Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Ту су Зарожани кад су год били гладни, млели жито те се хранили хлебом. Али, за чудо божје — није се могао ниједан воденичар одржати у тој воденици!
То се чудо рашчуло надалеко и већ се нико живи није смео најмити да буде воденичар. Има неколико недеља како се Зарожани муче и петљају са самом воденицом, мељући помало дању. И још нешто.
— Нико не сме, брате, не сме! — уплете се Ћебо. — Неко чудо дави људе — настави Пурко. — Ниједан воденичар не може да се одржи. Омркне здрав и читав, а осване — мртав. — Ама казују то и овамо по Овчини...
— рече Страхиња одважно. — Шта? Шта? Шта? — повикаше готово сви радознало. — Ако хоћете, ја ћу вам бити воденичар. — Ти?!... Бог с тобом!... Махни се!... — повикаше многи зачуђено. — Јест, ја...
Ту нико није умео паметовати. — Богами, јест — почеће чича Мирко. — Ето откад и ја памтим није се могао ни један воденичар одржати, а ионако је по селу много мрло људи. — Ама зна ли ко каквог Саву Савановића? — упитаће Пурко. — Аја,...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Дом је — дом. Он је на земљи, а није на води!... На води стоји само лађа и воденица... Ја нисам домаћин него воденичар... — Па што си се закапијао?... Отвори врата! - рече Станко. Кључаоница кљоцну и врата се отворише.
Чудан беше то човек. Он је био... воденичар. Живео је сам у својој воденици, иако је имао кућу и имање у селу. Са људима се врло ретко виђао; па и ако дође каткад
— Кад си прешао овамо? — Данас. Препливао сам Дрину. — Ко те упути к мени? — Неки воденичар. — Знаш ли му име? — Не знам. Само ми рече: иди те нађи Срећка харамбашу.
Станку сену око и букнуше образи чим се сети Лазара. — Откуд ти то знаш? — Казао ми воденичар. Све ми је причао: и како ти нијеси крив, и како су подметнули и закопали ону кесу у твоје ђубре...
Да не греши он душу?... Ја бих рекао да је свему крив онај несрећник... Али, ако бога има, платиће ми!... — И, воденичар вели да ће ти се отац и кућани много намучити. Све устало на њих као на бијелу врану.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Ето Турчина да те посијече, већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице. Воденичар видећи Турчина ђе трчи на коњу поплаши се и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, дâ Ери своју
Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна те се поспе и начини се прави воденичар. Утом и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше коња н улети у воденицу: — Камо, море, таки и таки човјек, што је сад
о, новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: — Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Не разумем зашто питате! ВАСИЛИЈЕ: А учитељ? СИМКА: у школи! ВАСИЛИЈЕ: А где је ковач? Где је воденичар? СИМКА: Ковач у ковачници. Воденичар у воденици. Смешна питања!
ВАСИЛИЈЕ: А учитељ? СИМКА: у школи! ВАСИЛИЈЕ: А где је ковач? Где је воденичар? СИМКА: Ковач у ковачници. Воденичар у воденици. Смешна питања! ВАСИЛИЈЕ: А где, по тој истој логици, треба да буде глумац?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Казао некакав у себи, који је ишао у воденицу, па нашао кума воденичара; али воденичар опазивши њега са житом, помисли у себи: Благо мече, ево мога кума, даће ми два ујма. Да грдне цркве!
Хајд’ да идемо! (Пошто се захвали на дару, Губи одлази за царевима). В) ПОКЛАДНА ВОДЕНИЧАР На Златибору, између Божића и поклада, једно се лице преруши као воденичар, завије чалму и набрашњави се, па седи и
В) ПОКЛАДНА ВОДЕНИЧАР На Златибору, између Божића и поклада, једно се лице преруши као воденичар, завије чалму и набрашњави се, па седи и „меље“.
Друго се лице начини као коњ, а треће лице које на том коњу тера жито у воденицу. Воденичар је наглув. Њега издалека пита онај што тера коња може ли му самлети жито, а он одговара да не може, јер су му козе
Онај поново зове и пита може ли му самлети жито, нашто га воденичар пита: А шта је? тј. које је жито. Онај одговара: Пшеница. На то ће воденичар: Не може.
тј. које је жито. Онај одговара: Пшеница. На то ће воденичар: Не може. Овај поново пита и набраја разна жита, а воденичар га сваки пут одбија.
тј. које је жито. Онај одговара: Пшеница. На то ће воденичар: Не може. Овај поново пита и набраја разна жита, а воденичар га сваки пут одбија. Тек кад је рекао да је зоб, воденичар одобрава: ’Ајде потерај, може.
Овај поново пита и набраја разна жита, а воденичар га сваки пут одбија. Тек кад је рекао да је зоб, воденичар одобрава: ’Ајде потерај, може. Затим воденичар пита: А на чему тераш?
Тек кад је рекао да је зоб, воденичар одобрава: ’Ајде потерај, може. Затим воденичар пита: А на чему тераш? Онај одговара да тера на коњу, на што ће воденичар: Е, не може, и тек кад је рекао да тера на
Затим воденичар пита: А на чему тераш? Онај одговара да тера на коњу, на што ће воденичар: Е, не може, и тек кад је рекао да тера на кобили, одобрио му је: „’Ајде, потерај!
“ На то дотерају товар до воденице и воденичар веже кобилу, али га она удари ногама и угине, а њен власник за њом кука. ЋЕДА ЕЛЕЗ (Један вјешт од друштва обуче се
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
ШТА ЈЕ НАЈГОРЕ НА СВИЈЕТУ, ИЛИ ПИЈАН СРБИН И ГЛАДАН ТУРЧИН. 225 30. ЕРО И ТУРЧИН. 226 31. ЕРО И КАДИЈА. 227 32. ХОЋЕ ВОДЕНИЧАР У ВОЈСКУ. 228 33. БЕКРИ-МУЈО. 229 34. ЦИГАНЧЕ, ПА ЦИГАНЧЕ! 231 35. НЕСРЕТНИКУ СЕ НЕ МОЖЕ ПОМОЋИ. 232 36.
Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.“ Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и, неимајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју
Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту
новци, што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет?“ Воденичар се стане крстити и снебивати: „Бог с тобом, господару! ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.
Ето Турчина да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.“ Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју
Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: „Камо море таки и таки човек, што је сад ту
кад нијеси гледао мојој у ћитап, ље не ћеш ни твојој.“ 32. ХОЋЕ ВОДЕНИЧАР У ВОЈСКУ. Једноме врло богату трговцу дође ред да иде на војску, он се спреми што се љевше може, обуче на се стојеће
Идући путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири витла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу.
путем наиђе поред једне воденице у којој бијаше воденичар, који имађаше четири витла камена, и бијаше врло богат, а воденичар како га опази, отрчи пред воденицу. Трговац му рече: „Помози Бог“, а воденичар одговори: „Бог ти помогао!
Трговац му рече: „Помози Бог“, а воденичар одговори: „Бог ти помогао!“ па рече: „А куд Бог да газда?“ а овај му одговори: „Хоћу, брате, у име Бога на војску.
“ па рече: „А куд Бог да газда?“ а овај му одговори: „Хоћу, брате, у име Бога на војску.“ Е вели, мој брате, рече воденичар: „Лако ти је ићи на војску; да ја имам такога коња, тако оружје и таке хаљине, и ја бих ишао.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
А Мој отац био је воденичар и слуга. Листић на коловозу. Лука Дошљак...“ „Аћиме, веруј само себи, и то кад си сам. Синови треба да те се плаше и
Нема врата у Србији која се пред неким његовим с добродошлицом неће отворити. А мој отац? Лука Дошљак, воденичар... Симка уђе с наручјем дрва.
Као моја баба. Мијата ће довући у кревет. Голошијана. Гуслара. Јарџију. И Лука је био воденичар. Милунка је наговара да га отрују. Потплатиће хајдука да га из заседе убије. Удесиће с Николом. Ножем ће ме искасапити.
„Твој деда до краја живота остао слуга и воденичар. Да га памте, разлога немају. Ни ти га не памтиш.“ Од мене почиње живот наше лозе. Ја сам и корен и стабло.
„Преровци су га презирали и исмејавали. Мати је била домаћин куће, а он је увек био њен слуга и воденичар. Као да јој није био муж и чочек.“ Сетио се разговора између његове мајке и њене сестре. Дошла је у госте и заноћила.
— Хоћете да кажете да сам и њему нешто дужан? — Хоћу да кажем да је тај неписмени воденичар Лука Дошљак, тај бели човек што је век на Морави одживео, имао своја морална начела и држао их се до конца живота.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ето Турчина да те посијече, већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице. Воденичар, видећи Турчина ђе трчи на коњу, поплаши се, и не имајући кад питати зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју
Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна те се поспе и начини се прави воденичар. Утом и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу: — Камо, море, таки и таки човјек, што је сад
Кад га већ стигне и ухвати, а он: — Камо новци што си преварио моју жену, те узео да понесеш Муји на они свијет? Воденичар се стане крстити и снебивати: — Бог с тобом, господару! Ја нити сам виђео твоје жене, ни Мује, ни новаца.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Унутра је тињао жижак И они затражише да им се отвори. Да се мало одморе, а и да понесу, ако што нађу. Стари воденичар, вероватно глув, као и многи који се тим послом баве, није чуо њихову лупу, те војници развалише врата, силом уђоше и
Јер погинуо је воденичар, али је воденички точак остао да се и даље окреће. Пред зору смо прешли неку реку. Око подне задржасмо се на
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ИЗ ВРАЊСКОГ ЖИВОТА С ПЕСМАМА) ЛИЦА: ХАЏИ ТОМА СТОЈАН, син му АРСА, председник општине МИТКА, брат Арсин МАРКО, воденичар Томин ПОЛИЦАЈА, старешина над пандурима ПАНДУР КМЕТ ЦИГАНСКИ ГРКЉАН, Циганин, свирач, отац Коштанин КУРТА, цигански