем и доноси тестијицу воде и сипа Ташани у шаку).

ТАШАНА (придржава га да не падне, Јовану): Дај воде! ЈОВАН (одлази у трем и доноси тестијицу воде и сипа Ташани у шаку).

(Узима од Јована тестијицу и меће на уста Парапути да пије.) ПАРАПУТА (жедно пије воде и умирујући се заноси се и хоће да падне).

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

се утешила удавши се за древног пушкара; и тај пушкар, некада први момак, а на крају само фирмоносац радње коју одавно воде његови ожењени синови из првог брака. Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете.

Учини се мајстор Кости, једне ноћи, да однекуд из њега, као да је он раскршће, воде три стазе, расту, дужају, а по тим стазама његова деца, мала као што су, сви основци.

Пробуди се човек, протрља чело, гутне мало воде, заспи, и опет сан. Пијаца, и судија, господин Ђурић говори народу: Објављујем са жаљењем да се после много година

Болесна од водене болести, сирота жена је једнако фантазирала о лековитим снагама воде. „Не заборави да сваке године узмеш доста богојављанске воде.” Прекинуле се скоро све вести између оца и деце.

„Не заборави да сваке године узмеш доста богојављанске воде.” Прекинуле се скоро све вести између оца и деце. Не пишу ништа пријатно.

млађи спавају, ту јој испеку комад меса, донесу салату, само мало посољену, једе је лист по лист, из руке, напије се воде, доврши своју униформу, па хајд у штајервагн... Да није било других мука, живела би ваљда сто година.

Ветар је пиштао непријатно. Код Лазарићевих, сви су некако имали потребу да се забуне, да не чују шум ветра и цурење воде. Гос-Тоши није било добро, прилегао је и увукао главу у ћошак дивана.

Скочи из постеље здрава, и тачно она. Сиђе у сиво, хладно двориште, извуче студене воде из бунара, и поче њоме да се шљуска уз задовољно сркање свежине и дрхтавице.

Иди сад, тешко ми је... Немирна је била госпа Нола те ноћи. После поноћи је устала, испила чашу хладне воде, обукла се и почела да хода по соби. Кроз разређене шалоне улазила је месечина као сребрна лепеза.

У колико је сати сахрана? — Младић се мало затим опрости и оде. Госпа Нола испи чашу хладне воде. Као увек кад је узбуђена, госпа Нола, после чаше воде, отвори један прозор широм, и загледа се у даљину.

Госпа Нола испи чашу хладне воде. Као увек кад је узбуђена, госпа Нола, после чаше воде, отвори један прозор широм, и загледа се у даљину. — Тако, то добро чини. Одмах сам јача, и не бојим се више ничега.

— Настаде, као увек у такве часове, тајац. Госпа Нола поцрвене нагло, обриса зној с чела, дохвати чашу воде и рашири прозор широм. — Дакле опет новац! И докле само то! — Па одједном плану с презиром и са срџбом.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Јер кад су ироји и страдалници у романима јели? Највише ако су пили; а да воде доста има, то зна и мало дете. Међутим, откуд долази да персоне романтическе ретко или нигда не једу, ја читатељма

узнемиривати, зато би вам пријатељски советовао да се опет у ваше буре повратите, тамо шаком, кад немате кутлаче, воде пијете, свет презирете и по вашој глави республике правите. Адио!

Ето ти просиоца. Младожења не би сам себе познао како се накитио. Родитељи девојке учтиво госте дочекују, воде ји у најчистију своју собу. Ту се разговарају како је жито у Банату.

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

пољупцем штапа Сањивим зеленим трепавицама Трава и скрива и открива Студену провидну истину На дну ове воде Сија биљурна вучја глава Са дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке

дну ове воде Сија биљурна вучја глава Са дугом у чељустима Умивање овом водом Лечи од сваке смртобоље Гутљај ове воде Од сваке животобоље Бистро око у камену Отворено за свакога Ко црну своју сузу овде напусти ЖИВОТ СВЕТОГА САВЕ Гладан

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Тако, сећам се, кад је поп сручио на мене, онако голога, читав бакрач хладне воде, да сам му у души опсовао нешто тако нехришћански да то не би ни у ком случају могло послужити као моја изјава

се положила, те је „умела да спава“, али како сам јој ја још првога дана, чим сам јој био представљен, сипао пуну чашу воде у очи, мора да јој се у очима нешто покварило, те их је од тога доба увек држала полуотворене, те изгледало је као да

су постојале, али, како се тада уредно плаћао порез, није постојала никаква потреба да се какве друге руде истражују. Воде су такође постојале и служиле су, као и данас, као средство за поплаве, само се није осећала потреба да поплавама

у моју будућност и стога је једнога дана откинула кончић са моје кошуље, дала га врачари, ова га бацила у пун тањир воде, промешала воду штапићем и задубила се дубоко читајући моју судбину: — Прележаће тешку болест, али ће се спасти;

у брашно мало песка, помешаш са пиринчом мало овса додаш у кафу мало ситних црних шљунака, сипаш у петролеум мало воде, — али шта је све то; не зарадиш ни неколико динара дневно.

Наш кућни лекар преписивао ми је неке прашкове, пилуле и слане воде; облагали су ме мокрим завојима и вршили су на мени неке одвратне операције и све и сва чинили, али се болест све на

Тетка Наста дође, седе крај моје постеље, донеше јој један земљани суд пун воде и она поче бајати и шапутати: — Трчак, натрчак, протрчак, Протрч', грознице, Крај глогове кућице... итд.

већ почео био да поставља и заседе, да се крије у разне капије, да се изненадно појављује по улицама које ни како не воде његовој кући и када је, најзад, увидео да ја сваку његову потеру вешто избегавам, да му сваку заседу пажљиво обилазим,

— И онда... шта онда дакле? — Сви путеви воде у државну службу. Обрати се мајци држави и подојиће те. Свакога двадесет и шестог пружиће ти дојку, а ти само наслониш

Како би било да сачекам оног инжењера на прозору па да му проспем бокал воде на главу... — Ето, тако то иде редовно. Просто не умем да мислим, па то ти је!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Главу заноси неизмерни терет, и у ушима непрекидно бруји од силнога треска и потреса ваздуха. — Воде капетана Власкоја, сигурно рањен... — Да ниси рањен? — запита га потпуковник Петар. Он само уздахну и климну главом.

Тешко је за коње, јер нису појени цео дан. На целом путу нигде воде. А и да је има на ишли бисмо само на санте леда. Налазимо се на висини преко хиљаду седам стотина метара.

Командири одлучише да са коња поскидају сандуке и џакове, и да ствари војници прегурају а други да воде коње. Ако се који омакне, онда да га пусте, па шта му буде.

Понекад застану наслоњени уза стену или дрво, са којих цуре танки млазеви воде, као сузе, и тек подигну главу. Преко оштрих серпентина Трешњевика, под собом, и горе изнад, виде бескрајну колону

Људи напрежу последњу снагу да стигну до једнога ћувика, који, као Нојев ковчег, стоји усамљен и пуст, у мору загађене воде. Један се ипак нагнуо и шакама захвата воду, те је пије.

Први коњ је повлачио остале. Неки су се превртали поребарке. Али челном коњу је била глава увек изнад воде и он је, уз припомоћ војника са обале, извлачио остале. Потом су везивали по десет.

Показао сам кувару на казан и рекао „Сербо“, а он климнуо главом. Лука се насмеја. — Ови би требало пре нас да воде, него ми њих. Неки пешаци били су у „живом разговору“ са морнарима. Нису нас видели.

Море се надимало, пенушави таласи се ваљали, и тек широким замахом ударали о камените степенице истерујући читав вихор воде. Деца су гледала престрашена и нема. Наиђе један од наших, али он заврте главом. — Сумњам, богами, да ће лађа доћи.

Један талас лупи и праменови воде сунуше преко крова. Мића се унезверено окреће, а доња му усна опуштена, готов да заплаче. Посматрам острво Видо...

Са нестрпљењем чекамо када ће се мрежа појавити. Већ мање рибице искачу из воде, која је усталасана. У њој као да се нешто роји, рибари сада све брже повлаче ужета, неки притрчавају води и задижу

Око девет часова почеше извлачити сидра и наскоро се зачу шум воде. Изгледа нам да се и оне друге лађе крећу. Тамна силуета обале истопи се у мрачној ноћи.

торпиљере, војници веле: „два побратима“, и кад онако дугачки и витки пројуре поред наших лађа, дижући читава брда од воде, војници им тапшу и машу рукама.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Сонети на водама Пролећа ево, младе гране листају, Копне снегови, визије многобројне, По свој се земљи воде нове блистају: Човек тад трчи на ставе непробојне.

Ево пролећа, наше речи листају, На свим уснама усклици су љубави, По свој се земљи младе воде блистају, За плугом човек тад јури по дубрави. Сад је пролеће, сакрите се, девојке!

Купало, убави деран, пролеће, Са звеком ратном и смехом у моје срце слеће деран. Кроз твоје руке протичу воде И зато, гле, све реке су црвене, А још су само очи ми зелене Да по њима мог брата малог папирни чунићи броде.

Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар; можда и претерујем меру алкохолства... али од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне... Ваљда бејах и сноб... али после свих великих екстаза, отупим чак и досаду да схватим.

о девојкама које задрхћу рано, и којима је уз очи зелене дано да им ноћ односи глас као шешире, као пад тешке хладне воде.

грудима проширим лежај и стан, Да плачем, да захваљујем на оном што и не би Никада у животу, на путевима који и не воде кроз свет, Бејах толико слаб, да само губљах свест.

Пио сам хладне воде, затим плакао, Спуштао чело своје на камен, милост Његову позвао; Писао пријатељу ипак да сам душу ђаволу

”Ћути, ћути, грешниче. Погледај овај цвет! ”Сећаш се оне звезде што сијаше кроз уста сељаку? То беше свежа кап воде у његовом стомаку.

изиђосмо из матере, То је само повратак к њој; јер нема шта да се избере: До спустити и њу и себе у чашу бескрајне воде Као што се спуштасмо сами у умор и зној, Или висије планинске изврнуте у вир своје слободе, Где потапасамо ожиљке сна

И тамо сам чувао овце стричева. ”Земља је ко земља, И у овој ође има воде и снијега, и кртола, па доста, А јање које чувам, дижући га до овце, Колу ко и ође, А онда је сведно за чији нож и за

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Угојивши се, риба је једва доспевала до површине воде. Сада се и њој, као медузама, чинило да сунце и није ништа друго до мутни, жути круг.

Чак се и ветар ућутао. Кад, одједном, као да однекуд дође шум воде. Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота!

Пође Ведран за шумом и виде — под кореном липе кључа извор! Дивота! Дечак се наже и напи воде, па од досаде поче да у извор баца грумичке земље. Кад, изненада, крај самог свога уха зачу уздах. Ко би то могао бити?

3адрхта Ведран, јаду досети: извор да га потопи воде послао, вода му до рамена стигла. Зар је он знао да деца извора имају очи? А имају!

Тако и до језера дође и заустави се да још једном, у језеру, види небески цвет. Наже се над воду и крикну. Из воде, као из огледала, растао је ка њему лик високог, прекрасног момка.

Очи његове мајке звале су га издалека. Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале.

— Које још племе, са зрном памети у глави, гради мравињак у врбаку? Где има врба има и воде, а зна се какве опасности крије вода у себи! Гунђао је старац, гунђао, али нико и не обрати пажњу на њега.

Лети, а испод њега промиче сребрна плоча воде, мравињаци ситнији од камичака, крошње липа! Сав у грозници врати се Белко свом дому, али читаву ноћ није успео ока

Још једном, последњи пут долете Белко мравињаку и у задњем часу зграби кошарицу с мрављом децом: матица воде ју је већ вукла к дну.

Чега је имао да се плаши? Нежан и тих је био глас свирале, али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да покажу своја скривена блага.

Покуша Маријан да се ослони о лакат, да се дигне али није било у њему снаге ни колико у камену воде. Паде дечак поново на дно чамца, стално мислећи на забринутог деда и заробљену рибу.

— спусти Софроније златну лубеницу крај пријатељевих ногу И звизну некако тихо и умилно један, па други пут, а из воде која се тамнила у дубини, као беличасте рибе пљескавице, почеше да искачу некаква мала створења и, качећи се за

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТАНА (цеди пешкир од хладне воде, облаже њиме Стојаново чело, тихо га љубећи): Бато мој мили! (Одлази уплашено.) СТОЈАН (буди се): Зора! Дан већ?

САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо! И, ако она неће, ти — силом! Ако жива неће — мртву, па у кола и у Бању!

И када Коштану сватови поведу, само тад је пусти, да се с њом опрости. А до тада ни воде, ни хлеба, ништа! (Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини? Куку, аман, газдо!

Он? Ох! (Гризе руке. Поводи се. Спази кмета, бесно пође к њему.) Шта ћеш? Кога чекаш? Чекаш да ме однесу, воде? Чекаш да гледаш како ме носе? КМЕТ (уплашено): Не, Коштана, не чекам! Нећу да гледам. Него, не смем.

) Бојиш се да не бежим? (Пркосно.) Нећу! Ево, нећу! (Седа.) Ето, чувај ме. Нећу ја ништа. Све хоћу! Где су? Нека ме воде! Ево (показује на себе): и тел, и антерија, и либаде, и китајка... све је готово!

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке, Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.

пута ја овдје, у хладу, У вечери летне на одмору био, И, дижући очи на млинарку младу, Из ведрице, жедан, хладне воде пио! Бог зна гдје је сада?!... Радобоља мрмља Пуна грмјелица, сребра, адиђара...

1923. МОЈИ ПУТЕВИ Никада се нисам пузајући пео Уз прагове горде, штоно воде скуту Високих и моћних; нити сам на путу Своме игда челом прах по тлима мео.

Покрај њега чесма оронула пљушти, И прах воде, сјајан као седеф сушти, С дугама се распе и на сунцу умре. И ћутећи срећу и благослов неба, Згурен хамал жудно,

Стари друм се праши. 1918. КОЛЕБАЊЕ Низ литице хума насмијана, блага, Рана вечер слази сврх воде и трска. Са рамена њеног, из пуна крчага, Прелива се гримиз и по кршу прска — Распе се ријеком на шеваре голе, И

У радовању стреми гора стрма, И воде њене, грмјелице пуне, Пробијају се из хриди и грма. Све кличе. Уз то кô да росне круне Класова златних додирују

Ја јој назвах селам. Ал', мога ми дина, Не шће ни да чује лијепа Емина, Но у сребрен ибрик захитила воде Па по башти ђуле заливати оде; С грана вјетар духну па низ плећи пусте Расплете јој оне плетенице густе, Замириса

И како ја јездим, и мисли Језде ми преда мном; Оне ме весело воде У моје драге дом. Са свећом излазе слуге, Пас лаје зао и прек. Ја јурим уз завој скала уз оштрих мамуза звек.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Девојка се наљутила, бацила их у тамницу и давала им само „сува хлеба и студене воде“. О празницима би им додала нешто боље, али би их сваког једанпут ударила, а Марка и два и три пута.

Устави се на истоку сунце, а и сјајан мјесец на западу: пресушише воде шедрвани, устави се Шарац, вода ладна, а потресе земља по Стамболу, бијеле се задркташе куле, а стресоше четири

Отуда у нашој епици — и не само у њој — воде се разговори не само међу људима него и међу људима и животињама и стварима.

Милица је Лазу суђеница, на њему ће останути царство, са њоме ће царовати Лазо у Крушевцу код воде Мораве“. Кад то зачу силан цар Стјепане, он се маши руком у џепове, те извади хиљаду дуката, и извади од злата

Хоћу градит цркву Раваницу у Ресави крај воде Равана; имам блага колико ми драго, ударићу темељ од олова, па ћу цркви саградити платна, саградићу од сребра

Лазаре посла зета Милош-Обилића у Латине да купи хараче, Латини га дивно дочекаше, и госпоском части угостише, па га воде пред бијелу цркву, пред бијелу цркву Димитрију, пак се вале латинска господа: „Гле, видиш ли, војвода Милошу!

Високе Дечане код Призрена, града бијелога, задужбину краља Дечанскога; да видите Рачу пребијелу код Сокола, украј воде Дрине; да видите лијепу Троношу код Лознице, на р'јеци Троноши, задужбину браће Југовића; да видите славну Раваницу у

сокола ђога оседлаше; опреми се Страхинићу бане: уд'ри на се дибу и кадифу, поноситу чоху сајалију, што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија; окити се један српски соко, па посједе ђога од мегдана, — одмах пође, у

шура, соколова девет Југовића: мила зета једва дочекаше, у наруче зета загрлише, вјерне слуге коња прифатише; зета воде на френђију кулу.

Што је земље те облада царе, сву је турску силу подигао, у Косово поље искупио. Притискао све поље Косово, уватио воде обадвије: покрај Лаба и воде Ситнице све Косово сила притиснула.

Притискао све поље Косово, уватио воде обадвије: покрај Лаба и воде Ситнице све Косово сила притиснула. Кажу, сине, и причају људи: од Мрамора до сува Јавора, од Јавора, сине, до

силна Влах-Алију, ал' не може бане да га нађе, Спушти с' бане ка води Ситници, на једно је чудо нагазио: на обали до воде Ситнице један зелен ту бијаше чадор; широк чадор поле притиснуо, на чадору од злата јабука, она сија како јарко

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Са седам челичних реза У седам јаких кавеза Краљ баци круну и престо Што није чинио често Прошета до једне воде Гњурну се и тако оде ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ Замислите земљу Србију У Србији село Словац У Словцу живи Вукола

пар шљука Само да се кљука Ко две сове Чак и ноћу лове Ко два супа Само да се њупа Ко две роде После траже воде Ко пар плиски Пиле би и виски Не знам шта је Где им све то стаје ГЛАВА МИ У ТОРБИ Глава ми у торби Апетит у

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Малишан је отишао до скривеног поточића-понорнице и донио Жуји воде у олупаној чинији из Мачкове радионице. Затим је покупио све коре из школских торбица својих другова и све то сложио

Јаруга је вијугала, тајанствена, сумрачна, пуна распуцалих кречњачких стијена, испуњена гргољењем црне воде. Дјечака подиђе лака језа. — Овдје, кажу, живи дрекавац!

— Језеро! — прошапута Мачак обузет свечаном језом пред тим смиреним огледалом подземне воде. — Богзна колико је дубоко. Сигурно сто метара. Јованче се још више нагну и посвиЇетли. — Није дубоко.

Николица је узе тјешити: — Лези само, Жуја, лези, ето нас ујутру. Имаш доље здјелу воде и мекан кревет, баш те је брига.

— Дедер, пољару, би ли нам знао казати, јеси ли у посљедње вријеме опазио неке дјечаке да се скитају око воде и лове рибу? — упита кнез. — Дјечаке, дјечаке, дјечаке! — узе да се присјећа чувар поља. — Не, не!

Спава гдје стигне, једе гдје га ручак затече, пере га и крпи свак помало, а сви његови путеви воде га у крчму. — Дедер ти сад њега нађи тамо гдје он стигне, гдје га ручак затекне и гдје се помало крпи — вајкао се

Јованче одједном диже фењер и суздржано узвикну: — Пази, ено пролаза! Пред њима, на пола метра изнад воде, указа се висок процијеп у стијенама, довољно широк да може проћи и одрастао човјек. Мачак се опет узнемири.

— Шта је оно, чујеш ли?! — трже се Мачак. Однекле, из неодређена правца, чуло се јасно пљускање и жубор воде. Јованче неодлучно застаде. — Чекај, с које ли то стране допире?

Читава дворана, са својом збрком стубова, пролаза, пукотина и мрачних удубљења, била је испуњена шумом невидљиве воде. Куда да се крене? Мачак поче да просипа нешто из свог дубоког џепа. Јованче га зачуђено погледа. — Шта то радиш?

најприје насумце, између два најдебља стуба, а кад одмакоше десетак метара, с лијеве стране зачу се појачан шум воде. Јованче застаде. — Идемо тамо, шта велиш, мајсторе? — Можемо — тихо се сагласи Мачак.

— Близу је поток, воде има доста, близу пут, а у близини је и она чувена Мачкова пећина. — А зашто је зову Мачкова? — зачуди се командант.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

80 БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ 81 ЗДРАВИЦА ИИ 82 МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ 84 ДАР ВОДЕ 85 ДАР ВОДЕ 86 ДРВЕЋЕ И ВЕТАР 87 ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА 88 ПРОЛЕЋЕ 89 ГОДИШЊА ДОБА 90 ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА 91 ОСВАЈАЊЕ

80 БОГ СЕОБУ СРЕЋНУ ОБРИЧЕ 81 ЗДРАВИЦА ИИ 82 МОЛИТВА ЗА СЛУШАОЦЕ 84 ДАР ВОДЕ 85 ДАР ВОДЕ 86 ДРВЕЋЕ И ВЕТАР 87 ЛАЂА, ОРАО И ЗМИЈА 88 ПРОЛЕЋЕ 89 ГОДИШЊА ДОБА 90 ЦАРИЦА ПРОЛЕЋА 91 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ

110 ПУТ ПО ЗВЕЗДАМА 111 ИСТОЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА 112 КРИНОВИ 113 ИЗВОР ВОДЕ ЖИВЕ 114 ИЗ ПСАЛАМА 115 МОЛИТВА ЗА МИРАН ПУТ У ВЕЧНИ ВИЛАЈЕТ 116 ПИСАЦ ВЛАДИЦИ ЖРТВЕНУ ПЕСМУ ПРИНОСИ 117 ПОХВАЛА

127 БОГ ГОВОРИ 128 ОСВАЈАЊЕ УНУТРАШЊИХ ЖИТНИЦА 129 ДВОСТРУКО ДРВО ЖИВОТА 130 ДУБОКЕ ВОДЕ 131 РАЂАЊЕ 132 ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО 133 РЕКА СВЕТЛОСТИ 134 МУДРОСТ 135 ПУТ 136 МРТВОРОЂЕНИ 137 СВИРАЛА 138 МЛЕЧНИ

Без тебе, кано без текуће воде, наша је душа кано суха земља; ништа на њој не расте кроме једно трње. Ти, ушавши у мене, трње својим божаставним

Бојим се очима, зашто моје очи нису свакад гледале до господа Бога; воде сузне не искапаше за мој грех очи моје; закона твога нисам добро спажао!

) Од свега овога зла и беде, ти нас ослободи. Ослободи нас од зла пливајућих у ових реках, штоно су воде зле, језичаске и нас прогоне и нашу цркву раде да потопе.

И тужимо се на њих пред светитељем што се из Тебе родио: »Спаси ме Боже, јер продреше воде до душе моје!« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа.

« И хоће да нас потопе те воде. Него с твојим предстатељством пресвета дево, тај ће поток прећи наша душа. Ових крвавих времена, свагдар пуних војске

Ових крвавих времена, свагдар пуних војске и боја и свакога немира, и не теку тако воде поточне, коконо што крваве реке теку, како да се је на нами извршило Давидово прорицање: »Преложи у крв реке њине« и

ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу,

ДАР ВОДЕ Берићет роду и поврћу ДАР ВОДЕ Киша кад озгор на земљу пада, она си је једна: што вода, вода. Ама на биљу, на дрвљу, разлико дејствује: мекша и

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

једна му носи на послужавнику парче стамболског ратлока, чашу студене воде и чашицу мастике, а друга — леген и ибрик и танак пешкир.

овде и с вином; потреба државна изискивала је те је дошао баш у онај крај где је црно жупско вино било мало скупље од воде.

је нешто живља била, јер је с друге стране, мало подаље, на углу улице, била чесма; надалеко чувена са своје добре воде; зато је око ње увек више света било и мало дубље у ноћ него око других.

Они што у тај пар прођоше с тестијама воде том улицом видеше при светлости општинског фењера све. Видеше како Мане и она двојица придржавају у колима девојку,

Излазећи, мислио је у себи: Боже мој, много ли смо још иза срећних, цивилизованих народâ! Много ли ће још воде Нишавом протећи докле наш свет не осети благотворну моћ штампе, те осме светске силе!... Остаде му још Мане.

— Ћу те питујем, ако, демек, знаш да ми кажеш ништо... Ели се, Мичо, девојке воде преди свадбу у амам, ели после свадбу?... — Пре свадбу, — одговара Миче Шебинче — ја си тол’ко знам и пантим...

Ето, заб’равија сам зар онај стари адет, па искам да знам. Зашто саг искочија ники нов адет па ники саг воде и после...