Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Ко ће томе дати рачуна? Читао си, ваљда, како је неки дан у Баварској легао во на железничку пругу, и воз се осакатио. Неки дан, опет, прошао овде један писмоноша поред куће која се зида, а ћускија са скеле пуп!
Био сам бунован. У врту је било тихо. У даљини пиштао је железнички воз. Мене одједанпут обузе нека туга, неразумљива, нејасна.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
— Ура! Ура! Урааа! — Пфиу, пфиу, пфиуууу... Онда се ова рика, као нека грмљавина, неизмерно ужасније проломи кад воз хукћући наиђе поред савског моста.
“ Кад се онај санитетски воз са рањеницима, међу којима се налазио Христић, зауставио на малој станици у жалост увијене варошице П.
после чега никако мира није ни имао; па оно одушевљење и дочеци и поздрави на свим а станицама куда је санитетски воз пролазио, цвеће и венци што су девојке бацале на његове осрамоћене груди и све оне обилне понуде по болницама, у возу
Јуришић је седео до прозора у правцу у коме се воз кретао. Преко пута њега баба у црнини, као не ка светитељка, са изразом оне бесмртне благости опште мајке, рукама
А што свет говори, нека говори.“ Чекај, реко', да видиш да ли мора тако бити, па седнем на воз и право у Београд. Па сам тамо ишла куд год сам знала: и у полиције и у редакције и у хотеле и свуда, и ништа, — нема
А воз очајно споро одмиче, и све оно у купеу зноји се и стоји онако у оној запари и оном положају ужасно истом, па га онај по
Све је било сношљивије па се чинило као да и сам воз лакше клиза по шинама. Онда је дошла и велика станица, раскрсница возова, и ту је и она жена с болесним дететом
и ту је и она жена с болесним дететом устала, поздравила се са свим а редом па и са Ј ришћем и сишла да пређе у други воз.
— То је само једна гадна интрига. — Можда... интрига... И њен звонки смех затрепери ходником. А воз је већ био у перону. И Јуришић, са бесном новом и дотле непознатом узбуном у души, остави жену и пође за ствари.
Музика! Као нека бића која све знају, све осећају. То мој воз хукће, јури кроз црну тамнину ноћи. И пуно магле, саме магле и варница. Варница!?...
Африка
И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло. Ја сам се у последње време толико спријатељио са
ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан! Спустио ме је понова у Дакар један фантастични воз који се два дана и две ноћи, претоварен најшаренијим црнцима, провлачи кроз голе пределе од Бафулабе на Тамбакунду,
У ствари, то су марабути; потомци оних истих Мавара чија су величанствена дела: Севиља и Гранада. Воз силази Океану само једанпут недељно.
Када застане воз, дочекују нас црне музике, афричко воће и дуге шетње поред вагона. Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји
Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји да, када се крене, он се једва извуче из трава што дотле никну око њега.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
СПАСОЈЕ (Марићу): Потребне инструкције добили сте, морали би пожурити да не би пропустили воз. МАРИЋ (с презрењем): Пожурићу, не брините, нећу пропустити воз. (Загледа их још једном све редом.
МАРИЋ (с презрењем): Пожурићу, не брините, нећу пропустити воз. (Загледа их још једном све редом.) Да, пожурићу, идем, ја идем! (Оде.
(Дуга пауза.) СВИ (ћуте). СПАСОЈЕ (и даље гледа у сат): Овога тренутка воз је кренуо. (Телефон. Он му прилази.) Ало, ало... да, овде Спасоје Благојевић... Да, да, дакле: сео у воз и кренуо?...
(Телефон. Он му прилази.) Ало, ало... да, овде Спасоје Благојевић... Да, да, дакле: сео у воз и кренуо?... Хвала... хвала на обавештењу! (Оставља слушалицу, победоносно.) Чули сте извештај агентов.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Затим је, зауставивши се једва минут, појурио интернационални воз и ми смо видели лица путника који су дремали заваљени на седиштима или равнодушно буљили у нас.
Морали смо да се дигнемо са шина, а било је већ крајње време. Одмах иза дресине наишао је међународни воз за север.
Помислих на све оне километре брдовите и равничарске земље преко које ће проћи тај воз. Видех порушене немачке градове Волфганга Борхерта и видех их наново изграђене, фабричке димњаке како се дижу као
- Отац нас је учио да не седимо по шинама, то и ја учим оне млађе, иако је све наравно, чиста глупост: воз те може прегазити ако си глув ко топ!
Ми нисмо били глуви, па ипак нас воз то вече замало није прегазио. Био је то један од оних што превозе дрво, угаљ, кречњак, нимало отмен воз, све у свему.
Био је то један од оних што превозе дрво, угаљ, кречњак, нимало отмен воз, све у свему. Дошао нам је иза леђа и ми смо га чули тек кад је машиновођа закочио и опсовао богородицу свим проклетим
Већ сам видео Рашиду, себе и Грету како се пребацујемо из воза у воз, из аутомобила у аутомобил, из једног брода у други, а поред нас пролазе пејзажи равница запаљени сунцем, планине,
Преко моста је, као да прелази преко филмског платна, протрчао путнички воз, а његова тутњава дуго је остала да виси у ваздуху. Луди сте ако мислите да сам успео да видим лица путника.
Могао сам да питам. Питао сам и чуо да је отишла возом у два. Био је то онај исти воз који је прешао преко моста, док сам се ја пекао на сунцу и нисам хтео да гледам, иако је Грета била узнемирена.
Затим пођох низ пругу очекујући било који путнички воз за Београд. Нечим што није свест, ни пирамидалне ћелије, ни било шта од тога, знао сам да му идем у сусрет.
- Тамо ћемо већ пронаћи неки шашави воз који иде за Сарајево, Грета! Не брини, ја знам да постоји такав воз! - видех поново Рашидино лице.
- Тамо ћемо већ пронаћи неки шашави воз који иде за Сарајево, Грета! Не брини, ја знам да постоји такав воз! - видех поново Рашидино лице. Видех пруге, друмове и реке. Водиле су на све четири шашаве стране света.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Еісенбахн) — железница, воз академикерка (гр.) — жена са вишим образовањем аков — стара мера за течност (50—60 л.) акомпањирати (фр.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
— Твоје су! — прошапутала је. — Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха. У то време није много људи путовало у свет.
Видело се по подочњацима да је плакала, а ипак се смешила док је седела на свом картонском коферу чекајући да воз крене. Очигледно, било је страх од Париза, али колико је била храбрија од нас, обичних брбљиваца!
Одлази сваког дана на перон број четири и сачекује воз из свог родног краја. Драго му је некако да једном види онај стари воз.
Драго му је некако да једном види онај стари воз. Ето, до пре четири сата у мутним стаклима његових прозора одсликавала се пустара с расутим салашима; дуги ред дудовог
навлачили беле тениске патике и стављали сатове на руке, па одлазили до усамљене станичне зграде да чекају тај исти воз. Локал у деветнаест и педесет два! Никада нико занимљив није силазио на његовој станици, а толико је чекао да сиђе.
Он јој се стидљиво осмехну и слеже раменима. —Отишли су да га зову... — врати се Поп. — Дај ми грудву! —Кад имамо воз? —У шеснаест и четрдесет. —Има времена . . . —Кад помислим само где нам деца живе! — рече Поп.
– Децу која су већ сама себи довољна. Где сам била, нигде, шта сам радила, ништа! Прође воз! – По свему судећи, време је да нађеш некога. Ти си заиста у дубокој кризи. – Ко ти каже да га већ нисам нашла?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
И онда кад воз стоји циглих пет минута, она се искраде од маме, да би, на тренутак, обновила познанство, учврстила љубав.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он вечераше на станици и, ишчекујући воз, досађивао се, пушио и посматрао једно друштво официра који су гласно разговарали њемачки и грохотом се смијали,
Тек само једном натисну му се мисао: „Куда ја то, до ђавола, идем?“ и изгуби се у оној ломљави и метежу. Његов воз пројури и стаде одједном; из њега куљну мноштво свијета и, пролазећи поред њега, ишчезаваше кроз једна врата.
смијешани, смућени, с истом грајом, довикивањем, једва дишући под теретом који су вукли, не могући да нађу свој воз, запиткивајући чиновнике, који су се на њих отресали мађарски.
Он видје гдје их потрпаше у један други воз који оде прије његовог. Они пројурише поред њега, са пјесмом, грајом и галамом, надвикивајући лупњаву жељезничких кола.
Он се спусти на сједиште и би му нешто тешко кад му изиђе пред очи гомила његових земљака. Воз се међутим уздрма и крену. Он се пружи, зари главу у кожни јастук и притисну руком очи, трудећи се да заспи.
Воз се међутим уздрма и крену. Он се пружи, зари главу у кожни јастук и притисну руком очи, трудећи се да заспи. Воз се љуљао, трескао и тутњао; кондуктер пролажаше, лупајући вратима, са фењером у руци.
Машина избацивала снажно и дахтаво пару, у пуним, густим и дебелим душцима и воз се поново кретао у таму, у непознату даљину, пуну мрака, бунећи својом тупом ломљавином мртвачку тишину заспалих поља;
доручка низ степенице, јурио станици, шетао немиран и узрујан, погледајући на сат који је милио и, најзад, попео се у воз који је тако споро одмицао.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Остави тако доктор сиротог Сулета на пет минута усред Милана, где су нешто као преседали из воза у воз, и оде да купи картоне за Швајцарску, а успут му каже да се нигде не миче из кафане „Гранде Ориенто“, иначе ће начисто
XXВИ Ако пажљиво одвојите лево уво, драги читаоче, чућете како према овом најкраћем поглављу у хроници звижди брзи воз, носећи малој Ани њеног Мишелина који се враћа из војске.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
тек укрсти се, те зажути дрем са памтивека, чија сува кост шупљином труби: Повест, то је скеч лудаштва, Сунчев воз у немилост. О, да смо воћњак обојен у креч мирноће беле, а не тмушом лет да питамо се: има ли нас пет!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
“ У подне у вис магла се диже, однесе гуске месецу ближе. Пијан од магле као од вина воз, мали Ћира, скрену са шина, пусти се шором, па равно иде пред кућу трошну старице Виде, до самог прага споро се
“ Збогом школо, збогом гимназијо, луд је био и ко те учио! А кад ипак воз коначно крену, помути се сјај љетњега дана, тамо негдје, крај замуклих клупа, осташе нам срца расплакана.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Мислим да би ипак најбоље било да ме искрцате. Ако се не вратим журно друмом, нећу стићи ни за ручак, ни за воз. — Можемо оставити чамац овде и вратити се заједно.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
На рампи утоварују кола и коње. Испред перона постројена чета инжењераца, у пуној ратној спреми, чека да се попне у воз... Народ навире са свих страна. Један капетан издавао је строга наређења. Војници са бајонетима свуда око станице...
Шта је?... За тебе не важи наредба? — обрати се мени. — Опростите, хтео сам само да питам када воз полази? — Рекао сам да ћемо објавити — онда ме дохвати за раме, војник ме прихвати и тако се нађох у оној маси народа.
Било их је из разних команди. Неки се на успутним станицама скидали. — Е, здраво браћо! — рекоше кад воз стаде. — Дај Боже да се опет видимо. Дебељко се измигољи из једног угла и добаци: — Слушај, друже, пиши кад стигнеш!
— Па клецају му колена, поднаредниче! — смеју се војници Танасију. Када и последњи воз беше извучен на плаТо, командир нареди да се стане, док пешадија не избије на одређену коту.
— Пуштамо те. И вас двојица га пуштате... Ево, Милутине, Мићо, Микуле, слободан си. Пожури, воз само што није пошао. Милутин окрете главу на другу страну, јер није волео да се шала збија на његов рачун.
Али ипак, кад Милан пође у своју батерију, он му добаци: — Милане, Мико, Микице, пожури на воз. — Ово баш кркља — вели Александар, слушајући брзу пешачку паљбу.
Куда сад!... Па докле ћемо? Командир само слеже раменима, онда се диже, а и ми за њим. Још на самоме почетку, челни воз се заглави на једној подубљој међи од имања. Предњи точкови запали и коњи не могу да извуку.
А хоћете да се милиони људи разних раса и племена споразумевају преко граничних каменова. Ето га воз, пожуримо!... Стигосмо нешто пре доласка воза. У овом селу излазак на станицу био нам је једина разонода.
Али свеједно. Стегао сам објаву и потрчао на станицу да ухватим воз. Причала ми је мати да је отац пресвиснуо. Откако је почео рат по целе ноћи није спавао.
Једна жена тихо јечи и лако се нија. Када наиђе неки воз, она као избезумљена трчи покрај вагона и виче: — Миле, сине Миле!...
Кажу, данима она чека, не би ли јој случај повратио изгубљено дете. У станици се опет заустави један воз долазећи са југа и народ покуља из вагона. Командант објашњава и моли да се склоне, а он ће објавити полазак.
Причају да су Бугари мобилисали и верују да су борбе већ отпочеле. А они знају крволочност Бугара... Онда наиђе воз са рањеницима из Београда. Из вагона вире уморне или увезане главе војника.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Узимао сам и часове енглеског језика, код једног професора коме је воз био одсекао ноге, па се дао на даваше часова. Такав му је био и енглески.
написао о Шекспиру („нашем Вилију“), новосадска полиција похапсила је србијанске глумце позоришта и стрпала их у воз, да их отпреми, и интернира. Међу њима је био и чувени комичар, Буца.
Оне гурају под седиште корпу, а ја кажем нареднику: „Већ сам прегледао!“ Пратимо каткад воз до станице у Беч, где скидам траку и постајем, као толики други, анонимни официр у Бечу.
Кажем да идем ујаку а да ћу идући воз прегледати сутра, при повратку. Оне ми се онда захваљују, већ у колима, и нуде да свратим мало.
Намеравам да одем до Темишвара, а одатле у Иланчу, код матере. Међутим, пре Пеште, у ноћи, воз стаје на отвореној прузи и вагоне опкољавају револуционарне патроле. Упадају неки морнари и вичу: „Сви официри, напоље!
Најзад, са једним куферчетом, сентиментално, улазим у један воз који ће ме, заувек, однети. Рат је свршен. Завршена је и једна епоха Европе. Завршен је и један део мог живота.
“ Све се то одиграло на станици у Загребу. После сам ја сео у воз и отпутовао даље. У возу је било препуно света, нарочито војника, жена у ритама, и много збуњених људи.
То ме је гушило, те изиђох у ходник. Воз је био стигао у Срем и пролазио испод Фрушке горе. Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено.
Неке гране ударале су у окно, које је било разбијено. Кроз њега је у воз падао влажан, мокар, хладан мирис дрвећа и чуо сам и жубор неког потока. Стали смо били пред једним разривеним тунелом.
А сва та бледа лица, и сва моја жалост нестаде у жуборењу тог потока у мраку. Воз није могао даље. Ваљало је прећи, преко Чортановачког тунела, пешке. Било је хладно.
Први пут приметих неку огромну промену у свету. На другој страни тунела, чекао нас је други воз. Мада је у даљини већ свитало, у возу је опет био потпун мрак. Изнурен, опет сам сео у мрачан кут вагона, сам самцит.
Све је замршено. Изменили су нас. Сетих се како се пре друкчије живело. И погнух главу. Воз је пошао и затутњао. Успављивало ме је то да је све сад тако необично, и живот, и те огромне даљине у њему.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Живко га заустави, учтиво принесе руку капи и благо запита: — Молим вас, кад стиже воз из Пирота? — Одмах после београдског — одговори чиновник и хтеде да пође. — Знам, брате, али кад... у колико...
То мора да буде свакад кад ја кога чекам... — А, има задоцњење? — запита изненађен Живко, не разбирајући који се воз задоцнио. — Има, сад сам питао. — Е сервус!... прекиде га Живко, желећи пошто пото, да остане сам са својим мислима.
Један из гомиле одвоји се и прође поред Живка. — Молим вас лепо, шта је то било? — запита не дишући. — Искочио воз — одговори овај у ходу. — Где? А путници!? — викну Живко и потрча за њим. — Не зна се још ништа. Живко стаде.
»Шта је ово ?... Не може бити! Зар баш сад, кад они долазе... зар баш овај воз!... То је оно, што сам ја навалио као луд: дођи, па дођи! Требају ми деца за нову годину.
»Знам, али је могла задоцнити за воз... могла је задржати мајка ...« Али он појми да његова Драга не би смела учинити оно, што је противно његовој вољи.
— Стој! — викну неко пред њим. Слаба светлост прође му преко лица и он познаде чувара пруге. — Ко је то? Сад ће воз да прође, доле с пруге — викну му чувар. Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе. — Какав воз!
Живко му притрча, дохвати га рукама за рамена и снажно затресе. — Какав воз!... Зар нису погинули ? Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску
Живи ?... Чувар се отимаше, мислећи да има посла с неким лудаком, али кад спази официрску капу, умири се. — Пиротски воз, господине... шта вам је ?... — Пиротски!... Зар није искочио... смрвљен?
Моја мила дечица !... И он трчаше из све снаге, а за њим иђаше све ближе и ближе са грувањем и треском ноћни воз. Одјекну писак кроз ноћну таму и воз пројури напред. У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона.
Одјекну писак кроз ноћну таму и воз пројури напред. У највећем трку Живко гледаше на прозоре вагона. Учини му се да промаче познато му детиње лице...
— Шта?... А, гле... видиш ја моје дочеках, а твоја мајка, где је она? — Море, невоља је... Искочио београдски воз, па ће бити задоцњење. — А-а!... развуче Живко и весело пође са децом ка изласку.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
ПЕСМА 295 ВИСОРАВАН 297 ТРЕНУТАК ИСТОРИЈЕ 299 ГДЕ СУ ПОЧЕТАК И КРАЈ СВЕТА 302 ШТА ЧОВЕК ДА РАДИ 303 ШТА ЈЕ ЖИВОТ 304 ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ 305 ЖАГУБИЦА 307 МОЈ НОС 309 ПРЕД ЗОРУ 311 У БРДИМА ТЕЧЕ РЕКА 312 РАДОСТ
Из Врпоља је Врпољанин; а врпољац је вепар Утовљен онде, или воз, у којем се игра пар-непар. Вепар сме погрешити — Бог није дао разум свињама...
” Уђе у воз на постаји Неврзе, И за осам сати вожње пребрзе, Стиже у град пун друштвених преграда, Где се живи углавном од
Урлају локомотиве сто километара и двеста; Машиновођа мисли о својим стварима, јер воз и сам зна пут. Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”. И задрхти фењер, ко диња у житу, жут.
Тек ако на скретници промрмља: „Пролаз молимо, места!”. И задрхти фењер, ко диња у житу, жут. Путнички воз БЛВ 13 већ је стигао до Сталаћа.
Сад јури без радости, И често јој дође да склопи очи, бар на тренутак. Драга децо, да ли сте видели воз, ноћу, у даљини, У лакту неке окуке, где је висока трава... Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји?
Драга децо, зар вам се тада не чини Да воз стоји? — То локомотива спава. Ухвати онај трен кад машиновођа почне да глође Суви поноћни ручак, варница у страну
Крај плота — век престаја. Кад прича — све ошљари. Сам самцат насред бескараја Живота животари. ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ У исти сат, исти воз Што иде скроз, скроз, скроз...
Кад прича — све ошљари. Сам самцат насред бескараја Живота животари. ВОЗ ПРЕДВЕЧЕ У исти сат, исти воз Што иде скроз, скроз, скроз...
Седех, у чамотињи, сањив и безув А воз, одједнум, груну кô Везув, Из свих димњака, олука, славина Изли се тутњава, као лавина!
Како моћно вагони тутње Мрвећи све наше слутње и смутње... Док човек копни од самоће, Воз зна како ће и камо ће. О, каква би то срећа била Кад би човек, место руку, имао крила!
Пријатељу, хајде, стисни петљу И пођи у сусрет далеком светлу Ка којем воз цело столеће Дању и ноћу, стално, полеће.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
ИКОНИЈА: Више и не памтим кад сам путовала! Откад сам Раденка саранила, нисам! АНЂЕЛКО: Како седну у воз, одма се изују, па печено пиле у крило! Истина, има и цица! Чарапе црне, препуне белих рупа!
На данашњи дан треба свећу да палиш док си жив! Оћеш нешто да појдеш? СКИТНИЦА: Немам кад, воз ми иде у десет и триес. ИКОНИЈА: А што кажеш да дижеш руке? СКИТНИЦА: Од Вукосаве? А и то ти је посебна прича!
СКИТНИЦА: Препозно? Па, и јесам, и нисам. А онај народ около, путују, па сви нервозни, касни воз. Почели да вичу лови девојчице, матори напасник, курвар, дијабетичар, а онда и они милицајци, пиштаљке!
ЈАГОДА: Је ли ти казо куд путује? ИКОНИЈА: Није. ЈАГОДА: А шта, да одем на станицу, да питам за где иде воз у десет и триес? ИКОНИЈА: Не вреди ти ни то. Ако иде, на пример, за Ниш и Скопље, шта ти знаш где он силази?
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
По исполњенију године, предраги мој данил Мораитски воз|врати се у Корф, отечество своје; а ја пређем у Тријесте и одавде у наш славни царствујушти град Беч.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Отада, свакога дана послије јутрења, Бакоња иђаше на воз да дочекује дужнике, па би их допратио к стрицу, па испратио, а за то би добио „јабуку”.
Али намах опет му се ражали, јер се сјети да му је Дундак причао како је очајница три дана засопке долазила на воз и тамо дуго чајала. Бакоња, намрштен, ста распремати собу. Једна неугодна мисао изазва другу.
— Зато што би могла учинити штагод од себека. Немојте се смијати. И јуче је долазила на воз и сидила више од уре, каже ми Дундак. И потавнила је, каже, у лицу кâ земља.
у руку, отиде ка Балегану те узе хљеба и мрса, јави се Срдару; па од њега право у коњушку, гдје оседла „билца“ па на воз. У сплати спаваху Бељан и говедар. Дундак легао на бок, под ракитом, и покрио се хаљком.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ЦВЕТ 43 ГАЛЕБОВА СТЕНА 44 3ЕМЉА ВЕТРОВА 48 КАМЕНО ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ ТАЊИР 73 ПРИНЦ ОБЛАКА 77 Душа је сањала; свет је био њен сан.
МАЛИ ВОЗ Све дечакове играчке смејале су се малом возу. Каквога ли шашавка, мајко рођена! Трачнице му иду од једног краја собе
— Ви ћете видети! — засветле возић очицама. — Једном сам дотле дошао. Зашто не бих поново? — Зато што си ти собни воз! — подсмехнуше му се и кловн и лутка. — Смири се и вози путем који ти је одређен! Али мали воз није могао да се смири.
— подсмехнуше му се и кловн и лутка. — Смири се и вози путем који ти је одређен! Али мали воз није могао да се смири. У његовим сновима расле су високе, густе шуме, блештали врхунци планина, модрило море.
Јој! Мислиш ли да би ми израсла крила? — насмеја се лутка својој замисли, готово паде са полице, кад мали воз сасвим озбиљно рече: — Можда би ти и израсла! Погледај лимун. Зар није био само коштица мања од заноктице?
Зар није порастао? Затим пожелео своје златне плодове, и добио их. Тај пут до мора ја ћу проћи, заиста проћи! — мали воз снено прошапута, а свет дечакових играчака се насмеја и не престаде да се смеје До дубоко у ноћ.
— Гледајте овога што излази кроз прозор! — кикотао се крпени пајац. — Гледајте воз којему расту крила! — превртао се преко главе, кревељио. Све играчке гледале су га са дивљењем. Зар није духовит?
Све играчке гледале су га са дивљењем. Зар није духовит? Зар није оштроуман? Мали воз постиђено саже главу. Његове трачнице иду од једног краја собе До другог, али на свом путу прелазе преко моста и кроз
Испред тунела је скретничар начињен од шареног лима. Тренутак пре но што воз улети у тунел, он диже црвену заставицу. Сада се и он тресе од смеха. — Мали воз прича којешта!
Тренутак пре но што воз улети у тунел, он диже црвену заставицу. Сада се и он тресе од смеха. — Мали воз прича којешта! Који је још собни воз прешао пут до мора? Који је покушао да га пређе? — Ја ћу покушати!
Сада се и он тресе од смеха. — Мали воз прича којешта! Који је још собни воз прешао пут до мора? Који је покушао да га пређе? — Ја ћу покушати! — тонући у сан прошапута мали воз.
Који је покушао да га пређе? — Ја ћу покушати! — тонући у сан прошапута мали воз. — Покушати и прећи! Морам! Морам! На главе играчака, као слатка киша, паде ноћ.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Понеки задоцнели путник протрчавао је журно да заузме место. Мало после кренусмо се... Ја нарочито уживам кад брзи воз полази из станице.
Јер он полази елегантно, клизећи, без оног сецања и несносног шкрипања, као кад полази обичан воз којим, као што рекох, нисам волео да путујем ни као студент.
кости и задовољни супрузи нудили се вином, ми смо ћутећи слушали како киша пљуска у прозор и како ритмично лупа воз одмичући све даље и даље.
Само кад воз стаде у Лапову крезуби студент снажно продрмуса трговца који је хркао као у рову: — Господине ратни богаташу, — викну
— Шта, — престрави се он будећи се — шта се десило? — Свирали сте на узбуну и воз је стао. — Без увреде, господо, — заврши трговчева жена „дискусију“, јетко и журно прикупљајући ствари, док је муж
Па се после сви дигоше да пређу у крагујевачки воз којим су имали да наставе пут, сем крезубог студента. — Моја карта треће класе до Вујановца — рече он опраштајући се
Право је сад да је одведем на њено место. Па узе ствари и пређе у трећу класу. Са осталима за крагујевачки воз оде и народни посланик, а ја остах сам у оној истој врелој атмосфери у којој је, после њиховог одласка, још задуго
Међутим мало доцније воз стаде и ја сиђох пред станицу да бацим поглед унаоколо, бар колико допушта слаба светлост пред њом и око ње.
Док сам био у низу ових сећања воз писну и ја утрчах унутра трудећи се да слику, коју сам о оној вечери стао обнављати, не побркам...
На растанку, најсрдачнијем који сам упамтио, обећасмо скоро, поновно виђење и кад воз пође дуго махасмо шеширима посматрани са начичканих прозора од радозналих путника.
А после, сваки оде на своју страну, сем кума коме воз беше умакао Док се негде бавио. Ох, а неколико тренутака затим, кад сам се нашао сам у купеу воза који ме је носио за
Као да ми је срце било ишчупано... 3 Кад сам се пробудио, протегао и погледао кроз прозор воз је највећом брзином јурио моравском долином. Ја спустих расклиматано окно и ослоних се.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
која успијева доказати своју невиност, ту Ему која се не загрцава шаком арсена, ту Ану која се не баца под теретни воз! Који је тај велики дух, тај велики пјесник, а да није носилац једне своје трагичке визије живота?...
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Сакупио сам своју скромну имовину, обезбедио место у возу и нашао се на станици, управо када је воз полазио. Тог тренутка сам открио да су ми нестале карте и новац. Шта сада да радим, постављало се питање.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Испричао ми је да живи у Будимпешти. Помогао ми је око мојих торби и остао са мном све док ме није сместио у воз који ме је понео у Праг.
Упозорио ме је да ће око четири сата изјутра мој воз стићи у Гензердорф (град гусака) и да ту треба да преседнем на други воз који ће ме одвести у Праг.
ме је да ће око четири сата изјутра мој воз стићи у Гензердорф (град гусака) и да ту треба да преседнем на други воз који ће ме одвести у Праг.
печену гуску која је нестала код Карловаца и мутне слутње пореметиле су моје расположење и изазвале малу забринутост. Воз у који сам ушао био је први који сам икада видео.
Када се зачула пиштаљка и кондуктер узвикнуо ”Фертиг!” (готово), зажмурио сам очекујући да воз полети као избачен из топа.
” (готово), зажмурио сам очекујући да воз полети као избачен из топа. Али воз је кренуо полако и на моје велико разочарање никад није достигао брзину коју сам очекивао.
Препоручили су ми да што пре прочитам “Чича Томину колибу”, чији сам превод нешто касније нашао. Када је воз стигао у Праг, они су хтели да им, пошто-пото, будем гост у њиховом прашком хотелу који се звао ”Плава звезда”, бар за
кроз прозор купеа како се универзитетске зграде лагано губе у даљини и када ми, у исто време, постаде јасно да ме овај воз води натраг у Бауери. После осам година имао сам прилику да прочитам једно своје писмо упућено мајци.
Та се препрека није могла уклонити мешањем са људима источно од Бауериа, а ја сам се упутио баш тамо. Што се воз више ближио Њујорку, све мање сам желео да се нађем у њему.
тако се бар мени чинило, чији је страни нагласак, како су оне по неки пут говориле, ”могао зауставити и читав воз”. Међутим, Џим ми је објаснио да није у томе ствар.
О томе говори и ово искуство које ћу сада изнети. Воз Лондон-Луцерн прешао је француско-швајцарску границу рано ујутру у близини Нојшатела.
О томе говори и ово искуство које ћу сада изнети. Воз Лондон-Луцерн прешао је француско-швајцарску границу рано ујутру у близини Нојшатела.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Две књиге лирике обављене 1923. године – Еротикон и Воз одлази – у наговештајима и основним обрисима откривају особити вид поезије по коме ће Драинац постати један између
Друга књига, Воз одлази, сва је у знаку несуздржане жудње за путовањем по широкоме простору, што је – како је у критици већ примећено –
Краков, Станислав - КРИЛА
Мртвац је био покривен крвавим шаторским крилом, и лежао на носилима. У станицу је по подне умилео воз, и донео нове батерије. Командант станице је узбуђен трчао, јер су рампе биле џаковима заузете.
Није видео бледо Сергијево лице, мада се овај једнако окретао. Бора се смешио. Тамо је у станицу улазио воз уморно стењући, а путевима су једнако јурили камиони.
Ваздух је био хладан. На планинама је снег падао. У станицу је војнички воз улазио. Он је пристизао отуда где се један живот завршио. Овде је други почињао.
Петровић, Растко - АФРИКА
И када воз већ пође и само да би ми бар он махнуо руком када напустим то тло. Ја сам се у последње време толико спријатељио са
ОКОВАНИ ЛУДАЦИ КОД РАБАТА И ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ САЛЕА. ПОВРАТАК Океан! Спустио ме је понова у Дакар један фантастични воз који се два дана и две ноћи, претоварен најшаренијим црнцима, провлачи кроз голе пределе од Бафулабе на Тамбакунду,
У ствари, то су марабути; потомци оних истих Мавара чија су величанствена дела: Севиља и Гранада. Воз силази Океану само једанпут недељно.
Када застане воз, дочекују нас црне музике, афричко воће и дуге шетње поред вагона. Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји
Каже се у шали да на тим станицама воз толико стоји да, када се крене, он се једва извуче из трава што дотле никну око њега.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Ај, ви ноћи, нисте ноћи, Већ анђелска крила, Где би ноћца тако дивна, Тако брза била. ЛІІ Путујемо. Воз нам лети. Беже поља, беже њиве, Беже липе и јаблани, Па и врбе жалостиве.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Сишао сам до Суботске. Ту седнем на малу железницу и стигнем у Вертекоп, где пређосмо на велики воз. У Солун сам стигао увече. Једва сам нашао стан.
Један од наших војника прихвати моје ствари и пођосмо право на станицу. Али воз је полазио тек после подне. Причање Драгишино прекиде жива пуцњава из пушака, негде око „Слонових ушију“, на
— Био сам уморан, те ми то и није падало на памет... После подне, кад је воз кренуо, заспао сам одмах. Када сам се пробудио, било је увелико свануло. Задуго нисам могао да схватим где се налазим.
Када сам се пробудио, било је увелико свануло. Задуго нисам могао да схватим где се налазим. Воз је јурио поред неких брежуљака на којима су се налазили летњиковци. Свуда наоколо владао је мир...
— Вратио сам се у хотел да пакујем ствари. Воз за Ђенову и Вентимиљу полазио је после подне... Лука упаде: — Чекај...
— И онда? — Пошао сам из Рима и путовао целе ноћи. Ујутро сам стигао у Ђенову. Ту сам променио воз, и кренуо право ка француској граници.
Ушао је један француски официр, вероватно ађутант. — Када полази први воз преко Валанса за Марсељ? — Сутра изјутра у седам часова.
Из очију су јој текле сузе. Махала је рукама говоређи: „Драгіцха, Драгіцха цхéри!“ - Воз убрза. Она застаде. Полета јој приђе и Арлета наслони главу на њене груди...
Полета јој приђе и Арлета наслони главу на њене груди... Кроз снежне пахуљице видео сам још њихове силуете... Воз скрену и пред мојим очима указа се пуста пољана покривена снегом... И никада више...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Но већ је време да довршим ово писмо, наш воз улази у станицу Пловдива, и време је вечери. Зато морам да се опростим са Клеопатром и Александринцима, са којима
Ветрић који ћарлија, поток што жубори, сваки покрет у природи, нису ништа друго но изражај Сунчеве снаге. И онај воз који се пење стрмом трасом семериншке железнице покреће Сунце.
пројектила, њихове брзине, а и брзине којом их шаљемо једног за другим, може се, то је ван сваке сумње, постићи да се воз креће оном брзином коју сами желимо; да пође полагано, па да постепено убрза свој лет.
Ова је имала облик бубња. Из њеног дна вирила је цев ракетле, одакле ће шикнути млаз који ће отискивати воз на његовом путу по васиони.
јавише да са њихове главне станице Арбон, на Боденском језеру, полази у суботу у 8 сати изјутра брзи интерпланетарни воз за Месец. Резервисао сам за нас две кабине прве класе.
Наш воз стоји спреман за полазак. Уђимо унутра. Ово је Ваше одељење, а ово моје. Преграду између тих двају одељења дао сам утис
Чекајући на Вас, упознао сам се са њим, и од њега дознао много занимљивих ствари. Наш воз полетеће брзином од 240 километара у сату - то је нормална брзина наших аероплана - но касније летећемо све брже, већ
аероплана - но касније летећемо све брже, већ и због тога што ће привлачна снага Земљина бивати све слабија, а наш воз све лакши. Наша одељења неће бити ложена. То није ни потребно.
Наша одељења неће бити ложена. То није ни потребно. Чим излетимо из Земљине атмосфере, облиће топли Сунчеви зраци наш воз, топлији него они што стижу до Земље, јер их неће слабити ни апсорпција ни расипавање у ваздуху.
Због тога ће се наш воз обртати да би сви његови делови дошли, један за другим, у сунце. Једна таква ротација трајаће 40 минута, па ће се за
Чим остави Земљу, наш воз постаје самостално небеско тело које има своје властите дане и ноћи. Звоно даје и други знак.
Звоно даје и други знак. Затварају се врата и прозори, и врши проба да ли је цео воз херметички затворен. Инсталација за пречишћавање ваздуха и обнављање свежим кисеоником ставља се у акцију.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Искочила ватра, сине. И искочила радост за Адама. Пошто је Павла испратио на воз, Бранко се вратио фрау Рози да мало поседи с њом.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
Овако нам је говорио: — Један железнички воз, на пример, има да прође пут од Београда до Ниша. Лепо. Кад изведе тај пут, тј.
А једна мисао изведена и исказана, то је реченица. Воз је на крају своје мисли стао и не иде даље, а то значи, и на крају реченице треба казати: стани, не даље!
Е, то „стани и не даље“ бележи се тачком. На крају реченице, дакле, бележи се тачка. Да, али воз не може да потегне из Београда па право у Ниш а да се нигде успут не заустави, јер то је врло дуг пут.
Мора се, дакле, воз зауставити гдегде дуже а гдегде краће, колико само да искочи или ускочи путник. Зато, видите, на путу има већих и
укрштају возови, где има и ресторација, те се путник може и поткрепити, то вам је тачка и запета, а постаје, где се воз заустави само за тренутак, то су вам запете.
— домишљао се Стева Радојчић. — Е па добро, ако се тамо где је тачка и запета укрштају возови, то и онај други воз има своју тачку и запету и онда ту се сретну две тачке и две запете, од нашег и оног другог воза!
Да смо питали професора, он би нам вероватно рекао: — Пође Воз из Београда за Ниш, али код Сталаћа се деси судар возова, три мртва и једанаест рањених, и воз не може да настави пут.
рекао: — Пође Воз из Београда за Ниш, али код Сталаћа се деси судар возова, три мртва и једанаест рањених, и воз не може да настави пут. То је ето несвршена мисао и ту дође неколико тачака!
Железничар: Брак је у први мах, док пролази кроз тунел, пријатан воз за шетњу; нешто доцније он постаје путнички воз, а још доцније несносни, теретни воз.
Железничар: Брак је у први мах, док пролази кроз тунел, пријатан воз за шетњу; нешто доцније он постаје путнички воз, а још доцније несносни, теретни воз. Судари се готово редовно дешавају на скретницама.
док пролази кроз тунел, пријатан воз за шетњу; нешто доцније он постаје путнички воз, а још доцније несносни, теретни воз. Судари се готово редовно дешавају на скретницама.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Разлеже се јаук. Возари секу запрежнице палих коња, а послужиоци на рукама гурају топове. Један воз успе да окрене, али налете на сноп митраљеских зрна, и читава запрега сручи се на гомилу. Остали возови се рас пршташе.
Неке возове вукле су шесторне, друге четворне запреге. Једну кару повукоше само рудни коњи. Како је који воз приправан, одлепљује се и јури у правцу друма што води за Горничево. Официри запрежу заједно са војницима.
Бацајте камење! викнуо сам, и ја први почео бацати. Пристигли су и остали официри. Гомила спласну. Први воз крете. Али камење се осипа и коњи, немајући ослонца, падају. — Дај пољске коњушнице! Везуј! Вуци!
Скренуо сам пажњу шоферу да лакше и пажљивије вози. Он се правда како мора да жури да бисмо ухватили воз. На једној завојици аутомобил мало занесе и мене подиђе нека језа. Али зачудо, слично као и јуче у ово доба...
Напрежем онај задњи крајичак свести да бих схватио свој однос према околним предметима. Стиже најзад и тај наш воз. Неки војници унеше ме у зажарени вагон. Имало је доста људи који су лежали на носилима.
Лица нисам распознавао, јер су сва била подједнако измучена... Воз је кренуо, а са њима заједно и оно клубе. Хтео бих да га избегнем, да га разбијем једном...
Онда сам се мало придигао да расхладим леђа. Покушао сам да разазнам да ли то хучи воз, или у мојој глави зуји од хинина.
Чујем где Француз вели да смо близу Солуна. Наскоро по клопарању точкова увиђам да прелазимо неку скретницу. Воз стаде. Француз сиђе, а ми остали остадосмо лежећи у колима.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Јурећи, уређује и помера она поља, њен писак то је злих богова воља. О јури, нек јури воз уз гроктање. И ноћ. Ноћ настаде савршени мрак, А кроз варнице што из димњака бију, - Из киклоповог ока излећу звезде,
Из киклоповог ока излећу звезде, и он њима обавијен бежи јак Кроз Тракију, Бесарабију и Унгарију; ноћ Да л' лети мој воз?
домак једном детету, Које бледо Као васкрснути херој јак, Узеће је у беле руке своје па спустити у пас; А један једини воз Одхуктаће свим правцима у исти час.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
склопим брак Склопим брак Рекоше ми УЈАЧЕ ВЕЧЕРА ТИ УМАЧЕ НАШЛА БОЉА ПИЋА И ЛЕПШЕГ МЛАДИЋА После кад је прошо воз Прошо воз Ја сам био гладан скроз Гладан скроз Тражио сам QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ Играо сам на тај лоз На
Склопим брак Рекоше ми УЈАЧЕ ВЕЧЕРА ТИ УМАЧЕ НАШЛА БОЉА ПИЋА И ЛЕПШЕГ МЛАДИЋА После кад је прошо воз Прошо воз Ја сам био гладан скроз Гладан скроз Тражио сам QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ QУЕЛ’QУЕ ЦХОСЕ Играо сам на тај лоз На тај лоз