Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је коња напојио, а он се и сам саже, заити шаком хладне водице, уми се њоме, а после се и сам напио, извадио је пешкир иза појаса, убрисао се њиме, а затим се окрете мени: — А ти,
— Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам, још док сам на знату учио, од некога апотекара добио...
Мене је једанпут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице... прође, ама као да си руком однео... Кад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало
Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну, али ћуташе. — Донео сам ти од оне животне водице што сам те и лане њоме лечио... — И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу...
Болесник показиваше болном својом мимиком да би се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим уснама.
— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони смрт...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Миршљаве водице и помаде, крагнови и машлије, наруквице и фина дугмета трошила су се што никад нису откако је Смедерева...
Црњански, Милош - Сеобе 1
Разљућен тада од све те помаме женске, он је одгурну, а дође му да је тресне о тле. Преваливши чанак освећене водице и босиљка, који је синоћ била спремила, да би могла ујутру, кад се пробуди, да га пошкропи, тетурајући се, као да је
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
⁴ Од ове „водице“ породиља сваки дан помало пије („да би јој млеко у сисама надошло“), њоме се дете и породиља прскају и од ње се
То прво, ритуално купање новорођенчета није се смело обавити пре „молитве“. У воду за прво купање у Бољевцу поред „водице“ стављају се још и сребрна пара (да би дете било чисто као сребро), трава тресеча, мало соли и пепела (да се дете не
⁴³ У ову нарочито спремљену воду сваког дана, све до истека четрдесет дана, сипа се помало „водице“ и ставља се босиљак.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
И. У БЕЧУ у јерменскоме намастиру 1847. Српској омладини ДЕВОЈКА НА СТУДЕНЦУ Кад сам синоћ овде била И водице заитила, Дође момче црна ока На коњицу лака скока, Поздрави ме, зборит оде: „Дајде, селе, мало воде!
“ Па потрчи бистроме извору, Па довати ту липову кору, Па се напиј водице лађане, Па убрзај те ноге лагане, Удри гором, по стењу се вери, Па јагоде, па цветиће бери.
Бија жедан, те пођем пешице Да потражим у гори водице, Нађем једно вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро,
трња и бунике, Дешто цвећа, али чемерике, — Чемер нама био би довека Да се јаду није нашло лека, — Нит' извора, ни водице ладне Да се усне понаквасе јадне, Ни тичица, ни песама лепи Да уморно срце се укрепи, Ох млоги је овуда се верô,
песме вије, Ветрић купи гласе тије Па и носит лаган оде На 'ну страну ладне воде; А ту једна мома била, Баш водице заитила, Пошла дома, али саде Гласе слатке слушат стаде.
Ту Миле одма ка реци поита, У веса свога водице заита, Те брже назад, па је кваси, шкропи, Ма она ока опет не отклопи; И тако дуго мучаше се туде, Ал' најзад
Ох радости пусте за јунака! Пред њим тече из кама водица, Бистра, брате, бистра кâ сузица. Паде јунак, напи се водице, Те још уми своје бело лице. Тице поју, а врело жубори: „Одмори се!“ као да говори.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.“ Она мисли нико је не
нико је не слуша; Слушао је овчар од оваца: Рогозом јој снопље повезао, Од леске јој ладак начинио, И донео лађане водице; Пак беседи лепоти девојци: “Дај, девојко, што си обећала!
Ако си ми снопље повезао — Твоје овце по стрњики пасу. Ако си ми водице донео — И ти си се лађане напио. Ако си ми ладак начинио — И ти си се под њим одморио.“ 99.
не имаде, Пошаљи ми перо пауново, Мешћу дворе, праха бити неће, Пошаљи ми од злата маштрафу, Кад донесем студене водице, У маштрафи труња бити неће.“ 149.
Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане водице.“ Када Иван разумнио мајку, Старој мајци тако говорио: “Оседлај ми мог коња дората, Оседлај га сребрним седлићем,
вода ладна, Ја бих знала ђе би’ извирала — Крај дућана Јове базарђана; Не би л’ Јови жеђа додијала, Не би ли се водице напио, Не би л’ мене у води попио, Не би ли му на срце панула И на срцу рану начинила! 160.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Софка није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање: — Водице, мори! Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух! И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет.
није тачно знала у чему је било то лечење, само би се онда јасно чуло његово јаукање и врискање: — Водице, мори! Водице, вештице! Умрех за слатку воду! Аух! И ужасан крик, шум, одупирање, везивање за кревет.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ми тебе варице а ти нама водице и јарице, јањице и мушке главице — и сваке срећице!“ (Вративши се с воде, поспу њоме по кући, говорећи): — „Оволико
као Бошњани сувим потоцима; као Бишевац песком; као Чумић делијама; као Петровац качаком; као Кусадак дуванџијама; као Водице продајама; као Глибовац пустим кућама; као Чачак дулецима; као Пожега дињама; као Ужице шљивама; као Вучитрн делијама;
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Лисица дошавши својој кући метне ждријебе у кошару, и стане га тимарити: сваки дан му је доносила травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине
отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице”, па ни на какав други глас да не отвора врата на кошари. Једном дође вук који је више пута слушао
отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Али ждријебе позна да то није онај танки глас лисичин, па му не шће отворити, а вук кад то види,
Како дође пред кошару стане по обичају на вратима танко говорити: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.
отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Јадно ждријебе превари се па отвори врата, а вук њега за врат те га ували и свега поједе, само
Кад послије дође лисица, по обичају стане звати: „Кобо, кобилице! отвори ми врата: носим ти студене водице и зелене травице.” Али нити се ко јавља нити врата отвора.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Кад се после са именом и флашом водице попео на кобилу, он већ од манастирског зида потера благим касом, љуљајући се и једва се држећи у седлу.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Лисица, дошавши својој кући, метке ждријебе у кошару и стане га тимарити. Сваки дан му је доносила травице зелене и водице студене, али кад би год полазила по траву и по воду, свагда би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине
би прикричила ждребету да пази на њезин глас и на њезине ријечи: „Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице“, па ни на какав други глас да не отвара врата на кошари.
да отвори врата, па стане и он својим крупнијем гласом викати: — Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице.
Кад дође пред кошару, стане по обичају на вратима танко говорити: — Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице.
па се стисне што је већма могао и почне врло танкијем гласом: — Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице.
Кад послије дође лисица, по обичају стане звати: — Кобо, кобилице, отвори ми врата; носим ти студене водице и зелене травице. Али нити се ко јавља нити врата отвара.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Великим је царским душам’ природно Да примају и дар мален усердно; Љубезно ће твоје лице Примит прегршт и водице От мене. 1830.
Ну молим те, поточе, — Так’ ти било водице, И расле ти вјечито Наколо ружице, И у теби љубавно Одс’јевале зв’јездице! — Када моју дјевојку Амо жеље довију, Да у
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
” Госпојинска и Вазнесенска црква оживеле. Свеће, молитве, шапат, водице, иконице, важни разговори с протом и с поп-Томом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бијеле рукаве, засукала до бели лаката, на плећима носи леба бела, у рукама два кондира златна: у једноме лађане водице, у другоме руменога вина.
Кад је било испред тавне ноћи, он поведе Шарца на језеро, да га ладне напоји водице, ал' му Шарац воде пити неће, већ погледа често око себе; ал' ето ти Туркиње ђевојке, покрила се злаћеном марамом.
приватила, па је цури Порча говорио: „Ој, бога ти, лијепа ђевојко, доват'дер ми воде у маштрави, да с' налијем студене водице!“ Говори му лијепа ђевојка: „Одјаш' коња, незнани јуначе, одјаш 'коња, па се напиј воде!